Život na ledu L 223 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
Četvrtak, 20. oktobar 1983. godine.
“Vlast” M. Đilasa. (Komentari XIII nastavak.)
II
nastavak
Strana 229,
230. Dva citata iz govora Titovog na VI kongresu. Ona su vrlo karakteristična i
vrlo upotrebljiva. Prvi:
„(...) Od
Teherana pa do danas Sovjetski Savez se prikazivao svijetu u svoj svojoj
imperijalističkoj veličini. Danas možemo smjelo kazati da je čitava sovjetska
međunarodna politika, ako ostavimo po strani obične propagandne trikove, kao
što je njihova tobožnja borba za mir i drugo, bila takva da je ona u prvom redu
doprinjela da dođe do sadašnje napete međunarodne situacije. (...)“
Drugi:
„(...) Zar
nije ona stvorila od nekada nezavisnih istočnih država, kao što su
Čehoslovačka, Poljska, Mađarska, Rumunjska, Bugarska, itd. obične kolonije u
srcu Evrope. A da i ne govorimo o porobljavanju baltičkih zemalja još prije
rata. (...)“
Takođe na
230. strani Đilas kaže:
„(...) Držim
da je baš u to vreme Tito uzviknuo – (...) Kod nas neće biti mnogopartijski
nego mnogogrupni sistem! (...)“
Čini mi se da
je ova rečenica Titov najkrupniji doprinos savremenoj sociologiji!
Na strani 236
Đilas opisuje kako se rastao sa svojom ženom Mitrom Mitrović, nakon što se
zaljubio u Šteficu Bajić. Jedanput, Đilas kaže, po povratku s posla u svojoj
radnoj sobi:
„(...)
priznao sam Mitri, (...): Ja volim drugu ženu ... Mitrino lice se detinjski
zgrčilo i iz njenih krupnih i tamnih očiju su grunule suze. Tog istog dana
preselio sam se sasvim u svoju radnu sobu. (...)“
Iz ovog opisa
ne samo iz njegovog postupka, izbija jedna prirodna grubost, koju je s vremena
na vreme, pa i prilično često Đilas pokazivao i prema drugim ljudima i prema
najbližima oko sebe. Verovatno je ova grubost s jedne strane deo njegove
prirode, a s druge strane deo njegovog boljševičkog vaspitanja.
Na strani 237
i 238 Đilas, po mom mišljenju uspešno spori navode Dedijerove u njegovim Novim prilozima za biografiju druga Tita,
po kojima je Đilas imao dvojni moral.
Propovedajući
s jedne strane askezu, a s druge strane sam se podavajući vezama sa ženama,
međutim Đilas bi morao, bez obzira na snagu argumenata i na poverenje koje može
njima ukazati, da malo više obrati pažnju na stilizaciju svojih argumenata. Jer
on, razdvojene sa svega dve - tri rečenice, na jednom mestu kaže:
„(...)
Dedijer i ja nismo ni mogli biti tako bliski, (...)“
a odmah nakon
toga kaže:
„(...) Neću
reći da nismo bili u dobrim odnosima i da se nismo viđali. Naprotiv, bili smo i
bliski, (...)“
Što se tiče
druge tačke u optužnici Dedijerovoj o moralu, ona je nešto mutnija. Dedijer
optužuje Đilasa da je oterao u smrt izvesnog omladinca Paternostera, koji je
voleo dve devojke. U svoju odbranu Đilas kaže:
„(...) A što
se tiče Dedijerove tvrdnje da sam čak ’oterao u smrt .... Paternostera’- otkud
to kad nisam bio ’glavni .... faktor’, otkud to kad nisam ni pripadao
studentskoj organizaciji, u čijim je asketskim revolucionarnim moralom
Paternoster došao u nerazmrsivi, tragični konflikt? (...)“
Ova stvar je
prilično mutna i bilo bi bolje da je Đilas malo više ušao u sudbinu tog
Paternostera, jer ova odbrana bleda je bar isto toliko koliko je bled i
nedokazan Dedijerov napad.
Strana 241.
Đilas je u Titogradu na Kongresu Narodnog fronta Crne Gore. Dobija obaveštenje
o smrti Kidričevoj i dok se priprema da to saopšti Kongresu, on kaže:
„(...) Ali
dok sam čekao da govornik završi i da ja mimo reda dobijem reč, od šaka koje su
bile na stolu odvojili su mi se prsti. To me, za tren, zaprepastilo. Ali nisam
stigao, pribirajući se, ni da se zapitam šta se to događa sa mnom, a prsti su
se vratili u šaku. (...)“
Jedan dobar
pisac znao bi da ovome mora posvetiti nešto više prostora, inače ovako kako
stoji, događaj je samo smešan.
Na strani
255, Đilas kaže:
„(...)
Obojica smo,“ misli na sebe i na Enjurina Bevana, vođu laburističke levice,
„takođe smatrali da u politici moraju postojati moralne granice, premda politika
sama po sebi niti mora niti može biti idealno moralna. Te moralne granice se
poklapaju s traganjem za istinom i nastojanjem na istini, ali nisu ni potpuno
odvojene od toga. (...)“
Ova Đilasova
generalizacija je nespretna, nejasna, mutna, nepotpuna, a njen drugi deo je
besmislen, besmislen usled gramatičke ili usled greške u rasuđivanju.
Ova druga
rečenica bi možda mogla da glasi: te moralne granice se ne poklapaju s
traganjem za istinom i nastojanjem na istini, ali nisu ni potpuno odvojene od
toga. Eventualno, mada ni tada generalizacija ne bi bila mnogo jasnija, bila bi
samo gramatički korektna.
No comments:
Post a Comment