Pages

Wednesday, June 30, 2021

Sabrana pisma iz tuđine 14 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 14 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

RAT KAO SPORT I SPORT KAO RAT

U isto­ri­ji ci­vi­li­za­ci­je bilo je na­ci­ja koje su ra­to­ve tre­ti­ra­li kao ma­sov­ne mo­ral­ne pre­pa­ran­di­je. Dru­gi su na neke od njih gle­da­li kao na ple­me­nit sport. Tome olim­pij­skom ide­a­lu prvi su se pri­ma­kli Rim­lja­ni, koji su svo­je ra­to­ve počeli iz po­tre­be, na­sta­vi­li iz spor­ta, a za­vršili iz nužde. Ima­nu­el Kant je re­kao da, i kada ga ne bi bilo, čovečan­stvo bi rat mo­ra­lo iz­mi­sli­ti. Fri­­drih Ve­li­ki vi­deo je u nje­mu zama­jac raz­vo­ja svih mo­ral­nih, ma­te­ri­jal­nih i dušev­nih oso­bi­na lju­di i na­ro­da, a ge­ne­ral Lu­den­dorf ga je pro­gla­sio gran­di­o­znom te­ko­vi­nom isto­ri­je koja daje najširi pro­stor bli­sta­vom stva­ralaštvu. Sva trojica lju­bi­telja opšte mlat­nja­ve Nem­ci su, pa nas je to, naročito po­sle svet­skih ra­to­va, uve­ri­lo da Nem­ci obožava­ju da se biju, kao što Ita­li­ja­ni vole da pe­va­ju, Grci da tr­gu­ju, a Je­vre­ji da se pre­pi­ru. Kao ugod­nom spor­tu, tek malo opa­sni­jem od lova na li­si­ce, eko­no­mični En­gle­zi mo­gli su prići samo iz­ve­snim od svo­jih ra­to­va, uglav­nom oni­ma što su ih vo­di­li pro­tiv div­ljih afričkih ple­me­na, prem­da, opet, kad ta­kav sport po­te­raše s na­ro­dom Zulu, nisu do­bro prošli.

Da­nas ubi­jan­je kao za­ba­vu obav­lja­ju samo iz­ve­sne sek­te Bli­skog is­to­ka. Osta­li na­ro­di, stre­peći od atom­skog, tre­ti­ra­ju rat kao rat, pa i kad više na igru liči, kao što je bio slučaj sa fol­kland­skim sukobom. U tome se ide tako da­le­ko da se i pre­go­vo­ri o raz­o­ružanju uzi­ma­ju kao ob­lik rata, i kao takvi se, na po­be­du računa­jući, ni­kad ne za­vr­ša­va­ju.

Da­nas, da­kle, rat više nije sport, ali je sport, iz­gle­da, po­stao – rat. I kako se koji sport­ski ma­sa­kr završi, kad se mr­tvi sa­hra­ne a ne­si­gur­no pri­mir­je pot­piše, do­la­ze is­to­ričari da istražuju njegove to­ko­ve i na­rod­ni psi­ho­lo­zi da is­pi­tu­ju nje­go­ve uzro­ke.

Rat ko­jim ćemo se mi ba­vi­ti vo­dio se 29. maja 1985. na Hejsel Sta­di­o­nu u gra­du Briselu, u simp­to­ma­tičnom su­sed­stvu Vo­ter­lua, gde su počet­kom prošlog veka En­gle­zi po­tu­kli Fran­cu­ze. Ove go­di­ne po­ra­zi­li su Ita­li­ja­ne. Gre­na­di­ri, na­vi­jači Li­ver­pu­la, bri­tan­skog učesni­ka u fina­lu Evrop­skog fud­bal­skog kupa, osta­vi­li su na bri­sel­skom bojištu tri­de­set osam mr­tvih, dve­sta pe­de­set ran­je­nih, smrtno ozleđeni evrop­ski no­go­met i oštećen ugled En­gle­ske kao jed­ne od naj­ci­vi­li­zo­va­ni­jih ze­mal­ja sve­ta.

Bri­tan­ski sport­ski ra­to­vi da­ti­ra­ju­ još iz 1962, kad su na­vi­jači Glas­gou Ren­džer­a kr­va­vu po­be­du od­ne­li nad gra­dom Bar­se­lo­nom. Go­di­ne 1974. navijači lon­don­skog Tot­e­n­ha­ma sređuju Rot­er­dam. Go­di­nu dana ka­sni­je pri­sta­li­ce Lid­sa tri­jum­fa­lno ula­ze u Pa­riz, a Man­če­ster Junajte­da u St. Eti­e­n. Godi­ne 1980. obožava­tel­ji Vest Hema li­sti do­da­ju potučeni Ma­drid. Go­di­ne 1981. pada Ba­zel. Iste se go­di­ne od stra­ne en­gle­skih na­vi­jača za­vo­de osmanski običaji šeri­jat­skih dana paleži i pljačke u osvojenom Oslu. Lju­bi­tel­ji fud­ba­la ru­i­ni­ra­ju Am­ster­dam, An­der­leht, Va­len­ci­ju, Ko­pen­ha­gen. Pod sport­sku se­ki­ru opet do­la­zi Ro­ter­dam, pa Luk­sem­burg, koji se bra­ni ce­lo­kup­nom oružanom si­lom, i pro­šle godine Brisel prvi put. Čini se, međutim, da se bel­gij­ska pre­stol­ni­ca po­ka­za­la ne­po­ko­rnom, te se ovo­ga maja ka­zne­na eks­pe­di­ci­ja po­nav­lja.

En­gle­ska je, kako samo ona to ume, bez ika­kvih re­zer­vi pri­hva­ti­la kri­vi­cu za bri­sel­ski po­kolj. U osećanju sti­da učestvo­va­la je cela zem­lja, s iz­u­zet­kom ko­men­ta­to­ra „Gar­di­ana“, ko­ji ­je mu­dro savetovao da se na tri­de­set osam en­gle­skih žrta­va gle­da u od­no­su na hil­ja­de žrta­va ci­klo­na u Banglade­šu, za­bo­rav­lja­jući da su prvo zlo­de­lo iz­vr­si­li ra­zum­ni lju­di, a dru­go ne­ra­zum­na pri­ro­da. Mini­star za sport, g. MakFar­len, tvr­di­o ­je, u međuvre­me­nu, da se ne zna ko je kriv, kada je to svi­ma, oso­bi­to mr­tvi­ma, bilo već sa­svim ja­sno.

Po­sle osećajne re­ak­ci­je počele su ra­spre o uzrocima i pro­tiv­me­ra­ma. Vla­da je za ne­sreću okrivila od­su­stvo di­sci­pli­ne kod građana, i za iz­gred­ni­ke, te mo­de­me kr­staše, pred­ložila oštre ka­zne, za­bo­rav­ljajući, u ma­ni­ru svog mi­ni­stra za sport, da su Red i Za­kon pro­dukt ci­vi­li­za­ci­je, a ne da je civili­za­ci­ja pro­iz­vod Reda i Za­ko­na. Opo­zi­ci­ja je, iz na­vi­ke, optužila ne­za­po­sle­nost i nje­nog uzročnika vla­du, za­bo­rav­lja­jući da je 1930. masa na sta­dio­nu bila veća, ne­za­po­sle­nost kao da­nas, a na­sil­ja nisu zabeležena. Kri­vi­ca je ba­ca­na i na kse­no­fo­bi­ju i nje­ne pa­tro­ne iz Na­co­nal­nog fron­ta, ali nije ob­ja­šnje­no kako je moguće da se bez­načajna man­ji­na u do­mo­vi­ni za de­vet mi­nu­ta pre­tvo­ri u značajnu većinu u ino­stran­stvu. Naj­zad je okriv­lje­na gru­bost same igre i raz­u­me se, al­ko­hol, a zaboravi­lo se da su ame­rički fud­bal i ho­kej na ledu ne­u­po­re­di­vo ubi­tačniji, da pu­bli­ka pije više nego igde, da po ne­ki­ma Ame­ri­kan­ci još nisu ni sa­svim ci­vi­li­zo­va­ni, a tamo se ništa slično ne zbi­va.

U osu­di nad En­gle­zi­ma, pra­ved­noj, uo­stalom, za­bo­rav­lja se, takođe, da je utak­mi­ca, upra­vo na in­si­sti­ran­je današnjih in­dig­ni­ra­nih su­di­ja, igra­na ume­sto ot­ka­za­na, pre­no­še­na ume­sto ig­no­ri­sa­na, i da je iste noći, ume­sto pobožnog oda­van­ja po­šte mr­tvi­ma, na ulicama To­ri­na pri­ređeno bučno slav­lje u čast Ju­ven­tu­so­ve Pi­ro­ve po­be­de.

A sva­ko ko može smrt da sla­vi, umeće i da je na­ne­se.

Pra­vi raz­lo­zi za ove prve u povesti ui­sti­nu na­rodne ra­to­ve, u ko­ji­ma se pre­po­zna­je sa­di­zam rimskog cir­ka uje­din­jen s hi­ste­ri­jom na­ci­stičkih uličnih linčova, još nisu ot­kri­ve­ni, a možda ih to­li­ko ima da je jedan teško iz­dvoj­iti. Kao što mu­dro veli Um­ber­to Eko: „Tek smo na početku. Mno­go godina pažlji­vog vas­pi­tan­ja nam je tre­ba­lo da na­rod do­ve­de­mo do Brisela. Ve­lik je još put pred nama. Ali, ne bri­ni­mo, tak­mičenje una­pređuje rasu.“

A ja bih, s Fri­­dri­hom Ve­li­kim, do­dao: jača je i tak­mičenje u ubi­jan­ju. Zato ubi­jaj­mo, pa ćemo biti sve jači!

 

Tuesday, June 29, 2021

Sabrana pisma iz tuđine 13 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 13 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

PRI­RUČNIK ZA UPO­ZNA­VAN­JE EN­GLE­ZA

Ima na­ro­da koje brzo upo­zna­te, ni­kad ka­sni­je ne­ma­jući raz­lo­ga da ih men­ja­te. Ve­ru­jem da je ta­kav i naš. Kod nje­ga ­je možda tek isto­ri­ja mal­ko ne­o­bjašnji­va, on sam ja­san je i ra­zum­ljiv. Po­sto­je, takođe, na­ro­di, raz­vi­ja­ni na dru­gim načeli­ma od evrop­skih, koji nam za­u­vek osta­ju ne­ra­zum­lji­vi. Ali ima i onih koje brzo upo­zna­te, da bi­ste po­sle niza go­di­na shva­ti­li da ih uopšte ne po­zna­je­te, da o nji­ma isto tako malo zna­te kao i o Ki­ne­zi­ma, s ko­ji­ma ni­kad ni­ste žive­li. Među ta­kve na­ro­de spadaju i Engle­zi.

Mi­sli­te da su jed­no­stav­ni, a iz­ne­na­de vas ne­o­bičnom kom­pli­ko­va­nošću, za koju ste držali da je osobina Ger­ma­na kad mi­sle, ili Slo­ve­na kad osećaju.

Mi­sli­te da su stro­gi, ozbil­jni, pa i tm­urni, a za­prepa­ste vas de­tin­ja­stom na­iv­nošću, pa i obe­snom bezbrižnošću.

Mi­sli­te da su – bar kod kuće – skrom­ni, a za­pra­vo su svu­da, po­ka­zi­va­li to ili ne, nad­me­ni.

Mi­sli­te, upra­vo na osno­vu te nad­me­no­sti, da su si­gu­rni u sebe, a ot­kri­va­te da je većina nesigurna, ko­le­blji­va i bez po­ve­ren­ja u vla­sti­te spo­sob­no­sti, čak i onda kada ih de­mon­stri­ra.

Kad su uzdržani, mi­sli­te da su hlad­ni, a oni su samo. sra­mežlji­vi. Kad su otvo­re­ni­ji, mi­sli­te da su to­pli­ji, a oni su tek – lu­ka­vi.

Mi­sli­te da su to­le­rant­ni, a oni su učtivi. Uhva­ti­te li ih u ne­to­le­ran­ci­ji, mi­sli­te da su ne­do­ra­sli doka­zima, a oni su oba­zri­vi.

Mi­sli­te da su ne­pri­stu­pačni, a oni su uplašeni. Ako se pri­sni­ma pokažu, za­ključite da su osećajni, a oni su ko­ri­stol­ju­bi­vi.

Mi­sli­te da su len­ji, a oni su spo­ri. Kad shva­ti­te da su spo­ri, is­po­sta­vi se da su te­mel­jni. Kad i u to po­ve­ruje­te, ot­kri­je­te da su vrlo često alj­ka­vi. Ali, kad na­slu­ti­te da to potiče od ne­o­zbil­jno­sti, pronađete da je to usled oho­lo­sti. (Nećete po­go­di­ti ni ako oho­lost pret­po­sta­vi­te, jer će se po­ka­za­ti da je ipak – ne­o­zbil­jnost.)

Mi­sli­te da o nečemu ništa ne zna­ju – po­ne­kad i ni o čemu ništa – a oni vam, po­sle ne­ko­li­ko godi­na vaših uo­braženih so­li­lo­kvi­ja na neku temu, pokažu da o njoj zna­ju mno­go više nego vi, a naročito više od našeg Živo­ra­da;

Mi­sli­te da su dis­kret­ni, a u stva­ri su ra­do­zna­li. Kad vas pi­tanji­ma oba­spu, pa po­mi­sli­te da su rado­zna­li, shva­ti­te da su, za­pra­vo, rav­no­dušni i da ih se uopšte ne tičete.

Uviđate naj­zad da je sve što ste o nji­ma mi­sli­li po­grešno. Po­čin­je­te ispočetka, s dru­ge stra­ne i ne­kim su­protnim mi­šljen­jem, da po­sle iz­ve­snog bro­ja go­di­na usta­no­vi­te kako ste se opet pre­va­ri­li.

Na kra­ju dižete ruke i vraćate se po­pu­lar­nim i aneg­dot­skim ilu­zi­ja­ma o nji­ma. Po­grešne su ali bar su opšte. Ne ula­zi­te u ličnu, de­li­te za­jed­ničku za­blu­du. Uvek je lak­še biti ob­ma­nut u društvu nego sam. (Osim u isto­ri­ji kada društvo, u za­blu­du do­ve­de­no – kao mi go­di­ne 1941. – samo otežava vašu osob­nu glu­post.)

Ima naučnih i ne­naučnih načina da se dođe do bazičnog ka­rak­te­ra jed­nog na­ro­da, ako tako nešto uopšte po­sto­ji. Ja sam došao do trećeg – tu­ri­stičkog.

Knjižica koja mi je u po­gle­du En­gle­za konačno otvo­ri­la oči, zove se „Kol­in­so­va knji­ga grčkih fra­za“ i na­men­je­na je kao pri­ručnik bri­tan­skim po­se­ti­o­ci­ma Grčke. Ako se za­ne­ma­re naj­pro­sti­je fra­ze, kur­to­a­zne ili one što is­ka­zu­ju naj­nužnije po­tre­be, kao što su „Do­bar dan“ i „Gde je ovde klo­zet?“ posto­ji je­dan viši ko­mu­ni­ka­ci­o­ni jezički sloj koji de­mi­sti­fi­ku­je za­go­net­ni ka­rak­ter jed­nog na­ro­da. Reč je o fra­za­ma ne­op­hod­nim En­gle­zu da preživi ino­stran­stvo. Koje od tih fra­za mora En­glez oba­ve­zno naučiti, po­ka­zu­je šta od živo­ta u Grčkoj, a ve­ro­vat­no i od živo­ta uop­šte, očeku­je. A šta se od živo­ta očeku­je, bit­no utiče na nje­go­vo shva­tan­je i formi­ran­je ka­rak­te­ra, kojim se on preživ­lja­va. Izneću one koje se najčešće jav­lja­ju:

Ja sam En­glez. Zna li neko ovde en­gle­ski? Da li vas uz­ne­mi­ra­vam? Sil­no mi je žao. Iz­vi­ni­te, molim vas. Hva­la. Ko­li­ko ovo ko­šta? To je vrlo sku­po. O čemu je reč? Ne raz­u­mem vas. Šta želi­te? Ko ste vi? Ja vas ne po­zna­jem. Do­sta mi je toga! Od­la­zi­te! Po­grešili ste. Ja to ni­sam ura­dio. To sa mnom nema veze. Ništa vam ne dam. To sam već pla­tio. Ne znam. Za­bo­ra­vio sam. Zvaću po­li­ci­ju! Moj ko­fer je ukra­den! Gde je bri­tan­ska am­ba­sa­da?

Naj­veći deo knjižice nosi pod­na­slov „Ge­ne­ral­ne poteškoće“, iz čega za­ključujem da Bri­ta­nac od ostat­ka sve­ta ge­ne­ral­no očeku­je po­te­škoće, da se za njih spre­ma i da mu se one, iz­gle­da, ug­lav­nom i događaju. Iza­bra­ne fra­ze, gru­pi­sa­ne oko bit­nih život­nih te­ma ­zaštite lično­sti i imo­vi­ne, po­ka­zu­ju ko je čovek, kome na­ro­du pri­pa­da, od čega pre­za i šta mu se tamo događa. Iz mog iz­bo­ra proi­zi­la­zi da je čovek En­glez, da u Grčkoj hoće nešto da kupi, da se plaši svih mogućih ne­pri­li­ka i da mu se naj­zad jed­na i događa – kra­du mu ko­fer.

Posto­ji ­jo­š jed­na fra­za na koju En­gle­zi, i u zem­lji i u ino­stran­stvu, ne znam zašto, mno­go polažu:

„Mogu li vam biti od pomoći?“

Smet­nuo sam je s uma jer ni­sam na nju na­vi­kao. Te fra­ze nema u pri­ručni­ci­ma što ih ja i Živorad, moj ćutlji­vi sa­be­sed­nik u ovim ko­men­ta­ri­ma, spre­ma­mo za stra­ne po­se­ti­o­ce Ju­go­sla­vi­je.

A čega nema, bez toga se može.

 

Monday, June 28, 2021

Sabrana pisma iz tuđine 12 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 12 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

KOM­PRO­MIS KAO NAČIN ŽIVO­TA

 

Toga da­na vre­me ­je bilo en­gle­sko. I bilo je i nije bilo hlad­no. I pa­da­la je kiša, i nije. Ve­tra nije bilo, iako je du­va­lo. Ne­bom se vu­kla ble­da mrlja koju me­di­te­ran­ski me­ga­lo­ma­ni zovu sun­cem i za koju se na Kon­ti­nen­tu tvr­di daje okru­glo, žuto i vre­lo. Pod njim je sve iz­gle­da­lo de­li­mično. De­li­mično ja­sno i ne­ja­sno, vi­dlji­vo i ne­vidljivo, lepo i ružno. I lju­di su iz­gle­da­li kao ge­ne­tički eks­pe­ri­me­nt na pola puta između uspe­ha i ne­u­spe­ha; ni sa­svim mr­tvi, ni pot­pu­no živi. Izašao sam iz kuće između je­dan i dva. Ni­sam bio ode­ven ni do­bro ni rđavo. Ni­sam se osećao naj­bo­lje ali mi ni loše nije bilo.

Sve, da­kle, kao što je red u zem­lji ko­ja ­je izmisli­la kom­pro­mis da bi pod nje­go­vom za­šti­tom nego­va­la svo­je jed­no­stra­no­sti, kraj­no­sti i ne­po­mirlji­vo­sti.

Da­tum na­stan­ka kom­pro­mi­sa nije po­znat. Tvr­di se da je čovek zlat­na sre­di­na između božan­stva i živo­tin­je, i da je to prvi uspe­li kom­pro­mis iz ko­jeg su pro­i­zašli svi osta­li. Kako su En­gle­zi na­sta­li, ne­što je ja­sni­je: kao sim­bi­o­tič­ki kom­pro­mis ne­pri­ja­teljskih ple­me­na koja su pre­la­zi­la Ka­nal, tečni kompro­mis između mora i reke. En­gle­ska isto­ri­ja i sama je kom­pro­mis između žud­nje da se u njoj uopšte ne bude, i nužde da se njo­me vla­da. Ge­o­po­li­tički između vo­de i kop­na, Bri­tan­ce­ je srce vu­klo vo­da­ma Za­pa­da, ra­zum zem­lja­ma Is­to­ka, a osta­li su na sre­di­ni – u vodi, no bli­zu kop­na.

Ka­da ­je Ju­li­je Ce­zar – kom­pro­mis između kral­ja i re­pu­bli­kan­ca – osvo­jio Bri­ta­ni­ju, tada kompromis između šume i močvare, uta­načio je s me­snim tri­bu­nal­nim po­gla­vi­ca­ma niz po­li­tičkih kom­promisa, i tako, valj­da i ne­ho­tično, usta­no­vio je­dan nje­gov eks­klu­ziv­ni tip koji se i da­nas zove en­gle­skim, i čiju de­fi­ni­ci­ju nećete naći ni u jed­noj en­ci­klo­pe­di­ji. Načelno, kom­pro­mis označava srednje rešenje od dva m­o­guća i ma­hom bol­ja. Rav­notežu između krajn­jih mogućno­sti i ogra­ničenih uslo­va da se one po­stig­nu. U isto­ri­ji je to po­ku­šaj da se pobeđena stra­na za­do­vol­ji osećan­jem da joj nije ote­to sve što se moglo. U fi­lo­so­fi­ji je to često isti­na koja naj­be­zbol­ni­je ujed­inju­je sve naše zablude, a u na­u­ci način da se od neke za­go­net­ke na­pra­vi od­go­net­ka koja će opet jed­nom po­sta­ti zagonet­na. Ali, ma kako bi­blij­ski pre­zi­ra­li kom­pro­mi­se, zbog ko­jih ništa nije ni vruće ni hlad­no, već je sve otužno mla­ko, bez njih ci­vi­li­zo­van život nije moguć. Bez iz­ve­snih kom­pro­mi­sa ni uli­com ne bi­smo mo­gli proći. Svi bi, na­i­me, dr­ali da je uli­ca samo nji­ho­va.

Ali šta je to – en­gle­ski kom­pro­mis?

U pro­me­tu su dva mišljen­ja. En­gle­zi drže da je to naj­bol­je od rđavih rešenja. Više zato što vole da nešto i po­lo­vično funk­ci­o­niše, nego da, u očeki­van­ju op­ti­mal­nog rešenja, ne funk­ci­o­niše uopšte. Sli­ko­vito rečeno, i spor­ je voz bol­ji nego ni­ka­kav. Ne uvek, da­bo­me. Ne za onog koji spo­rim vo­zom za­ka­sni. Samo, i kašnjen­je je po­vol­jan kom­pro­mis između do­la­ska na vre­me i pot­pu­nog od­su­stva. Dru­go je mišljen­je evrop­sko i pa­ko­sno. Evro­plja­ni tvr­de da, dok na Kon­ti­nen­tu kom­pro­mis podrazume­va dogovo­re­no stan­je od koga sve stra­ne ima­ju pri­bližno jed­na­ke, de­li­mične ko­risti, na Ostr­vu je to stan­je koje tek pri­vid­no ko­ri­sti svi­ma, a stva­rno je­di­no En­gle­zi­ma.

Ja se, lično, ne opre­del­ju­jem. Znam da bi svi vo­le­li kada bi mo­gli za­ključiva­ti samo en­gle­ske ko­m­pro­mi­se i da to, kad god možemo, bes­kom­promi­sno činimo. A što je, do po­lo­vi­ne ovog veka, Brita­ni­ja u nji­ma naj­vi­se uspe­va­la, opet je kom­pro­mis između mogućeg i ne­do­stižnog.

Fran­cu­ska i ru­ska re­vo­lu­ci­ja niti su po­zna­va­le, niti pri­zna­va­le kom­pro­mis. Kad su ga priznavale, nisu ga po­zna­va­le; kad su ga upo­zna­le, nisu ga pri­zna­le. En­gle­ska je re­vo­lu­ci­ja, međutim, obo­ri­la mo­nar­hi­ju da bi je učvr­sti­la na vla­sti. Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja je, uo­sta­lom, i sama je­dan kom­pro­mis. Između kon­sti­tu­ci­je koje nema i or­ga­ni­zo­va­ne anar­hi­je, mo­nar­hi­je s re­pu­bli­kan­skim in­sti­tu­ci­ja­ma i re­pu­bli­ke s mo­nar­hi­stičkom tra­di­ci­jom. An­gli­kanska cr­kva­ je uspeo kom­pro­mis između or­to­dok­si­je i bez­božništva. Dan­ker­k, opet, tipičan en­gl­e­ski kom­pro­mis između čin­je­ni­ce da su u nje­mu stra­ho­vi­to tučeni i isti­ne da su upra­vo kod Dan­ker­ka od­ne­li možda naj­veću po­be­du svo­je isto­ri­je. (S tim, jamačno, da prvi put u po­ve­sti kom­pro­mis nije bio baš sa­svim en­gle­ski i ceo u nji­ho­vu ko­rist.)

Ova sta­ra, srećna En­gle­ska, koju je je­dan ne­str­plji­vi nemački gost na­zvao plo­većim mu­ze­jem, jer mu frižider nije oprav­ljen istog dana nego već po­sle dva me­se­ca, može nas još ponečemu naučiti.

U pr­vom redu – str­pljen­ju, kom­pro­mi­su između im­be­cil­ne rav­no­du­šno­sti što u nečemu ni­smo uspe­li i im­be­cil­nog be­sni­la što nam to nije pošlo za ru­kom.

Kod nas u Ju­go­sla­vi­ji, ma­hom se igra na sve ili ništa. Jed­nom se do­bi­je sve, dru­gi put niš­ta. Ovde se igra­ na­ bro­je­ve, pa se do­bi­ja – uvek i ovde – to je ljud­ski – sva­ko hoće sve. Ali se miri s tim da do­bi­je i po­lo­vi­nu. A naš Živo­rad, ako sve ne do­bi­je, drži da je opljačkan.

Kom­pro­mis, kao i sva­ki hi­brid, sa­zdan od ra­znih pa i pro­ti­vreč­nih ten­den­ci­ja, ni­kad, na­rav­no, ne iz­gle­da naročito pri­vlačno. Nipošto lepo kao čisti ob­li­ci krajno­sti, od ko­ji­h je, si­lom pri­li­ka i razuma, sklo­pljen. Na­pro­tiv, često iz­gle­da na­ka­zno, kao ne­do­nošče svo­jih kraj­no­sti. Ali, po­gle­da­mo li isto­ri­ju, videćemo pa­ra­doks: ružno je sve što je od le­pih, čistih kraj­no­sti sa­zda­no, a ružni kom­pro­mi­si čine njen lep­ši deo.

Da, ne­u­gl­ed­ni, na­ka­zni, ružni kom­pro­mi­si. A od isto­ri­je se ne ište da bude lepa nego podnošljva.

 

Friday, June 25, 2021

Sabrana pisma iz tuđine 11 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 11 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

O STA­RO­STI KOJA JE I BOGU TEŠKA

 

Živi­mo u vre­me­nu br­zi­ne. Krećemo se, mi­sli­mo, men­ja­mo sve brže. Da­nas je više nego u bilo koje doba po­treb­no man­je vre­me­na da nešto pro­nađemo, pri­me­ni­mo, na to se naviknemo, a onda, jedna­ko na­pra­sno, sve to za­bo­ra­vi­mo i od­ba­ci­mo. Da se po­mi­ri­mo sa zemljom koja nije cen­tar vasione, tre­ba­lo nam je hil­ja­de go­di­na, da shva­ti­mo kako je možemo uništiti – ne­ko­li­ko de­ce­ni­ja, a da je uništimo – sve­ga ne­ko­li­ko mi­nu­ta.

1 sta­ri­mo brže, ia­ko ­je pro­sečan Sta­ro­e­gipćanin u mo­jim go­di­na­ma bio već mr­tav. Brže sta­ri­mo, upr­kos tome što je naš fizički život­ni vek pro­dužen za naj­man­je dva puta ot­ka­ko ­je, van Sta­rog za­ve­ta, me­ren. Te­le­sno se ne­pre­sta­no pod­mla­du­jući, na užas Mal­tu­zi­ja­na­ca sta­ri­mo – upo­treb­no. Zastarevamo, opso­le­scent­ni po­sta­je­mo brže nego ijed­na ge­ne­ra­ci­ja u po­ve­sti vrste. Dok su se stva­ri spo­ro men­ja­le, is­ku­stvo ota­ca mo­glo je važiti po­kol­jen­jima pre nego što dođe u su­kob sa is­ku­stvom po­to­ma­ka. Da­nas se bes­po­šted­ni rat is­ku­sta­va, rat, u stva­ri, za životni pro­stor, vodi već sa si­no­vi­ma. Uko­li­ko nas ima sve više, a sve duže živi­mo, sve brže ćemo sta­ri­ti. U sve mlađoj dobi de­lat­na me­sta moraćemo ustu­pa­ti oni­ma koji tek tre­ba da žive, rade, mi­sle, uprav­lja­ju i gre­še. Mla­do­li­ki svet biće is­pun­jen star­ci­ma s ko­ji­ma nećemo zna­ti šta da ra­di­mo, ne man­je nego što to ni­smo zna­li kada nas je, iz po­kol­jen­ja u po­kol­jen­je, zabrinjava­la ne­mi­rna mla­dost.

A za­tim, sta­ro­st je, bla­go­da­reći raz­vo­ju so­ci­jal­nih ide­ja, od lične ne­vol­je po­sta­la op­šta. I sto­ga, raz­u­me se, sve sku­plja. Jer za ono što s pra­vom do­bi­ja, ništa s istim pra­vom ne uz­vraća. Ne što ne bi mo­gla ili hte­la, već što joj se za­bran­ju­je. Antički i in­dijan­ski star­ci se­de­li su u save­ti­ma i uprav­lja­li ple­me­ni­ma i na­ro­di­ma, kad više za njih nisu mo­gli da ra­tu­ju ili rade. Proto­a­fri­kan­ci, po­sled­nji nomadski Bušmani pu­stin­je Ka­la­ha­ri, sve do smr­ti na­la­ze svo­jim star­ci­ma za ple­me ko­ri­sne ra­do­ve. Na Za­pa­du da­nas, po­sle četr­de­set go­di­na, čovek je star i ne može se za­po­sli­ti. Naša ci­vi­li­za­ci­ja star­ce pre­pu­šta ho­bi­ju, od ko­jih je u En­gle­skoj, ako ni­ste član Doma lor­do­va, naj­po­pu­larni­ji dre­man­je po par­kovima. Ako je­ste, dre­ma­te u Par­la­men­tu.

Sta­rost je pre sve­ga umna, fizička i osećajna usam­lje­nost, a što se po­vo­dom nje po­min­ju Englezi, to je zato što sam ste­kao uti­sak da je na lu­te­ranskom Za­pa­du biti star, usam­ljen i nemoćan jedva nešto bol­je nego biti mlad, de­beo i ne­o­pre­zan među lju­dožde­ri­ma.

Na prvi po­gled ovo iz­gle­da pro­ti­vu­rečno. Bri­ta­ni­ja­ je zem­lja sta­rih običaja, sta­rih ide­ja, sta­rih pred­me­ta i sta­rih lju­di. Sta­rost bi se ovde mo­ra­la lepo pro­vo­di­ti. A ne pro­vo­di se. U če­mu je stvar? Možda u tome što se o običaji­ma ne mi­sli jer se pod­ra­zu­me­va­ju, ide­ja­ma se malo ko bavi jer je beskori­sno – uo­sta­lom, sve su ih već pri­gra­bi­li Ger­ma­ni i Slo­ve­ni – s pred­me­ti­ma se tr­gu­je ako ih nije spa­sao ka­kav mu­zej, a o smr­ti se ne go­vo­ri­ jer je neučtivo. A ako se o smr­ti  go­vo­ri, kako da se za sta­rost zna? Kako da se ona učini man­je nepo­treb­nom, man­je ne­nesnošljivo­m, man­je – sta­rom?

Ovo je, takođe, zem­lja čija se po­ro­di­ca – ono što u Evro­pi ne­spo­ji­ve lju­de spa­ja manje više ube­dl­ji­vim krv­nim ni­ti­ma i mi­to­vi­ma – sa­sto­ji ma­hom od ro­di­tel­ja i dece is­pod šesna­est go­di­na. Puritan­ski od­goj zah­te­va da dete na noge sta­ne čim do­vol­jno ojača da ga u trku od­ve­du najunosnijem po­slu, od koga se, krup­ne reči ako od­ba­ci­mo, život ove ci­vi­li­za­ci­je i sa­sto­ji. Šesnaestogo­di­šnja­ci za­sni­va­ju po­ro­di­ce pre nego što naš mla­di Živo­rad, po­go­to­vu ako je povlašćeni pri­pad­nik so­ci­ja­li­stičkog građan­stva, uop­šte shva­ti da je rođen i da ga taj srećni fakat oba­ve­zu­je i na nešto dru­go, a ne samo na mučko zlo­u­po­tre­blja­van­je ro­di­teljs­ke lju­ba­vi. Pre vre­me­na u „svet svih mogućno­sti“ prog­na­ni, kad u nje­mu, če­sto bez ro­di­teljs­ke pot­po­re, sazru, ne osećaju oni pre­ma tim, u međuvre­me­nu pre­ra­no osta­re­lim ro­di­tel­ji­ma, ni­ka­kvu obavezu, koja nas na dušev­nom Bal­ka­nu prinuđuje da našim maj­ka­ma, po­sle muka oko nas, dopuštamo da se muče i oko naše dece.

Dva sve­ta, onaj mla­dih i pro­iz­vod­nih, i onaj sta­rih i ne­pro­i­zvod­nih, raz­dvo­je­ni su bioloskim zidom ne­pro­boj­ni­jim od so­ci­jal­nog ili ra­snog. Dok mla­di sta­re, sta­ri umi­ru po državnim ili dobrotvornim re­zer­va­ti­ma ili ren­ti­ra­nim so­ba­ma opu­sto­še­nih grad­skih kvar­to­va. Imućniji obez­beđuju sebi bol­je azi­le. Usam­lje­nost je ista ali je po­zlaćena. U svim sluča­je­vi­ma, me­đu­tim, naša to­li­ko hvaljena po­tre­ba za slo­bo­dom, ne­za­vi­snošću i pri­vat­nošću, plaća sada svo­ju tešku ali pra­ved­nu cenu.

Rav­no­dušnost je od­li­ka en­gle­ske građan­ske kla­se kod koje je, usled društve­nih am­bi­ci­ja, smisao za budućno­st jači od osećan­ja ­za prošlost. Ari­sto­kratska po­ro­di­ca, u ko­joj se po tra­di­ci­ji živi više od pro­šlo­sti nego od budućno­sti, bliža je na­šoj, uljuđenoj me­sa­vi­ni pa­tri­jar­hal­ne zadru­ge i sicilijan­ske ma­fi­je. Rad­ničke fa­mi­li­je su na sre­di­ni, kao i kla­sa, uostalom. Poštuje se prošlost od koje se beži, a pre­zi­re budućnost ko­joj se teži, ali su star­ci tu i biće tu sve dok radnik ne po­sta­ne građanin kome pro­slost više neće biti po­treb­na. Zato ćete samo po radničkim i ari­sto­krat­skim do­mo­vi­ma, po zaštićenim ćoško­vi­ma, sre­ta­ti lju­ba­zne sta­ra­maj­ke koje pam­te ge­ne­ral­ni štrajk i Bur­ski rat ili osta­re­le tet­ke koje su došle u po­se­tu a osta­le da umru. Na tim me­sti­ma u većini do­bro sto­jećih građan­skih kuća videćete samo pse i mačke.

Zato je moja iskre­na po­ru­ka Živo­ra­du, ako bez po­sla osta­ne, a odluči ovde da ga po­traži:

Živi ovde, ali sta­ri u svo­joj zem­lji!

 

Thursday, June 24, 2021

Sabrana pisma iz tuđine 10 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 10 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

IZ­LET U EN­GLE­SKU PRI­RO­DU

Ako za­ne­ma­ri­mo no­vac, našu za­jed­nič­ku lju­bav, En­gle­zi, iz­gle­da, naj­više vole pri­ro­du. Zato Lon­donac ne­del­jom ne od­la­zi svo­joj maj­ci, nego pri­ro­di, Maj­ci svih stva­ri. Ko po­se­du­je kućicu na selu, još bol­je iz­van na­sel­ja, a naj­bol­je „in the mid­dle of now­he­re“ (usred ničeg), gde­ je smr­to­no­sna opa­snost da sret­ne­te neko dru­go živo biće sve­de­na na nulu, već u pe­tak predveče od­la­zi ne­kud. Ko kućice nema, a ima znat­no ne­ko­ri­sni­ju po­ro­di­cu, tr­pa ­je u auto i nji­me juri pri­ro­du po ta­jan­stve­nim me­sti­ma gde se ona ­još može sre­sti. Ko, avaj, ni to ne može, pre­mešta se, s ćebe­tom pod mi­škom, u par­ko­ve Hajd, Hem­pste­d, Ričmond, gde pu­šta zma­je­ve ili duši na vol­ju, na večno ze­le­noj en­gle­skoj tra­vi i pod večno si­vim en­gle­skim nebom. A koga čak ni po par­ko­vi­ma nema, taj je stra­nac, a ako se slučajno zove Živo­rad – sedi u po­lut­mi­ni en­gle­ske krčme, naj­bliže svom ho­te­lu.

Nije li to dir­lji­vo? Čovek m­a­te­ri­ja­li­stičke ci­vi­li­zacije i ro­bot­skih na­vi­ka, kome re­kla­ma za­men­ju­je slo­bo­du vol­je a slo­bod­na volja bira re­kla­me, ­još nije po­gu­bio drev­ne spo­ne sa Zem­ljom i, kad god mu pro­duk­ci­ja se­rij­skih be­smi­sle­no­sti dopušta, vraća joj se da u njoj, kao mit­ski An­tej, ob­no­vi is­tro­še­nu sna­gu.

U početku sam i ja pra­vio društvo Živo­ra­du u krčmi i me­se­ci­ma izdržavao deprimirajući pri­ti­sak pra­zni­ne ne­del­jnog Lon­do­na, a onda sam po­pu­stio i našao se u engleskoj pri­ro­di.

Opi­saću svoj prvi i je­di­ni en­gle­ski iz­let.

Ne­ko­li­ko je ne­del­ja, po ovdašnjem običaju, utro­še­no nad ma­pa­ma u pla­ni­ran­ju puta, i ja sam ubeđen da bol­je nije pri­prem­lje­na ni prva plo­vid­ba Ama­zo­nom. Pošto kola ne­mam, bi­lo ­je do­go­vo­re­no da se sa mo­to­ri­zo­va­nim en­gle­skim pri­ja­tel­ji­ma nađem na, me­t­ro-sta­ni­ci u pred­gra­đu. Do nje sam došao sa sa­tom za­ka­šnjen­ja. Bila je ne­del­ja. Moj au­to­bus je ka­snio pola sata a moj me­tro za­ka­snio pre­o­stalih po­lo­vi­nu. Pri­ja­tel­ji ništa nisu re­kli. Bili su učtivi lju­di, a možda i sto­ga što su, zbog kva­ra na ko­li­ma, došli na me­sto sa­stan­ka pola sata po­sle mene.

Upu­ti­li smo se pla­ni­ra­nom maršru­tom ali smo zbog gu­stog sa­o­braćaja ubr­zo mo­ra­li da skre­ne­mo jed­nom ne­pred­viđenom i sa­svim instink­tiv­nom. Milja­ma smo pro­la­zi­li pu­stim pred­građima, ciji su sta­nov­ni­ci, kao i mi, bili u po­tra­zi za pri­ro­dom, koju je ov­dje predstavljalo po koje drvo sa en­gle­skim psom is­pod sebe. Ni­smo za­sta­ja­li­ jer smo hte­li da nađe­mo bar dva za­jed­no, nešto što bi­smo sme­li na­zva­ti en­gle­skim šu­mar­kom. A sre­ta­li smo uglav­nom te­le­graf­ske stu­bo­ve, da­le­ko­vo­de, sa­o­braćajne ta­ble i ostat­ke drum­skih ne­sreća sa istražitelji­ma na po­slu. Pra­va ­je ne­vol­ja na­sta­la tek kad smo izašli na put za Fa­rn­bo­rou. Tamo je održavan ne­ka­kav letački slet. Pra­vac je ličio na au­to­mat­sku tra­ku u ja­pan­skoj fa­bri­ci automo­bi­la, gde se rad­nička sreća meri količinom pro­iz­ve­de­nih kola. Sva­ki je san­ti­me­tar druma bio nečim za­u­zet. Vo­zi­li smo is­pod brzi­ne hoda, ben­zin ­je bez­dušno smr­deo, točkovi mučki škri­pa­li, a si­re­ne su­ma­nu­to tu­li­le.

Muke su se is­pla­ti­le. Kad smo se iz ko­lo­ne na spo­red­ni put iz­vu­kli, kao omađija­ni se nađosmo usred en­gle­ske pri­ro­de, koju su en­gle­ski sli­ka­ri učini­li slav­nom, a en­gle­ske vla­de tako ret­kom. Po sma­rag­dno­pla­vim en­gle­skim pro­plan­ci­ma pa­sle su bele engle­ske ovce i šarene en­gle­ske kra­ve. Česta­ri en­gle­skog drveća pra­li su svo­je ze­le­ne sen­ke u brzim engleskim po­to­ci­ma. En­gle­ske vra­ne kra­le su en­gle­sko seme. Is­kr­ca­smo se u pred­u­zim­lji­vom ska­ut­skom ras­po­loženju. Ono nam je i te kako tre­ba­lo, jer smo sko­ro ceo iz­let pro­ve­li na drumu, bežeći od au­to­mo­bi­la i tražeći mogućnost da do en­gle­skog pej­zaža do­pre­mo. Ali svuda je pi­sa­lo:

„Pri­va­tan po­sed!“, „Pro­laz stro­go za­bran­jen!“ ili „Čuvaj se psa!“. Naj­zad smo, oslanjajući se na uspeh mla­dog En­gle­za koji je pre­skočio zid Ba­king­ham­ske pa­la­te da bi popušio ciga­re­tu na po­stel­ji Nje­nog Veličan­stva, pre­kršili za­ko­ne i običaje zem­lje i ulo­go­ri­li se kraj po­to­ka u kome je bilo čak i vode. Nažalost, ni­smo se dugo zadržali. Već kod pred­je­la se po­ja­vio čovek s en­gle­skim br­ko­vi­ma, puškom i psom i re­kao mi­rno: „Hoćete li da vas odve­dem u po­li­ci­ju ili od­mah da pu­cam?“

Vra­ti­li smo se u Lon­don s na­me­rom da pri­ro­du po­tražimo u ne­kom od nje­go­vih raskošnih jav­nih par­ko­va. Nije bilo me­sta. Lju­di koji su od nas brže mi­sli­li već su sve ve­li­ke par­ko­ve za­u­ze­li. Pokušali smo da se sme­sti­mo i u ne­kom man­jem. Ali u mome kra­ju par­ko­vi po skve­ro­vi­ma pri­vat­ni su, i u njih se, mada to niko ne čini, ula­zi s ključevi­ma. Srećom, pod pro­zo­rom sta­na imao sam i ja svoj. Pro­str­li smo ćebe is­pod en­gle­skog dr­ve­ta, jer je počela engle­ska kisa, do­bi­li en­gle­ski na­zeb, a onda se pre­se­li­li u obližnju krčmu, gde smo za­te­kli pametnog Ži­vo­ra­da, i tamo s uživan­jem seli na­spram sli­ke jed­nog en­gle­skog pre­de­la, je­di­nog iz koga nas niko nije ote­rao.

Sad bar znam čemu služi en­gle­ska pri­ro­da, osim tome da je En­gle­zi zamišlja­ju i vole. Od nje se pra­ve do­bre re­pro­duk­ci­je. One, raz­u­me se, nisu uspe­le kao ori­gi­nal, ali su sva­ka­ko bez­bed­ni­je. Iz njih niko neće pu­ca­ti, niti na vas na­puj­da­ti psa.

A kad smo već kod pu­can­ja, od onih pola sata u pri­ro­di par­kića, iz­gu­bio sam de­se­tak mi­nu­ta. Otr­čao sam u stan da uzmem pi­stolj. Za sva­ki slučaj. Dole, u mo­joj pri­ro­di, mo­gao sam sre­sti ne­ko­ga kome ona ne pri­pa­da, ko na nju nema pra­va. Ne znam da li bih bas pu­cao. Ovo je En­gle­ska.

Šta bih u Dal­ma­ci­ji ra­dio, znam.

Kod nas je sve to mno­go jed­no­stav­ni­je.

Ži­vo­rad i ja možemo za­pa­li­ti celu šumu da na njoj ispečemo kokošku.

 

 

 

Wednesday, June 23, 2021

Sabrana pisma iz tuđine 9 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 9 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

AFE­RA PON­TING, ILI ŠTA JE SLUŽBENI MO­RAL

2. maja 1982, u fol­kland­skom ratu, bri­tan­ska nukle­ar­na pod­mor­ni­ca „Osva­jač” po­to­pi­la je ar­gentin­sku kr­sta­ri­cu „Bel­gra­no“. Kada je uočena, plo­vila je pre­ma bri­tan­skim ekspedicionim sna­ga­ma koje su se pri­biižava­le oku­pi­ra­nom oto­ku; kad je po­to­plje­na, udaljava­la se od njih. No, u oba položaja bila je iz­van zone, od bri­tan­ske vla­de ozna­če­ne kao rat­ni pro­stor u kome će ar­gen­tin­ski bro­do­vi biti na­pad­nu­ti. Istog dana vla­da je pro­me­ni­la pravi­la što ih je sama pro­pi­sa­la i učini­la objek­tom na­pa­da sva­ku pro­tiv­ničku lađu na otvorenom moru, ako se bude na­šlo da ugrožava nje­nu flo­tu. Ot­pri­li­ke kao kad bi, usred fudbal­ske utak­mi­ce, ka­pi­ten jed­nog tima od­jed­nom i svo­jevol­jno pro­gla­sio da off-side više ne važi. Ali mi se nećemo ba­vi­ti mo­ra­lom rata, načelno ne­mo­ral­nog pred­u­zeća. U pra­vom ratu pra­vi­la igre ne po­sto­je. Bro­ji se je­di­no po­be­da ili po­raz. Pa i ako fol­kland­ski, upr­kos i 368 mr­tva­ca sa „Belgra­na“, nije bio baš sa­svim pra­vi rat, važi ova slo­bo­da od mo­ra­la i za nje­ga.

Bavićemo se po­sle­di­ca­ma tog rata po ovdašnju de­mo­krat­sku mi­sao.

Mimo opšteg uve­ren­ja da je od­bra­na Fol­klan­da le­gi­tim­na i da Bri­ta­ni­ja na tom oto­čju ne bra­ni tek go­mi­lu bez­vred­nog ka­men­ja u oke­a­nu već Po­vel­ju OUN, de­o ­je ­jav­nog mnen­ja držao da je po­ta­pan­je „Bel­gra­na“ ne­po­treb­no, pa i okrut­no pre­ko­račenje pra­va na tu od­bra­nu, u naj­man­ju ruku – gre­ška u rasuđivan­ju. Vla­da je po­sto­ja­no osta­la na sta­no­vištu da je, radi zaštite eks­pe­di­ci­o­nih sna­ga, to po­ta­pan­je bilo i le­gi­tim­no i voj­nički nužno.

Go­spo­din Klajv Pon­ting, službe­nik Mi­ni­star­stva od­bra­ne, sla­gao se s vla­dom u po­gle­du le­gi­tim­no­sti i nužno­sti po­ta­pan­ja ar­gen­tin­skog bro­da, ali ne i s na­či­nom na ko­ji ­je in­ci­dent pred­sta­vi­la Par­la­men­tu. Mi­slio je da se na­rod­nim pred­stav­ni­ci­ma, ko­ji­ma je sva­ka bri­tan­ska vla­da od­go­vor­na, mora saopštiti puna i pra­va isti­na. Ano­nim­no ­je dva po­ver­lji­va i za vla­du pri­lično kom­pro­mi­tant­na do­ku­men­ta iz dosijea „Be­lgra­no“ učinio do­stup­nim opo­zi­ci­ji. Sa smi-slom za fini hu­mor na­zva­ni „Krun­skim dra­gul­jima“, ot­kri­va­ju ti do­ku­men­ti kako je i zašto vla­da iz­me­ni­la vla­sti­ta pra­vi­la ra­to­van­ja i pre­sud­nu činjenicu da je ar­gen­tin­ska kr­sta­ri­ca pr­o­me­ni­la kurs plo­vid­be čita­vih je­da­na­est sati pre po­ta­pan­ja, te da o ne­kom ugrožavan­ju britan­ske flo­te nije mo­glo biti ni reči.

Ot­kri­ven je i suđen. Bra­nio se uve­ren­jem da je nje­go­va prva oba­ve­za pre­ma zem­lji i Par­la­men­tu, a tek dru­ga pre­ma tre­nut­noj vla­di – jer, kao što zna­mo, po­sto­je i večne – i nje­noj tre­nut­noj po­li­ti­ci. Tužba je tvr­di­la da je Pon­ting iz­dao po­ve­ren­je po­silo­dav­ca, a da je prva i je­di­na oba­ve­za držav­nog službe­ni­ka da služi upra­vo toj tre­nul­noj vla­di. Pri su­mi­ran­ju slučaja za po­ro­tu, su­di­ja je stao na sta­no­vište tužbe da po­jam dužno­sti ozna­ča­va zva­ničnu a ne moralnu dužnost, dru­gim rečima, tražio je da se Pon­ting osu­di. Po­ro­ta ga je, me­đu­tim, jednogla­sno oslo­bo­di­la kri­vi­ce, uve­la vla­du u ne­prili­ke i dve go­di­ne po­sle rata opet po­de­li­la jav­nost.

Više nije bilo po­sre­di po­ta­pan­je ar­gen­tin­skog bro­da nego mogućnost po­ta­pan­ja britanskih demokrat­skih in­sti­tu­ci­ja. Cilj i Sred­stvo, Dužnost i Sloboda, In­te­res i Mo­ral, u ratu još od prve pećin­ske va­tre, po­no­vo su se su­ko­bi­li. Jed­ni su tvr­di­li da po­sto­je naročiti slučaje­vi gde državni službe­nik mora da po­stu­pa kao Pon­ting. Šta ako vla­da pripre­ma državni udar, uki­dan­je Par­la­men­ta i zavođenje dik­ta­tu­re? Zar i onda da se drži ugo­vo­ra s državom i ćuti? Dru­gi su, takođe s pra­vom, sma­tra­li da bi ova­kva slo­bo­da one­mo­gućila funk­cio­ni­san­je države. Jer, šta ako se sva­kom službe­ni­ku pre­pu­sti sam da sudi o tome šta ­je za zem­lju do­bro a šta nije? Čemu onda vla­da? Šta je sa na­ci­o­nal­nom si­gurnosću?

Svo­ju eks­per­ti­zu neću dati. Za mene i Živo­ra­da pro­blem je tek aka­dem­ski. En­gle­zi će na­sta­vi­ti de­ba­tu po­vo­dom dru­gog Pon­tin­ga koji se sa iz­ve­snošću očeku­je. U međuvre­me­nu su, po­vo­dom ovog, iz­men­je­na pi­sma između pre­mi­je­ra vla­de Nje­nog Veličan­stva gđe Tačer i šefa opo­zi­ci­je Nje­nog Veličan­stva g. Kin­oka, u ko­ji­ma su se, na­zi­va­jući se „dra­gim“, temeljno ali učtivo iz­vređali, tamo gde bi­smo mi, bo­jim se, ra­di­je iz­men­jali – ba­ti­ne. U međuvre­me­nu, takođe, ro­dio se novi en­gle­ski pa­ra­doks.

Go­di­ne 1984. je službe­ni­ca Mi­ni­star­stva spol­jnih po­slo­va zbog man­je značaj­nog curenja službene taj­ne osuđena na šest me­se­ci za­tvo­ra. Go­di­ne 1963, ako se sećate, mi­ni­star Pro­fju­mo gru­bo je ote­ran iz jav­nog živo­ta ­jer je u svo­joj lju­bav­no-špi­jun­skoj afe­ri la­gao Parla­ment. A Pon­tin­g je, u krajn­joj li­ni­ji, na sud iz­ve­den zato što nije do­zvo­lio da se Parlament laže.

Ne, po­li­ti­ka nije nešto iz čega čovek može da se uči lo­gi­ci, sve dok i ona sama od logike ne­sto ne nauči. Eng­le­ska po­li­ti­ka nije u tom po­gle­du drukčija od sva­ke dru­ge. Nadajmo se. međutim, za do­bro de­mo­kra­ti­je, naj­bol­jeg od svih rđavih si­ste­ma, da će se i ovde naći zna­me­ni­ti „en­gle­ski kom­pro­mis“, koji će sačuva­ti na­ci­o­nal­ne in­te­re­se, ali i sprečiti da se nje­go­vi čuvari, državni službe­ni­ci, ne pre­tvo­re u ro­bo­te bez vol­je i sa­ve­sti, ka­kve viđamo u to­tali­tari­zmu – naj­go­rem od svih rđavih si­ste­ma.

A to se može de­si­ti ako s afe­rom Pon­ting bude kao sa afe­rom Šle­svig-Hol­stajn u doba pre­mi­je­ra Pal­mer­sto­na. Go­di­na­ma ka­sni­je o njoj upi­tan. re­kao je da su nju ui­sti­nu shva­ta­la samo tri učesni­ka: je­dan je mr­tav, dru­gi u lud­ni­ci, a on, Pal­mer­ston, pot­pu­no je za­bo­ra­vio o čemu se tu ra­di­lo.

 

Tuesday, June 22, 2021

Sabrana pisma iz tuđine 8 deo

 

 

 

 

Sabrana pisma iz tuđine 8 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

FA­NA­TI­ZAM ILI PO­STO­JA­NOST UVE­REN­JA?

Bu­bon­ska kuga koja je u sred­njem veku ha­ra­la Evro­pom po­bi­la je trećinu nje­nog stanovništva. Špan­ski grip s kra­ja Ve­li­kog rata takođe je od­neo svo­je mili­o­ne. Bez­broj se lju­di po­davi­lo u ka­ta­stro­fal­nim po­pla­va­ma, iz­go­re­lo u lavi oživelih vul­ka­na, po­gi­nu­lo u zem­­ljotresima i po­mr­lo od gla­di na bes­plod­noj zem­lji i pod su­vim ne­bom sušnih go­di­na. Takozvani ne­iz­bežni, pra­ved­ni, od­bram­be­ni, oslo­bo­di­lački – kako se već sve zovu – ra­to­vi uvećava­ju zbor mr­tvih do za­stra­šu­jućih raz­me­ra. A uko­li­ko sve brže i udob­ni­je pu­tu­je­mo i sve bol­je i više pro­iz­vo­di­mo, sa­o­braćajne i in­du­strij­ske nesreće sve više po­sta­ju ne­o­bjav­lje­ni rat sopstve­noj budućno­sti.

Ali, kad se sve žrtve pri­rod­nih i ne­pri­rod­nih ne­sreća sa­be­ru, još uvek ih je man­je od žrta­va ljud­skog fa­na­ti­zma. Tako se fa­na­ti­zam, kao ra­di­ka­lan ob­lik n­e­ra­zu­me­van­ja, nepoznavan­ja i ne­pri­zna­van­ja dru­gih, jav­lja isto­vre­me­no i kao moćan in­spi­ra­tor isto­ri­je i kao nje­na naj­teža prirod­na ka­ta­stro­fa.

Si­ro­mašna prel­ja Žer­me­n u vre­me ja­ko­bin­skog te­ro­ra ­i­zja­vi­la­ je pred ro­dol­ju­bi­vim svedo­ci­ma ­da ­joj u živo­tu naj­više ne­do­sta­je roi, kralj. Prel­ja se na re­vo­lu­ci­o­nar­nom sudu brani­la tvrd­njom da je ka­za­la rouet, vre­te­no. Fa­na­ti­zam je, u ime suda, među­tim, stao na stano­vište da jed­noj prel­ji u živo­tu više tre­ba kralj nego vre­te­no i osu­dio je sta­ri­cu na smrt. Hrišćani su ba­ca­ni la­vo­vi­ma i iz držav­nih raz­lo­ga, ali se ovi ne bi po­ka­za­li efi­ka­snim da nisu podržani fa­na­ti­zmom rul­je u are­ni. Žrtve ver­skih, ra­snih ili po­li­tičkih kul­to­va nisu to­li­ko žrtve sa­mih kon­fe­si­ja, ra­snih eks­klu­zi­vi­te­ta ili ide­o­lo­gi­ja ko­li­­ko naše fa­na­tične vere u nji­ho­ve apsolut­ne vred­no­sti. Po­mo­re, po­gro­me, ma­sa­kre i ge­no­ci­de našeg pro­svećenog veka iz­veo je, razu­me se, fa­na­ti­zam, ali bi opa­sno bilo po­ve­ro­va­ti da ne­ki­ma nije ku­mo­vao hla­dan Ra­zum, ma kako ga, na­zvali, na­knad­no obi­la­zeći nje­go­va gro­blja. Jer, u sva­kom se fa­na­ti­zmu može pro­naći po neka ra­zumna ali iz­o­pačena ide­ja, i u sva­kom ra­zum­nom podu­hva­tu Fa­na­ti­zam koji čeka svoj tre­nu­tak.

Bez iz­ve­sne na­ka­rad­ne sa­gla­sno­sti između Razuma i Fa­na­ti­z­ma ne bi­smo mo­gli objasni­ti za­što smo u svom po­sled­njem, četr­de­se­to­go­dišnjem miru vo­dili 130 ra­to­va i ubi­li 35 m­i­li­o­na lju­di. Ne bi­smo raz­u­me­li zašto je, u So­vjet­skom Sa­ve­zu, dok­tri­na koja sebe sma­tra i ra­ci­o­nal­nom i čove­kol­ju­bi­vom, naj­krup­ni­je žrtve iza­bra­la među oni­ma koji su je vl­a­sti­tim odri­can­ji­ma pre­tvo­ri­li u re­a­lnost. I kako bi­smo ob­ja­sni­li na­sto­jan­ja da se, u Nemačkoj četrdese­tih go­di­na, is­tre­bi jed­na rasa samo zato što je pri ruci kao žrtve­ni ja­rac pro­la­znom osećanju in­fe­ri­or­no­sti ve­li­kog na­ro­da s ko­jim već st­o­lećima živi?

Oka­ni­mo se isto­ri­je i vra­ti­mo fa­na­ti­zmi­ma naše sva­ko­dnev­i­ce.

Eti­op­ska vla­da sprečava do­tu­ran­je hra­ne na­smrt iz­glad­ne­loj po­bun­je­noj obla­sti Ti­gra, fa­na­tičnim sred­stvi­ma bra­neći ra­zum­no je­­din­stvo zem­lje. U fun­da­men­ta­li­stičkim se muhamedan­skim država­ma na­rod­ni mo­ral, u osno­vi ra­zum­na stvar, una­pre­đu­je am­pu­ta­ci­jom udo­va. Pol­jak, otac Po­pe­luško, zadav­ljen je od stra­ne fa­na­tičnih pri­pad­ni­ka službe bezbednosti, koji su za­stu­pa­li ra­zum­nu ide­ju o raz­dvo­je­no­sti cr­kve­nih i držav­nih po­sl­o­va. Fana­tični obožava­tel­ji ra­zum­ne bo­ri­lačke veštine kung-fu go­lim su ru­ka­ma po­lo­mi­li vra­to­ve sto­ti­ni pro­vla­dinih omla­di­na­ca u znak pro­te­sta pro­tiv za­tva­ran­ja nji­ho­vih klu­bo­va na Madagaska­ru. Lane je bivši po­li­ca­jac iz Cvaj­bri­ke­na (Za­pad­na Nemačka) zadužio lju­bi­tel­je zabav­nih iga­ra in­ge­ni­o­znim prona­la­skom. Ra­zum­nu igru „Čoveče, ne lju­ti se” pri­la­go­dio je svom fa­na­ti­zmu i na­zvao je „Ne lju­ti se, Je­vrej­ine”. Pra­vi­la su osta­la ista, samo je sva­ka po­be­da na igračkoj sta­zi u ob­li­ku Da­vi­do­ve zve­zde označava­la ga­snu eks­ter­mi­na­ci­ju iz­ve­snog, mahom mi­li­on­skog bro­ja Je­vre­ja.

Pitaćete se ka­kve to ima veze s nama ili En­gle­zi­ma. Po­ku­ša­ću da tu vezu pro­nađem.

O našim fa­na­ti­zmi­ma nećemo go­vo­ri­ti. Oni se ovde pod­ra­zu­me­va­ju. Na Balkan se – u me­đu­vremenu ko­lev­ku tri ve­li­ke ci­vi­li­za­ci­je – od­u­vek gledalo kao na po­ve­sno­ge­o­graf­sku prašumu stra­sti kroz koju je Ra­zum te­ško krčio put. Mi se ni­smo vre­đa­li, i sami sve­sni svo­jih pre­te­ra­no­sti, iako smo ih ra­di­je zvali – do­sled­no­sti­ma. En­gle­zi su, međutim, na svo­ju razumnost ve­o­ma i s pra­vom po­no­sni. Čak i bez ob­zi­ra na to što ju je po­ne­kad dru­gi mo­rao da pla­ti. Ali ih po­ne­kad val­ja pod­se­ti­ti da je, u vre­me svog re­vo­lu­ci­o­nar­nog rađa­nja, taj isti Ra­zum fa­na­tično spal­ji­vao ne­vi­ne žene kao vešti­ce i da je čuve­na zdra­vo­ra­zum­nost vođe te re­vo­lu­ci­je, O. Krom­ve­la, bila je­dan od naj­fa­na­tični­jih pro­izvoda svog doba. A da protestantski pro­po­ved­nik iz Se­ver­ne Ir­ske, g. Džordž Siv­rajt, još uvek jav­no pre­dlaže da se svi ka­to­li­ci živi spa­le.

Kada sam en­gle­skom pri­ja­tel­ju, koji je događaje na Ko­so­vu objašnja­vao na­šim urođenim fa­na­tizmom, na­šom bal­kan­skom ne­ra­zum­nošću, skre­nuo pažnju na lju­bi­tel­ja lomača, g. Siv­rajta, on mi je mir­no re­kao: „A ne, to nije fa­na­ti­zam.” „Nego šta je?” u­pi­tao sam, iskre­no ra­do­znao. „Možda mal­ko pre­te­ra­na – po­sto­ja­nost uve­ren­ja,” re­kao je on.

Stižemo tako do jed­ne od ređih po­du­dar­no­sti iz­me­đu nas i En­gle­za i do oso­bi­ne koja, pra­ved­ni da bu­de­mo, sve na­ci­je kra­si pod­jed­na­ko: vla­sti­te mane ima­ju uvek lepša ime­na od tuđih, i uvek bolje raz­lo­ge od tuđih, a po­ne­kad ume­ju da se pre­tvo­re i u vr­li­ne. Eto zašto je nečija po­sto­ja­nost za mene fa­na­ti­zam, a moj fa­na­ti­zam – po­sto­ja­nost mog ka­rak­te­ra.

Monday, June 21, 2021

Sabrana pisma iz tuđine 7 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 7 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

7. Anglosaksonski maniri

I kod zajednice i kod jedinke manir je način ponašanja,

ustaljena forma odnosa koja obeležava stepen civilizacije.

Ukoliko je on viši, maniri su očigledniji i presudniji za njeno

skladno funkcionisanje. A istorija poznaje i one civilizacije

koje su se na svom vrhuncu, obično pre pada, pretvorile u

tako savršene forme da u njima osim manira ničeg više i nije

bilo. Time neće da se kaže kako su varvarske zajednice bez

manira, ustaljenog odnosa među svojim pripadnicima, ali

činjenica da su ljudožderi jeli samo neprijatelje, a ne i saplemenike

– kao što biva u nekim modernim državama – nije

nikakav manir. Rasni je to instinkt održanja. Težnja svakog

plemena je da bude sve jače da bi sve više neprijatelja svarilo,

i da što više neprijatelja svari da bi bilo što jače. Međusobno

proždiranje toj se težnji protivilo i tako su suplemenici

pošteđeni. U izvesnim modernim državama, međutim, koje

su po prirodi svoje izuzetnosti autarkične, samodovoljne,

nacionalna je hrana ekskluzivno domaća i neprijatelji za

proždiranje i državno snaženje nalaze se uglavnom među

vlastitim građanima, te se smatra da je država jača ukoliko

više od svog stanovništva uspeva da svari.

Ali ostavimo se ljudožderskih i pređimo na građanske

manire. Oni odaju životne nazore, pa ćemo govoriti i o

anglosaksonskim, računajući da usput vidimo i kakvi su

naši. Danas ćemo ispitati jedan od temeljnih manira ostrvskog

života i uporediti ga s našim poluostrvskim običajima,

koje će, kao prosečan uzorak rase, zastupati naš čarter-posetilac

Živorad, ako se sećate, ekspert za irsko i, više-manje,

sva druga pitanja.

To je manir zaštite privatnosti, vašeg prava da budete

ostavljeni na miru, ali i vaše obaveze da na miru ostavljate

druge. To, između ostalog, znači da čovek u ponoć ne leži

na ulici da biste mu pravili društvo, već što mu je teško, a to

je u najvećoj meri njegova lična stvar. A prometu ako smeta

– policijska. Ni u kom slučaju vaša. Vaša je da ga ostavite na

miru. Od toga i koristi možete imati. Nikad se, naime, ne zna

zašto je neko na zemlji. Možda mu je zaista teško, a možda

i nije, nego će teško biti vama. Jer, taj vam može na rukama

izdahnuti ili vas rasporiti nožem. U oba slučaja slede nebrojene

administrativne komplikacije i beskonačna svedočenja

po sudovima. Zato je „Don’t get involved!“ sveto pravilo

kretanja ovdašnjim ulicama, pravilo „Ne mešaj se!“, na koje

se, bojim se, naš Živorad neće obazirati. Smesta će ležećem

čoveku prići, i pošto je verovatno i znalac hitne pomoći,

pokušati u život da ga povrati. Ako ga iz nespretnosti ne

ubije – ili ovaj njega – postaće mu kum. A ako je nesrećnik

umro, osećaće se obaveznim da ga isprati bar do groba.

Strah od time-consuming (nečega što oduzima vreme)

i emotion-consuming (nečega što angažuje osećanja) samo

su vidovi zaštite privatnosti. Jer, svaki je društveni kontaktu

izvestan atak na privatnost. Druženje pretpostavlja izmenu

misli, a, pravo ako ćemo, kome tuđe misli trebaju. Svakome

su svoje dovoljne. U Engleskoj se ličnost brani tako što svoje

misli ne iskazuje. Osim profesionalnih političara, na koje se

gleda s mrzovoljom, niko se ne upinje da svojim mislima

promeni vaše. Kad se ne bi nadao da će vas promeniti i naterati

da mislite kao on, Živorad s vama ne bi ni razgovarao.

Živorad, taj večni reformator ljudske misli, povrh svega,

uvek je i čedno iskren. Englez vam neće reći da izgledate

očajno ni kad umirete. Živorad nije licemer i smesta će vas

pitati za kada je zakazan pogreb. Nipošto iz mizantropije, već

što želi da vas tamo isprati. I Englez će vas do groba ispratiti,

ali će se brzo povući i ostaviti vas da se u njemu sami snalazite.

Mi, međutim, često ni svoje mrtve ne ostavljamo na miru.

Ovde se o neprijatnim stvarima ne govori čak ni tokom

obeda, kontinentalnog rituala sračunatog, izgleda, jedino

na to da vam ubije svaku volju za jelom. Niko se nikome ne

ispoveda, osim policiji, i to samo ako je uhvaćen na delu. Kod

nas je ispoved najčešći oblik dijaloga. Drugi je – propoved.

U Engleskoj je i socijalizacija dobar način da čovek sačuva

svoju usamljenost. Englezi ne mare za intimne skupove, pa

makar bili i bračni. Pretpostavljaju im tzv. party, prijeme,

na kojima, doduše, stojite na jednoj nozi i do pića ne možete

doći, ali ne rizikujete da vas neko primeti i oslovi. Kod nas

je druženje jedan od oblika konvencionalnog rata. Moje su

uspomene pune tih lokalnih krvoprolića. Uželimo se prijatelja,

pri čemu su oni još i naši istomišljenici, upriličimo da

se jedne večeri nađemo i izrazgovaramo, stečeni su, dakle,

svi uslovi da se sjajno provedemo, pa to prvih sati i činimo,

a onda, mahom pred zoru, na red dođu izvesne mutne teme,

a s njima i naše poznate iskrenosti, naše čuvene otvorenosti,

oko kojih se temeljno izvređamo, da bi se s danom razišli u

uverenju da smo time postali još veći prijatelji i još dublji

istomišljenici.

U Britaniji tako nešto jednostavno nije moguće. Čak ni

tehnički nije izvodljivo. Ako se sa prijateljima viđate jednom

godišnje ili preko čestitki za Božić, naročitom poveravanju

mesta nema. A upravo je ono za vaš mir opasno. Poveravanje

je to što Živoradu daje njegovu neodoljivu snagu i dobre

razloge da se suvereno u vaš život meša. Zato je odbrana

privatnosti ovde samo jedan društveni manir, a kod nas

najčešće – zaštita golog života.

Friday, June 18, 2021

Sabrana pisma iz tuđine 6 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 6 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

6. Na večeri s tigrom, ili o ekscentričnosti

U severni London ljudi odlaze da gledaju pitoresknu kućicu

oko koje, obuhvatajući je asfaltnim kleštima s obe strane,

prolazi novi put. Automobilska buka je nesnosna, ali vlasnik,

postariji gospodin, u ruci ima odluku suda kojom je

pobedio sve opšte i opštinske razloge za rušenje njegove

kuće, i koja mu dopušta da prkosno živi usred prometne

ulice. Ako već dosada nije, ogluveće svakako, ali će u zamenu

imati sačuvano samopoštovanje. Da li je to znamenita

engleska ekscentričnost ili obična ljudska svest o građanskim

pravima?

Već decenijama se Britanija bori za moderan aerodrom,

neophodan ovoj poslovnoj zemlji koja je vekovima odlazila

u neželjene posete drugima, a sada želi što više poseta

da primi. Izbor između četrdeset mogućih lokacija još nije

obavljen. Kad god bi pao na neki kraj, njegovi su žitelji prigovorima

i protestima uspevali izgradnju da onemoguće.

Sve do sada su zaštitnici zemlje, ljubitelji engleske prirode

i čuvari vlastitog komfora bili jači od svake britanske vlade

i svakog nacionalnog razloga. Aerodrom Heathrow liči na

košnicu u vreme skupljanja polena i saobraćajno zagušenje

dobija dramatične razmere, a odluka o novom sletištu još

nije doneta i u ovom se veku ne očekuje. Da li je sada to opet

znamenita ekscentričnost ili obično ljudsko pravo da se lični

interes brani čak i ako ga ugrožava neki važniji i opšti?

Šta velite, kako bi se proveo visoki funkcioner Saveza

komunista Jugoslavije koji bi s tribine partijskog kongresa

izjavio da ne veruje u društveno vlasništvo nad sredstvima

za proizvodnju, istorijsku ulogu radničke klase i socijalizam,

i da, u XX veku, Marxa i ne treba uzimati baš tako ozbiljno?

A ovde je prošle godine anglikanski dostojanstvenik i božiji

sluga gospodin David Jenkins, budući biskup od Durhama,

na televiziji izjavio da Bibliju ne treba uzimati baš zdravo

za gotovo, izrazivši sumnju u bezgrešno začeće i vaskrsenje,

dve temeljne dogme hrišćanstva. Bilo je žučnih protesta od

strane vernika i nešto odmerenijih kolegijalnih prigovora

sa strane klera, ali je uistinu glasan bio samo Bog: manje

od četrdeset osam časova posle bogosluženja što ga je skeptični

biskup održao u Yorku, njegova je osvetnička munja

pogodila krov crkve. Ali je gospodin Jenkins ostao biskup.

Da li je njegov postupak tek simptom tradicionalne engleske

ekscentričnosti ili prosto – nezavisnost duha? I da li je

tolerancija Crkve prema očiglednoj herezi poštovanje individualne

slobode mišljenja ili tek engleska ekscentričnost?

U odgovoru moramo biti veoma predostrožni – čemu

smo po temperamentu i ja i moj uzor-sunarodnik Živorad

malo skloni – jer pitanje spada u ona na koja se, ma šta rekli,

daje pogrešan odgovor. Ako kažemo da je to puka ekscentričnost,

rizikujemo da je jednom u budućnosti, pod pritiskom

potrebe za uniformnošću, proglasimo sumanutom i

da je lečimo po duševnim bolnicama, kao što se u izvesnim

zemljama, koje tvrde da od te budućnosti uzimaju predujam,

već uveliko čini. A ako kažemo da je sve to prirodno

pravo na izbor i slobodu mišljenja, i da ta sloboda stoji iznad

svakog javnog interesa, kako ćemo dobiti prokleti aerodrom

nad kojim se avioni neće sudarati, i kako verovati veri?

Anegdote o engleskoj ekscentričnosti toliko su popularne

da neobavešteni Evropejac – a to je onaj koji u Engleskoj živi,

jer se drugi i ne računaju – misli kako je ovo narod čudaka,

od kojih samo neki rade po bankama da bi novac izdavali

onima koji će ga trošiti na engleske ekscentričnosti.

To jednostavno nije istina.

Prosečan Englez, pripadnik srednje klase, statistički uzorak

rase iz prigradske kuće sa dve bašte, prednjom otvorenom

i beznačajnom, i zadnjom, ograđenom i udobnom, nije

ekscentrik. On veoma liči na svoju imovinu: ono što stvarno

poseduje i što on stvarno jeste uvek je u dubokoj pozadini,

u zadnjem vrtu njegove ličnosti i duše. On možda i drži da

se od drugih razlikuje – od stranaca, na primer, ali samo

stoga što je biti stranac po sebi ekscentrično – no ne mari

da se to razlikovanje primećuje. (On je ona ljubazna starica

koja je srdačno pozdravila predsednika Francuske Republike

u poseti Londonu, ali mu je, s čednom otvorenošću,

prigovorila što govori jednim ekscentričnim i nerazumljivim

engleskim jezikom. Starica je bila u pravu. Gospodin

D’Estaing je govorio francuski. Bio je to sjajan francuski, ali,

očigledno, rđav – engleski.) Kod kuće pogotovu. U inostranstvu,

međutim, vole oni ponekad da ostave utisak da se od

nas normalnih ljudi razlikuju i da izgledaju čudni, dok smo,

zapravo, mi oni koji ih neprestano začuđujemo.

Ukratko, prosečan Englez je pre razuman konformist

nego nerazuman ekscentrik. On će, razume se, iako u poodmaklim

godinama, nad Hyde parkom puštati dečje zmajeve,

ali kakva je to izuzetnost kada se sa zmajevima igraju svi

odrasli Englezi? To će pre biti puki konformizam. (Ekscentrično

bi bilo sedeti na klupi i lagano izumirati, kao što rade

naši starci.)

Samo pazite, taj engleski konformizam naročitog je kova.

Englez ne želi da se ističe, od prosečnog tipa Ostrvljanina

da se razlikuje – osim da bi bio uspešnije Škot, Velšanin ili

Irac – da osobno bude, ali neće dozvoliti da bilo ko, naročito

vlast, ovo shvati kao poziv da ga tretira kao statističku

jedinicu neodređene ljudske mase.

Pa gde je onda ta slavna engleska ekscentričnost zbog

koje, kad Engleza sretnemo, očekujemo da se ponaša mimo

svih ljudi? Može se naći jedino u anegdoti, u kojoj se preoblači

za večeru u džungli a društvo mu pravi samo gladan

tigar, pa malo sumnje ima od čega će se gozba sastojati.