Život na ledu L 218 deo

 

Život na ledu L 218 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Nedelja, 16. oktobar 1983. godine.

XII nastavak komentara Đilasove „Vlasti“

Strana 188:

„(...) Organizovanje logora na Golom otoku za ’informbirovce’, ’kominformovce’, kako su nazvane pristaše Sovjetskog Saveza i prosovjetskih kompartija – tada su to bile sve partije bez izuzetka! – započeto je bez ikakve zakonske osnove. (...)

Štaviše, ni najuži partijski forum, Politbiro, ni uže telo ovog foruma, Sekretarijat (Tito, Kardelj, Ranković, Đilas) nisu doneli odluku o logoru. Odluku je doneo Tito (...)“

To je prvi alibi Milovana Đilasa u aferi Golog otoka. On odluku o organizovanju Golog otoka nije doneo niti u donošenju te odluke učestvovao.

Opet na istoj strani 188:

„(...) Razmišljajući o tome – tada, pa i danas – uviđao sam da su se morale preduzeti radikalne, oštrije mere protiv prosovjetskih pristalica. (...)“

To je drugi alibi Milovana Đilasa u aferi Golog otoka. Nužnost da se zaustavi stvaranje legalne sovjetske opozicije i time spreči mogućnost da Sovjeti dobiju uslove za nasilnu promenu poretka u Jugoslaviji.

Strana 189:

„(...) No način postupanja s pohapšenima, s ulogorenim i njihovim porodicama – to je već nešto drugo! Tako postupati nismo morali. Takvo postupanje je poticalo iz naše ideološke isključivosti, iz naših vlastitih ljenjinističkih i staljinističkih struktura, a delom i iz naših nacionalnih, balkanskih odmazda. (...)“

To je treći alibi Milovana Đilasa u aferi Golog otoka. Njegovo neslaganje sa metodama koje su tamo primenjivane. Pretpostavljam da će ovaj alibi biti usavršen tvrdnjom da onda za takve metode nije znao.

Ista strana 189:

„(...) Jer ako bi se taj jugoslovenski, kao i onaj sovjetski, ’Gulag’ objašnjavao jedino ’neljudskom’, ’antiljudskom’ prirodom komunizma, zapalo bi se u uprošćena, takođe ideološka prosuđivanja. A radi se, rekao bih baš o tome da je i tu ideologija samo motivacijski izraz, idealno opravdanje, ljudske besomučnosti, ljudske težnje za gospodarenjem i potčinjavanjem.

Jer logori, jer slamanje ljudi, nisu ni izum ni specijalnost komunista. Takvi kakvi smo bili, s idealom s kakvim smo se zanosili i s apsolutnom vlašću kakvom smo raspolagali, mi, iz vrha, nismo ni umeli ni mogli drukčije da postupamo nego da strpamo protivnike u logor. (...)“

Ovo je četvrti alibi Milovana Đilasa u aferi Golog otoka. Priroda koja nas prisiljava na zlo. Naša vlastita priroda, a ne ideologija, ova ili ona, u ovom slučaju komunistička, u nekom drugom onda fašistička.

Dakle ni fašizam sa svojom brutalnostima nije izraz ideologije, već je izraz prirodne potrebe čovekove za gospodarenjem i nasiljem.

Time se očigledno iscrpljuje spisak alibija Milovana Đilasa u aferi Golog otoka i ostaje da se vidi da li će upotrebiti i onaj poslednji, onaj koji se tiče metoda upotrebljavanih na Golom otoku, jer do sada je uglavnom ova odbrana bila zasnovana na neučestvovanju u donošenju odluke o logoru,

na potrebi da se logor otvori, odnosno priznanju te potrebe, na odbacivanje načelnom, odbacivanju metoda, pri čemu se ne ulazi u to da li se za njih uopšte onda znalo, i najzad na isticanju ljudske prirode kao glavnog krivca za sve ono što se na Golom otoku događalo.