Život na ledu L 222 deo

 

Život na ledu L 222 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Četvrtak, 20. oktobar 1983. godine.

“Vlast” M. Đilasa. (Komentari XIII nastavak.) I nastavak

Strana 211:

„(...) Kardelj je isticao: (...) Nemoguće je potpuno odvojiti Lenjina od Staljina. – Najzad Staljin ističe iz Lenjina. (...)“

Radovi, međutim, koji, a među njima i Nikole Miloševića, nastoje da analiziraju staljinizam sa gledišta lenjinističke teorije i lenjinizam u svetlu staljinističke prakse, koji dakle pokušavaju da obnove odnosno utvrde tu neospornu vezu između Lenjinovih teorija i Staljinove prakse, između Lenjina i Staljina, izdašno se napadaju od strane režimskih polumislilaca.

Na strani 211. i 212. iznosi se pomalo operetski istorijat nastanka samoupravljanja u Jugoslaviji. Đilas kaže:

„(...) Tako mi je, pročitavajući u drugom tomu Kapitala mesta, koja se odnose na buduću ’asocijaciju neposrednih proizvođača’ kao na oblik prelaza ka komunizmu, palo na um da bi čitav naš privredni mehanizam trebalo uprostiti na taj način što bi se sva uprava prepustila onima koji rade u preduzećima, a država obezbeđivala za sebe samo porez. (...)

Tito je prohodao, a onda oduševljeno uskliknuo: Pa to je ono Marksovo – fabrika radnicima! (...)“

Dakle, eto pored svih drugih lepih novina kojima nas je Đilas usrećio, među njima je i crnogorska nacija, njemu imamo da zahvalimo i za radničko samoupravljanje, sa kojim danas više ne znamo šta da radimo.

Na stranama 221 i 222 opisuje se nesporazum sa Dedijerom povodom žalbe Jugoslavije na Sovjetski Savez pred Ujedinjenim nacijama u Parizu.  (...)

Govoreći o svom susretu sa Sulcbergerom Đilas na 223. strani kaže:

„(...) Sada smo Sulcberger i ja dobri, nesebični prijatelji - željno očekujemo da se svakog leta nađemo u lovu na pastrmke,“ opet te nesretne metafizičke pastrmke, „i u nevezanom razgovoru intelektualaca, ostarelih u različitom iskustvu. (...)“

Primećujem da je reč intelektualac i intelektualno bezmalo najčešća u ovoj Đilasovoj knjizi. On očevidno polaže na to da se smatra intelektualcem i pridaje toj reči naročiti, gotovo bih rekao mističan značaj.

S obzirom na netrpeljivost totalitarnih poredaka prema intelektualcima pitam se nije li ovo insistiranje na svojoj intelektualnosti, ovo stavljanje u red intelektualaca zapravo jedna antitotalitaristička Đilasova demonstracija.

Na strani 225, 226 i 227 Đilas jednom besprekornom argumentacijom i dokazima obara neosnovane optužbe Oskara Daviča. Te optužbe su uostalom u poznatom histerično-potkazivačkom Davičovom maniru.

Ako izuzmem Pigmeje retko ko je kod mene, osim možda Crnjanskog, izazivao toliko odbojnosti. Pogotovo pošto se Davičo usudio da moje ime u nekoliko navrata koristi u svojim obračunima sa Zoranom Gavrilovićem i Erihom Košom.

Sada ću u celini sa strane 227 i 228 citirati jedan odlomak koji se odnosi na Krležu i poznati govor na Kongresu pisaca u Ljubljani 5. oktobra 1951. godine, a ne 1981. godine, kako očevidno štamparskom greškom piše u knjizi.

To činim zbog toga što je taj govor i po mom mišljenju dobio nezaslužene pohvale kako zbog svoje sadržine tako i zbog Krležine inicijative.

Đilas dokazuje da taj govor nije bio Krležina inicijativa, mada je on odgovoran za izražavanje tada postojećih ideja u vrhovima,

a na stranu trenutno ostavljam činjenicu da on jeste antidogmatski u odnosu na tvrd dogmatizam jugoslovenskog vođstva i komunističkih ideja tada, ali ni najmanje antidogmatski u odnosu na liberalne ideje koje su normalne, i u svetu tada vladale.

Njegov je antidogmatizam zapravo relativan i moglo bi se govoriti o predlaganju slobode koja liči na dopuštenje zatvoreniku da u okviru zatvorene ćelije može šetati od zida do zida. Ili se još bolje ta sloboda može uporediti sa onom slobodom koju svakoga dana jedanput ili dva puta zatvorenik ima, kad ga iz ćelije izvedu u dvorište na šetnju. Đilas veli:

„(...) Ne bih spominjao Krležin referat na Kongresu pisaca u Ljubljani 5. oktobra 1951. godine – da obožavatelji Krleže ne tretiraju taj referat kao prelomni, istorijski događaj o oslobođenju jugoslovenskih kultura, a napose južnoslovenskih književnosti, od dogmatskih, staljinističkih stega.

A ima, štaviše, i takvih koji taj referat uzimaju kao dokaz posebne, hrvatske demokratičnosti i progresivnosti. Time ne mislim reći da taj Krležin referat nije bio značajan. Naprotiv. Krleža je u našem otporu Sovjetskom Savezu igrao, na širem kulturnom planu, i krupnu i kreativnu ulogu.

Da samo pomenem izložbu srednjovekovne umetnosti s tla Jugoslavije u Parizu i osnivanje Enciklopedijskog zavoda, koji su ostvareni na njegovu inicijativu i njegovim radom.

Ali ne samo što je preterano i netačno izdvajati Krležinu delatnost iz delatnosti partijskih vrhova i s mukom izvojevane liberalnije klime, nego se takvo pristupanje Krleži i Krležinoj ulozi ne poklapa ni s činjenicama:

Krležino istupanje na pomenutom kongresu pisaca je bilo unapred dogovoreno u Centralnom komitetu, i to sa mnom, a verovatno i s Kardeljom.

To ne umanjuje Krležinu inicijativu i originalnost, nego samo otkriva da nije on, Krleža, napravio prelom, jer on to nije ni mogao, nego je prelom učinjen najpre – u toku triipogodišnje političke i idejne borbe – u vrhovima partije, s kojima je Krleža revno i disciplinovano sarađivao. (...)“

Ne postavlja se na osnovu ovoga što Đilas kaže ovde pitanje šta je mislio Krleža kad je taj govor održao. Neosporno je i svakako da je on mislio ono što je govorio da se sa tim slagao, ali se postavlja jedno drugo pitanje.

Da li bi on takav govor samoinicijativno smeo da održi, i da li bi ga održao da nije dobio gotovo direktno uputstvo sa vrha? Da ideja o tom govoru nije došla u razgovorima sa vrha? Ja lično ne verujem.

Nije prošlo ni nekoliko godina od kako se Krleža sa partijom izmirio i od kako je predato zaboravu i njegov sukob sa partijom pre rata i njegovo neodazivanje pozivu da ode u partizane.

Bilo bi za Krležu, s jedne strane njegovo polaganje na konfor, a s druge strane njegovo polaganje na vezu s partijom i njegovim mladalačkim idejama, nezamislivo da na tom planu uđe u bilo kakav sukob sa partijom tek pošto je prethodni sukob jedva izumro.

Uostalom tome je dokaz i Krležino kasnije držanje. Kada se taj sukob ponovo, ovoga puta zaista duboko i intimno otvorio, kada je možda i potresao njegove mladalačke iluzije u pogledu komunizma i novog poretka u svetu, novog sveta kome je on toliko mnogo od svog duha poklonio,

Krleža je ćutao, Krleža ništa nije učinio da se pred javnošću otvori i da javnosti pokaže da se on u odnosu na te ideje izmenio i šta o njima i njihovoj primeni danas misli. A to je ono što, po mome mišljenju, kod Milovana Đilasa bez obzira na sve treba najviše, ako ne možda i jedino ceniti.