Život na ledu L 236 deo

 

Život na ledu L 236 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Sreda, 2. novembar 1983. godine

„Bjesnoća je u nama“

Hetrih mi šalje „Arenu“ broj 1193 od 2. 11. 1983. godine sa mojim intervjuom pod naslovom „Bjesnoća je u nama“. Intervju u celini glasi:

„Kraj je rujna, a jesen je stigla u London. Stižem na dogovorenu stanicu podzemne željeznice, prepoznajem Borislava Pekića prema njegovu jučerašnjem telefonskom opisu. Visok je, suhonjav, iza naočala kriju se žive oči.

Začas razgovaramo kao dugogodišnji znanci što je prvenstveno njegova zasluga. Priča o prepunim autobusima u predvečerje, o prerano stigloj jeseni koja obećaje da će biti lepa, o šetnjama ovim parkom koji voli, o svom radu. Dok se smeštamo u njegovoj radnoj sobi, molim ga da se za naše čitaoce u nekoliko rečenica predstavi.

 ’Kad čovjek treba da odgovori na to pitanje reći će najpre ono čega se prvo sjeća’, kaže domaćin i nastavlja. ’Rođen sam 1930. u Podgorici u Crnoj Gori, sasvim slučajno, jer je moj otac bio tada tamo sreski načelnik. A da sam se rodio tri godine poslije, rodio bih se recimo u Novom Bečeju, a sedam godina kasnije u Kninu’.

’Cijelog se svog života bavite pisanjem i živite od toga?’

’Ipak moram reći da nisam toliko vezan za književnost kao mnoge moje kolege. Kada bih znao nešto drugo raditi ili kad bih se vratio nekim svojim starim željama, možda bih se bavio filosofijom ili čak naukom, ta dakako istoriografijom.

A možda se ne bih ničim bavio nego bih pokušao spoznati zašto sam ja ovde i što se to zbiva sa mnom. Dakako to bi zahtjevalo da čovek ima rentu da bi mogao živeti’.

’Kad ste zapravo počeli pisati?’

’Veoma rano. I to dosta na čudan način. Moja majka, Vojvođanka, Banaćanka, koja je učila austrougarske škole imala je izrazito strog odnos prema odgoju za razliku od oca, koji je bio crnogorski širok i koga to uopšte nije brinulo.

Tako se majka izključivo brinula o meni. Pokušavala je neprestano biti u toku da bi spoznala šta ja to radim. Još onda kada sam imao 7-8 godina savjetovala mi je i uspjela me nagovoriti da redovno pišem dnevnik’.

’Oprostite, bili ste jedinac?’

’Da. Mislim da se to na meni vidi’.

Borislav Pekić se slatko nasmejao, ali nije objasnio šta time misli. Sjedim za njegovim radnim stolom i gledam čitav niz kasetofonskih vrpci uredno složenih s označenim datumima i krupnim slovima DNEVNIK. Pekić se njiše u pokretnom naslonjaču i priča.

’Tako sam počeo zapisivati svoje misli i to najiskrenije. Nažalost te su se teke izgubile. Jedan sam dio pisao na njemačkom, jer sam taj jezik rano počeo učiti i to goticom. Međutim brzo sam otkrio nekorektan trik. Majčino traženje za pisanjem bila je želja za špijuniranjem.

To je vjerovatno bilo u najboljoj namjeri, ali je dolazila do tih dnevnika i čitala ih. Kad sam postao toga svjestan nastavio sam pisati, ali skrivajući iskrenost. Nastavio sam taj posao sve do danas i sve što idem dalje od te svoje rane dobi nastojim potpuno racionalno vratiti tu iskrenost.

Tako da sada moji dnevnici imaju možda određenu mjeru iskrenosti, ukoliko ih dnevnici uopšte mogu imati’.

’Ostalo je nešto pozitivno. Džek London je sebi zadao riječ da će svakoga dana napisati 5 000 riječi. Tako ste i vi disciplinirali se, radeći uporno svaki dan i to vam je poslije vjerovatno ušlo u naviku?’

’Poteškoća je povremeno bilo u mom životu, kad se stvarno ništa nije događalo. A kad se jednom djetetu ništa ne događa proradi imaginacija. Kad mi se sada ništa ne događa, radi filosofija. Uzmimo poslednji desetak godina. Meni se ništa, osim izuzetno, ništa stvarno nije dogodilo’.

’Dobro, sada imate prednost, jer više ne pišete dnevnik, nego ga govorite i snimate na vrpce. To je ipak lakše’.

’Da. To zaista olakšava stvar’.

’Dajete li vrpcu odmah na prijepis ili ih ostavljate?’

’Za sada ostaje i čeka. Ipak pripremam za tisak svoje zapise od 1945. do 1955. godine. Naime s užitkom sam čitao memoarske zapise Žike Pavlovića, zatim romane Isakovića, Ugrinova i Selenića’.

’Sjedeći za vašim stolom sada i ja pomalo ’špijuniram’ pa vidim da imate na svom stolu i po zidovima podsetnike i rasporede onoga što bi se trebalo obraditi’.

’Sistematičan sam, priznajem, i zato pokušavam sve da organiziram. Kad sam živeo u Beogradu nisam to uspio. Nisam imao ni mira ni koncentracije pa se nisam uspeo predati radu. Jer duboko sam uvjeren literatura je ponajpre rad. Dakako pod pretpostavkom da imate neke klikere’.

’Da porazgovaramo o pravom uzroku vašeg odlaska. U našoj zemlji bestseler je vaš poslednji roman Besnilo. Što ste njime htjeli reći?’

’Na pitanje što je hteo reći svojom simfonijom jedan je veliki kompozitor rekao – dok sem je komponovao znali smo to Bog i ja, sad zna samo Bog. Od pisanja Besnila, međutim, nije prošlo mnogo vremena i meni se čini da još znam zašto sam ga pisao.

A zašto baš tako kako je napisano? Pokušajmo preko njene priče ući u smisao ove knjige.

Na londonskom aerodromu Hitrou izbija epidemija hidrofobije, psećeg bjesnila, prouzročena laboratorijskom rekombinacijom, ili kako bi se danas reklo reprogramiranjem prirodnog virusa bjesnoće, najsmrtonosnijeg po kliničkom razvoju najstrašnije bolesti s kojom se čovjek bar do sada upoznao. Aerodrom s karantinom odvaja se od svijeta i na njemu počinje rat protivu tzv. rabdovirusa’.