Život na ledu L195 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
Sreda, 28. septembar 1983. godine.
Veliko spremanje – intervju s
„Pobjedom“ od oktobra 1968.
(Možda za esej „Umetnost i
stvarnost“)
„Pitanje: Što je kod nas neuobičajeno, Vi
veoma temeljno izučavate svet činjenica, odnosno, vrijeme i sredinu u kojima se
odvija radnja Vaših romana.
Odgovor: Nije to moj
metod. On je urođen književnoj transkripciji stvarnosti. Vreme i sredina tvore
plazmu van koje literaturne ideje i fabule ne mogu da dišu. Kao što ni mi nismo
u stanju da živimo izvan realnosti. Književnost ne poznaje nijedan oblik
stvarne apstrakcije.
Druga je
stvar, dabome, u kakvom će vidu u kojoj meri prepoznavanje činjenica vremena i
sredine biti korišćeno.
U Vremenu čuda svet činjenica, nadam se,
uspostavlja neophodnu ravnotežu između posthumnog dejstva realnosti drevne
Judeje i žive, agresivne realnosti sveta iz koga pišem i u kome se iako
prerušeni još spore svi oprečni principi postojanja urasli u istoriju obećane
zemlje.
U Graditeljima razlog je dvostruk.
Nemoguće je pronići odnos jedne ličnosti prema revoluciji, bez obzira radi li
se o protagonisti ili antagonisti, žrtvi ili korisniku preokreta, ako se književnim
sredstvima ne predoči objektivno značenje revolucije, ako se ne upoznaju i ne
doživi njen svet činjenica.
Ne odbacujem
osećanja kao izvor, nego kao književni metod, na njega se oslanjam samo kad
vodim privatnu korespondenciju.“
Moj komentar.
Na ovakvo pitanje moj odgovor i danas bi bio isti.
„Pitanje: U Vašem djelu prisutna je jedna
svojevrsna ironija. Da li je ironija danas jedini mogući odnos prema stvarnosti
ili možda izraz naše nemoći za autentičniji, plodotvorniji, kontakt s njom?
Odgovor: Književnošću
se svet ne gradi, u najboljem slučaju on se njome razlaže i ispituje. Za
književnost manje od svakoga oblika mišljenja i delanja važi ubeđenje da je ovo
najbolji od svih mogućih svetova.
Ironija je
samo jedan nivo ovog literaturi urođenog, negativnog odnosa prema svetu. Ne
vidim zašto bi ona, upravljena na njegove rđave strane bila neautentična i
neplodotvorna.
Ako se,
međutim, pod plodotvornim i autentičnim odnosom prema stvarnosti podrazumeva
nuđenje nekog ključa rešenja, ili još gore sleđenje nekog naturenog rešenja,
bojim se da istinska književnost za ono prvo nije sposobna, a za ovo drugo nije
spremna.
Ako pisac
nije poštar, da raznosi poruke, ni književnost nije pošta sa koje se podižu one
preporučene.“
Moj komentar.
Ni ovde ništa ne bih mogao dodati ni oduzeti.
„Pitanje: Neki
prigovori na račun odnosa pisaca iz Vaše generacije prema tekućoj stvarnosti,
ne čine li opet aktuelnim problem takozvane angažovane književnosti?
Odgovor: Ravnodušna
književnost ne postoji osim u pragmatičnoj svesti onih koji misle da se
književnost o kojoj je reč angažovala na pogrešnoj strani ili se nije dovoljno
angažovala na strani koju oni smatraju za pravu.
Ako se
izražavam rečima činim to svojom ukupnom egzistencijom, koja nije samo
umetnička već i psihološka, socijalna, moralna, politička, metafizička. Moja
književnost je samo otisak moje predstave sveta, pa time i odnosa prema njemu i
angažmana u njemu.
Moje
izražavanje ne može biti univerzalnije ni istinitije od mog mišljenja. Ne
verujem recimo da je Balzak bio uprkos sebi i svom legitimizmu objektivni
slikar svoga doba, kako tvrdi Engels. Naprotiv bio je to zahvaljujući sebi.
Književnost
je ograničena, ona može samo da konstatuje čovekovu poziciju. Kad god pokušava
da je reši ona simulira otkrića ili imitira ona koja nisu njena.
Međutim kad
god se kaže da je književnost nepotrebna, jer nema moć da rešava probleme
života i smrti, to je isto kao kada bismo odbacili kašiku zbog toga što smo
razočarano ustanovili da se istina njome jede, ali da sama kašika nikoga ne
može da nahrani.
Društvene
doktrine u asocijacijacijama imaju instrumente kojima prepravljaju svet. Oruđe
morala je zakon, predrasuda, vera, običaj, odgoj, tradicija u svim
kombinacijama. Književnost raspolaže samo rečima. Njeno osnovno i tragično
pitanje je odgovaraju li čemu te reči.
I makakav
odgovor pisac tim neuračunljivim rečima pokušao da ponudi, on će uvek biti
zamagljen, preinačen, krivotvoren jednim simultanim i jedino autentičnim ciljem
književnog saopštavanja, ličnog odnosa prema datoj stvarnosti.
Bilo bi
naravno udobno da poverujemo kako život i umetnost stoje prema realnosti, kao
što dva različita jezika stoje prema nekom od njenih pojmova. To razume se nije
tako.
Stoga
estetičko rešenje nije rešenje problema realnosti, čak ni njenog najpribližnijeg
odražavanja, već izražavanje onog unutrašnjeg odnosa stvarnosti prema svetu,
odnosa koji je u najvećoj meri ličan, pa zato i jedva primenljiv na druge.
Tu negde,
verovatno, i leže one prirodne granice književnosti koja bi da se angažuje
preko svoje moći. Uostalom nama ne nedostaje angažovana književnost.
Mi nemamo
angažovane književnike u onom humanističkom smislu u kome su to Sartr, Gras,
Soljženicin, Anžejevski, Miler, predratni Krleža ili današnji Ćosić. Naši
književnici o nama pišu, ali ne žive sa nama.
Od
ravnodušnosti sa kojom naši pisci žive, veća je samo ravnodušnost sa kojom
društvo tu izolaciju toleriše i bojim se pomalo i neguje.“
Moj komentar.
Ovo što sam 1968. rekao o angažmanu mislim u glavnim crtama i danas, pa mi pada
na pamet ideja da bi radi povezivanja sadašnjih razmišljanja sa ondašnjim
razmišljanjima, a za anketu „Umetnost i stvarnost“ ili anketu „Književne
kritike“ mogao izvući ovaj poslednji deo i uneti ga sa novim komentarom.
No comments:
Post a Comment