Sabrana pisma
iz tuđine 1 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić
Pismo čitaocu
Prvi put čuo sam potmuli, ominozni
gong Radio Londona
pod okolnostima koje su moj život
signirale još jednim
od brojnih paradoksa, možda preko potrebnim
budućem
piscu, ali sasvim izlišnim za bivšeg
dečaka što su ga privilegovani
socijalni položaj i porodični odgoj
pripremali za
spokojnu i prosperitetnu građansku karijeru.
Bilo je to u banatskom selu Bavaništu, gde sam na majčinom imanju,
kasnije eksproprisanom, lepo proveo
sve četiri ratne godine,
kasnije punom kapom plaćene ružnim
godinama koje
su sledile.
U selu je funkcionisao
jedan jedini dopušteni
radio marke blaupunkt. Preko njega
vesti BBC-ja na našem
jeziku slušali su moj otac i njegovi
prijatelji: domaći Nemac
i apotekar, jedan trgovac i bivši
vlasnik aparata, i ja, bivši
budući prosperitetni građanin, a
sprečiti se nije moglo da
nam se s vremena na vreme pridruži
njegov sadašnji posednik
a naš zvanični neprijatelj,
komandant mesnog garnizona
Wehrmachta pukovnik Richter.
Tako je u ovom grotesknom rasnom i političkom kondominijumu, geografski u čmaru
Novog poretka, u kome se nije znalo ko s kime kolaborira,
Pismo čitaocu
Prvi put čuo sam potmuli, ominozni
gong Radio Londona
pod okolnostima koje su moj život
signirale još jednim
od brojnih paradoksa, možda preko
potrebnim budućem
piscu, ali sasvim izlišnim za bivšeg
dečaka što su ga privilegovani
socijalni položaj i porodični odgoj
pripremali za
spokojnu i prosperitetnu građansku karijeru.
Bilo je to u banatskom selu Bavaništu, gde sam na majčinom imanju,
kasnije eksproprisanom, lepo proveo
sve četiri ratne godine,
kasnije punom kapom plaćene ružnim
godinama koje
su sledile. U selu je funkcionisao
jedan jedini dopušteni
radio marke blaupunkt.
Preko njega vesti BBC-ja na našem jeziku slušali su moj otac i njegovi prijatelji: domaći Nemac
i apotekar, jedan trgovac i bivši
vlasnik aparata, i ja, bivši
budući prosperitetni građanin, a
sprečiti se nije moglo da
nam se s vremena na vreme pridruži
njegov sadašnji posednik
a naš zvanični neprijatelj,
komandant mesnog garnizona
Wehrmachta pukovnik Richter.
Tako je u ovom grotesknom rasnom i političkom kondominijumu, geografski u čmaru
Novog poretka, u kome se nije znalo ko s kime kolaborira,
počela je od nas tražiti da joj se
pridružimo, iako joj je
bilo poznato kako smo prošli kad smo
to prvi put učinili.
Ondašnji komentator BBC-ja, izvesni gospodin Harrison,
s mravljom nam je, prilično dosadnom
upornošću svake
večeri predlagao da od aplaudiranja
Englezima pređemo na
ubijanje Nemaca, tvrdeći da to nije
ni najmanje teško, ako
čovek samo jednom počne.
Poznato je šta se sve na Balkanu
tokom rata događalo.
Poznato je, takođe, da se ljubaznim
pozivima gospodina
Harrisona nisam tada odazvao.
(Docnije sam saznao da njegov
radio-dvojnik, koji je
govorio za kanalska ostrva Guernsey
i Jersey, jedinu teritoriju
Ujedinjenog Kraljevstva pod nemačkom
okupacijom, nije
bio istog borbenog mišljenja.
On je savetovao ostrvljanima da ostanu mirni i da se pokoravaju okupacionim vlastima.
Spada li ovo u karakter Engleza ili
pre priliči karakteru politike,
ne znam, ali kao tema moraće čekati
na neko od mojih
budućih Pisama iz tuđine.)
Obavešten sam, takođe, da je u
redovnoj emisiji na srpskohrvatskom
jeziku meni i nekolicini mojih
istomišljenika
BBC posvetio nekoliko nekrološki
osenčenih reči, i to zato
što smo se pozivima gospodina
Harrisona odazvali s istorijskim
zakašnjenjem od četiri godine.
I to bi, sve do godine 1985, bili
moji jedini dodiri s radio-
-službom koja se i danas smatra
najboljom na svetu.
Petnaest godina posle preseljenja u
Britaniju – što je,
otprilike, prosečna brzina ovdašnjih
događanja – ponuđeno
mi je da svake druge nedelje šest
minuta zamenjujem nezaboravnog
gospodina Harrisona, koji me je na
vreme u rat pozivao,
a kome sam se, nažalost, u nevreme odazvao.
Prihvatio sam ponudu možda iz taštine, možda iz pakosti, ali pre svega
da bih se bavio temama kojima u
mojim knjigama nije bilo
premda se znalo zašto, BBC zauzeo izvesno
mesto u mom
životu, a da ja nisam zbog njega
zauzeo mesto u nekom koncentracionom
logoru.
Radio London je, dakle, u moj život, kako se vidi, ušao nipošto blagodareći mom rodoljublju, već
nepatriotskim osećanjima jednog
nemačkog oficira.
Ne sećam se jasno kakav su utisak te
vesti na mene ostavile.
Čini mi se da su pomalo ličile na
pozive davljeniku da
ne gubi nadu i da se po svaku cenu
održava na površini, jer
pomoć je sa obale već upućena i za
koju će godinu svakako
stići.
(Kad sam odrastao i naučio da
istoriju čitam i između
redova, shvatio sam da je te pozive
upućivao jedan drugi
davljenik, ali, pošto mi to nismo
znali, odazvali smo se sa
pučine naše osobne i nacionalne
nesreće kao da su bili ozbiljni.)
Ukratko, vesti su bile engleski
optimistične, što znači da
su bile u gospodski nehajnoj
protivurečnosti sa stanjem na
frontovima i u našim dušama.
No, i kad je njihov sedativni smisao bio očigledan, domaći stratezi okupljeni oko aparata,
u karbonarskom raspoloženju, pod
karbidnom svetlošću
duge okupacijske noći, uvek su bili
kadri da i najpotresniji
saveznički poraz pretvore u zalogu
neke buduće pobede.
Buduće pobede, sve do 1943,
nažalost, retko su dolazile
eterom, ispunjenim uglavnom
obećanjima i savetima da se
bude strpljiv.
Kasnije, kada se stanje na
frontovima i u našim dušama,
konsekventno tome, popravilo,
dogodilo se nešto neobično.
Radio London postao je najednom
pesimističan u pogledu
ratnog ishoda. Kao da je Engleska
došla do definitivnog
zaključka da se, uprkos angažovanju
Rusije i Sjedinjenih
Država – silom, doduše, više nego
milom – rat nikako ne
može dobiti bez moje pomoći, hoću
reći bez ponovnog jugoslovenskog
učešća.
Zemlja koja se do tada uspešno borila sama, i kojoj smo upravo zbog toga zdušno aplaudirali,
počela je od nas tražiti da joj se
pridružimo, iako joj je
bilo poznato kako smo prošli kad smo
to prvi put učinili.
Ondašnji komentator BBC-ja, izvesni
gospodin Harrison,
s mravljom nam je, prilično dosadnom
upornošću svake
večeri predlagao da od aplaudiranja Englezima
pređemo na
ubijanje Nemaca, tvrdeći da to nije
ni najmanje teško, ako
čovek samo jednom počne.
Poznato je šta se sve na Balkanu
tokom rata događalo.
Poznato je, takođe, da se ljubaznim
pozivima gospodina
Harrisona nisam tada odazvao.
(Docnije sam saznao da njegov
radio-dvojnik, koji je
govorio za kanalska ostrva Guernsey
i Jersey, jedinu teritoriju
Ujedinjenog Kraljevstva pod nemačkom
okupacijom, nije
bio istog borbenog mišljenja.
On je savetovao ostrvljanima da ostanu mirni i da se pokoravaju okupacionim vlastima.
Spada li ovo u karakter Engleza ili
pre priliči karakteru politike,
ne znam, ali kao tema moraće čekati
na neko od mojih
budućih Pisama iz tuđine.)
Obavešten sam, takođe, da je u
redovnoj emisiji na srpskohrvatskom
jeziku meni i nekolicini mojih
istomišljenika
BBC posvetio nekoliko nekrološki
osenčenih reči, i to zato
što smo se pozivima gospodina
Harrisona odazvali s istorijskim
zakašnjenjem od četiri godine.
I to bi, sve do godine 1985, bili
moji jedini dodiri s radio-
-službom koja se i danas smatra
najboljom na svetu.
Petnaest godina posle preseljenja u
Britaniju – što je,
otprilike, prosečna brzina ovdašnjih
događanja – ponuđeno
mi je da svake druge nedelje šest
minuta zamenjujem nezaboravnog
gospodina Harrisona, koji me je na
vreme u rat pozivao,
a kome sam se, nažalost, u nevreme odazvao.
Prihvatio sam ponudu možda iz taštine, možda iz pakosti, ali pre svega
da bih se bavio temama kojima u mojim knjigama nije bilo
mesta. Tako su nastala Pisma iz tuđine, tokom dve godine
emitovana na BBC-ju pod naslovom Pisma iz Londona.
Nema svrhe žaliti se na prvu
poteškoću s kojom sam se
suočio: šta se za šest minuta može
reći a da nešto znači? A
potom, ako se i može, o čemu govoriti?
Objašnjavati Engleze kao da ih čovek poznaje, a ovamo siguran biti da ih stvarno
nikad neće upoznati – nečist je, pa
i jalov poduhvat. Tumačiti
jedan narod strancima, a pri tome i
sam biti stranac,
arogantna je smelost. I onda, zašto
bi Englezi trebalo da nas
zanimaju više nego što mi zanimamo njih?
Niti je 1941. da smo mi njima potrebni, niti 1948. da oni nama trebaju. A
upravo je to, upoznavanje
jugoslovenskih slušatelja BBC-ja
sa Engleskom i Englezima, morao biti
smisao, cilj i sadržaj
mojih emisija.
U kojoj sam meri uspeo da vas
upoznam s nečim o čemu
i sam malo znam, videćete i sami.
S druge strane, čini mi se da o nama
podosta znam, pa bi
možda uputnije bilo da sam njima
govorio o nama, umesto
što nama govorim o njima, ali me za
to niko nije angažovao.
Povremeno vraćanje na nas, poređenja
radi ili iz drugih razloga,
moja je lična inicijativa za koju
sam snosim odgovornost.
U međuvremenu, skrenuo bih pažnju na
jedno osećanje
s kojim, dok pred mikrofon nisam
stao, nisam imao nikakvo
iskustvo.
Govoriti i pri tome verovati da ono što saopštavate ima nekog smisla, a ne znati kome se obraćate, nemati pred sobom ljudsko lice, tek hladno, metalno, mrtvo lice ravnodušnog
prijemnika, ne znati da li vas iko
uopšte sluša, ili ste
okruženi gluvilom ništavila, i svoje
fraze – kako u jednom
lamentu veli George Orwell –
izgovarate u vetar, neobično
je i, rekao bih, neprirodno stanje ljudske misli.
Prirodan, dvopolan, dijaloški odnos zamenjen je ovde monologom,
koji je po svom duhu uvek autoritaran, da baš ne kažem
totalitaristički. Ma šta rekli,
mikrofon će se poslušno s vama
složiti, ma o čemu ma kako govorili,
vratiće vam samo odobravajući
muk. I tu leži najveća opasnost za
svakog radio-
-komentatora.
Čovek se na to postepeno navikava i najzad stiže do stanja samodovoljnosti, u kome mu ni slušalac, taj
nemi i neutralni sagovornik, više
nije potreban, do govora
u kome se više nikome ne obraća.
Tada je vreme da zaćuti.
Nadam se da ću to vreme na vreme
umeti da prepoznam.
London, februar 1987. Borislav V. Pekić
No comments:
Post a Comment