Život na ledu L 224 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
Četvrtak, 20. oktobar 1983. godine.
“Vlast” M. Đilasa. (Komentari XIII nastavak.)
III
nastavak
Strana 259.
Povodom svojih članaka koji su konačno doveli do raskida s partijom, Đilas
kaže:
„(...) I mada
su se izjalovile moje nade u demokratiju kao nastavljanja revolucije, odnosno u
rešenje baš u Jugoslaviji problema slobode kao uslova socijalizma, mada su moja
gledanja od tada evoluirala i moja saznanja obogatila – i sada samog sebe
doživljavam kao revolucionara, demokratskog revolucionara. Drugo ne mogu biti,
niti ja niti iko ko je dosledan, u ispovedanju pluralizma u jednopartijskim
diktaturama. (...)“
Ova misao je
najpre nejasna. Ne vidi se šta Đilas podrazumeva pod pojmom demokratskog
revolucionarizma. A zatim ona je prilično arogantna, kada se njegov način borbe
protivu jednopartijske diktature smatra jedino ispravnim i jedino doslednim.
Možda bi ova
druga primedba mogla otpasti pod uslovom da je Đilas objasnio šta podrazumeva
pod sobom kao demokratskim revolucionarem. Revolucija je metod, demokratija je
sistem. Međutim, demokratija može biti i metod, a revolucija ne može biti
sistem.
Kazati za
nekoga da je demokratski revolucionar, znači kazati jednu protivurečnost.
Demokratija i revolucionarstvo ne idu zajedno. Čovek može predlagati revoluciju
da bi se stiglo do demokratije, ali ne može predlagati demokratiju da bi se
došlo do revolucije.
S obzirom na
ono što danas zastupa Đilas izraz demokratski evolucionist daleko bi bolje
odgovarao.
Na strani
259. govori Đilas o poslednjem svom članku u toj seriji, poslednjem koji je on
objavio u Jugoslaviji, i kaže:
„(...) Ja
sam, bez sumnje, već naslućivao ’grešnost’ svojih ideja i svoju sudbinu. Otada
je prošlo trideset godina, a taj osnovni problem Istočne Evrope, pa i
Jugoslavije, nije ni postavljen – sem u ’jeretičkim’ disputima: Sloboda za sebe
je preduslov i uslov slobode za druge i obratno. (...)“
Ja se sa ovim
slažem, samo bih ja ovako formulisao ovu rečenicu. Sloboda za druge je
preduslov i uslov slobode za sebe i obrnuto. Onaj ko svoju slobodu makar i kao
uslov postavlja iznad slobode drugih, otkriva izvestan autokratski
egozentrizam. Tek stavljanje slobode drugih iznad vlastite slobode, uzdiže
čoveka do stvarno demokratskog mišljenja.
Strana 271.
Tvrdnju da je Kardelj podneo referat protivu njega, Đilasa, na Plenumu u
januaru 1954. godine protivu svoje savesti, pokapajući sa Đilasom i svoje
vlastite demokratske ideje, Đilas potkrepljuje nekim izjavama Kardeljevim dva -
tri meseca pre toga. On je po Đilasu rekao:
„(...) Možda
ćemo tako doći i do opozicije ... A ova partija“ misli se na Savez komunista,
„što se mene tiče – najbolje bi bilo da je nema ... (...)“
Ja lično
verujem u ovaj Đilasov izveštaj. Verujem da je Kardelj, obračunavajući se sa
Đilasom, obračunavao se i sa svojim potajnim, jeretičkim, idejama.
Taj trenutno
„napušteni demokratizam“, jer je on još uvek komunistički i nedovoljan, Kardelj
je kasnije ponovno vaskrsao u svom radu na razvoju tzv. samoupravljanja.
Ali
konfuzija, koja je uvek karakterisala njegove ideje, karakterisala je i taj rad
i zato su načela tog samoupravljanja, pa i ustavna načela na kojima je on radio
pripremajući novi ustav Jugoslavije, tek izraz te duhovne pometnje u kojoj se
on rastajao od starih boljševičkih principa, ali, i zbog Tita možda, nikada
nije mogao potpuno da rastane.
Sve njegove
ideje uvek su bile školske, a način izlaganja provincijalno učiteljski.
Dalje na
strani 271. Đilas kaže nakon sazivanja Plenuma, a pre nego što je ovaj započeo,
da je na um njemu i Štefici padalo i zajedničko samoubistvo. Ja se pitam –
zašto? I kako je moguće da u jednoj tako značajnoj knjizi, jer on je mora kao
ispovest smatrati značajnom, Đilas ne daje tome nikakvo objašnjenje.
Lično jedino
objašnjenje vidim u panici Đilasovoj pred mogućnošću ekskomunikacije. Drama
koja je mnogim komunistima razorila život, očekivala je i njega. On nije
podlegao, ali mnogi drugi jesu.
Kad govorim o
panici pred ekskomunikacijom ne mislim na strah od fizičkih, materijalnih i
drugih posledica, već na moralne posledice od ekskomunikacije, na stavljanje i
ostavljanje u međuprostoru, u brisanom prostoru između ideja koje ga odbacuju i
novih ideja koje on još ne prihvata.
Strana 278,
Đilas kaže:
„(...) Već se
u meni od jutra začeo naum – ne, to nije bio naum, već zlurado ’kažnjavanje’ i
sebe i drugova koji su mi dotad bili najbliži – da odstupim u svojim pogledima,
budući da ih partija ne prihvata.
Bilo je to i
robovanje doktrini da su ideje bezvredne ukoliko u praksi ne nalaze primene i
provere – praksa se za mene još uvek svodila na partiju i na njenu delatnost.“
Ovaj Đilasov
mazohizam može se protumačiti možda jedino pretpostavkom da će njegovo
pokajanje biti jasno po svojoj sadržini i po svojim vrednostima tim ljudima na
vrhu partije koji su znali kako su izgledala moskovska i ruska pokajanja i da
će iz te sličnosti videti u stvari i suštinu svoje sopstvene vladavine. Đilas
dalje nastavlja:
„Za ručkom u
’Šumadiji’ rekao sam Štefici da treba da sam popustljiviji, da se ne odvojim od
partije. A pri tome me, kao olovna ploča, pritiskala pomisao na Goli otok. Tamo
će poslati i one koji se izjašnjavaju za mene, a njih nije tako malo – tamo će
ih lomiti i kinjiti gore nego informbirovce.
Nema nikakve
organizacije koja bi se borila i koliko-toliko zauzela za ’moje’ ideje i za te
spontane pristaše. Ne smem uvući nevine u patnju i nesreću. Ako se povučem –
svima se tada pruža prilika da se prikriju, priberu – pa ćemo videti ... (...)“
Bez obzira
što je ovo naknadno razmatranje jednog davnog događaja, ja sam sklon, poznajući
Đilasa, da verujem da je zajedno sa demokratizacijom njegovih pogleda i
duhovnim promenama u njemu došlo i do nekog moralnog preokreta, pa do i obnove,
odnosno do javljanja nekih hrišćanskih ideja i brige za bližnje, ako od njega
zavise.
Kažem bez
obzira što je ovo naknadan opis jednog psihološkog stanja, sklon sam čvrsto da
verujem, da je Đilas u tom trenutku i na druge mislio, da ovo nije samo alibi
njegovog pokajanja koje je delovalo na sve ljude, bez obzira da li su njegove
pristaše ili protivnici komunista, i da je ovo vrlo deprimirajuće.
No comments:
Post a Comment