Život na ledu L 240 deo

 

Život na ledu L 240 deo, Službeni glasnik, Copyright © Borislav Pekić

Četvrtak, 3. novembar 1983. godine.

Špekulativna priroda umetnosti. (Odgovor na prvo Bratićevo pitanje za „Književnu reč“.

Od danas ću početi u dnevnik da beležim neka razmišljanja povodom intervjua što ga pripremam za Bratića i „Književnu reč“. Njegovo prvo pitanje glasi:

„Smatraju Vas za jednog od najznačajnijih srpskih pripovedača. Posle Vremena čuda objavili ste niz romana, izvedeno Vam je niz pozorišnih drama, dobili ste vredne književne nagrade. Stiče se utisak ipak da gajite prezir i ironičan stav prema pozivu umetnika.

Na jednom mestu poistovećujete posao umetnika i trgovca, špekulanta, Simeona. Verujete li da su im cilj i rezultat isti?“

Skica za moj odgovor. Ne prezir, ironičan stav to - da. Tražim razloge. Neke znam, druge naslućujem. Najpre reč je tu o autoironiji.

Premda mi je bavljenje književnošću donelo izvesne retke ali i potresne i značajne trenutke, premda sam ponekad kao neku otplatu za tekuće muke imao momente snažnog zadovoljstva uvek u stvaralačkom procesu pri otkriću rešenja, pri nalaženju forme, u onom radu koji prethodi samom pisanju,

a naročito nipošto nikad u kasnijem javnom životu mojih dela ili pošten da budem i tu je bilo zadovoljstva, recimo kada bi kritičar pogodio moje najdublje intencije skrivene u mom književnom kodu. Dakle, ja književnost, sem tada, nikada nisam shvatao kao svoj pravi poziv.

Spadam, dakle, u brojnu skupinu ljudi koja drži da je promašila život. Pazite, Bratiću, to nema nikakve korespondencije sa eventualnim uspesima, spoljnim uspesima čoveka na nekom, u ovom slučaju, umetničkom polju. To je osećaj unutrašnje nepodudarnosti sa pozivom.

Kao da ste smešteni u nepodesan oklop koji vas žulji. Vi možete u njemu sijati, ali ostaje da se ne osećate prirodno. Mislim da je to prava reč. To je dakle za žaljenje što, kao što sam slučajno postao pisac, nisam slučajno postao nešto drugo.

Ovde bi Bratić trebalo da pita: „Šta?“

A ja da odgovorim:

Bilo bi neumesno da kažem šta. Sujeverno držim da bi to moglo sprečiti da to nešto drugo i postanem, jer ja se znajte još uvek nadam da vremena za neku bitnu promenu ima. Ne mnogo, ali ga ima. Kopač zlata se ponekad obogati tek na kraju traganja. A zatim tu su i dva druga momenta.

Ponekad me odbija fundamentalna artificijelnost književnosti, tim pre što sam joj ja najžešći zagovornik. Pošto je naime ona jedna veštačka tvorevina, ja se trudim da je učinim što više veštačkom. Po principu po kome je, ako već imate neku nevolju, najbolje pokušati od nje napraviti vrlinu.

Pošto naime nismo kadri da stvarnost književnog dela presudno približimo onoj stvarnoj stvarnosti, primorani smo da je guramo prema nekom nezavisnom realitetu, na groblje, u jedan vampirski život. Najzad intenzivno me odbija tzv. književni život.

Sva ta estradna pompa oko umetnosti, svejedno hvali li se ona ili napada, ta hohštaplerska atmosfera koju oko nje kreiraju mediokriteti, ta tašta borba o prestiž, o mesto pod suncem, takvo mesto obično koje će druge što duže držati u što debljoj hladovini, taj istrebljivački egoizam tzv. umetničkog temperamenta, živi pesak sujete, zavisti, mržnje, laži u kojoj se živi.

A iznad svega i premda znam da je kompromis uslov opstanka jedne civilizacije, da ima kompromisa bez kojih se jednostavno ne može živeti ni funkcionisati, meni se gadi kompromiterska priroda umetnosti, ta paukova mreža nužnih i nepotrebnih kompromisa, koji se inače veoma često jedva razlikuju, što ih čovek iz dana u dan mora praviti maltene sa svim i svačim.

I kad vam ponekad zaištu da napravite neki kompromis, vi ste ih već toliko pre toga i povodom toga samoinicijativno bez ičijeg izričitog zahteva napravili, da vam jedan više ili manje savršeno više ništa ne znači.

Pri tome ne mislim samo na onu vrstu kompromisa na koju trenutno sumnjam da Vi mislite, ne mislim na kompromise koje pisac čini u odnosu na zahteve nekakve zajednice, mislim na one znatno dublje, znatno relevantnije i opasnije koje on čini pred svojim vlastitim unutrašnjim zahtevima,

pred zahtevima građe, pred zahtevima nevidljivih čitalaca, pred svim i svačim pre nego što zajednica sa svojim zahtevima uopšte stigne na red. Ukratko kompromiterska priroda umetnosti savršeno je tuđa mojoj radikalističkoj prirodi.