Život na ledu L 226 deo

 

Život na ledu L 226 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Petak, 21. oktobar 1983. godine.

Pisac kao šizofrenik. (Razmišljanja povodom predstojećeg intervjua sa Bratićem za “Književnu reč”)

Pisac je šizofrenik koji za razliku od ostalih zna za svoju nevolju i na njoj zarađuje za život. U tom pogledu ne razlikuje se on od onih kojima je prirodan deformitet odredio zanimanje, od čoveka, recimo, koga je patuljast rast odveo u cirkus.

Nikada sasvim ne verujte piscu kad govori o svojoj literaturnoj metodologiji, ni kada ispoveda svoju emotivnu biografiju ili vezu između te biografije i svojih knjiga, pogotovo kada izlaže svoj pogled na svet, koji se često menja od romana do romana, a ponekad i od tržišta do tržišta.

Jer vi nikada nećete znati ko govori – on ili kroz njega njegovo delo – on ili njegov literarni dvojnik.

Literarno iskustvo nije isto što i i životno iskustvo, a većina pisaca govore iz ovog prvog. Verujte knjigama, ali nikad njihovim piscima. Ne tvrdim da pisci ne mogu doći kao i drugi ljudi do životnih istina, ali budući da ne dolaze do jedne nego do mnogih životnih istina putem svoje literature u svom životu, oni ih se ne mogu ni držati.

Oni pisci koji to pokušavaju od svog života čine haos. Istine su protivurečne tako im životi postaju protivurečni i haotični. Zabluda da pisci moraju biti humanisti i da su pisci samim tim humanisti što su pisci, potiče od toga što se oni bave ljudima, a ne od toga što ih i nužno moraju voleti.

I ključari po zatvorima bave se zatvorenicima, ali to ne znači da ih moraju obožavati. Zabluda naravno potiče i od naše antropocentrične uobraženosti. Otkriće da se vasiona ne okreće oko zemlje ničem nas nije naučilo.