Život na ledu L 238 deo

 

Život na ledu L 238 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Sreda, 2. novembar 1983. godine

„Bjesnoća je u nama“ (nastavak II)

’Kako dugo pišete Zlatno runo?’

’Šest – sedam godina. Izašlo je već pet knjiga, sada završavam šestu i sedmu’.

’To je još uvjek samo kod naših izdavača?’

’To će zauvjek tako ostati, jer to spada u one knjige koje su direktno neprevodive, i zbog forme jezika i apsolutno smelih i neočekivanih prelaza iz vrijemena u vrijeme, ali ponajveći je problem jezika.’

’Zbog čega živite u Engleskoj? Odnosno da nadopunim pitanje: može li naš pisac živeti u Engleskoj od svog rada?’

’Može ovako kako ja živim. Prvo moja supruga radi, to dakako nije dovoljno, jer su zahtjevi za život ovdje nešto veći. Međutim, u početku kad smo došli mogli smo živeti od plaće moje supruge, skromno kao što i sada živimo.

Međutim, budući da se u Engleskoj za poslednji deset godina srozao standard, morao sam sve više ja dodavati i sve više raditi i one stvari koje nisam hteo raditi’.

’Pišete radio drame?’

’Uglavnom za Radio Keln, a onda te radio drame prenose druge nemačke stanice’.

’Koliko ste ih objavili do sada?’

’Pa oko 20-tak. Gotovo sve su emitirane. Jedna od dobrih mojih radio drama upravo je dobila prvu nagradu u Zagrebu na natječaju. Zagreb je izuzetan grad u našoj zemlji koji je mnogo učinio za moju radio dramsku literaturu’.

’Kako se zove ta drama?’

’“186. stepenik“.’

’Jeste li čuli njenu izvedbu?’

’Jesam. Imam je na vrpci. Njemci redovno presnimavaju, šalju mi, pa sam onda zamolio urednicu zagrebačkog radija da mi je i ona pošalje’.

’I kako ste zadovoljni zagrebačkom izvedbom?’

’Veoma. Ako i postoje neke greške onda su to moje slabosti. Tako naime točno vidim gdje sam pogriješio i gde se koristim jednim medijumom za ono što on nije. Njemci fenomenalno poštuju autora. Kad govorim o slobodi reditelja na radiju ne mislim da bi je trebalo imati kazališni reditelj.’

’Veći broj vaših drama izveden je u beogradskim kazalištima.’

’Kako čitam u našim novinama trenutno sam treći ili četvrti po sveukupnim izvedbama u Jugoslaviji, iako nisam isključivo dramski pisac. Bilo je sezona kada su izvedene po četiri drame u svakoj od beogradskih kazališnih kuća.

Poslednja drama je dramatizacija Borislava Mihajlovića „Korešpodencija“ izvedena u „Ateljeu 212“. Moja izvorna drama koju sam prvu napisao, poslednja je izvedena u „Beogradskom dramskom pozorištu“ „Obešenjak“. U tom je kazalištu bila i premijera „Buđenje vampira“.

Ali moja najuspelija drama „Generali“ igra se u „Ateljeu 212“ već punih devet godina. A i to je bila radio drama. Naime sve su moje drame nastale prvo kao radio drame koje su onda prerađivane za scenu. Kako se snalazim u romanu tako se snalazim i u radio drami. Ali je kazalište za mene apsolutna tajna. Film mi je mnogo bliži’.

’Znači delujete kao pisac na filmu, u kazalištu, na radiu, kao pisac romana i filozofskih rasprava?’

’Da. Upravo tako’.

’Kako to sve dospjevate?’

’Za mene je sve to isto. I nađe se vremena’.

’Kako radite? Određujete li sami sebi vrijeme u kojem morate pisati, bez obzira na to jeste li tog dana raspoloženi ili niste?’

’Ne. Uvjek i uvjek pokušavam. Naravno rezultati mogu biti katastrofalni, ali ako dovoljno vremena potrošite na jednu ideju napravićete barem začetak. I ako dovoljno mislite danju i noću, barem ćete se nakon tri dana probuditi s nekim rešenjem.

Međutim, ako ne mislite, ako se ne brinete, ako ne živite s tim, nećete dobiti nikakve ideje’.