Život na ledu L 255 deo

 

Život na ledu L 255 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Četvrtak, 10. novembar 1983. godine.

Umetnost kao sinteza filosofije i života

Premise za odgovor na 13. Bratićevo pitanje. Ono glasi:

„Vi ste možda najbolje pokazali svojim knjigama koliko je savremena proza sinteza raznih nauka i disciplina. Za Besnilo sigurno je trebalo dosta traganja i čitanja. Ovim knjigama Vampirom  i Ikarom, Vi ste ispunili san filozofije o sintezi umetnosti i nauke. Slažete li se?“

Odgovor. Više bih voleo da ispunjavam san o njenoj sintezi sa životom, ali na jedan srećniji način i sa lepšim posledicama nego u Vampiru, Besnilu i Ikaru.

Pretpostavljao bih čak i san umetnosti da postane sastavni deo života makar ona sama pritom izgubila nezavisnost do koje mi je sada toliko stalo. Ali bih najviše voleo da se ispuni san života da nešto uistinu znači.

 

Život na ledu L 254 deo

 

Život na ledu L 254 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Sreda, 9. novembar 1983. godina.

Književna levica nam je vratila deo onoga što nam je oduzela

Neke primese za odgovor na Bratićevo pitanje broj 18. koje glasi (u nešto izmenjenom obliku):

„Kad danas gledate poznate polemike tzv. posleratne sukobe na književnoj levici pedesetih godina, šta se po Vašem mišljenju tada dogodilo i šta je taj sukob doneo za književnost koja se posle toga stvarala?“

Moj odgovor. Ništa. Ništa što već nismo imali, ništa što nam ta književna levica kao duhovni izraz klasne borbe proletarijata i instrument revolucionarne politike ondašnje Komunističke partije nije najpre oduzela, pa onda uobrazila da nešto od toga može vratiti.

A to su nam zapravo vratile okolnosti sasvim izvan književnih sfera.

Sloboda „izraza“ na koju između ostalog očigledno mislite nije vraćena (ne osvojena) blagodareći duhovnoj kuraži, slobodoumnosti i pameti jedne od dveju „levih“ duhovnih elita tada u „epohalnom“ sukobu, već reformističkim kretanjima u društvu, revitalizacijom smisla za građanske slobode kojima su te polemike bile tek jedan od sporednih izraza.

 

Život na ledu L 253 deo

 

Život na ledu L 253 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Sreda, 9. novembar 1983. godina

Žene u mojim romanima

Premise za odgovor na Bratićevo pitanje broj 2.

„Zašto su Vam ženski likovi gotovo uvek potisnuta, ismejana bića, što doduše nalazimo i u srpskoj mitologiji?“

Odgovor. Neshvaćeni od svoje „literarne“ sredine, pa i mene, to da. Umetnički ponekad nedovršene i shematične, to da. Ponešto tangentne na fabulu, i to da. I uopšte zanemarene u kontekstu mojih romana, možda. Ali Bratiću nipošto ismejane.

Uzmite Tomaniju iz Runa. Ta ona je temeljnija i jača od svih Simeona; tamo gde su oni načelo promene, ona je princip stalnosti; gde su oni fantazija, ona je razum; Gde su oni zlo, ona je dobro; gde su oni vazduh, ona je Majka Zemlja.

Ako od nečega trpim, to nije nipošto neka muška srpska mitologija, već možda neshvatanje žene kao bića uprkos mom trudu. Inače bih već možda i ja stvorio veliku ženu kao što je Dragoslavljeva Petrija.

 

Život na ledu L 252 deo

 

Život na ledu L 252 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Sreda, 9. novembar 1983. godina.

I đavo se ponekad oklizne

Neke premise za odgovor na Bratićevo pitanje broj 19. Ono glasi:

„Vi ste pisac koji većinu svojih junaka ismejava, ironiše, unesrećuje. Kako se oseća pisac koji pojedine svoje junake tera u pakao?“

Moj odgovor. Kao neko ko je već u paklu, pa zna i kako je tamo i zašto je u njemu. I upravo stoga što sam u paklu, što iz tog pakla pišem, ja se svojim junacima ne mogu smejati, niti to ikada činim, ne bar svesno.

Ja ih volim, ja sa njima saosećam, i ono čemu se smejem, s prilično gorčine uostalom, to je naša zajednička vatra, nesavladive okolnosti na kojima se i ja i moji junaci pečemo.

Moja ironija ne potiče iz mržnje i zlovolje, nego je instrument spoznaje ljudske ograničenosti i neograničenosti, pogotovo neprimerenosti naših ambicija.

Vi se ne smejete invalidu, vi se smejete nekom ko zamišlja da je invalid i tako se i ponaša samo zato što usled rđave upotrebe saznanja ne vidi svoje noge te ne zna da ih upotrebljava. Vi se ne možete smejati neminovnostima, vi ih možete samo vedro primati.

Hoću da kažem da se i u paklu đavo nekad oklizne, pre nego što do vas stigne.

Život na ledu L 251 deo

 

Život na ledu L 251 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Sreda, 9. novembar 1983. godina.

Priča koja nije završena nema značenja

Neke premise za odgovor na 22. Bratićevo pitanje koje glasi:

„Vi i Mirko Kovač objavljujći tekstove u časopisu ’Književnost’ stvorili ste jedan nov rod u književnosti – dnevnik. U prošlosti dnevničke zabeleške gotovo kod svih pisaca imale su najčešće funkciju intimnih, svakodnevnih, zapažanja. 

Vi ste nešto bitno u formi i u izrazu dnevnika promenili. Napravili ste od dnevnika prozu. I sami ste u prvom tekstu rekli da niste odoleli iskušenju da ga naročitom selekcijom formirate kao „priču“ koja nešto znači. Šta ta priča znači?“

Moj odgovor bi se mogao kretati u ovom pravcu. Ta „priča“ još nije završena, ja još ne znam šta ona znači. To je jedina od mojih priča čiji kraj nije unapred definisan, dakle definisan od početka. Ona se i priča da bi se na kraju tek shvatila.

Zato sam i onaj sumarni izvod, izašao u „Književnosti“, konstruisao u nadi da će naročita selekcija obezbediti mu i neko značenje. Uspeo sam jedino utoliko što je postalo jasno da moja priča još nije našla svoju poentu, a bez nje značenja nema.

Fabula joj se menja, ona luta, ona još traži vlastitu svrhu, kraj koji bi je opravdao i učinio vrednom pričanja, odnosno življenja.

Za Mirka ste možda u pravu. Pogotovo ako imate u vidu književno transponovanje uspomena tipa neuporedivog odlomka „Voda se popela do grla“. To je barem kod nas nešto novo.

Moji su dnevnici, međutim, klasični. U objavljenim izvodima mestimično se približujem Mirkovoj formuli jedino blagodareći selekciji. Štampani u celini otkrili bi oni pseudoliterarni karakter.

Čak i ako bi se kazalo da su dobro pisani, to još uvek ne bi bila literatura. Pogotovo to važi za dnevnike poslednjih godina koji nisu pisani nego snimani. Oni su programski antiknjiževni u dva smisla.

Izražavaju moja raspoloženja, moje ideje, moje deskripcije stvarnosti, to – da. Ali, i to je bitno, izražavaju ih neposredno, usmeno-ispovedno, što znači bez stilizirajućeg posredstva pera i tzv. suspendovanog, kontrolisanog razmišljanja koje obično prati svest da će taj dnevnik biti čitan.

Dakle moj napor je upravo obrnut Vašoj pretpostavci. Ne želim da budem ni mudar, ni interesantan, ni originalan, ni razumljiv, ni literaran. Želim jedino da budem iskren.

 

Život na ledu L 250 deo

 

Život na ledu L 250 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Sreda, 9. novembar 1983. godina.

Lepak i razum

TV vesti na televiziji – jedna sa strane ludila, druga, tako se bar čini sa strane razuma. Na doživotnu robiju osuđen je čovek koji je ubio svoju ženu, zato što je okrenula kanal na televizoru, dok je on gledao finale engleskog kupa.

Pošto ju je ubio, otišao je u pab da dovrši gledanje utakmice. On sada odlazi u zatvor gde su samo muškarci i gde ga niko neće sprečavati da svoje utakmice gleda do kraja.

Druga vest je o sporazumu između fabrika i vlade oko sprečavanja upotrebe lepka za drogiranje. Od sada će radnje svaki lepak koji se kao droga može upotrebiti, obeležavati jasno.

Adikti, ako su do sada i imali problema oko izbora odgovarajuće droge sada ih više neće imati, natpisi na lepkovima uputiće ih na onu pravu.

I sad se pitam koja je od ove dve vesti luđa?

 

Život na ledu L 249 deo

 

Život na ledu L 249 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Utorak, 8. novembar 1983. godine.

O terapeutskom cinizmu

Postoje dva cinizma – jedan potiče iz mržnje, drugi iz spoznaje. Cinizam iz mržnje, unižava onoga ko ga koristi i vređa onoga kome je upućen. Cinizam iz spoznaje i jednog i drugog uči ograničenju naših istina. Prvi je zato prenosilac bolesti, drugi donosilac leka.

 

Život na ledu L 248 deo

 

Život na ledu L 248 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Utorak, 8. novembar 1983. godine.

Ljudi kao roba

Od podizanja berlinskog zida istočnonemačka vlada prodala je zapadnonemačkoj vladi 20 000 svojih nepoželjnih građana. Jedan od poslednjih je mladi rok pevač, koji je u Istočnoj Nemačkoj bio suočen sa kaznom doživotne robije.

Cena se ne zna. Trgovina se nesmetano vodila i u jeku hladnog rata. Ona je trenutno suspendovana zbog instaliranja krstarećih raketa u Zapadnoj Nemačkoj, ali niko ne sumnja da će se ubrzo ponovno uspostaviti na obostrano zadovoljstvo. Verovatno će jedino cena po glavi morati biti veća.

 

Život na ledu L 247 deo

 

Život na ledu L 247 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Utorak, 8. novembar 1983. godine.

VII Runo kao indeks značenja. (Odgovor na 4. Bratićevo pitanje iz „Književne reči“.)

Neke premise za odgovor na 4. Bratićevo pitanje u okviru priprema za intervju u „Književnoj reči“. Ono glasi:

„Čini mi se da ste u svom petotomnom,“ tu treba da stoji sedmotomnom „romanu postavili mnoge zamke i za kritičara i za čitaoca. Namerno ili je to zahtevala građa?“

Moj odgovor bi otprilike morao da se kreće ovim putevima. Za mene je Runo isuviše ozbiljna tema da bih se bavio igrom ukrštenih reči ili skrivalica i sa čitaocima i sa kritičarima. Premisli nema, uveravam Vas.

Zamke su prirodan deo, sastojak priče i njene ideje.

One potiču od toga što se na pravi način Runo ne može shvatiti, premda se može na ravni priče i ravni nekih istorijskih asocijacija, nekih drugih estetičkih vrednosti čitati, ali na nivou smisla ne može se shvatiti bez VII knjige, koja je neka vrsta indeksa tumačenja svega što je u prvih šest rečeno.

Ključ tog rukopisa čiji je smisao šifriran u toj knjizi tematski – recimo kad priča u vremenu svijenom u krug dotakne svoje poreklo i istorijsko se vreme vrati bezvremenom, tačnije svevremenom, mitu kojim je nadahnuto i vođeno.

Za nas na Balkanu taj mit je grčki. Bolje bi bilo reći grčka transkripcija jednog opšteg mita koji u drugim rasama i narodima ima drugu sliku, ali istu sadržinu.

To je mit o argonautici. VII knjiga osim epiloga s povratkom u 1941. godinu samo je opis Jazonove potrage za zlatnim runom. Izabrao sam ga zbog njegovog metaforičnog značenja i zbog toga što u njemu imamo prvi zabeleženi susret istorije i mita, neku vrstu protoistorije, ali i podmita.

Dakle onu granicu u kojoj vreme prestaje da bude ograničavajuće, dakle postaje svevreme. Tu su svi ključevi za razumevanje ne samo Runa u celini, već i svih velikih scena i događaja u njemu. Moram, međutim, dodati da ti ključevi nisu obični, ne otvaraju značenje sami po sebi.

I za ključ morate imati i naći ključ. Ali ovoga puta, on je u njemu, u tom prvom ključu. Nalazite se pred vratima i bravom za koju vam je dat ključ, ali da vrata tim ključem pokušate otvoriti nećete uspeti, jer unutar vidljive brave nalazi se jedna druga nevidljiva, ali prava, jedan mehanizam za koji je pravi ključ skriven u onom prvom i lažnom.

Prevedeno na proznu situaciju VII knjige to znači da odgonet“ nisu u refleksijama već u slikama. Otprilike onako kako su pouke u Jevanđelju skrivene u Hristovim parabolama. Navešću Vam jedan primer.

Kada je Gazdu Simeona na kraju VI knjige trebalo iz fizičke smrti izvesti s onu stranu, kod mene u mit, dakle iz vremena u nevreme ili svevreme, dugo sam tragao za najefikasnijom dakle najknjiževnijom, najumetničkijom, formom tog tranzita.

Takođe dugo držao sam da to može biti nikad odgonetnuti ritual Elevsinskih misterija, najdubljeg ezoteričnog kulta antičkog sveta, vezanog za boginju Demetru i Persefonu za izmenu godišnjih doba, vremena zapravo, za umiranje i rađanje ako je ovo shvaćeno kao vaskrsenje.

Ali samo pisanje nisam godinu dana mogao početi iako sam osim tog početka knjige sve ostalo smestio u definitivna ležišta. Smetala mi je artificijelnost rituala.

Ritual je uvek ekskluzivno istoričan, a Elevsinski još tek samo nagađamo, mada je ovo poslednje za mene i povoljna okolnost. Neistorično je njegovo značenje samo njegovo poreklo u mitu.

Ne treba, dakle, došao sam jedne noći do otkrovenja, odvesti svog junaka Kentaura Noemisa, što je anagram od Simeon, u hram i tamo ga provesti kroz inicijacije, već ga u Elevsis valja dovesti u trenutku nastajanja mita, ne njegove ritualne – buduće istorije, već samoga mita kad još nikakvog hrama tamo nema,

nema ni mita, kad se još priča o Demetri i Persefoni i Hadu odvija, kad je kraj te priče još neizvestan. Dakle, odvesti ga u svevreme u kome su bogovi još hodali zemljom. Dobio sam tako uvodnu fresku za VII knjigu Runa.

Ta slika izgleda otprilike ovako. Prognan od Herakla sa Peloponeza iz Arkadije rodne, možda poslednji živi Kentaur Noemis, čitajte ga naopako, prolazi Grčkom da bi slučajno stigao u Elevsis. Grčka je mrtva, kažnjena, kako je Srbija toliko puta kroz svoju istoriju bila.

Deca se ne rađaju, bilje ne daje plodove, reke ne teku, kiše ne padaju, vetrovi ne duvaju, čak se i leševi ne raspadaju. Nijedan životni proces se ne odvija. U tom mračnom i crnom predelu nekada bele i svetle Atike život se održava isključivo antropofagijom, jednim, uostalo, lajtmotivom istorijskog romana.

Ljudi jedu jedni druge i ljudožderstvo jedini je način opstanka. Doznaćemo i zašto je to tako. To je kazna Demetre, personifikacija prirode, Velike Majke svih stvari, zbog otmice, danas bi se kazalo kidnapovanja, njene ćerke Persefone od strane Hada, boga podzemnog sveta.

Nije jasno zašto Demetra kažnjava ljude za zločin bogova, za nedelo Hada i ravnodušnost Olimpa, ali će ovu formu naslediti istorija i mi ćemo se suočavati sa kaznama čija će nam pravednost i smisao izmicati.

Racionalno tumačeno reč je o pukoj uceni, dakle opet jednoj od onih kategorija od kojih živi naša istorija. Ako Olimp interveniše (podseća li Vas ovaj izraz na nešto?), ako se sa podzemljem nagodi i vrati Persefonu majci, Demetra će rasčarati svet i vratiti mu sposobnost obnavljanja, vaskrsenja, življenja.

U kružnom bunaru koji i danas postoji u Elevsisu, sreće gladni Noemis staricu u tuzi u kojoj, dabome, ne prepoznaje boginju. Demetra mu priča svoju priču, prevedenu na ljudski jezik, kao običnu porodičnu tragediju. On njoj tragediju svoje rase - polukonjovića.

Ali dok ona misli na uzvišene stvari i tajne rađanja i mrenja, Noemis jedino misli kako da je najlakše pojede. Kad je čovek gladan ne bira, a to je i taj naš ljudski način, ljudski tropos.

Neću Vas gnjaviti detaljima uvodne scene, ona se završava, to ću samo kazati, izlaskom iz Elevsinske pećine, odnosno ulaska u Had boga Hermesa, glasnika i Persefone.

Noemis je na dar dobio svetu Hereu, danas bi se reklo drogu, i ona će ga odvesti u narednu scenu u Jolk na Argo, dakle u ono što će kasnije postati sadržaj Elevsinskih misterija, u tajnu potragu za runom, u tajnu smrti i rađanja, odnosno vaskrsenja.

Ali pre nego što je tamo prenet u bunilu koje počinje da ga obuzima, stiže on da vidi čudotvorno obnavljanje prirode i života oko sebe. Reke su potekle, lišće se raširilo po drveću, trava je unaokolo počela da buja, život, vetrovi su dunuli, Grčka je oživela, svet je spasen.

Takve slike se ređaju i u njima su skriveni ključevi, ali i arhetipovi svih najvažnijih događaja u onom prethodnom šestoknjižnom istorijskom Runu. Dakle, najzad da ispravim sebe, zamki nema, ali ima tajni. Uostalom zar ih nema i u životu?

 

Život na ledu L 246 deo

 

Život na ledu L 246 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Ponedeljak, 7. novembar 1983. godine.

Prizivanje – ne iskopavanje prošlosti (To je beleška sa premisama za odgovor na Bratićevo 5. pitanje.) Ono glasi:

„Vi ste razbudili i rekonstruisali jedno vreme, njegove događaje i atmosferu u kojoj žive generacije porodice Njegovan. Koliko i kako jedan romansijer može autentične istorijske činjenice da pretoči u prozu?“

Odgovor. Mnogo ih je koji mogu da iskopaju iz groba leševe prošlosti, ali malo ima onih što umeju da prizovu njihove duhove – duh istorije. Moj je posao spiritistički, ne istoriografski. Oživljavanje je stvar magije, a ne reprodukcije.

Možete prikupiti sve relevantne podatke o jednom dobu, ako ne umete da dešifrujete njegov duh, ako nemate onu magičnu lozinku koja će ga iz groba ovog podići, vi ćete pred sobom imati uvek samo lešinu. Ličiće to na prošlost, ali neće prošlost biti.

Nepoznavanje te magije, te lozinke, uzrok je promašaju izvrsnog pisca Grejvsa u Vojvodi Velizaru i njegovom Zlatnom runu. Posedovanje tog ključa razlog je snazi Hadrijanovih memoara Margaret Jursenar.

Ja ću se, premda sam se sa tim problemom susretao i u svom Zlatnom runu, u pravom smislu naći i sučeliti u „Srebrnoj ruci“, epu o dvojici velikih ikonopisaca ili ako hoćete u detektivskoj priči o traganju za poreklom Bogorodice Trojeručice na pozađu stogodišnjih ikonoboračkih građanskih ratova u Vizantiji VIII veka.

Obećao sam to sebi još davno, još onda kada sam bez ikakve ideje kako ći to učiniti, suočio sa potpunim nerazumevanjem Vizantije u delima zapadnoevropskih pisaca zasnovanom na Gibonovom antihrišćanstvu, racionalističkoj aroganciji i savršenoj nesposobnosti da se shvate dubine Istoka.

Pod uslovom, dakle, da mu nije cilj da pokaže kakvo je naše mišljenje o prošlosti, nego tu prošlost kakva je bila za one koji su u njoj živeli, pisac sa istorijskom prozom ima neke šanse. Treba biti medijum – ne stvaralac.

Negde ranije treba dodati i ovo – da se prošlost ne sme zloupotrebljavati, ona se ne sme koristiti u dnevne svrhe i podređivati tekućim idejama isto onako kao što se ne sme, a osim toga je i vrlo opasno zloupotrebljavati pojavu duhova, odnosno pokušavati da ih stavimo u svoju službu.

Te sile, ma kakve da su, dolaze s one strane i nepažljivo rukovanje uvek nam se sveti.

 

Život na ledu L 245 deo

 

Život na ledu L 245 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Nedelja, 6. novembar 1983. godine.

Gutač istorije. (Povodom scene iz Gansovog „Napoleona“.)

Gutač papira. Jedna beleška povodom Abel Gansovog „Napoleona“. Danas gledam drugi nastavak šestočasovne originalne verzije Abel Gansovog remek-dela „Napoleon“. Scene su uistinu nezaboravne, kako po duhu tako i po kinematografskom umeću. Konvent u haosu.

U prvim danima Terora, obračun Žironde i Montanje je u toku, jedno dete na galeriji grize jabuku. Bežeći od Paolija sa Korzike Napoleon na jednom čamcu čije je jedro napravljeno od francuske zastave, ide prema Francuskoj i doživljava buru.

Ova neverovatna scena dramatično iskazana prepliće se sa burom u Ustavotvornoj skupštini. Ustavotvorna skupština ljulja se poput talasa. Početna scena – grudvanje dece u vojnom koledžu na jedan metaforičan način otvara i iskazuje suštinu Napoleonove sudbine.

Tulonska bitka data je u majestralnom vidu, a finalne scene marša pocepane vojske kroz Italiju, koju je vaskrsao Napoleon isključivo snagom svoje ličnosti, te vojske koju vodi senka njegovog orla, njegove sudbine, predstavlja zaista nešto nezaboravno u filmu.

To i orgije nakon Termidora po zatvorima, odakle su ljudi ranije vođeni na giljotinu. Oslobođenje duha, oslobođenje od straha, ovde je dato na jedan veličanstven način.

Mogao bi čovek tako ređati scenu za scenom od neverovatne upotrebe duplih ekspozicija u odnosu sa Žozefinom, pa sve do jedne scene koja je po svojoj sadržini na mene ostavila najveći utisak.

Događa se u pisarnici revolucionarnog Fukije-Tenvilovog suda gde pisari jedva stižu da ispisuju presude, sede oni u jednom redu i stalno su izloženi kontroli stražara i revolucionarnih komesara. Uprkos tome jedan od njih uspeva da nadmudri istoriju.

Iz čiste ljubavi prema ljudima, ne poznajući one koji su osuđeni, on ih spasava time što guta njihove presude na smrt. Tako je prema Gansu spasena buduća carica Francuske – Napoleonova supruga Žozefina d’ Boarne.

Koliko je to istorijski tačno, to je u ovom slučaju irelevantno, ali scena muka tog pisara koji jede hartiju, jede istoriju, jede takorekuć tuđi zločin, uistinu je nezaboravna.

 

Život na ledu L 244 deo

 

Život na ledu L 244 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Nedelja, 6. novembar 1983. godine.

Za univerzalnost duhovnog poseda. (Odgovor na 16. Bratićevo pitanje za „Književnu reč“), a ono glasi:

          „Možda ste čitali da se kod nas vode rasprave o izradi ’zajedničkog jezgra nastave književnosti u srednjim školama’, koje bi važilo za celu zemlju. Javili su se mnogi glasovi koji književnost žele omeđiti međama mesnih zajednica, opština, regiona, republika ...

Izostali su neki veliki svetski stvaraoci. Kuda nas vodi omeđavanje i parčanje ionako malih jezičkih područja, malih tiraža i male pismenosti. Šta će biti ako lokalno nadvalada vrednosno? S druge strane, ne možemo se odreći nacionalnog identiteta ...“

Neke premise za odgovor na 16. Bratićevo pitanje u intervjuu.

Ja, sem kad slučajno do njih dođem, već godinama ne čitam naše novine ili ih čitam sa vrlo velikim zakašnjenjem. Ono što se na mene odnosi dobijam preko „Pres klipinga“ pošto prođe izvesnu domaću selekciju i budu isključene neprijatne stvari.

Te neprijatne stvari odlaze u jedan poseban dosije na kome piše – „Suspendovana prošlost“. Čitam ih ili ih ne čitam uopšte nikada, ili ih čitam posle nekoliko godina kad znate kako nešto izgleda posle toliko vremena čudno, nevažno, čak i smešno, poput neke trivijalne istorije koja se uopšte vas ne tiče.

Bratić bi onda trebalo da postavi pitanje:

„Priznajete li time slabost da podnesete napad?“

A ja bih odgovorio. Priznajem jedino da mi je stalo do duhovne udobnosti. Svoja uznemiravanja želim sam da određujem, a ne da mi ih neko drugi natura. Ponekad je to naravno nemoguće. Kad je stvar naročito neprijatna uvek se nađe neko da vas o njoj obavesti.

Nikad ne reagujem, zapravo činim to na neki način kroz dnevnike i svoja sećanja, tek nekoliko godina kasnije. Samo, ni to nije pravilo. Ko zna šta ću od sada činiti. Sve ovo sam rekao zbog toga da objasnim svoje površno poznavanje nesporazuma oko nastave književnosti kod nas.

Ja lično pretpostavljam Homera, Dostojevskog, Kamija, ili Poa, neću da kažem kome, mada me jezik svrbi, s druge strane moramo i o sebi nešto znati, ma koliko je to što su naši pisci uradili malo u svetskim razmerama.

Ako ne učimo svoju književnost kao izraz vlastitog duhovnog razvoja pod izlikom da je slabija od tuđe, odmah se možemo odreći i svoje istorije, jer i ona ne može pretendovati da u globalnim razmerama mnogo znači, pa najzad, zašto ne i nacije.

Jednog dana se možemo recimo prijaviti svi britanskom Hom ofisu, jer je Velika Britanija imala, ne više, sjajnu literaturu i sjajnu istoriju, takođe ne više. Reč je o balansu, naročito ako uzmemo u obzir da naša deca nerado čitaju i Homera i pisce čije ime neću pomenuti.

Oni koji su u ime jugoslovenskog zajedništva oštri prema primedbama iz Slovenije trebali bi da u ime baš tog zajedništva uzmu u obzir teške istorijske okolnosti pod kojima su Slovenci sačuvali svoj nacionalni identitet između ostaloga zahvaljujući svom maternjem jeziku i svojoj književnosti.

Oni koji nemaju te osetljivosti neka naprave drugi odnos između našeg i tuđeg. čemu reciprocitet, čemu trgovina, svaki narod prema vlastitim potrebama treba da procenjuje obim i vrstu svojih saznanja.

Ako već ne može sama vrednost da se uzme kao merilo, a uvek očigledno ne može, neka ga određuje pamet, a ne predrasude i strast. A pritom nikad ne zaboravimo da su duhovne vrednosti univerzalne ili nisu prave.

 

 

Život na ledu L 243 deo

 

Život na ledu L 243 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Četvrtak, 3. novembar 1983. godine.

Scenario globalne katastrofe II nastavak (Za Atlantis.)

3.Razilaženje Saveznika. Zbog odbijanja Evropljana da prime nuklearno oružje neke nove generacije, na pritisak izolacionističkog Kongresa i Senata Arno, predsednik Sjedinjenih Američkih Država povlači sve američke vojne jedinice i instalacije iz Evrope.

Sledi naoružanje Nemačke pod Štrausovom desnom vladom, a s time i kršenje poratnog sporazuma o Nemačkoj. Komunistička vlada Italije izbegava, navodno zbog međunarodne situacije, nove izbore na koje je dužna, ali koji bi usled antikomunističkog raspoloženja naroda svakako izgubila.

Socijaldemokrate koji su komuniste i doveli na vlast, otkazuju im potporu, započinje pokret građanske neposlušnosti vođen socijaldemokratama, a susprezan jednom crkvom koja igra ulogu istu onu kao i u Poljskoj, međutim taj pokret se grubo i surovo progoni, a pod njim će se i vršiti ubijanje Atlantiđana.

Pitam se nije li moguće dokazati da ispod događaja atlantiđanske istorije koju sada, mašinski animirana, samo striktno ponavlja, a s obzirom na Arnovo shvatanje da je postupak napuštanja Evrope dobar, kao dokaz miroljubivih namera Amerike,

da li je moguće pronaći i da on to shvata kasnije, jednu unutrašnju logiku koja se sada u mašinskom svetu samo ponavlja, a koja je u stvari ljudska. Hoću da kažem da je on do ove odluke prosto logičkim putem, prinudom logike, doveden.

 

 

Život na ledu L 242 deo

 

Život na ledu L 242 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Četvrtak, 3. novembar 1983. godine.

Scenario jedne globalne katastrofe. (Za Atlantis.)

Beleška za Atlantis. Scenario jedne globalne katastrofe koji je automatski prenet iz humano-atlantskog u mašinski ciklus civilizacije iz modela u animiranu kopiju, mora zadovoljiti zahteve ubedljivosti, zasnivati se dakle na prepoznatljivoj situaciji.

Ne sme ići predaleko u budućnost da bi državničke ličnosti koje znamo još bile operativne, ali po mogućnosti i proročanstva Atlantiđana Nostradamusa u pogledu vremena. Potrebno je dakle napraviti spisak tih pred-događaja a potom stavljajući ih u uzročnu vezu poređati po izvesnom logičnom redu.

Nekoliko premisa za tu globalnu katastrofu.

1. Džihad islama, napad Iranaca na Sovjetski Savez, ustanak sovjetskih muslimana, alternativno udruženi napad Iranaca i Arapa na Izrael, ovaj je primoran kao poslednje sredstvo da upotrebi atomsku bombu na arapske muslimanske prestonice – Teheran, Damask, Tripoli.

2.Zaplet na Balkanu. Albansko-bugarsko-mađarski napad potpomognut Rusima na Jugoslaviju. Unutrašnja peta kolona informbirovaca uz gerilski rat rojalista kad Jugoslavija bude savladana. Alternativno – intervencija NATO-a i jaltska podela Jugoslavije. Ponovo Nezavisna Država Hrvatska.

 

 

Život na ledu L 241 deo

 

Život na ledu L 241 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Četvrtak, 3. novembar 1983. godine.

Špekulativna priroda umetnosti. (Odgovor na prvo Bratićevo pitanje za „Književnu reč“ nastavak.

Bratić: „A ovamo važite za vrlo tolerantnog čoveka.“

Ja, ne, ja za sada još nisam tolerantan premda se nadam da ću biti. Ja sam za sada samo tek dobro vaspitan.

Petak, 4. novembar 1983. godine.

Detinjstvo kao sidro. (Odgovor na 15. Bratićevo pitanje za „Književnu reč“)

Neke premise za intervju sa Bratićem. Ovde razmišljam o njegovom pitanju br. 5. koje glasi:

„Vaš život, koliko mi je poznato jedna je burna i svetla književna biografija. I sada kada gledate na svoje detinjstvo, možete li se prepoznati? Šta je ostalo neizmenjeno, a šta je uništeno ili izobličeno?“

Moja je biografija burna, to je istina, koliko je svetla je drugo pitanje. Ja je ne bih tako opisao. Rekao bih da je senovita. Povlače se po njoj sive senke od kojih neke samo srećom poznajem. Izraz šućmurasta, premda prejak i sa rđavom konotacijom bolje bi odgovarao osećanjima sa kojima gledam na svoj život.

Ja sam akvarijus, sa drugim znakom blizanaca. Protivurečnost je moja prava priroda. Stalan rat manehejskih načela dobra i zla, vere i sumnje, anarhije i discipline, dogme i slobode, radikalizma i umerenosti, asketizma i hedonizma, meditacije i akcije.

Svaki moj postupak je pre delo organizacije i kontrole, nego prirode. Hoću da kažem, da ako i pružam privid izvesne doslednosti, ta doslednost je prilično skupo plaćena. Plaćena jednim neprestanim ratom.

Do 1941. godine mogao bih uz nešto preterivanja reći čak i do 1944. da sam živeo pod staklenim zvonom prosperiteta, ljubavi i sigurnosti, a to stanje osim izuzetno nije prirodno.

Ono ne izražava najbolje situaciju pod onim drugim zvonom, zvonom stvarnosti u koje jednog dečaka gurne sazrevanje. Stanje pod ovim drugim zvonom bolje opisuje anegdota iz jednog italijanskog filma. S Vašom dozvolom ja ću Vam je ispričati.

Na jednoj plaži bogataš priređuje dečije takmičenje u zidanju dvorca od peska. Njegovom sinu pomaže šofer i sobar i on uspeva da napravi čudesno lep peščani zamak. Jednom drugome dečaku niko ne pomaže, pa uprkos tome on uspeva da napravi sasvim pristojnu tvorevinu.

Dobija nagradu sin priređivača ovog naticanja. I kada mali dečak plačem izražava protest, on mu kaže da treba na vreme da se navikava na nepravdu. Otac je zapravo veću uslugu načinio ovom dečaku nego vlastitom sinu.

Ukratko pod tim okolnostima vi u život ulazite prilično nepripremljeni. Za uzvrat imate sačuvanu nevinost, lepe uspomene od kojih možete do kraja života živeti, a često vam one ostaju kao jedine zaista lepe, a iznad svega imate uzor kome biste želeli ponovo da se vratite.

To naravno gotovo nikad ne uspeva, ali to ne smeta da taj uzor postoji kao neka svrha i kao neki cilj. Nevinost ste dabome izgubili, ali ste znali kako ona izgleda. Sreću ste izgubili, ali ste je iskusili. Sigurnost više nemate, ali znate šta je to sigurnost i šta znači imati je.

Ako ste jednom dobro jeli vi nikada uistinu ne možete biti gladni. Ako ste jednom sve imali vama ništa neće trebati. Ako ste jednom bili zaista sigurni vi nikad više nećete biti uistini nesigurni, jer ćete uvek moći da se vratite u prošlost, ne samo sećanjem već i osećanjem, vi ćete uvek imati nešto da vežete svoj brod u buri.

I to što to nije budućnost koja je neizvesna ili čak može biti izvesno katastrofalna to je nešto što vam niko ne može oduzeti. Verovatno je i ta harmonija upravo razlog što ja o svom detinjstvu i iz perspektive svog detinjstva nikada nisam pisao.

Najpre ono je samo moje, jedna sasvim personalna stvar, a zatim kao srećno ono za literaturu nema savršeno nikakvog interesa, umetnički se mogu i vrede uobličavati samo nesreće. I najzad direktno da odgovorim na Vaše pitanje, da, ipak se prepoznajem, ali sa setom i stidom.

Detinjstvo je nevidljivo sidro ploveće olupine koje uvek nađe svoje dno, ono koje najzad nađe i olupina.

Propratna beleška. Odlučio sam da Bratiću za „Književnu reč“ pored intervjua pošaljem i dva kraća eseja „Diskretne čari kompromisa“ i „Morbus pauli ili O preobraćeništvu“ s tim da se ili štampaju zajedno sa intervjuom ili u jednom drugom broju.

 

 

Život na ledu L 240 deo

 

Život na ledu L 240 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Četvrtak, 3. novembar 1983. godine.

Špekulativna priroda umetnosti. (Odgovor na prvo Bratićevo pitanje za „Književnu reč“.

Od danas ću početi u dnevnik da beležim neka razmišljanja povodom intervjua što ga pripremam za Bratića i „Književnu reč“. Njegovo prvo pitanje glasi:

„Smatraju Vas za jednog od najznačajnijih srpskih pripovedača. Posle Vremena čuda objavili ste niz romana, izvedeno Vam je niz pozorišnih drama, dobili ste vredne književne nagrade. Stiče se utisak ipak da gajite prezir i ironičan stav prema pozivu umetnika.

Na jednom mestu poistovećujete posao umetnika i trgovca, špekulanta, Simeona. Verujete li da su im cilj i rezultat isti?“

Skica za moj odgovor. Ne prezir, ironičan stav to - da. Tražim razloge. Neke znam, druge naslućujem. Najpre reč je tu o autoironiji.

Premda mi je bavljenje književnošću donelo izvesne retke ali i potresne i značajne trenutke, premda sam ponekad kao neku otplatu za tekuće muke imao momente snažnog zadovoljstva uvek u stvaralačkom procesu pri otkriću rešenja, pri nalaženju forme, u onom radu koji prethodi samom pisanju,

a naročito nipošto nikad u kasnijem javnom životu mojih dela ili pošten da budem i tu je bilo zadovoljstva, recimo kada bi kritičar pogodio moje najdublje intencije skrivene u mom književnom kodu. Dakle, ja književnost, sem tada, nikada nisam shvatao kao svoj pravi poziv.

Spadam, dakle, u brojnu skupinu ljudi koja drži da je promašila život. Pazite, Bratiću, to nema nikakve korespondencije sa eventualnim uspesima, spoljnim uspesima čoveka na nekom, u ovom slučaju, umetničkom polju. To je osećaj unutrašnje nepodudarnosti sa pozivom.

Kao da ste smešteni u nepodesan oklop koji vas žulji. Vi možete u njemu sijati, ali ostaje da se ne osećate prirodno. Mislim da je to prava reč. To je dakle za žaljenje što, kao što sam slučajno postao pisac, nisam slučajno postao nešto drugo.

Ovde bi Bratić trebalo da pita: „Šta?“

A ja da odgovorim:

Bilo bi neumesno da kažem šta. Sujeverno držim da bi to moglo sprečiti da to nešto drugo i postanem, jer ja se znajte još uvek nadam da vremena za neku bitnu promenu ima. Ne mnogo, ali ga ima. Kopač zlata se ponekad obogati tek na kraju traganja. A zatim tu su i dva druga momenta.

Ponekad me odbija fundamentalna artificijelnost književnosti, tim pre što sam joj ja najžešći zagovornik. Pošto je naime ona jedna veštačka tvorevina, ja se trudim da je učinim što više veštačkom. Po principu po kome je, ako već imate neku nevolju, najbolje pokušati od nje napraviti vrlinu.

Pošto naime nismo kadri da stvarnost književnog dela presudno približimo onoj stvarnoj stvarnosti, primorani smo da je guramo prema nekom nezavisnom realitetu, na groblje, u jedan vampirski život. Najzad intenzivno me odbija tzv. književni život.

Sva ta estradna pompa oko umetnosti, svejedno hvali li se ona ili napada, ta hohštaplerska atmosfera koju oko nje kreiraju mediokriteti, ta tašta borba o prestiž, o mesto pod suncem, takvo mesto obično koje će druge što duže držati u što debljoj hladovini, taj istrebljivački egoizam tzv. umetničkog temperamenta, živi pesak sujete, zavisti, mržnje, laži u kojoj se živi.

A iznad svega i premda znam da je kompromis uslov opstanka jedne civilizacije, da ima kompromisa bez kojih se jednostavno ne može živeti ni funkcionisati, meni se gadi kompromiterska priroda umetnosti, ta paukova mreža nužnih i nepotrebnih kompromisa, koji se inače veoma često jedva razlikuju, što ih čovek iz dana u dan mora praviti maltene sa svim i svačim.

I kad vam ponekad zaištu da napravite neki kompromis, vi ste ih već toliko pre toga i povodom toga samoinicijativno bez ičijeg izričitog zahteva napravili, da vam jedan više ili manje savršeno više ništa ne znači.

Pri tome ne mislim samo na onu vrstu kompromisa na koju trenutno sumnjam da Vi mislite, ne mislim na kompromise koje pisac čini u odnosu na zahteve nekakve zajednice, mislim na one znatno dublje, znatno relevantnije i opasnije koje on čini pred svojim vlastitim unutrašnjim zahtevima,

pred zahtevima građe, pred zahtevima nevidljivih čitalaca, pred svim i svačim pre nego što zajednica sa svojim zahtevima uopšte stigne na red. Ukratko kompromiterska priroda umetnosti savršeno je tuđa mojoj radikalističkoj prirodi.

 

Život na ledu L 239 deo

 

Život na ledu L 239 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Sreda, 2. novembar 1983. godine

„Bjesnoća je u nama“ (nastavak III)

’Pišete li ili diktirate?’

’I jedno i drugo. A kad pišem knjigu diktiram samo bilješke, ideje koje mi nadolaze, a koje se ne tiču određenog poglavlja. Najviše vremena, međutim, potrošim da napravim plan knjige, kompoziciju, njenu arhitekturu, a samo pisanje traje relativno kratko. Nakon toga dolazi duže razdoblje za ispravke’.

’A kada radite tako veliko djelo kao što je Zlatno runo, odmarate li se pišući druga kraća djela?’

’Da napravio sam dosta veliku stanku koja je opasna između pete knjige i završnih knjiga koje su presudne i za moju misao, ideju, literarnu formu i sad mi je teško nastaviti’.

’Spomenuli ste mi za naše šetnje kroz park da se nakon dvanaest godina boravka u Engleskoj vraćate u Beograd. Zašto?’

’Osim prozaičnog razloga da mi ovdašnja jesenjska i zimska vlaga ulazi u kosti, postoje i pravi psihološki razlozi. Počeo sam ulaziti u rutinu. Ovamo sam došao u onom času kad sam svoj najveći literarni uspjeh postigao u Jugoslaviji. Kod kuće sam počeo ulaziti u posebnu književnu rutinu.

Ne samo da mi nije dala da radim, nego me jednostavno programirala. Zato sam došao ovamo. Sada sam i ovdje počeo programirati se i čim sam to osjetio, opjet želim promjeniti’.

’A kako to mislite izbeći povratkom u zemlju?’

’Zapravo ne mislim ostati dugo kod kuće, pokušaću ostvariti jedan dulji put na Istok’.

’Koji bi Vam na neki način napunio akumulatore?’

’Mene je Zapad uputio na Istok. Već 10-15 godina intenzivno studiram istočnu filozofiju, magiju, neke iracionalne oblike. Racionalizam u kojem živimo ne odgovara na sva pitanja koja me muče. Ne vjerujem da ću naći rešenje, ali ću barem tražiti.

To je traženje već nešto što će me zadovoljiti. Dakako odsustvo iz moje zemlje sada će morati biti mnogo kraće, jer više nisam u godinama kad mogu bez svoje rodne grude’.“

(Komentar. Bojim se da ja nisam rekao „rodne grude“, i da taj izraz nije moj, ali svejedno, on otprilike označava ono što se hoće. Nastavljam.)

„’Tu su mi korjeni i tu želim živjeti do kraja života. Želim studirati, ali ne u racionalističkom, zapadno-evropskom smislu, nego jednostavno studirati bez ikakvih studija. To će biti pokušaj da čovjek nešto spozna bez nauke. Zanimaju me Tibet i Indija’.

Završili smo razgovor prelistavajući neke anglosaksonske enciklopedije, u svakoj sam pronašao ime i prezime našeg zemljaka Borislava Pekića s podacima o njegovoj književnoj delatnosti. Ali on kaže:

’Ta poznatost nije nikakva poznatost. Znate li gde čovek može biti poznat? Samo u vlastitoj zemlji i to jedino vrijedi, a prijevodi koje imam u Sjedinjenim Državama, Engleskoj, Mađarskoj, Čehoslovačkoj, Poljskoj, Njemačkoj, to je nešto što može goditi taštini. A u svojoj zemlji je ono pravo, tu živite i za to pišete’.

Potpisao Ivan Hetrih.“

 

 

Život na ledu L 238 deo

 

Život na ledu L 238 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Sreda, 2. novembar 1983. godine

„Bjesnoća je u nama“ (nastavak II)

’Kako dugo pišete Zlatno runo?’

’Šest – sedam godina. Izašlo je već pet knjiga, sada završavam šestu i sedmu’.

’To je još uvjek samo kod naših izdavača?’

’To će zauvjek tako ostati, jer to spada u one knjige koje su direktno neprevodive, i zbog forme jezika i apsolutno smelih i neočekivanih prelaza iz vrijemena u vrijeme, ali ponajveći je problem jezika.’

’Zbog čega živite u Engleskoj? Odnosno da nadopunim pitanje: može li naš pisac živeti u Engleskoj od svog rada?’

’Može ovako kako ja živim. Prvo moja supruga radi, to dakako nije dovoljno, jer su zahtjevi za život ovdje nešto veći. Međutim, u početku kad smo došli mogli smo živeti od plaće moje supruge, skromno kao što i sada živimo.

Međutim, budući da se u Engleskoj za poslednji deset godina srozao standard, morao sam sve više ja dodavati i sve više raditi i one stvari koje nisam hteo raditi’.

’Pišete radio drame?’

’Uglavnom za Radio Keln, a onda te radio drame prenose druge nemačke stanice’.

’Koliko ste ih objavili do sada?’

’Pa oko 20-tak. Gotovo sve su emitirane. Jedna od dobrih mojih radio drama upravo je dobila prvu nagradu u Zagrebu na natječaju. Zagreb je izuzetan grad u našoj zemlji koji je mnogo učinio za moju radio dramsku literaturu’.

’Kako se zove ta drama?’

’“186. stepenik“.’

’Jeste li čuli njenu izvedbu?’

’Jesam. Imam je na vrpci. Njemci redovno presnimavaju, šalju mi, pa sam onda zamolio urednicu zagrebačkog radija da mi je i ona pošalje’.

’I kako ste zadovoljni zagrebačkom izvedbom?’

’Veoma. Ako i postoje neke greške onda su to moje slabosti. Tako naime točno vidim gdje sam pogriješio i gde se koristim jednim medijumom za ono što on nije. Njemci fenomenalno poštuju autora. Kad govorim o slobodi reditelja na radiju ne mislim da bi je trebalo imati kazališni reditelj.’

’Veći broj vaših drama izveden je u beogradskim kazalištima.’

’Kako čitam u našim novinama trenutno sam treći ili četvrti po sveukupnim izvedbama u Jugoslaviji, iako nisam isključivo dramski pisac. Bilo je sezona kada su izvedene po četiri drame u svakoj od beogradskih kazališnih kuća.

Poslednja drama je dramatizacija Borislava Mihajlovića „Korešpodencija“ izvedena u „Ateljeu 212“. Moja izvorna drama koju sam prvu napisao, poslednja je izvedena u „Beogradskom dramskom pozorištu“ „Obešenjak“. U tom je kazalištu bila i premijera „Buđenje vampira“.

Ali moja najuspelija drama „Generali“ igra se u „Ateljeu 212“ već punih devet godina. A i to je bila radio drama. Naime sve su moje drame nastale prvo kao radio drame koje su onda prerađivane za scenu. Kako se snalazim u romanu tako se snalazim i u radio drami. Ali je kazalište za mene apsolutna tajna. Film mi je mnogo bliži’.

’Znači delujete kao pisac na filmu, u kazalištu, na radiu, kao pisac romana i filozofskih rasprava?’

’Da. Upravo tako’.

’Kako to sve dospjevate?’

’Za mene je sve to isto. I nađe se vremena’.

’Kako radite? Određujete li sami sebi vrijeme u kojem morate pisati, bez obzira na to jeste li tog dana raspoloženi ili niste?’

’Ne. Uvjek i uvjek pokušavam. Naravno rezultati mogu biti katastrofalni, ali ako dovoljno vremena potrošite na jednu ideju napravićete barem začetak. I ako dovoljno mislite danju i noću, barem ćete se nakon tri dana probuditi s nekim rešenjem.

Međutim, ako ne mislite, ako se ne brinete, ako ne živite s tim, nećete dobiti nikakve ideje’.

 

Život na ledu L 237 deo

 

Život na ledu L 237 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Sreda, 2. novembar 1983. godine

„Bjesnoća je u nama“ (nastavak)

’Ishod je međutim, nesretan?’

’Da. Da se ne bi London, a zatim i svijet zarazio Hitrou se spaljuje. Strada 250 000 ljudi, preživljava samo pas nosilac zaraze. Svijet nije spašen. Kad bi se naš ljudski zadatak u ovom i sličnim slučajevima sastojao samo u tome da nađemo lijek isključivo protiv bjesnoće, kao bolesti, nade bi možda još i bilo’:

’Neki se lijek makar i provizorni uvek nađe?’

’Čovječanstvo je preživelo čak i kužnu crnu smrt koja je odnijela trećinu stanovnika Evrope. Borba se, međutim, ne vodi samo protiv te i takve bjesnoće. Bolest izaziva i nešto drugo u nama, bjesnoću vrste, onu s kojom i pod kojom živimo, o kojoj čitamo i slušamo, s kojom se u životu i povjesti suočavamo, onu koju svatko od nas u sebi nosi.

Ta druga bjesnoća trajna je bolest tekuće civilizacije i protiv nje stvarne obrane nema. Svoju bismo ljudsku priču morali ispočetka. Morali bismo mjenjati same temelje ove civilizacije, ali kako je ona prirodan proces što traje od prapočetka ljudske svijesti, od pronalaska prvog oruđa koje nam je zamjenilo ruku, a uskoro će i um i dušu, to je očigledno nemoguće.

Svaki se tzv. napredak tako iskazuje kao usavršavanje jedne civilizacije čije su početne, osnovne, pretpostavke naopake. Svim promjenama, prepravkama, ispravkama, mi samo preobličavamo nevolje. No budući da je to preoblikovanje jedino što nam preostaje, mora za nas, barem kao način, biti i dobro’.

’Vjerovatno ipak postoji nada?’

’Ako je ima u nekom je slučaju. U nečem što naš razum ne može predvideti, a možda ni zamisliti. I baš to da je eventualni spas u nečemu što ljudski razum ne može zamisliti, a zatim ni pokušati ostvariti, naša je šansa. Jer šta taj naš razum zamišlja i kako ostvaruje ono što zamišlja možemo vidjeti i što je još gore osjetiti.

U vjeku napretka i otkrića, u vjeku humanizma, naša je sigurnost sve manja, naše zebnje sve veće, naša konfuzija sve dublja, naše nemoći sve ubedljivije. Došli smo dotle da što više znamo ili mislimo da znamo – ubijamo, uništavamo, ponižavamo, uskraćujemo više, brže, bezrazložnije, nego u vrijeme borbe krapinskog čovjeka za opstanak.

I nije toliko strašno što nam ratovi, imajući sve manje smisla, ako je tako nešto za masovno ubojstvo uopšte moguće reći, uzimaju sve više ljudskih života. Strašno je što nam taj i mir postaje sve krvaviji, mahnitiji i besmisleniji’.

’Bjesnoća je dakle svijet kako ga vi vidite?’

’Njegova prava tema nije bolest već ono što mi zovemo svojim zdravljem. – Bijesni smo mi, - kaže jedna ličnost romana, - oni su samo bolesni. Jer svi ljudi u romanu pate od neke osobne ljudske bjesnoće prije nego što podlegnu onoj psećoj.

Nije to vesela priča. A što je danas veselo? Nada je svakako bitna. Ali ne po svaku cijenu. Naročito ne po cijenu zatvaranja očiju pred stvarnošću. Samo nada svijesna s čijim se suočava oživljava, svaka druga umrtvljuje. Ne zaboravimo kako je pjevao jedan engleski pjesnik: da svako zvono zvoni i za nas’.

’Studirali ste psihologiju u Beogradu?’

’Ah, da. I to eksperimentalnu. Sa mnom su studirali glumac i reditelj Branko Pleša, književnik Miodrag Bulatović, filmski reditelj Dušan Makavejev, itd.’

’Šta je onda značila eksperimentalna psihologija?’

’Iz ove perspektive, a oslanjajući se sećanjem na svoj dnevnik, to je značilo izbegavanje da se u psihologiju uključi na primer Frojd. Pokušalo se od psihologije napraviti radna, tekuća, disciplina koju možete primeniti na klinici ili u tvornici.

Srećom išao sam na fakultet 1954, 1955. kad smo imali divne profesore, recimo Boru Stevanovića, Bajića, itd. koji su nas uvodili u stvarnu psihologiju. Mihajlo Marković je predavao logiku, Korać povjest filozofije’.

’Jeste li polazeći na fakultet mislili na pisanje ili da se negdje zaposlite?’

’I to je nejasno. Naime do tada nisam ništa napisao. Prvu sam svoju knjigu Vreme čuda objavio 1965. kada sam imao 35 godine. U to sam vrijeme čitao klasike, ali sam isto tako čitao i razna izdanja kuharice.’“

(Moj komentar. Ovo nemam pojma kako je došlo do tih kuharica, ja se ne sećam da sam tako nešto rekao, bojim se da je to rđav prepis sa trake. Nastavljam.)

„’Stripove sam obožavao i sada ih rado prelistavam. Ali uopće nisam pomišljao da ću biti pisac. U literaturu sam ušao preko filma, posve slučajno. Još dosta davno pokušao sam kod Vorkapića. On je raspisao neki natječaj za mlade talente, scenariste.

Poslao sam neke sinopsise ali ništa od toga nije bilo. Ubrzo posle toga je „Lovćen film“ iz Budve opet imao neki natječaj za sinopsise i scenarija. Napisao sam dva i oba su dobila nagrade’.

’I tako je počelo?’

’Da, tako sam ušao na film i onda radio s Đukanovićem, Zdravkom Velimirovićem i drugim rediteljima’.

’Koja je Vaša knjiga po rijedu roman Besnilo?’

’Kao roman peti ili šesti’.“

(Moj komentar. Mislim da sam to rekao u svetlu shvatanja da Ikar se ne može smatrati romanom, pa bi onda bilo ih šest, ali ako se s te liste skine i Odbrana što je lako moguće i premesti u novele, onda bi ih bilo zapravo pet.)

„’Je li objavljen ovde na engleskom jeziku?’

’Ovih dana se završava prijevod. Vreme čuda je preveo Edvard Lovets,  Hodočašće, pa i sada Besnilo prevodi Bernard Džonson, ali na svoj rizik. Nema još nakladnika, niti je vezan ugovorom. Prethodna dva romana prevedena su za američko tržište pa su samim tim prodavana i ovde u Engleskoj.

Spomenuli ste da je Besnilo kod nas bestseler. Ovde je to posve drukčije. Bez više stotina tisuća primeraka nema bestselera. U tom pogledu naše naklade od 8 000 do 10 000 primeraka naših klasičnih djela nisu tako tragično ispod ovih razmjera u nekoj usporedbi.

Te su brojke sasvim pristojne kad se govori o tzv. ozbiljnoj književnosti u srednjeevropskom smislu’.

’Besnilo dakle za sada čita samo naša zemlja. Je li Vas iznenadilo kako je ta knjiga primljena?’

’Jeste. Ali ima jedna druga stvar koja me je još više iznenadila. Uopće nisam pretpostavljao da bi se o tome moglo kritički pisati. Jasno sam nazvao stvar žanr-romanom, tu sam knjigu htio izdvojiti iz svoje literature.

Možda sam pogrešio, jer sam u nju ipak uložio trud i nešto malo svog talenta, ali sam ipak tu knjigu iz opreznosti htio izdvojiti iz svog opusa, koji je do sad vrlo pristojno primljen. I zato nikada nisam mogao pomisliti da ću za roman Besnilo dobiti veliku pozitivnu kritiku u „Politici“, „Vjesniku“ i nekim drugim kućama.

Ovdje na Zapadu ne radi se tako. Eventualno iziđe neki reklamni oglas, a ako se romana prihvati kritičar, ali ne onaj koji se bavi ozbiljnom literaturom, on će to obraditi s gledišta tog žanra. Naravno drago mi je što kritika u našoj zemlji tom romanu prilazi krajnje ozbiljno.

Ali nisam očekivao da ću biti ozbiljno shvaćen. Vjerujem da je to samo zato što sam imao uspjeha sa prethodnim knjigama a sada sam eto napisao nešto zašta sam mislio da će imati čitalaca. Spadam u pisce s malim brojem čitalaca – 3 000 do 4 000 već je velika sreća.

Većinom su moji čitaoci bili studenti, jer neka predznanja treba imati osobito za moj poslednji gigantski roman Zlatno runo koji upravo pišem. Osjećam da mi je roman Besnilo veoma koristio, jer će ući u onu literaturu koju smatram ozbiljnom, možda će to pomoći i oploditi moje dalje pisanje dinamizmom, dramatikom, nekom pričom prije svega’.