Život na ledu L 219 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
Nedelja, 16. oktobar 1983. godine.
XII nastavak komentara Đilasove
„Vlasti“ (nastavak)
Strana 190:
„(...) Bio je
taj otok udaljen, nedokučiv eventualnoj sovjetskoj intervenciji. Pozitivne
strane prevagnule su nad negativnim – nad bezvodnošću i ogoljenošću, nad jarom
i burama. (...)“
Ovo bi se
moglo i ovako reći: pozitivne strane za vlast, bezbednost ostrva od eventualne
sovjetske intervencije, prevagnule su nad bezvodnošću, ogoljenošću ostrva nad
njegovom jarom i burama negativnim stranama koje su ostavljene da se tiču samih
zatvorenika.
Govoreći o
tome da je među informbirovcima izvesna manjina bila ipak idealistička, odnosno
dogmatsko idealistična i u suštini časna u svojim idejama, mada u zabludi na
190. strani Đilas kaže:
„(...) Pa i u
jugoslovenskom vrhu su idealizam i dogmatizam bili snažni, kod nekog manje, kod
nekog više. Kako bi neko mogao da zagazi u takav sukob i takvo obračunavanje,
ako ne bi bio uveren da brani istinu i pravičnost, odnosno istinski socijalizam.
(...)“
Ovde Đilas
još jednom sebi čestita na idealističkom dogmatizmu, ali istovremeno obezbeđuje
sebi nov alibi za zlodela koja su počinjena.
Strana 193:
„(...) Istinu
o Golom otoku, u svoj njenoj užasnoj konkretnosti, niko u vrhu nije znao – čak
ni sam Ranković. Ali niko iz vrha ne bi mogao da se opravda – svako je tu bar
deo te istine naslućivao. Jer postupanje s porodicama je svima bilo znano. A iz
logora su ubrzo počele da stižu i javna kajanja. (...)“
E eto tog
alibija koga sam očekivao, ali moram priznati da on nije tako isključiv kao što
sam pomišljao da će biti. Jer Đilas kaže da su svi istinu naslućivali. Stvarno
je krajnje nemoguće da jedan ministar unutrašnjih poslova koji je zadužen za
jedan tako važan logor koji predstavlja prekretnicu u jugoslovenskoj i
partijskoj istoriji bude potpuno neobavešten o tome šta se tamo zbiva.
Na istoj
strani 193, tu je ona poznata priča, koju je meni Dobrica Ćosić ispričao.
Citiram:
„(...) Prvo
nepobitno i alarmantno upozorenje o stanju na Golom otoku došlo je od
književnika Dobrice Ćosića. Ćosić je u leto 1953. godine – delom iz svoje
unutrašnje uznemirenosti, a delom iz literarne radoznalosti – uz moju pomoć
dobio dozvolu da obiđe logor.
U septembru
se našao sa mnom u Vrnjačkoj Banji i saopštio mi je da je stanje u logoru
nezamislivo strašno. Čim sam se vratio u Beograd, upozorio sam na to Rankovića.
Dobrica je pozvan u Centralni komitet i pred Rankovićem i Kardeljom izneo
manje-više ono što je meni ispričao u Vrnjačkoj Banji.
Kardelj je
bio ogorčen: Znao sam – rekao je – da će nam se tamo dogoditi neka takva
pizdarija! (...)“
A ja se pitam
– kad je znao zašto ništa nije učinio da je spreči, odnosno da vidi u čemu je
ta pizdarija za koju je predosećao da će se dogoditi. Glava specifično
posvećena Golom otoku najkraća je u Đilasovoj knjizi i to je više nego
karakteristično. Ali da se vratimo njegovim alibijima.
Prvi alibi je
njegovo neučestvovanje u donošenju odluke. Taj alibi ne stoji, jer je on za
odluku doznao i mogao joj se teoretski bar usprotiviti. No taj je alibi uništen
jednim drugim alibijem o njegovom priznanju potrebe i nužnosti da se
informbirovci izoluju.
Dakle ta dva
alibija međusobno se potiru. Naime ako je on došao do uverenja da je logor
neophodan, onda je postalo izlišno da se protivu njega bori ili predloži
njegovo rasformiranje ili neuvođenje onda kada je za njega doznao.
Što se tiče
alibija odbijanja metoda koji su tamo primenjivani, on je vremenski
nepodudaran, jer je došao naknadno i nema nikakvih vrednosti za tretiranje
onoga doba o kome piše Đilas.
Najzad ostaje
i četvrti alibi koji glavnu krivicu tovari na leđa ljudske prirode. U tome bi
moglo biti nešto istine, ali Đilas ne piše o ljudskoj prirodi, nego o prirodi
komunizma.
Osnovno je
pitanje tu, do koje mere jedna ideologija pogoduje nasilju i nečovečnosti u
nama, a do koje mere ga ono sputava, sprečava ili potpuno eliminiše iz ljudske
prirode? Da li se jedna ideologija u načelu koristi nasiljem ili ga u načelu
odbacuje?
Komunizam kao
revolucionarna ideologija u načelu ne samo da priznaje nasilje nego je ono
temelj i oblik njene realizacije i njenog ispoljavanja. Priroda komunističke
ideologije je ovde tek solidarna sa ljudskom prirodom ako je shvatimo na
Đilasov način.
Komunistička
ideologija sledi ljudsku prirodu, koristi je i zloupotrebljava u svoje svrhe. I
prema tome taj alibi, ako se dublje analizira ni on ne može stajati u odbranu
onoga što se događalo na Golom otoku.
I najzad
ostaje poslednji alibi – neznanje stvarnoga stanja. Po rečima Đilasovim
neznanje konkretnog stanja, ali naslućivanje opštih okvira u kome se to stanje
nalazilo. Ovaj alibi gubi mnogo od svoje vrednosti kada se zna da, uprkos
ogorčenju što ga je vest Dobrice Ćosića izazvala, da je logor – ostao.
Kakve su bile
posledice istrage koju je Ranković vršio meni su nepoznate, ali ne mogu biti
uopšte nepoznate, logor je ostao, metode su možda bile nešto ugodnije, ali
ništa se bitno mije izmenilo. Saglasnost, dakle, makar i naknadno, data je.
Odgovornost je postala time još teža.
No comments:
Post a Comment