Život na ledu L197 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
Četvrtak, 29. septembar 1983. godine.
Veliko spremanje: moji dugovi (Povodom
intervencije M. Bećkovića i R. V. M. i mog pasoša.)
Sledeća dva
isečka iz „Studenta“ koja se oba odnose na moje oduzimanje pasoša. Jedan pod
inicijalima R. V. M. i naslovom „Zbog čega“, glasi:
„Nedavno se
saznalo da je književniku Borislavu Pekiću oduzet pasoš uz obrazloženje da se
to čini u interesu državne bezbednosti i bezbednosti narodne odbrane. Ovako
formulisano opravdanje za narušavanje osnovnih prava jednog jugoslovenskog građanina
u najmanju ruku je neodređeno.
Na koji način
je ovaj književnik narušio narodnu bezbednost i bezbednost Armije. To nikome
nije poznato. Ukoliko pak organi Unutrašnjih poslova raspolažu činjenicama koje
bi to pokazale oni mogu Pekića zvanično optužiti i suditi mu za eventualna
krivična dela.
To međutim
nije učinjeno što jasno pokazuje da takvih dela nema. O čemu se onda radi? I
šta znači ovakav postupak naše službe za unutrašnju bezbednost?
Prema
podacima koji su poznati to znači da se kod nas može suditi i za moguće
prekršaje za protiv državnu delatnost koja doduše nije ispoljena, ali koja se
zbog nečega može ispoljiti.
To dalje
znači da se svako za koga postoji sumnja da će jednom u budućnosti načiniti
neko krivično delo može biti legalno osuđeno ili bar javno diskriminisano.
Ovakve odluke
organa bezbednosti u svakom slučaju ne mogu doprineti sticanju poverenja kod
građanstva, tim pre što nije prvi put da se na udaru ovih organa nalaze
istaknutije ličnosti kulturnog i javnog života u nas.“
Drugi je iz
velikog intervjua Matije Bećkovića u „Studentu“ pod naslovom „Lakše je
izjasniti se kao pisac nego kao kritičar.“ Poslednje pitanje Isaka Crnogorskog,
intervjuera, Matiji pod brojem 15 glasilo je:
„(...) Čujem
da ste govorili neke interesantne stvari o Soljženicinu na tribini u Francuskoj
broj 7.“
Bećković
odgovara:
„Prirodno je
biti na strani Soljženicina i radovati se njegovom uspehu. Mada nije slavno
braniti tuđe zatočenike.
Za naše
društvo je mnogo značajnije da Borislav Pekić, o čijem romanu ovih dana čitamo
same superlative zajedno s drugim piscima i slobodnim građanima, dobije pasoš,
nego da li će Solženjicinu biti dozvoljeno da primi Nobelovu nagradu. (...)“
Nikad neću
Matiji zaboraviti ovu javnu intervenciju. Onda kada je meni bilo najteže, kao
ni ovom čoveku sa inicijalima, ni Bori Krivokapiću koji je takođe u „Vidicima“
pokrenuo to pitanje, tim pre što su takve intervencije bile izuzetno retke.
U poređenju
sa intervencijama koje se danas čine za pisce i građane to je bila kap u moru
opšte ravnodušnosti.
Uzimanje pasosa bi u danasnje vreme moralo da se debelo objasni jer bi pokrenulo lavinu komentara.
ReplyDeleteDraga Gordana,
ReplyDeleteimate potpuno pravo, ali to je bilo drugo vreme, mada moram priznati nije ni tada to bilo baš čest slučaj. Muka je u stvari što nije postojalo neko valjano objašnjenje. Pekićev tadašnji prijatelj advokat Joro Barović, podneo je i žalbu, mada smo svi znali da od toga nije bilo moguće dobiti neko suvislo objašnjenje. ali dobro je da postoji trag u arhivama.
Srdačan pozdrav.