Život na ledu L 232 deo

 

Život na ledu L 232 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Subota, 29. oktobar 1983. godine.

Moje shvatanje književnosti – II deo. (Odgovor na anketu „Književne kritike“.)

15. „Premda je prošlo vreme proročke poezije, vreme pesnika-vrača, pesnika-maga, pesnika-sveštenika, Zlatno doba druženja sa bogovima,

premda nas je istorija sa svojim uzastopnim materijalističkim civilizacijama udaljila od vlastitog porekla i neposrednih izvora saznanja, te je od Umetnosti Otkrivača Velova napravila Umetnost Ispitivača Njihove Kakvoće, ne mislim da ona nikada i ni na šta ne može stvaralački uticati.

Hoću da kažem samo da taj uticaj više nije njena primarna funkcija.

(Primeri su vezani mahom za opresivne situacije, u kojima, blagodareći svom kodiranom jeziku, umetnost može ponekad reći i ono što se normalnim ne može, ili i tim jezikom govoriti ono što svi mogu da kažu.

U drugom slučaju ona automatski prestaje da bude umetnost. U prvom, takvog automatizma nema. Sve zavisi od dara, savesti i slučaja.

Jer, bez obzira na korisnost, pa i neophodnost ovako angažovane umetnosti - u sistemu ljudskih vrednosti, naime, sudbina književnosti nije uvek ni najpreča, ni najpresudnija - ona tada ne vrši svoju, već tuđu funkciju, od tvorca postaje medijator, sprovodnik, od kreatora – misionar.

Ako i tada dotiče univerzalne istine, a ne jedino tranzitne kojima služi, spasla je svoju dušu, opravdala gubitak nezavisnosti i sačuvala svoju urođenu prirodu.)

16.  Sad bi, dabome, valjalo reći šta je primarna funkcija umetnosti. Budući da to ne znam - a bojim se i malo ko drugi - na tu temu nemam šta da kažem.

Mogu eventualno definisati šta trenutno mislim da je funkcija – moje: kroz nju ja saznajem i to saznanje u književnom kodu izražavam.

17. Upravo zbog sasvim lične prirode mojih knjiga, za mene, osim u neku ruku prinudno, ’književni život’ nikada nije imao nikakav značaj. Kad sam u njemu učestvovao, činio sam to uvek kao građanin, nikad kao pisac, i to uvek u onom smislu i na onom nivou u kome je bavljenje literaturom građansko zanimanje kao svako drugo.

18. Distinkcija pod 17. je važna naročito kad je reč o tzv. ’slobodi stvaralaštva’. Lično držim da ona ne može i ne sme biti veća od svih drugih koje solidarno određuju opšti pojam građanskih sloboda u našem veku i našoj civilizaciji.

Drugim rečima, čovek kao pisac ne sme imati veću, mada može imati drukčiju slobodu od one koju ima kao pripadnik jedne zajednice. Ako je ima, onda je to privilegovana sloboda, i prvi stadijum njenog gubljenja.

Umetničku slobodu smatram neotuđivim delom građanskih sloboda, a građanske slobode osnovnim uslovom za umetničke.

19. Sudeći po izvesnim monolozima na temu umetnosti, koji se - ne znam zašto - uvek predstavljaju kao dijalozi, centralni problem - opet ne vidim zašto - u njenom odnosu prema tzv. stvarnosti, pod kojom se, očigledno, redovno podrazumeva neka naročita, izuzetna, izolovana, aktuelna ili istorijska situacija, a ne univerzalna stvarnost u kojoj se istorijski živelo ili aktuelno živi, i koja se jedina uistinu tiče umetnosti.

Aktuelno može posredovati univerzalnoj, ali ne mora. Brojne aktuelne stvarnosti mrtve su, neproduktivne, sterilne, nefunkcionalne, izlišne. A upravo one izazivaju nesporazume, jer preko nekih drugih, umetnosti ravnodušnih sfera, dobijaju lažni, vampirski život.

20. Ja lično, ne bavim se stvarnošću, već svojim odnosom prema nečemu što zamišljam kao stvarnost. Za mene je stvarnost samo ono što sam kadar u njoj, tačnije iza nje da vidim, a zatim to izrazim kao kodirano saznanje.

Čak i da sam voljan, drukčije je ne mogu doživljavati. Taj urođeni odnos ne može se menjati ni spoznajom njegove promašenosti - može se jedino prestati pisati - ni prinudom, jer se i tada jedino može više ne pisati.

S druge strane nikakve mi teorije i doktrine filosofske, naučne, ideološke ili socijalnopolitičke, ne mogu pomoći da tu stvarnost dublje spoznam, premda mi neke mogu pružiti iluziju da je njihovim posredstvom mogu bolje izraziti.

21.  Svako delo ima vlastito načelo po kome je izgrađeno, pa bi svako moralo imati svoju, ekskluzivnu teoriju koja ga objašnjava. Ključ koji otvara samo njegova vrata. Zajedničkim kalauzom neke teorije pokušati neko delo otvoriti znači: ili kalauz slomiti, ili delo razbiti.

22. Stvarnost u književnom delu je, naravno, po poreklu - izvedena, ali, sazrela u vlastitoj formi, ona je u suštini paralelna onoj povodom koje, a ne iz koje nastaje. Svako uspelo delo ostvaruje svoju stvarnost.

Ona podseća na povod, ali ga ne imitira, ne održava, niti s njim polemiše. Implicitna polemičnost (kritičnost) jednog dela odnosi se na njegovu stvarnost, a ne na neku ’zajedničku’, ako takva uopšte postoji.

23. Monistička težnja za ’zajedničkom stvarnošću’ - tamo gde su zajedničke samo izvesne konstruktivne okolnosti - dovodi do žudnje za ’zajedničkom umetnošću’, a ova do zahteva da se ’naporedne stvarnosti umetničkih dela’ podrede, prilagode, premodeliraju, prema himeri one ’zajedničke’.

(Svet može objektivno biti raj, ali ako vi umirete od raka, on će za vas biti pakao. Ako ste, kojom nesrećom, pisac, malo je verovatno da ćete mnogo mariti za tu ’rajsku zajedničku stvarnost’, brinuće vas lični pakao, lična paklena stvarnost.

Ali ako ste dobar pisac, univerzalna istina o raju biće sadržana i u vašim saznanjima o svom ličnom paklu.)

24. Okriviti delo za stvarnost koju simulira isto je što i okriviti nekog čoveka za zločin njegovog krvnog rođaka. Ali je, čini se, i spontan, nužan, prirodan, urođen, humanistički karakter umetnosti (a s njom i literature) jednako dubiozan kao i tvrdnja da su plodovi nauke bezuslovno humani.

U svetu dominacije slučaja, čije slučajno ponavljanje ozakonjujemo kao nužnost - sve dok nas jedno neponavljanje, eufemistički nazvano izuzetkom, ne otrezni - dejstvo umetnosti je ne manje nedokučivo od njenog porekla i njene prirode, o svrsi i da ne govorimo.

25.  Platonistička briga zajednice za svoju umetnost svetlije je naličje nešto tamnijih zahteva koji se podrazumevaju. Cenovnik briga je poznat. Trgovački kompromis je moguć, ali se ne preporučuje. I ne stoga što je nemoralan, već zato što se ne isplaćuje.

Pišete, naime, sve gore, a od toga imate sve manje. Najzad za vas niko više ništa neće da plati. Postajete kalo, a zna se šta se s njim radi.“