Život na ledu L 225 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić
Četvrtak, 20. oktobar 1983. godine.
“Vlast” M. Đilasa. (Komentari XIII nastavak.)
IV
nastavak
Đilas kaže na
strani 279.:
„(...) No
niko, a pogotovu Tito i Ranković, nije poverovao da je moja ’samokritika’
’iskrena’ i konačna. (...)“
Ova Đilasova
izjava, uzeta iz vlastitog iskustva u odnosu na pokajanja drugih ljudi –
informbirovaca, na primer, u koje vrhovi takođe nisu verovali ali su im ta
pokajanja bila potrebna za propagandne svrhe, to uverenje da je sve farsa i da
niko nikome ne veruje, ali da se sve mora činiti zato da bi narod bio obmanut,
predstavlja u stvari temelj, metodologiju boljševičkog pokreta.
No zašto je
ipak onda, znajući da je to farsa, Đilas pristao na to iznuđeno pokajanje?
Možda zato što to ipak u konačnoj konsekvenci nije bila samo farsa, jer njegovo
uverenje da je još uvek komunista, njegovo shvatanje partije još uvek
dogmatično, uprkos demokratskim izletima, činilo je od njegovog pokajanja
nužnost, a ono što je nužno ne može biti farsično.
Ako je Đilas
pokajanje dugovao onima za koje se plašio da će zajedno sa njim stradati, on je
u istoj meri po vlastitom priznanju to dugovao partiji, koju je još uvek
smatrao svojom. Mehanizam takvih pokajanja već je iscrpno analiziran u
literaturi o inkviziciji kao i onoj o istoriji boljševičke partije.
Đilas samo
demonstrira dokaze tih analiza u njihovim najpresudnijim zaključcima.
Na stranicama
284., 285. i 286. delovi posvećeni Mihizu od kojih citiram samo početak :
„(...) Mihiz
je jednostavno, otvoreno, objasnio razloge svoje posete: ’Znam da ste
usamljeni. Ja ne pristajem na bojkot, a držim da Vam moja poseta neće biti
neprijatna’. (...)“
Na strani
292. Đilas kaže (ovaj deo je obeležen u knjizi sa tri vertikalne crte, prim.
prir.):
„(...) Ja se
nikada nisam postideo, a kamoli odrekao, svoje partijske i revolucionarne
prošlosti – ono što činim, u svojim spisima, jeste da tu prošlost opišem i
time, koliko-toliko objasnim. Ta prošlost bi, uz današnja saznanja, dakako
mogla biti lepša i pravičnija – da su njeni akteri i prilike bili, da su mogli
biti, drukčiji. (...)“
Ovakve izjave
koje Đilas uporno s vremena na vreme ponavlja, svedoče da on još uvek nije
stigao do mogućeg kraja svojih promena, jer bitna promena, ona finalna promena,
koja bi njega dovela na dohvat ruke do stvarno demokratskih saznanja biće samo
onda, kad se odrekne svoje partijske prošlosti i svoje revolucionarne mladosti.
Ne njenih
metoda, ne tvrdnjom da bi ona, ta prošlost mogla biti pravičnija, jer ne bi ni
u kom slučaju mogla, bazično je pogrešna, nego da je ona u celini nešto čega se
čovek mora stideti. Samo iz tog stida i iz tog stvarnog unutrašnjeg, ne lažnog
spoljašnjeg, boljševičkog, pokajanja može da proizađe jedan nov čovek.
Strana 299,
Đilas veli:
„(....) U
ćeliji br. 32, u Drugoj zgradi mitrovačke kaznione, zadržali su me 16 meseci.
(...)“
Pitam se da
li je to ćelija u prizemlju? Na istoj strani Đilas pominje šefa kaznionske
UDB-e Markovića. Čini mi se da se sećam tog imena, ako ga nisam pomešao sa
pomoćnikom upravnika Milenkovića. Bio je mali, zdepast, i ako se ne varam
smeđokos.
Strana 302:
„(...) Ali
posle dve-tri nedelje počele su da mi se u delovima mozga, najčešće na levoj
strani, javljaju praznine, a po licu i slepoočnicama da mi trepere nervi. I da
mi se javljaju sumnje – da su mi zbilja ubrizgali droge za slabljenje volje! Ja
se ni danas ne bih zarekao da to nisu činili. (....)“
Kada je takvu
istu tvrdnju, ticala se pokušaja ubistva, činio Dedijer, Đilas mu nije verovao.
Sebi, međutim, i svojim sumnjama veruje.
Na strani
304. Đilas govori o molbi :
„(...)
Penezić mi je podneo već otkucanu molbu da je potpišem: svakako je Ranković
dokonao da ’vozanju’ sa mnom nema kraja. Molba je bila sastavljena vešto –
bezmalo sva iz delova mojih pisama Kardelju i Rankoviću. Jedino mesto koje mi
se nije svidelo bilo je obećanje da neću u buduće štampati Novu klasu. (...)“
Objašnjenje
Đilasovo potpuno je neuverljivo, a osim toga ono i ne objašnjava prvo – zašto
je uopšte pisao Kardelju i Rankoviću? Zašto je uopšte potpisao i mogao
potpisati jednu molbu koju on sam nije napisao? To se dogodilo januara 1961.
godine, i ta molba je samo varijanta pokajničke izjave na kraju III plenuma
koji ga je osudio.
Strana 306.
Na traženje Lukićevo da mu preda rukopis knjige Razgovori sa Staljinom koji će uskoro biti objavljeni u Americi,
Đilas pristaje s unutrašnjim objašnjenjem:
„(..) Zbog
čega da i udbovce stavljam u nezgodnu situaciju pred Vrhovnim šefom? (...)“
Kakav fini
sentiment prema policiji.
Na istoj
strani 306. na Penezićevo prebacivanje da je uobražen Đilas odgovara:
„(...) A što
da ne budem? Darovit, čuven – najpre kao komunista, a sad kao kritičar
komunizma. (...)“
Ne, nikad
nije patio od preterane skromnosti.
Ovo je kraj
komentara na Đilasovu autobiografsku knjigu Vlast.
No comments:
Post a Comment