Srećne praznike

 Srećan Uskrs želim i sve najbolje svim posetiocima ovog bloga koji ga praznuju, a čestitam i 1. maj međunarodni praznik rada svima koji ga obeežavaju.

Srdačan pozdrav.

Život na ledu L 235 deo

 

Život na ledu L 235 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Utorak, 1. novembar 1983. godine.

Na-trčavanje. (Izmena pisama sa Grizeljom povodom intervjua i Bogdana  Tirnanića.)

Od Juga Grizelja dobijam primerak „Intervju“-a sa mojim razgovorom sa njim datirano 26. 10. 1983. godine, čiji prvi deo glasi:

„Dragi moj Boro,

Šaljem ti broj ’Intervju’-a u kome je tekst o tebi. Morao sam nažalost pristati na jedan kompromis. Naime urednik lista, inače moj dobar prijatelj i vrlo čestit čovek, pošto je pročitao intervju i bio istinski obradovan svim tvojim odgovorima, zamolio me je da pristanem da se izbaci pitanje i odgovor koji se odnose na društvenu kritiku literarnih dela.

Da sam te konsultovao ti bi možda povukao tekst, a meni se činilo da u njemu i bez ovog dela ima mnogo značajnih stvari. Tako sam pristao. Na to me je stimulisala i činjenica da je Šoškić urednik ’Intervju’-a u ozbiljnim teškoćama sa istih strana, zbog naših tekstova i upravo je u toku ’demokratski dogovor’ o njegovom odlasku sa tog posla.

Dakle ja sam kriv, iako me je Šoškić nagovarao da ti kažem da je on to bez konsultovanja sa mnom uradio. Ako to smatraš katastrofalnim, piši mi i ja ću se javno u pismu čitalaca i izviniti i kazati koji je to deo bio. (...)“

Moj odgovor koga sam odmah napisao glasi:

„Dragi Jug,

Hvala ti na ’Intervju’-u i objašnjenju povodom skraćenja. Tvoja je briga korektna, ali izlišna. Pristao bih na skraćenje iz savršeno istih razloga iz kojih si ga ti dopustio. Mi smo u položaju trgovca mešovite robe, koji mora biti zadovoljan ako mu od nje bilo šta prođe i ne može očekivati da svu robu jednoj mušteriji ili u jednom danu, proda.

Trgovac je nezadovoljan samo ako ništa ne proda. Hoću, u nastavku metafore da kažem, da bih smeo biti nezadovoljan kada bi iz intervjua bili isključeni svi momenti za koje obojica držimo da su od interesa. Ako i   s a m o   j e d a n    ostane, ja sam srećan.

Smatram i sam intervju vrlo uspelim, i u tom pogledu sam dobio dosta telefonskih pohvala, premda u nekima ima i kontekstualnih primedbi, da je meni lako govoriti, jer ne pijem kafu, i jer, čak i da je pijem, živim tamo gde se ona može dobiti.

To je istina, protiv koje, sve dok se ne vratim, ili počnem piti kafu, ne mogu ništa. Kao ni protiv one koju je - kako sam, naravno, smesta obavešten - izneo u svom, poslovičnom, uspelom, i meni uvek bliskom, zajebantskom tonu u ’NIN’-u napravio moj dobar poznanik Bogdan Tirnanić.

On ima savršeno pravo da se pita kako neko s tako „uzvišenim“ idejama o životu - one su, uzgred manje uzvišene nego što se našim ljudima čini, one su u prvom redu praktične, jer ja mislim da ako bi bilo više odgovornosti, poštenja i slobode, bilo bi više i te proklete kafe - pristaje da radi, i to  s l a b o,  jedan scenario za lovu, koja je, u međuvremenu, savršeno zemaljska.

Najpre sam mislio da napravim šalu i napišem mu pisamce preko ’NIN’-a da to mogu da čine - samo meni slični magarci, ali sam shvatio da bi se moji Crnogorci našli u čudu, u koji ih je film dovoljno uvalio.

Ti sam znaš kakav je položaj tzv. adaptatora na filmu a Mirko Kovač i ja, smo bili celo vreme, zapravo, u položaju posluge čije se nervozne primedbe jednostavno ne čuju.

Napisao sam na knjigu snimanja za film (u seriji uprkos mom imenu nisam učestvovao, ali zbog Crnogoraca, opet, nisam pravio pitanje) 74 strana komentara, primedbi i sugestija, koje ću objaviti u okviru Dnevnika, u međuvremenu, prošlo je ovako: komentari su proglašeni za subverzivne, primedbe za neumesne, a sugestije su nabijene na onaj deo tela koji ume služiti i u bolje svrhe.

Pare sam neke dobio, to je tačno, ali da se poslužim frazama nekih političara: „Nema se smisla sada osvrtati na prošlost i petljati se oko toga ko je odgovoran, jer smo to svi.“

 (Komentar moje majke: ’Ja, bogami, nisam.’) Nadam se jedino da se Bogdanov cinizam iscrpao ovom primedbom i da neću figurirati svake nedelje u ’NIN’-u, dok serija traje, na uveseljavanje općinstva, kome je za to dovoljan - film.

(Lično držim da bi njega mogao dobro snimiti jedino jedan od mojih i Tirnanićevih ljubimaca, reditelj ’Zadušnica’, recimo.)

Poruči, molim te Bogdanu - a možeš mu ovaj deo pisma i pokazati – da, ako ipak ne može izdržati, usled neodoljivosti serije, da se vrati na pitanje scenarističkog preteksta, da ne zaboravi pomenut’ Mirka, jer nema smisla da teret slave padne samo na mene, a možda i ostale autore, Mićunovića ili Perovića.

(Uzgred, upravo svake subote gledam ovde seriju ’Najgori filmovi Holivuda’. Božanstvena je. Kakva koincidencija, zar ne?) (...)

Zamalo da zaboravim da te zamolim za dozvolu da deo koji je neupotrebljen, upotrebim kao osnovu za odgovor u intervjuu što ga spremam za ’Književnu reč’. Ovo je produžetak metafore: ako ne uspe robu prodati jednom kupcu trgovac se mora potruditi da je teslimi drugom, inače je bankrot.

 (Ovaj poslednji pasus se nalazi na traci ali ga nema u kopiji originalnog pisma. Verovatno je dodat rukom samo na originalu. Prim. prir.)

Komentar. Ovo je jedan od retkih slučajeva u kojima ono što je neprijatno, a ono je neprijatnije ukoliko je istinitije, doznajem u vreme kada se to događa.

Obično „Pres klipinge“ o svemu što se odnosi na mene, a o čemu sam putem selekcije drugih ličnosti obavešten da je neprijatno, u to spadaju negativne kritike ili napadi na mene na ovaj ili onaj način, obično čitam posle godinu dve dana kada oni prestanu da budu i psihološki i emotivno aktuelni i kada se mogu čitati kao priča koja se mene uopšte ne tiče.

 

Život na ledu L 234 deo

 

Život na ledu L 234 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Ponedeljak, 31. oktobar 1983. godine.

Pismenost kao uslov neobaveštenosti – još jedna dvomisao. (Povodom članka A. Bena u „Gardijanu“)

Članak u „Gardijanu“ od 31. oktobra Toni Ben počinje sledećim rečima:

„Nekoliko sati pošto sam se vratio iz Havane prošle nedelje, jedan moj stari prijatelj mi je telefonirao kući iz Merca.

’Toni’, rekao je, ’pravi razlog zašto je predsednik Regan uplašen od predsednika Kastra je što Kuba, koja je još uvek zemlja u razvoju, ima kroz socijalizam veću stopu pismenosti nego SAD, koja je najbogatija kapitalistička zemlja na svetu’ (...)“

Levica je uvek bila zaslepljena himerom edukacije i pismenosti. Ali je ona na nju gledala uvek kao na instrument koji će otvoriti put propagandi, a ne kao instrument prosvećenosti i prosvećivanja.

Oduševljen kubanskom pismenošću Ben potpuno prirodno zanemaruje pitanje na šta se ona na Kubi može potrošiti. Pismenost vredi samo ako je uslov obaveštenosti i deo procesa slobodnog saznanja.

Ako naučite ljude da čitaju, a onda im odredite i ograničite šta će čitati, takva pismenost je deo jednostruke i jednostrane politike, a ne višestranog i mnogostrukog saznanja i obrazovanja. Takvu pismenost imate po komunističkim zatvorima.

Nepismeni se tamo obavezno opismenjavaju, ali ono što smeju i mogu da čitaju prolazi kroz cenzuru. Pismenost u načelu uslov saznanja - postaje tako temelj neznanja.

 

Život na ledu L 233 deo

 

Život na ledu L 233 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Nedelja, 30. oktobar 1983. godine

Osuđenici na sadašnjost

Da bismo znali šta nam sada valja raditi, morali bismo imati izvesnu moć predviđanja koja nije daleko od uspelog proroštva, moć koja nam nije dana, odnosno, koju smo gradeći uzastopne civilizacije izgubili.

Bez nje, bez uvida u budućnost, naši napori liče na prokopavanje tunela bez predstave kuda će nas tunel odvesti. Izgrađujemo svet za potomke koje ne poznajemo. Krojači smo odela koje ne znamo ko će nositi. Međutim, uistinu možemo misliti isključivo na sebe i sadašnjost.

Osuđeni smo na sadašnjost i na prolazne mere kojima je merimo. Utopistički momenti naših razmišljanja o budućnosti takođe su ropski vezani za zablude naše sadašnjosti. Ako se nešto danas ne može ostvariti ne može se ni za sutra zamisliti.

Svaka sličnost između naših predviđanja i realizovane budućnosti slučajna je i nužna jedino ako predviđamo ponavljanje, ali pošto je ono u prirodi Univerzuma, to nije predviđanje, već saopštavanje jednog opšteg iskustva.

 

Život na ledu L 232 deo

 

Život na ledu L 232 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Subota, 29. oktobar 1983. godine.

Moje shvatanje književnosti – II deo. (Odgovor na anketu „Književne kritike“.)

15. „Premda je prošlo vreme proročke poezije, vreme pesnika-vrača, pesnika-maga, pesnika-sveštenika, Zlatno doba druženja sa bogovima,

premda nas je istorija sa svojim uzastopnim materijalističkim civilizacijama udaljila od vlastitog porekla i neposrednih izvora saznanja, te je od Umetnosti Otkrivača Velova napravila Umetnost Ispitivača Njihove Kakvoće, ne mislim da ona nikada i ni na šta ne može stvaralački uticati.

Hoću da kažem samo da taj uticaj više nije njena primarna funkcija.

(Primeri su vezani mahom za opresivne situacije, u kojima, blagodareći svom kodiranom jeziku, umetnost može ponekad reći i ono što se normalnim ne može, ili i tim jezikom govoriti ono što svi mogu da kažu.

U drugom slučaju ona automatski prestaje da bude umetnost. U prvom, takvog automatizma nema. Sve zavisi od dara, savesti i slučaja.

Jer, bez obzira na korisnost, pa i neophodnost ovako angažovane umetnosti - u sistemu ljudskih vrednosti, naime, sudbina književnosti nije uvek ni najpreča, ni najpresudnija - ona tada ne vrši svoju, već tuđu funkciju, od tvorca postaje medijator, sprovodnik, od kreatora – misionar.

Ako i tada dotiče univerzalne istine, a ne jedino tranzitne kojima služi, spasla je svoju dušu, opravdala gubitak nezavisnosti i sačuvala svoju urođenu prirodu.)

16.  Sad bi, dabome, valjalo reći šta je primarna funkcija umetnosti. Budući da to ne znam - a bojim se i malo ko drugi - na tu temu nemam šta da kažem.

Mogu eventualno definisati šta trenutno mislim da je funkcija – moje: kroz nju ja saznajem i to saznanje u književnom kodu izražavam.

17. Upravo zbog sasvim lične prirode mojih knjiga, za mene, osim u neku ruku prinudno, ’književni život’ nikada nije imao nikakav značaj. Kad sam u njemu učestvovao, činio sam to uvek kao građanin, nikad kao pisac, i to uvek u onom smislu i na onom nivou u kome je bavljenje literaturom građansko zanimanje kao svako drugo.

18. Distinkcija pod 17. je važna naročito kad je reč o tzv. ’slobodi stvaralaštva’. Lično držim da ona ne može i ne sme biti veća od svih drugih koje solidarno određuju opšti pojam građanskih sloboda u našem veku i našoj civilizaciji.

Drugim rečima, čovek kao pisac ne sme imati veću, mada može imati drukčiju slobodu od one koju ima kao pripadnik jedne zajednice. Ako je ima, onda je to privilegovana sloboda, i prvi stadijum njenog gubljenja.

Umetničku slobodu smatram neotuđivim delom građanskih sloboda, a građanske slobode osnovnim uslovom za umetničke.

19. Sudeći po izvesnim monolozima na temu umetnosti, koji se - ne znam zašto - uvek predstavljaju kao dijalozi, centralni problem - opet ne vidim zašto - u njenom odnosu prema tzv. stvarnosti, pod kojom se, očigledno, redovno podrazumeva neka naročita, izuzetna, izolovana, aktuelna ili istorijska situacija, a ne univerzalna stvarnost u kojoj se istorijski živelo ili aktuelno živi, i koja se jedina uistinu tiče umetnosti.

Aktuelno može posredovati univerzalnoj, ali ne mora. Brojne aktuelne stvarnosti mrtve su, neproduktivne, sterilne, nefunkcionalne, izlišne. A upravo one izazivaju nesporazume, jer preko nekih drugih, umetnosti ravnodušnih sfera, dobijaju lažni, vampirski život.

20. Ja lično, ne bavim se stvarnošću, već svojim odnosom prema nečemu što zamišljam kao stvarnost. Za mene je stvarnost samo ono što sam kadar u njoj, tačnije iza nje da vidim, a zatim to izrazim kao kodirano saznanje.

Čak i da sam voljan, drukčije je ne mogu doživljavati. Taj urođeni odnos ne može se menjati ni spoznajom njegove promašenosti - može se jedino prestati pisati - ni prinudom, jer se i tada jedino može više ne pisati.

S druge strane nikakve mi teorije i doktrine filosofske, naučne, ideološke ili socijalnopolitičke, ne mogu pomoći da tu stvarnost dublje spoznam, premda mi neke mogu pružiti iluziju da je njihovim posredstvom mogu bolje izraziti.

21.  Svako delo ima vlastito načelo po kome je izgrađeno, pa bi svako moralo imati svoju, ekskluzivnu teoriju koja ga objašnjava. Ključ koji otvara samo njegova vrata. Zajedničkim kalauzom neke teorije pokušati neko delo otvoriti znači: ili kalauz slomiti, ili delo razbiti.

22. Stvarnost u književnom delu je, naravno, po poreklu - izvedena, ali, sazrela u vlastitoj formi, ona je u suštini paralelna onoj povodom koje, a ne iz koje nastaje. Svako uspelo delo ostvaruje svoju stvarnost.

Ona podseća na povod, ali ga ne imitira, ne održava, niti s njim polemiše. Implicitna polemičnost (kritičnost) jednog dela odnosi se na njegovu stvarnost, a ne na neku ’zajedničku’, ako takva uopšte postoji.

23. Monistička težnja za ’zajedničkom stvarnošću’ - tamo gde su zajedničke samo izvesne konstruktivne okolnosti - dovodi do žudnje za ’zajedničkom umetnošću’, a ova do zahteva da se ’naporedne stvarnosti umetničkih dela’ podrede, prilagode, premodeliraju, prema himeri one ’zajedničke’.

(Svet može objektivno biti raj, ali ako vi umirete od raka, on će za vas biti pakao. Ako ste, kojom nesrećom, pisac, malo je verovatno da ćete mnogo mariti za tu ’rajsku zajedničku stvarnost’, brinuće vas lični pakao, lična paklena stvarnost.

Ali ako ste dobar pisac, univerzalna istina o raju biće sadržana i u vašim saznanjima o svom ličnom paklu.)

24. Okriviti delo za stvarnost koju simulira isto je što i okriviti nekog čoveka za zločin njegovog krvnog rođaka. Ali je, čini se, i spontan, nužan, prirodan, urođen, humanistički karakter umetnosti (a s njom i literature) jednako dubiozan kao i tvrdnja da su plodovi nauke bezuslovno humani.

U svetu dominacije slučaja, čije slučajno ponavljanje ozakonjujemo kao nužnost - sve dok nas jedno neponavljanje, eufemistički nazvano izuzetkom, ne otrezni - dejstvo umetnosti je ne manje nedokučivo od njenog porekla i njene prirode, o svrsi i da ne govorimo.

25.  Platonistička briga zajednice za svoju umetnost svetlije je naličje nešto tamnijih zahteva koji se podrazumevaju. Cenovnik briga je poznat. Trgovački kompromis je moguć, ali se ne preporučuje. I ne stoga što je nemoralan, već zato što se ne isplaćuje.

Pišete, naime, sve gore, a od toga imate sve manje. Najzad za vas niko više ništa neće da plati. Postajete kalo, a zna se šta se s njim radi.“

 

 

Život na ledu L 231 deo

 

Život na ledu L 231 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Subota, 29. oktobar 1983. godine.

Moje shvatanje književnosti – I deo (Odgovor na anketu „Književne kritike“) nastavak

Sledi zatim sledeći odgovor na anketu:

„Žao mi je što na anketu ’Književne kritike’ iz ličnih razloga ne mogu odgovoriti iscrpno koliko i njena tema i književna situacija zaslužuju. Sabrao sam ovde tek nekoliko premisa preuzetih iz dnevnika, diktiranih u magnetofon tokom 1983. godine. 

Nisu vršene nikakve izmene osim u redosledu beležaka, da bi ove činjenice inače u različita vremena i različitim povodom obrazovale izvesnu celinu, i tamo gde je upadljiva nespretnost usmenog izlaganja zahtevala intervenciju.

1.     Nemam poverenja u književne generalizacije, (ni u kakve uostalom), pogotovu ako ih predlažu pisci. U tom skeptičnom svetlu valja gledati i na ove moje.

2.     Umetničke teorije književnih profesionalaca intelektualni su alibi aktuelnog stanja njihovog duha ili njihove prolazne književne prakse. 

    Istina je da način na koji mislim određuje način kojim ću pisati, ali i način mog pisanja određuje način na koji ću o tom pisanju misliti. Kako ga iskustvo neprestano remodelira, važi on jedino sada, i jedino za sebe.

3.     U teorijskim komentarima književne prakse krije se naučnom metodologijom inspirisan pokušaj da se u ravni inteligencije objasni nešto što se uistini zbiva u ravni intuicije (a inteligencija mu je tek manje-više spretni sprovodnik, da se baš ne kaže – manje-više spretni menadžer); 

    pokušaj da se umetnost iz zone bezmernog, nedokučivog, slučajnog, prevede u zonu samerljivog, saznajnog, nužnog, gde se kao svaki fabrikat, može ispitivati, procenjivati, standardizovati, pa - zašto ne? - i u žigosanim, normiranim, garantovanim modelima proizvoditi, u skladu s potrebama tržišta koja se zamišljaju kao opšta.

4.     Ako se takvim komentarima bavi pisac, možda je posredi i trud da se ljudima teorije dokaže kako ga značenje njegovih knjiga ne iznenađuje baš toliko koliko mu se pripisuje, da često zna zašto je nešto napisao i zašto tako kako je napisao, a ponekad čak i da je pri tome - pogrešio.

5.     Književne doktrine, kad ispituju ’tehnološke procese’ stvaranja, kad ulaze u ’književnu politiku’ (ono što književnost nije, a književnosti se tiče), kad somnabulo lutaju maglovitim, močvarnim, stalno mobilnim tlom značenja jednog dela, simulacija su strogo kontrolisanih racionalnih metoda nauke, 

    ozbiljan laboratorijski rad, ali - i tu je nevolja - s materijom ustrojenom na drugim načelima od onih što pokreću objekte od legitimno naučnog interesa (kao kada bismo nešto što iziskuje alhemičarsko umeće hteli rešiti hemičarskim formulama). 

    Racionalna objašnjenja iracionalnog doživljavaju, stoga, sudbinu svake filosofije koja putem ograničenog razuma hoće da nas pomiri sa postojanjem neograničenog Boga. 

    Ako duhovnu sadržinu jedne civilizacije ne smemo meriti standardima neke druge, ni tajne Univerzuma antropocentrično svoditi na tajne humaniteta, ne možemo se nadati da ćemo prirodu umetnosti upoznati izvan nje same i jedino putem njenog odnosa prema nečem drugom, ni društvene probleme s književnošću rešiti ako im uporno dodajemo dileme iz drugih sfera života, pa i tzv. stvarnosti kojom se ta književnost navodno bavi. 

    (Književnost se, u međuvremenu, ne bavi stvarnošću, već odnosom pisaca prema nečemu što oni veruju da je stvarnost.)

6.     Jedina oblast u literaturi koja je do izvesne mere otvorena istraživanjima jeste oblast forme i, s njom u vezi književne tehnologije. Možemo, dakle, razgovarati o tome kako je ’Kralj Edip’, sa stajališta forme, napisan - pa možda i zašto baš tako - ali ne i o tome kako se tragedije pišu, pogotovu - kako ih valja pisati.

7.     Pisac, takođe, može govoriti o svom ’književnom troposu’, ali spreman da jednom otkrije kako je bio u zabludi, ili kako ipak nije bio u zabludi, ni onda ni sada kada misli nešto sasvim suprotno.

8.     Tek uz prethodnu ogradu usuđujem se reći da je za mene pisanje jednovremeno način saznavanja i u književnom kodu saopštavanje tog saznanja. I proces i rezultat procesa u istoj književnoj formuli. Ako se i kada moja spoznaja menja, menja se, od knjige do knjige, i moja književnost kao njena forma. 

    Kad se ne menja – ne pišem; ili nastojim da novom knjigom staro saznanje preciznije, ubedljivije, estetičnije izrazim.

9.     Moje su knjige, kako ih ja osećam, pokušaj - pri tom i prilično neuspeo - racionalne formulacije mog metafizičkog odnosa prema stvarnosti (i njenim prividima) koja mi se predstavlja u dvojakom vidu: kao građa iz koje uzimam teme (povode) i kao građa čija sam i sam neotuđiva tema. 

    Položaj koji zahteva da budem izvan nečega što prevodim u nezavisnu književnu stvarnost, dok sam u tome neopozivo i potpuno, unapred onemogućuje tzv. objektivnost i moje pisanje svodi na - lični iskaz.

10. Kako je, međutim, u književnoj praksi nemoguće racionalno formulisati nešto što je iracionalno, ni Forma ni Značenja mojih knjiga nisu u potpunosti pod mojom kontrolom - pogotovu nemam uticaja na tumačenja koja zavise od sticaja takođe iracionalnih okolnosti - 

    te znajući šta hoću da napišem, ne znam uvek i šta sam napisao, šta to što sam napisao znači u zamršenoj kombinaciji sa ostalim značenjima dela. (Ovim se u sumnju dovodi ono što je rečeno u stavu br. 2. Predvideo sam ovakve protivrečnosti, jer, sem njih, u razmišljanjima o Umetnosti jedva da sam išta drugo i našao. 

    Što se književne prakse tiče, ponekad mi se čini da one reprodukuju naše vlastite ambivalencije kao i brojne opšte protivrečnosti - između duha i materije, prirode i civilizacije, mita i istorije, itd. - ali i da, paradoksalno, ukoliko su one u jednom delu prisutnije, dublje, radikalnije, utoliko ono ostvaruje uspeliju estetsku harmoniju, redovno na planu sadržine, ponekad i na planu forme.)

11. Sebe smatram piscem - ideja. Ideja o stvarnosti, ne piscem stvarnosti. U umetnosti sam, dakle, gost. Gost koji se ne voli, ali trpi. Onako kako podnosimo ekscentričnog gosta koga smo na svoj prijem pozvali ne zato što našem društvu pripada, već da bi upravo tom nepripadnošću uneo u njega izvesnu egzotičnu različitost. 

    Nije red da gost domaćinu deli lekcije o njegovom zanimanju, pa ove redove treba shvatiti kao razmišljanja o mojoj literaturi, a ne o literaturi kao takvoj.

12. Kada bih na raspolaganju imao, odnosno kada bih mu bio dorastao, dublji, primereniji, neposredniji, iznad svega pouzdaniji metod saznavanja, da mi je dana moć filosofskog, mističnog ili iskustvenog prodiranja u smisao koji tražim, bez žaljenja bih se odrekao književnosti. Možda baš i ne bez žaljenja, ali bih je se odrekao svakako.

13. Moja književnost moj je vrt. Ako se nekome u tom vrtu dopadne neki cvet, neka ga slobodno uzbere - ne gazeći, po mogućnosti, leje. Ako mu se ništa ne dopada, neka se ne naginje preko plota, već produži, ne obazirući se.

14. Uticaj umetnosti, ako ga još ima i u vidu koji zaslužuje brigu, neizračunljiv je i nepredvidiv. Umetnost daleko ređe menja našu predstavu o svetu nego što je potvrđuje. Utiče, ako se slažemo s njenim zaključcima. A slažemo se ako smo to isto pre nje mislili.

 

 

Život na ledu L 230 deo

 

Život na ledu L 230 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Subota, 29. oktobar 1983. godine.

Moje shvatanje književnosti – I deo (Odgovor na anketu „Književne kritike“)

Dobio sam pre par meseci jedno pismo od redakcije „Književne kritike“ koju su potpisali dr Vujadin Jokić i prof. dr Zoran Gavrilović. Pismo glasi:

„Poštovani druže Pekiću,

Na sednici redakcije odlučili smo da se obratimo izvesnom broju beogradskih istaknutih pisaca s molbom da kažu svoja mišljenja o svom viđenju književnosti. Kao što Vam je poznato časopis ’Književna kritika’ se pretežno bavi teorijskim problemima književnosti i kritike.

Zato smatramo da bi Vaše razmišljanje, kako o svom stvaralaštvu tako i o književnosti uopšte bilo neobično značajno, pogotovo kada se imaju u vidu sve protivrečnosti i sve veća ideologizacija i politizacija književnog teksta.

Po našem poimanju stvari Vas svakako ne treba da uveravamo od kolike je važnosti viđenje književnosti iz ugla stvaralaca i ljudi koji aktivno žive u našoj eposi, koju potresaju sve veći razdori između slobodnog čina stvaralaštva i okvira koja represivna moć sve više nameće.

Ova tema predviđena je programom časopisa za 1983. godinu. Molimo Vas, s ubeđenjem da nam Vaša razmišljanja o ovom problemu u veličini do jednog autorskog tabaka pošaljete do 20. oktobra 1983. godine.

Redakcija ’Književne kritike’, Beograd, Moše Pijade 12.

Pismo iste sadržine uputili smo ovim piscima: Bećković Matija, Danojlović Mića, Isaković Antonije, Kovač Mirko, Komnenić Milan, Kiš Danilo, Pavlović Miodrag, Pavlović Živojin, Popa Vasko, Rajičković Stevan, Vidosav Stevanović, Selenić Slobodan, Simović Ljubomir i Ćosić Dobrica.“

3. oktobra ove godine odgovaram:

„Poštovani dr Jokiću, dragi Zorane,

Sve do sada sam odlagao ovo pismo u nadi da ću moći da učestvujem u vašoj anketi, tim pre što sam od prijema poziva svakodnevno beležio ideje na temu koju upravo u ovom času smatram ne samo profesionalno već i građanski važnom, ali su se nažalost u međuvremenu složile izvesne okolnosti koje mi to ne dopuštaju.

Materijal treba organizovati, dopuniti, redigovati, uopšte učiniti ga suvislim i aktuelnim, a ja za to više nemam vremena. Ni vremena, ni radnih uslova, ni koncentracije.

Krajem iduće godine verovatno se vraćam u Jugoslaviju, pa upravo u ovom času pripremajući se za to prodajem kuću i preseljavam se u manji stan. U potpunom sam fizičkom i duhovnom haosu. U takvom raspoloženju čak i kada bi tehnički bio moguć, ozbiljan rad nije za preporuku.

Vrlo mi je žao, ako izuzmem iz personalnih razloga samo jedno ime na vašem anketnom spisku, bio bih u najboljem mogućem društvu,

ali se nadam da bi se sakupljeni materijal za anketu kasnije možda mogao iskoristiti za neki manji esej, kažem manji, ali kod mene ta reč nema uobičajeno značenje, ako ’Književna kritika’ bude za njega zainteresovana. O tome možemo razgovarati u Beogradu.

Želeći vam sve najbolje vaš Borislav Pekić.“

17. oktobra dobijam telegram sledeće sadržine:

„Poštovani kolega Pekiću dobili smo Vase pismo. Hvala Vam što ste se javili. Razumem Vas ali Vas molim da nam ipak svakako bar nešto sada odmah pošaljete s tim što ćemo sa posebnim zadovoljstvom objaviti Vaša razmišljanja u celini. Veoma je značajno da ovako uradimo.

Sa poštovanjem Vujadin Jokić, Književna kritika.“

Danas, 29. 10. šaljem Jokiću sledeće pismo:

„Dragi Jokiću,

Jedva sam nakon Vašeg telegrama uspeo da iz svog dnevnika snimljenog na diktafonu saberem ovih nekoliko nespretnih i nerazrađenih premisa. Ne vidim da će one u ovakvom stanju mnogo doprineti Vašoj anketi.

Molim Vas stoga da ovo tretirate kao amaterski doprinos razmišljanjima na jednu profesionalnu temu i da ga ne štampate, ako ne odgovara kriterijumima vašeg časopisa. Ni najmanje se nemojte ustezati da mi to kažete. Ja naime nisam pisac, pa ne patim od odgovarajuće taštine.

Rukopis kao što vidite nije ni lektorisan, pa ako se štampa u tom smislu valja ga pregledati.

Zahvalan sam Vam na pažnji, izručite moje pozdrave Zoranu, sve najbolje,

Vaš Borislav Pekić.“

 

Život na ledu L 229 deo

 

Život na ledu L 229 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Petak, 28. oktobar 1983. godine.

Amerikanci u Granadi i komunistička levica.

Ne vidim zašto je međunarodna levica, naročito komunistička toliko indignirana, gotovo bi se reklo zaprepašćena američkom intervencijom u Granadi.

Prema toj levici Amerika je imperijalistička zemlja koja je i u ovom slučaju postupila dosledno svojoj imperijalističkoj prirodi, onako kako je komunistička levica vidi.

Dakle, ta levica bi morala pre svega da se pita zašto Sovjetski Savez, koji je po levo komunističkim definicijama antiimperijalistička zemlja, mirne savesti činio to isto u Poljskoj, Mađarskoj, Čehoslovačkoj i čini to isto sada u Avganistanu? To je pravi problem za levicu.

 

Život na ledu L 228 deo

 

Život na ledu L 228 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Sreda, 26. oktobar 1983. godine.

„Izlet u Zlatni grad ili Čaj u pet“ – sinopsis za dramu. (Uvod za Pisma iz Engleske.)

„Izlet u Zlatni grad“. Danas sam poslao Vesni Janković iz Televizije Beograd sinopsis za TV dramu. On glasi:

„Engleska je zemlja starih ideja, starih običaja i starih ljudi. O običajima se ne misli, jer se podrazumevaju, idejama ne bavi, jer su beskorisne, a o smrti i starosti ne govori, jer je neučtivo.

To je takođe zemlja čija se porodica, ono što kod nas bar nekoliko desetina osoba spaja neubedljivim krvnim nitima i još neubedljivijim zajedničkim mitovima, sastoji mahom od roditelja i dece ispod 16 godina.

Puritanski moral iziskuje da se na vlastite noge stane čim dovoljno ojačaju da dete odvedu najunosnijem poslu od koga se, ako odbacimo krupne reči života, uglavnom i sastoji.

Šesnaestogodišnjaci zasnivaju vlastite porodice pre nego što naš mladi čovek shvati da je rođen i da ga to obavezuje i na nešto drugo, a ne samo na zloupotrebljavanje roditeljske ljubavi.

Pre vremena u svet prognani, kad u njemu najčešće bez roditeljske potpore sazru, pa ne osećaju oni prema tim, u međuvremenu, ostarelim roditeljima nikakve moralne obaveze, koje nas na Balkanu primoravaju da našim majkama posle rada oko nas dopuštamo da rade i oko naše dece.

Ovakva ravnodušnost karakteristična je za englesku građansku, naročito nižu građansku klasu, kod koje je usled društvenih ambicija smisao za budućnost jači od osećanja za prošlost.

U aristokraciji i radničkom staležu u kojima se po tradiciji više živi od prošlosti nego budućnosti, oblik porodice i njen sadržaj bliži je našem, i porodica je uljuđena sredina između sicilijanske mafije i patrijarhalne zadruge.

Zato ćete samo po aristokratskim i radničkim domovima u nekom zaštićenom kutu sretati ljubazne staramajke ili ostarele rođake s pobočne linije. U građanskim na tim mestima videćete uvek jedino negovane pse i mačke.

Sentimentalne veze smatraju se u Engleskoj načelno varvarskim. Ako i postoje, necivilizovano ih je i javno demonstrirati i pogotovo povodom njih nešto preduzimati.

Dva sveta, onaj mladih i aktivnih dakle proizvodnih, i onaj starih i pasivnih, dakle neproizvodnih, razdvojeni su stoga biološkim zidom, neprobojnijim od socijalnog što deli rase i klase.

Dok mladi zarađujući za život misle da žive, stari umiru po državnim i dobrotvornim rezervatima staračkih domova ili ako su ekscentrici, po rentiranim sobama opustošenih gradskih kvartova. Imućniji dabome na vreme obezbeđuju bolje azile. Usamljenost je ista ako ne i veća, ali je pozlaćena izvesnim konforom.

Odnos sa bivšim porodicama počiva na retkim, mahom prazničnim čestitkama i posetama. Kao što se za razvedenog oca koji pravo na dete ima i koristi ga jednom nedeljno kaže da je Sunday father, nedeljni otac, decu s roditeljima po staračkim domovima mogli bi nazvati Christmas children, ili božićnom decom.

Pisac je posrednim iskustvom s tim mračnim aspektom života u Velikoj Britaniji dodao neposredno i vedrije u prodaji nekretnina. Iz amalgama jednog trgovačkog i jednog biološkog problema, nastala je ova moralistička komedija.“

Sledi sinopsis koga ovde neću citirati, a ovo dosada zapisao sam samo zato što pretpostavljam da neki elementi ovog teksta mogu mi poslužiti kao osnova za jedno od budućih Pisama iz Engleske.

 

Život na ledu L 227 deo

 

Život na ledu L 227 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Sreda, 26. oktobar 1983. godine.

O tragediji – prva premisa.

Razgovor sa Ivom Simovićem. Razvijam tezu da je grčka tragedija – nedavno sam gledao opet, ali na filmu, „Kralja Edipa“ – mogla na tako neponovljiv i presudan način izraziti tragediju humaniteta samo zato što je stvorena na početku našeg ciklusa civilizacije, u neposrednoj blizini kraja jednog prethodnog, dakle i najdubljeg saznanja koje je taj kraj sa sobom nosio.

Tragedija ova zato ne govori o sadašnjosti ondašnjih Grka, pogotovo o budućnosti čoveka, već o njegovoj promašenoj prošlosti. Ona nije proročanstvo već iskustvo, i proročanstvo je samo ukoliko je iskustvo.

Još u neposrednom odnosu sa prirodom i njenim bogovima (još, dakle, u tajni) oni su taj odnos i mogli izraziti istinitije nego mi koje je istorija (i duhovna i materijalna) udaljila od pravih izvora saznanja.

Grci su na neki način sebe osećali van geografskih (prostornih) i istorijskih (vremenskih) dimenzija – kao mit koji se dešava. Bili su sami u prostoru i jednovremeni sa svojom prošlošću..

Jedine tragedije za koje znam u svetskoj literaturi su grčke. Jedine dve druge su „Kralj Lir“ i „Čekajući Godoa“.

 

Život na ledu L 226 deo

 

Život na ledu L 226 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Petak, 21. oktobar 1983. godine.

Pisac kao šizofrenik. (Razmišljanja povodom predstojećeg intervjua sa Bratićem za “Književnu reč”)

Pisac je šizofrenik koji za razliku od ostalih zna za svoju nevolju i na njoj zarađuje za život. U tom pogledu ne razlikuje se on od onih kojima je prirodan deformitet odredio zanimanje, od čoveka, recimo, koga je patuljast rast odveo u cirkus.

Nikada sasvim ne verujte piscu kad govori o svojoj literaturnoj metodologiji, ni kada ispoveda svoju emotivnu biografiju ili vezu između te biografije i svojih knjiga, pogotovo kada izlaže svoj pogled na svet, koji se često menja od romana do romana, a ponekad i od tržišta do tržišta.

Jer vi nikada nećete znati ko govori – on ili kroz njega njegovo delo – on ili njegov literarni dvojnik.

Literarno iskustvo nije isto što i i životno iskustvo, a većina pisaca govore iz ovog prvog. Verujte knjigama, ali nikad njihovim piscima. Ne tvrdim da pisci ne mogu doći kao i drugi ljudi do životnih istina, ali budući da ne dolaze do jedne nego do mnogih životnih istina putem svoje literature u svom životu, oni ih se ne mogu ni držati.

Oni pisci koji to pokušavaju od svog života čine haos. Istine su protivurečne tako im životi postaju protivurečni i haotični. Zabluda da pisci moraju biti humanisti i da su pisci samim tim humanisti što su pisci, potiče od toga što se oni bave ljudima, a ne od toga što ih i nužno moraju voleti.

I ključari po zatvorima bave se zatvorenicima, ali to ne znači da ih moraju obožavati. Zabluda naravno potiče i od naše antropocentrične uobraženosti. Otkriće da se vasiona ne okreće oko zemlje ničem nas nije naučilo.

 

Život na ledu L 225 deo

 

Život na ledu L 225 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Četvrtak, 20. oktobar 1983. godine.

“Vlast” M. Đilasa. (Komentari XIII nastavak.) IV nastavak

Đilas kaže na strani 279.:

„(...) No niko, a pogotovu Tito i Ranković, nije poverovao da je moja ’samokritika’ ’iskrena’ i konačna. (...)“

Ova Đilasova izjava, uzeta iz vlastitog iskustva u odnosu na pokajanja drugih ljudi – informbirovaca, na primer, u koje vrhovi takođe nisu verovali ali su im ta pokajanja bila potrebna za propagandne svrhe, to uverenje da je sve farsa i da niko nikome ne veruje, ali da se sve mora činiti zato da bi narod bio obmanut, predstavlja u stvari temelj, metodologiju boljševičkog pokreta.

No zašto je ipak onda, znajući da je to farsa, Đilas pristao na to iznuđeno pokajanje? Možda zato što to ipak u konačnoj konsekvenci nije bila samo farsa, jer njegovo uverenje da je još uvek komunista, njegovo shvatanje partije još uvek dogmatično, uprkos demokratskim izletima, činilo je od njegovog pokajanja nužnost, a ono što je nužno ne može biti farsično.

Ako je Đilas pokajanje dugovao onima za koje se plašio da će zajedno sa njim stradati, on je u istoj meri po vlastitom priznanju to dugovao partiji, koju je još uvek smatrao svojom. Mehanizam takvih pokajanja već je iscrpno analiziran u literaturi o inkviziciji kao i onoj o istoriji boljševičke partije.

Đilas samo demonstrira dokaze tih analiza u njihovim najpresudnijim zaključcima.

Na stranicama 284., 285. i 286. delovi posvećeni Mihizu od kojih citiram samo početak :

„(...) Mihiz je jednostavno, otvoreno, objasnio razloge svoje posete: ’Znam da ste usamljeni. Ja ne pristajem na bojkot, a držim da Vam moja poseta neće biti neprijatna’. (...)“

Na strani 292. Đilas kaže (ovaj deo je obeležen u knjizi sa tri vertikalne crte, prim. prir.):

„(...) Ja se nikada nisam postideo, a kamoli odrekao, svoje partijske i revolucionarne prošlosti – ono što činim, u svojim spisima, jeste da tu prošlost opišem i time, koliko-toliko objasnim. Ta prošlost bi, uz današnja saznanja, dakako mogla biti lepša i pravičnija – da su njeni akteri i prilike bili, da su mogli biti, drukčiji. (...)“

Ovakve izjave koje Đilas uporno s vremena na vreme ponavlja, svedoče da on još uvek nije stigao do mogućeg kraja svojih promena, jer bitna promena, ona finalna promena, koja bi njega dovela na dohvat ruke do stvarno demokratskih saznanja biće samo onda, kad se odrekne svoje partijske prošlosti i svoje revolucionarne mladosti.

Ne njenih metoda, ne tvrdnjom da bi ona, ta prošlost mogla biti pravičnija, jer ne bi ni u kom slučaju mogla, bazično je pogrešna, nego da je ona u celini nešto čega se čovek mora stideti. Samo iz tog stida i iz tog stvarnog unutrašnjeg, ne lažnog spoljašnjeg, boljševičkog, pokajanja može da proizađe jedan nov čovek.

Strana 299, Đilas veli:

„(....) U ćeliji br. 32, u Drugoj zgradi mitrovačke kaznione, zadržali su me 16 meseci. (...)“

Pitam se da li je to ćelija u prizemlju? Na istoj strani Đilas pominje šefa kaznionske UDB-e Markovića. Čini mi se da se sećam tog imena, ako ga nisam pomešao sa pomoćnikom upravnika Milenkovića. Bio je mali, zdepast, i ako se ne varam smeđokos.

 Strana 302:

„(...) Ali posle dve-tri nedelje počele su da mi se u delovima mozga, najčešće na levoj strani, javljaju praznine, a po licu i slepoočnicama da mi trepere nervi. I da mi se javljaju sumnje – da su mi zbilja ubrizgali droge za slabljenje volje! Ja se ni danas ne bih zarekao da to nisu činili. (....)“

Kada je takvu istu tvrdnju, ticala se pokušaja ubistva, činio Dedijer, Đilas mu nije verovao. Sebi, međutim, i svojim sumnjama veruje.

Na strani 304. Đilas govori o molbi :

„(...) Penezić mi je podneo već otkucanu molbu da je potpišem: svakako je Ranković dokonao da ’vozanju’ sa mnom nema kraja. Molba je bila sastavljena vešto – bezmalo sva iz delova mojih pisama Kardelju i Rankoviću. Jedino mesto koje mi se nije svidelo bilo je obećanje da neću u buduće štampati Novu klasu. (...)“

Objašnjenje Đilasovo potpuno je neuverljivo, a osim toga ono i ne objašnjava prvo – zašto je uopšte pisao Kardelju i Rankoviću? Zašto je uopšte potpisao i mogao potpisati jednu molbu koju on sam nije napisao? To se dogodilo januara 1961. godine, i ta molba je samo varijanta pokajničke izjave na kraju III plenuma koji ga je osudio.

Strana 306. Na traženje Lukićevo da mu preda rukopis knjige Razgovori sa Staljinom koji će uskoro biti objavljeni u Americi, Đilas pristaje s unutrašnjim objašnjenjem:

„(..) Zbog čega da i udbovce stavljam u nezgodnu situaciju pred Vrhovnim šefom? (...)“

Kakav fini sentiment prema policiji.

Na istoj strani 306. na Penezićevo prebacivanje da je uobražen Đilas odgovara:

„(...) A što da ne budem? Darovit, čuven – najpre kao komunista, a sad kao kritičar komunizma. (...)“

Ne, nikad nije patio od preterane skromnosti.

Ovo je kraj komentara na Đilasovu autobiografsku knjigu Vlast.

 

 

Život na ledu L 224 deo

 

Život na ledu L 224 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Četvrtak, 20. oktobar 1983. godine.

“Vlast” M. Đilasa. (Komentari XIII nastavak.) III nastavak

Strana 259. Povodom svojih članaka koji su konačno doveli do raskida s partijom, Đilas kaže:

„(...) I mada su se izjalovile moje nade u demokratiju kao nastavljanja revolucije, odnosno u rešenje baš u Jugoslaviji problema slobode kao uslova socijalizma, mada su moja gledanja od tada evoluirala i moja saznanja obogatila – i sada samog sebe doživljavam kao revolucionara, demokratskog revolucionara. Drugo ne mogu biti, niti ja niti iko ko je dosledan, u ispovedanju pluralizma u jednopartijskim diktaturama. (...)“

Ova misao je najpre nejasna. Ne vidi se šta Đilas podrazumeva pod pojmom demokratskog revolucionarizma. A zatim ona je prilično arogantna, kada se njegov način borbe protivu jednopartijske diktature smatra jedino ispravnim i jedino doslednim.

Možda bi ova druga primedba mogla otpasti pod uslovom da je Đilas objasnio šta podrazumeva pod sobom kao demokratskim revolucionarem. Revolucija je metod, demokratija je sistem. Međutim, demokratija može biti i metod, a revolucija ne može biti sistem.

Kazati za nekoga da je demokratski revolucionar, znači kazati jednu protivurečnost. Demokratija i revolucionarstvo ne idu zajedno. Čovek može predlagati revoluciju da bi se stiglo do demokratije, ali ne može predlagati demokratiju da bi se došlo do revolucije.

S obzirom na ono što danas zastupa Đilas izraz demokratski evolucionist daleko bi bolje odgovarao.

Na strani 259. govori Đilas o poslednjem svom članku u toj seriji, poslednjem koji je on objavio u Jugoslaviji, i kaže:

„(...) Ja sam, bez sumnje, već naslućivao ’grešnost’ svojih ideja i svoju sudbinu. Otada je prošlo trideset godina, a taj osnovni problem Istočne Evrope, pa i Jugoslavije, nije ni postavljen – sem u ’jeretičkim’ disputima: Sloboda za sebe je preduslov i uslov slobode za druge i obratno. (...)“

Ja se sa ovim slažem, samo bih ja ovako formulisao ovu rečenicu. Sloboda za druge je preduslov i uslov slobode za sebe i obrnuto. Onaj ko svoju slobodu makar i kao uslov postavlja iznad slobode drugih, otkriva izvestan autokratski egozentrizam. Tek stavljanje slobode drugih iznad vlastite slobode, uzdiže čoveka do stvarno demokratskog mišljenja.

Strana 271. Tvrdnju da je Kardelj podneo referat protivu njega, Đilasa, na Plenumu u januaru 1954. godine protivu svoje savesti, pokapajući sa Đilasom i svoje vlastite demokratske ideje, Đilas potkrepljuje nekim izjavama Kardeljevim dva - tri meseca pre toga. On je po Đilasu rekao:

„(...) Možda ćemo tako doći i do opozicije ... A ova partija“ misli se na Savez komunista, „što se mene tiče – najbolje bi bilo da je nema ... (...)“

Ja lično verujem u ovaj Đilasov izveštaj. Verujem da je Kardelj, obračunavajući se sa Đilasom, obračunavao se i sa svojim potajnim, jeretičkim, idejama.

Taj trenutno „napušteni demokratizam“, jer je on još uvek komunistički i nedovoljan, Kardelj je kasnije ponovno vaskrsao u svom radu na razvoju tzv. samoupravljanja.

Ali konfuzija, koja je uvek karakterisala njegove ideje, karakterisala je i taj rad i zato su načela tog samoupravljanja, pa i ustavna načela na kojima je on radio pripremajući novi ustav Jugoslavije, tek izraz te duhovne pometnje u kojoj se on rastajao od starih boljševičkih principa, ali, i zbog Tita možda, nikada nije mogao potpuno da rastane.

Sve njegove ideje uvek su bile školske, a način izlaganja provincijalno učiteljski.

Dalje na strani 271. Đilas kaže nakon sazivanja Plenuma, a pre nego što je ovaj započeo, da je na um njemu i Štefici padalo i zajedničko samoubistvo. Ja se pitam – zašto? I kako je moguće da u jednoj tako značajnoj knjizi, jer on je mora kao ispovest smatrati značajnom, Đilas ne daje tome nikakvo objašnjenje.

Lično jedino objašnjenje vidim u panici Đilasovoj pred mogućnošću ekskomunikacije. Drama koja je mnogim komunistima razorila život, očekivala je i njega. On nije podlegao, ali mnogi drugi jesu.

Kad govorim o panici pred ekskomunikacijom ne mislim na strah od fizičkih, materijalnih i drugih posledica, već na moralne posledice od ekskomunikacije, na stavljanje i ostavljanje u međuprostoru, u brisanom prostoru između ideja koje ga odbacuju i novih ideja koje on još ne prihvata.

Strana 278, Đilas kaže:

„(...) Već se u meni od jutra začeo naum – ne, to nije bio naum, već zlurado ’kažnjavanje’ i sebe i drugova koji su mi dotad bili najbliži – da odstupim u svojim pogledima, budući da ih partija ne prihvata.

Bilo je to i robovanje doktrini da su ideje bezvredne ukoliko u praksi ne nalaze primene i provere – praksa se za mene još uvek svodila na partiju i na njenu delatnost.“

Ovaj Đilasov mazohizam može se protumačiti možda jedino pretpostavkom da će njegovo pokajanje biti jasno po svojoj sadržini i po svojim vrednostima tim ljudima na vrhu partije koji su znali kako su izgledala moskovska i ruska pokajanja i da će iz te sličnosti videti u stvari i suštinu svoje sopstvene vladavine. Đilas dalje nastavlja:

„Za ručkom u ’Šumadiji’ rekao sam Štefici da treba da sam popustljiviji, da se ne odvojim od partije. A pri tome me, kao olovna ploča, pritiskala pomisao na Goli otok. Tamo će poslati i one koji se izjašnjavaju za mene, a njih nije tako malo – tamo će ih lomiti i kinjiti gore nego informbirovce.

Nema nikakve organizacije koja bi se borila i koliko-toliko zauzela za ’moje’ ideje i za te spontane pristaše. Ne smem uvući nevine u patnju i nesreću. Ako se povučem – svima se tada pruža prilika da se prikriju, priberu – pa ćemo videti ... (...)“

Bez obzira što je ovo naknadno razmatranje jednog davnog događaja, ja sam sklon, poznajući Đilasa, da verujem da je zajedno sa demokratizacijom njegovih pogleda i duhovnim promenama u njemu došlo i do nekog moralnog preokreta, pa do i obnove, odnosno do javljanja nekih hrišćanskih ideja i brige za bližnje, ako od njega zavise.

Kažem bez obzira što je ovo naknadan opis jednog psihološkog stanja, sklon sam čvrsto da verujem, da je Đilas u tom trenutku i na druge mislio, da ovo nije samo alibi njegovog pokajanja koje je delovalo na sve ljude, bez obzira da li su njegove pristaše ili protivnici komunista, i da je ovo vrlo deprimirajuće.