Život na ledu L 235 deo

 

Život na ledu L 235 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Utorak, 1. novembar 1983. godine.

Na-trčavanje. (Izmena pisama sa Grizeljom povodom intervjua i Bogdana  Tirnanića.)

Od Juga Grizelja dobijam primerak „Intervju“-a sa mojim razgovorom sa njim datirano 26. 10. 1983. godine, čiji prvi deo glasi:

„Dragi moj Boro,

Šaljem ti broj ’Intervju’-a u kome je tekst o tebi. Morao sam nažalost pristati na jedan kompromis. Naime urednik lista, inače moj dobar prijatelj i vrlo čestit čovek, pošto je pročitao intervju i bio istinski obradovan svim tvojim odgovorima, zamolio me je da pristanem da se izbaci pitanje i odgovor koji se odnose na društvenu kritiku literarnih dela.

Da sam te konsultovao ti bi možda povukao tekst, a meni se činilo da u njemu i bez ovog dela ima mnogo značajnih stvari. Tako sam pristao. Na to me je stimulisala i činjenica da je Šoškić urednik ’Intervju’-a u ozbiljnim teškoćama sa istih strana, zbog naših tekstova i upravo je u toku ’demokratski dogovor’ o njegovom odlasku sa tog posla.

Dakle ja sam kriv, iako me je Šoškić nagovarao da ti kažem da je on to bez konsultovanja sa mnom uradio. Ako to smatraš katastrofalnim, piši mi i ja ću se javno u pismu čitalaca i izviniti i kazati koji je to deo bio. (...)“

Moj odgovor koga sam odmah napisao glasi:

„Dragi Jug,

Hvala ti na ’Intervju’-u i objašnjenju povodom skraćenja. Tvoja je briga korektna, ali izlišna. Pristao bih na skraćenje iz savršeno istih razloga iz kojih si ga ti dopustio. Mi smo u položaju trgovca mešovite robe, koji mora biti zadovoljan ako mu od nje bilo šta prođe i ne može očekivati da svu robu jednoj mušteriji ili u jednom danu, proda.

Trgovac je nezadovoljan samo ako ništa ne proda. Hoću, u nastavku metafore da kažem, da bih smeo biti nezadovoljan kada bi iz intervjua bili isključeni svi momenti za koje obojica držimo da su od interesa. Ako i   s a m o   j e d a n    ostane, ja sam srećan.

Smatram i sam intervju vrlo uspelim, i u tom pogledu sam dobio dosta telefonskih pohvala, premda u nekima ima i kontekstualnih primedbi, da je meni lako govoriti, jer ne pijem kafu, i jer, čak i da je pijem, živim tamo gde se ona može dobiti.

To je istina, protiv koje, sve dok se ne vratim, ili počnem piti kafu, ne mogu ništa. Kao ni protiv one koju je - kako sam, naravno, smesta obavešten - izneo u svom, poslovičnom, uspelom, i meni uvek bliskom, zajebantskom tonu u ’NIN’-u napravio moj dobar poznanik Bogdan Tirnanić.

On ima savršeno pravo da se pita kako neko s tako „uzvišenim“ idejama o životu - one su, uzgred manje uzvišene nego što se našim ljudima čini, one su u prvom redu praktične, jer ja mislim da ako bi bilo više odgovornosti, poštenja i slobode, bilo bi više i te proklete kafe - pristaje da radi, i to  s l a b o,  jedan scenario za lovu, koja je, u međuvremenu, savršeno zemaljska.

Najpre sam mislio da napravim šalu i napišem mu pisamce preko ’NIN’-a da to mogu da čine - samo meni slični magarci, ali sam shvatio da bi se moji Crnogorci našli u čudu, u koji ih je film dovoljno uvalio.

Ti sam znaš kakav je položaj tzv. adaptatora na filmu a Mirko Kovač i ja, smo bili celo vreme, zapravo, u položaju posluge čije se nervozne primedbe jednostavno ne čuju.

Napisao sam na knjigu snimanja za film (u seriji uprkos mom imenu nisam učestvovao, ali zbog Crnogoraca, opet, nisam pravio pitanje) 74 strana komentara, primedbi i sugestija, koje ću objaviti u okviru Dnevnika, u međuvremenu, prošlo je ovako: komentari su proglašeni za subverzivne, primedbe za neumesne, a sugestije su nabijene na onaj deo tela koji ume služiti i u bolje svrhe.

Pare sam neke dobio, to je tačno, ali da se poslužim frazama nekih političara: „Nema se smisla sada osvrtati na prošlost i petljati se oko toga ko je odgovoran, jer smo to svi.“

 (Komentar moje majke: ’Ja, bogami, nisam.’) Nadam se jedino da se Bogdanov cinizam iscrpao ovom primedbom i da neću figurirati svake nedelje u ’NIN’-u, dok serija traje, na uveseljavanje općinstva, kome je za to dovoljan - film.

(Lično držim da bi njega mogao dobro snimiti jedino jedan od mojih i Tirnanićevih ljubimaca, reditelj ’Zadušnica’, recimo.)

Poruči, molim te Bogdanu - a možeš mu ovaj deo pisma i pokazati – da, ako ipak ne može izdržati, usled neodoljivosti serije, da se vrati na pitanje scenarističkog preteksta, da ne zaboravi pomenut’ Mirka, jer nema smisla da teret slave padne samo na mene, a možda i ostale autore, Mićunovića ili Perovića.

(Uzgred, upravo svake subote gledam ovde seriju ’Najgori filmovi Holivuda’. Božanstvena je. Kakva koincidencija, zar ne?) (...)

Zamalo da zaboravim da te zamolim za dozvolu da deo koji je neupotrebljen, upotrebim kao osnovu za odgovor u intervjuu što ga spremam za ’Književnu reč’. Ovo je produžetak metafore: ako ne uspe robu prodati jednom kupcu trgovac se mora potruditi da je teslimi drugom, inače je bankrot.

 (Ovaj poslednji pasus se nalazi na traci ali ga nema u kopiji originalnog pisma. Verovatno je dodat rukom samo na originalu. Prim. prir.)

Komentar. Ovo je jedan od retkih slučajeva u kojima ono što je neprijatno, a ono je neprijatnije ukoliko je istinitije, doznajem u vreme kada se to događa.

Obično „Pres klipinge“ o svemu što se odnosi na mene, a o čemu sam putem selekcije drugih ličnosti obavešten da je neprijatno, u to spadaju negativne kritike ili napadi na mene na ovaj ili onaj način, obično čitam posle godinu dve dana kada oni prestanu da budu i psihološki i emotivno aktuelni i kada se mogu čitati kao priča koja se mene uopšte ne tiče.