Život na ledu L 221 deo

 

Život na ledu L 221 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Četvrtak, 20. oktobar 1983. godine.

“Vlast” M. Đilasa. (Komentari XIII nastavak.)

Na strani 199. povodom intenzivne kolektivizacije koju su jugoslovenski komunisti preduzeli nakon rezolucije IB-a i raskida sa Sovjetskim Savezom da bi ovome dokazali ispravnost svog pseudosovjetizma, Đilas kaže:

“(…) Ali kolektivizacija je kod nas bila drukčija nego u Sovjetskom Savezu. Bilo bi suviše uprošćeno ako bi se reklo da je bila manje prinudna, mada je to neosporno. Kod nas je prinuda pretežno bila duhovna – pririsak na svest i na moralno osećanje. (…)”

Ova mi se formulacija u najmanju ruku čini smešnom, jer pretpostavlja da bi srpsko i jugoslovensko seljaštvo uopšte imalo neku različitu svest od posedničke, i moralno osećanje koje bi bilo iznad žudnje za ličnim posedovanjem.

Kolektivizacija je bila, naravno, manje nasilna nego u Sovjetskom Savezu, ali se ona prinudno uglavnom vršila, jer je naš seljak imao vrlo izraženu posedničku svest

i njegovo moralno osećanje bilo je tom svešću toliko unakaženo da nikakav pritisak nije mogao dovesti do nekog dobrovoljnog ulaženja u zadruge na bazi promene moralnog osećanja i osvešćivanja, nego je taj pritisak morao do kraja biti primenjivan kao jedino sredstvo širenja zadruga.

Na strani 201. Đilas kaže:

“(…) U tim letnjim danima 1949. godine došlo je i do sloma ustanka u Grčkoj – uz prebacivanje krivice na Jugoslaviju, premda smo mi ustanike pomagali takoreći do zadnjeg dana.

I naše vođstvo i vođstvo grčkog ustanka bili su svesni teškoća u koje može zapasti ustanak zbog sukoba Jugoslavija – Sovjetski Savez, budući da je najveći deo pomoći poticao iz Jugoslavije i išao preko nje. (...)“

Pitam se kako se ovo priznanje jugoslovenske intervencionističke politike u grčkom građanskom ratu slaže sa moralnim zgražanjem nad intervencionističkim pretnjama Rusa u to vreme.

Strana 209. Na III plenumu o prosveti Đilas u referatu izjavljuje:

„(...) Nije, dakle, problem toliko u tome šta – kakvog čovjeka – hoćemo da stvorimo, koliko u primeni metoda koji će to zaista i osigurati. (...)“

Ovakva formulacija svedoči o promenama u Đilasovom ne samo stavu nego i u duhu kojih onda možda on još nije bio svestan.

Jer ako neko kaže da problem nije u tome kakvog čoveka društvo stvara nego koji metod koristi u stvaranju takvog čoveka, on istovremeno kaže da nije problem u tome kakvog čoveka hoćemo, nego kako do njega doći, jer od toga kako do njega dolazimo zavisi i kakvog čoveka stvaramo.

Što se tiče zaključaka tog plenuma koje je takođe on skicirao, s njima ne bi smeo da bude naročito ponosan, premda mi se čini da ih on ubraja u svoje uspehe u smislu odustajanja, odnosno razdvajanja od ortodoksnog marksizma.

On je naime predlagao da se marksizam više ne izdvaja u poseban predmet, nego je insistirao na naučnosti pod kojom, po vlastitom priznanju, podrazumeva primenu marksističkog metoda u nastavi predmeta u celini.

Dakle marksizam koji je do sada bio izdvojen, postaje sada pseudonaučna metodologija svih predmeta. Marksizam koji je do sada tek kao izdvojen bacao svoju senku na ostale predmete, sada postaje njihovo središte i na taj način ti predmeti gube svoju naučnu samostalnost, a sa njom i svoju suvislost.

Da je ovo bilo moguće ostvariti imali bismo umesto jedne krupne laži tu istu laž raspoređenu u dvanaest naučnih disciplina. Ispraznost, nefunkcionalnost, neprimenljivost, apstraktnost marksizma postala bi još vidljivija u sudaru sa stvarnim, tehničkim problemima i dilemama pojedinih nauka.

U nastavku na strani 209:

„(...) Niti bi meni,“ kaže Đilas, „mogle doći u glavu takve, ’jeretičke’ misli da nije bilo žestokih, sve žešćih i sve užasnijih sovjetskih pritisaka, a pogotovu da nije bilo bezbrojnih, strasnih i otrežnjujućih kreativnih diskusija u partijskom vrhu i u sredini u kojoj sam delovao: (...)“

Ovo je vrlo važna opaska zbog toga što ona protivureči izvesnim, doduše više potencijalnim nego sasvim otvorenim mišljenjima, koja pokušavaju da promene u Jugoslaviji izdvoje iz sukoba sa Sovjetskim Savezom i povežu sa nekim zamišljenim, nepostojećim unutrašnjim promenama u prirodi samoga režima,

koje su nastale zahvaljujući specifično narodnoj tzv. revoluciji u Jugoslaviji i specifičnim odlikama jugoslovenske partije.

Na taj način potpuno se odbija željena mogućnost da se jugoslovenska čak i ova minimalna demokratizacija veže za svesnu partijsku politiku koja ne bi imala nikakvih okolnosti van sebe da je provociraju, a posebno ne sukob sa Sovjetskim Savezom.

Jugoslovenska demokratizacija nakon 1948. godine je iznuđena, a ne spontana pogotovu ne programirana.

I kada izvesni komunisti danas kažu da su nam 1948. godine doneli slobodu i da njima moramo zahvaliti za ovo malo slobode što je imamo, onda mi možemo da odgovorimo samo da su nam oni doneli nešto malo slobode iz onog ropstva, onog potpunog ropstva, u koje su nas pre 1948. godine uveli.

I kada se danas hvale tom iznuđenom slobodoumnošću. oni podsećaju na pljačkaša koji vas je svukao do gola, a zatim vam vratio parče maramice da njome kako vam je volja brišete nos ili pokrivate stid.