Život na ledu L 220 deo

 

Život na ledu L 220 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Utorak, 18. oktobar 1983. godine

O “Vremenu čuda” s kajanjem (Iz pisma M. Petrinjskoj.)

Izvod iz pisma gospođi Petrinjskoj, mom prevodiocu u Poljskoj, od 7. oktobra 1983. godine.)

“(...) Hvala Vam takođe na trudu oko prevoda Vremena čida i lepom mišljenju o knjizi.

Ne mogu, nažalost, reći da ga delim, a što nisam dosada zabranjivao preštampavanja i prevođenja, kriva je moja nehrišćanska taština, skrivena pod alibijem da ću, kada budem imao vremena dodati knjizi još dva davno isplanirana i smišljena dela (“Vreme reči” u početku i “Vreme vaskrsenja” na kraju)

 i tako, oduzimajući knjizi njen manihejskognostički karakter, iskupiti tešku nepravdu, da odmah ne kažem i greh, koji sam naneo i samom duhu hrišćanstva i vlastitoj veri. Knjiga je pisana na umoru mog agnosticizma i zato je tako žestoka, to je bila poslednja odbrana paganina u meni, paganina vaspitanog na antičkim mitovima i klasičnoj filosofiji.

Pa i sada moja vera nije ortodoksna i Crkva bi joj mogla mnogo štošta prigovoriti. Naročito pokušaju amalgamisanja neohrišćanskog misticizma sa religioznim iskustvima Istoka.

Imam utisak da sam ‘hodajuća hereza’ koja u sebi spaja sve drevne šizme i raskole, od arijanstva preko Katara i Templara sve do savremenih ezoterija.

Plašim se, u stvari, da nikad u tom pogledu neću naći spokoj, duševni mir i zadovoljstvo, i da je tome razlog ne što za tu vrstu saznanja - ili bolje reći nadahnića - ne bih bio sposoban, već što mi prokleta spisateljska profesija tako nešto ne dopušta.

Svaki pokušaj literarnog transponovanja tih najdubljih duhovnih iskustava bezuslovno ih unakažuje, jer ih podvrgava ‘pravilima igre’ jedne tuđe, tvrde, pragmatične stvarnosti u koju se često uključuje čak i zadovoljavanje komercijalnih zahteva tržišta. Kako o najvišim tajnama pisati jasno, kad one nisu, niti kome mogu biti jasne?

Po meni, draga gospođo, knjiga o kojoj je reč nije rđava zato što je loše ili neuko pisana - opšte, pa i moje mišljenje je suprotno - već što je bazično pogrešna, što je u duhu lažna.

Ja sam tim pričama hteo da kažem neke naše ljudske, ponekad i aktuelne istine, da govorim o istorijskim promašenostima velikih mesijanskih pokreta, i to sa gledišta racionalnog humanizma, ali sam za ilustraciju izabrao pogrešan primer.

Trebalo je, međutim, imati ili više hrabrosti pa uzeti prave primere, ili bar toliko uviđavnosti da se, ako se nešto otvoreno ne može reći – ćuti.

Nadam se da nisam razorio Vaš entuzijazam. Prevod je gotov, sad smo u grehu zajedno, ali se nadam, kad budem dodatke romana napisao da ćemo biti zajedno i u iskupljenju.

U svakom slučaju ako te dodatke ne uspem napisati do kraja života, sasvim je sigurno da ću knjigu testamentarno zabraniti i javno se nje odreći. Ali sam nekako ubeđen da do toga neće doći i da ću stići da je dovršim.

Bio sam dužan da sve to kažem, tim pre što mi se učinilo da i kod Vas prema temi ima izvestan otpor, kojeg Vi uspešno savlađujete delom profesionalnom savešću, a delom time što Vam se roman literarno, pretpostavljam, sviđa. (...)”