Život na ledu L 223 deo

 

Život na ledu L 223 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Četvrtak, 20. oktobar 1983. godine.

“Vlast” M. Đilasa. (Komentari XIII nastavak.) II nastavak

Strana 229, 230. Dva citata iz govora Titovog na VI kongresu. Ona su vrlo karakteristična i vrlo upotrebljiva. Prvi:

„(...) Od Teherana pa do danas Sovjetski Savez se prikazivao svijetu u svoj svojoj imperijalističkoj veličini. Danas možemo smjelo kazati da je čitava sovjetska međunarodna politika, ako ostavimo po strani obične propagandne trikove, kao što je njihova tobožnja borba za mir i drugo, bila takva da je ona u prvom redu doprinjela da dođe do sadašnje napete međunarodne situacije. (...)“

Drugi:

„(...) Zar nije ona stvorila od nekada nezavisnih istočnih država, kao što su Čehoslovačka, Poljska, Mađarska, Rumunjska, Bugarska, itd. obične kolonije u srcu Evrope. A da i ne govorimo o porobljavanju baltičkih zemalja još prije rata. (...)“

Takođe na 230. strani Đilas kaže:

„(...) Držim da je baš u to vreme Tito uzviknuo – (...) Kod nas neće biti mnogopartijski nego mnogogrupni sistem! (...)“

Čini mi se da je ova rečenica Titov najkrupniji doprinos savremenoj sociologiji!

Na strani 236 Đilas opisuje kako se rastao sa svojom ženom Mitrom Mitrović, nakon što se zaljubio u Šteficu Bajić. Jedanput, Đilas kaže, po povratku s posla u svojoj radnoj sobi:

„(...) priznao sam Mitri, (...): Ja volim drugu ženu ... Mitrino lice se detinjski zgrčilo i iz njenih krupnih i tamnih očiju su grunule suze. Tog istog dana preselio sam se sasvim u svoju radnu sobu. (...)“

Iz ovog opisa ne samo iz njegovog postupka, izbija jedna prirodna grubost, koju je s vremena na vreme, pa i prilično često Đilas pokazivao i prema drugim ljudima i prema najbližima oko sebe. Verovatno je ova grubost s jedne strane deo njegove prirode, a s druge strane deo njegovog boljševičkog vaspitanja.

Na strani 237 i 238 Đilas, po mom mišljenju uspešno spori navode Dedijerove u njegovim Novim prilozima za biografiju druga Tita, po kojima je Đilas imao dvojni moral.

Propovedajući s jedne strane askezu, a s druge strane sam se podavajući vezama sa ženama, međutim Đilas bi morao, bez obzira na snagu argumenata i na poverenje koje može njima ukazati, da malo više obrati pažnju na stilizaciju svojih argumenata. Jer on, razdvojene sa svega dve - tri rečenice, na jednom mestu kaže:

„(...) Dedijer i ja nismo ni mogli biti tako bliski, (...)“

a odmah nakon toga kaže:

„(...) Neću reći da nismo bili u dobrim odnosima i da se nismo viđali. Naprotiv, bili smo i bliski, (...)“

Što se tiče druge tačke u optužnici Dedijerovoj o moralu, ona je nešto mutnija. Dedijer optužuje Đilasa da je oterao u smrt izvesnog omladinca Paternostera, koji je voleo dve devojke. U svoju odbranu Đilas kaže:

„(...) A što se tiče Dedijerove tvrdnje da sam čak ’oterao u smrt .... Paternostera’- otkud to kad nisam bio ’glavni .... faktor’, otkud to kad nisam ni pripadao studentskoj organizaciji, u čijim je asketskim revolucionarnim moralom Paternoster došao u nerazmrsivi, tragični konflikt? (...)“

Ova stvar je prilično mutna i bilo bi bolje da je Đilas malo više ušao u sudbinu tog Paternostera, jer ova odbrana bleda je bar isto toliko koliko je bled i nedokazan Dedijerov napad.

Strana 241. Đilas je u Titogradu na Kongresu Narodnog fronta Crne Gore. Dobija obaveštenje o smrti Kidričevoj i dok se priprema da to saopšti Kongresu, on kaže:

„(...) Ali dok sam čekao da govornik završi i da ja mimo reda dobijem reč, od šaka koje su bile na stolu odvojili su mi se prsti. To me, za tren, zaprepastilo. Ali nisam stigao, pribirajući se, ni da se zapitam šta se to događa sa mnom, a prsti su se vratili u šaku. (...)“

Jedan dobar pisac znao bi da ovome mora posvetiti nešto više prostora, inače ovako kako stoji, događaj je samo smešan.

Na strani 255, Đilas kaže:

„(...) Obojica smo,“ misli na sebe i na Enjurina Bevana, vođu laburističke levice, „takođe smatrali da u politici moraju postojati moralne granice, premda politika sama po sebi niti mora niti može biti idealno moralna. Te moralne granice se poklapaju s traganjem za istinom i nastojanjem na istini, ali nisu ni potpuno odvojene od toga. (...)“

Ova Đilasova generalizacija je nespretna, nejasna, mutna, nepotpuna, a njen drugi deo je besmislen, besmislen usled gramatičke ili usled greške u rasuđivanju.

Ova druga rečenica bi možda mogla da glasi: te moralne granice se ne poklapaju s traganjem za istinom i nastojanjem na istini, ali nisu ni potpuno odvojene od toga. Eventualno, mada ni tada generalizacija ne bi bila mnogo jasnija, bila bi samo gramatički korektna.