Sabrana pisma iz tuđine 1 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 1 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

Pismo čitaocu

Prvi put čuo sam potmuli, ominozni gong Radio Londona

pod okolnostima koje su moj život signirale još jednim

od brojnih paradoksa, možda preko potrebnim budućem

piscu, ali sasvim izlišnim za bivšeg dečaka što su ga privilegovani

socijalni položaj i porodični odgoj pripremali za

spokojnu i prosperitetnu građansku karijeru. 

Bilo je to u banatskom selu Bavaništu, gde sam na majčinom imanju,

kasnije eksproprisanom, lepo proveo sve četiri ratne godine,

kasnije punom kapom plaćene ružnim godinama koje

su sledile. 

U selu je funkcionisao jedan jedini dopušteni

radio marke blaupunkt. Preko njega vesti BBC-ja na našem

jeziku slušali su moj otac i njegovi prijatelji: domaći Nemac

i apotekar, jedan trgovac i bivši vlasnik aparata, i ja, bivši

budući prosperitetni građanin, a sprečiti se nije moglo da

nam se s vremena na vreme pridruži njegov sadašnji posednik

a naš zvanični neprijatelj, komandant mesnog garnizona

Wehrmachta pukovnik Richter. 

Tako je u ovom grotesknom rasnom i političkom kondominijumu, geografski u čmaru

Novog poretka, u kome se nije znalo ko s kime kolaborira,

Pismo čitaocu

Prvi put čuo sam potmuli, ominozni gong Radio Londona

pod okolnostima koje su moj život signirale još jednim

od brojnih paradoksa, možda preko potrebnim budućem

piscu, ali sasvim izlišnim za bivšeg dečaka što su ga privilegovani

socijalni položaj i porodični odgoj pripremali za

spokojnu i prosperitetnu građansku karijeru. 

Bilo je to u banatskom selu Bavaništu, gde sam na majčinom imanju,

kasnije eksproprisanom, lepo proveo sve četiri ratne godine,

kasnije punom kapom plaćene ružnim godinama koje

su sledile. U selu je funkcionisao jedan jedini dopušteni

radio marke blaupunkt. 

Preko njega vesti BBC-ja na našem jeziku slušali su moj otac i njegovi prijatelji: domaći Nemac

i apotekar, jedan trgovac i bivši vlasnik aparata, i ja, bivši

budući prosperitetni građanin, a sprečiti se nije moglo da

nam se s vremena na vreme pridruži njegov sadašnji posednik

a naš zvanični neprijatelj, komandant mesnog garnizona

Wehrmachta pukovnik Richter. 

Tako je u ovom grotesknom rasnom i političkom kondominijumu, geografski u čmaru

Novog poretka, u kome se nije znalo ko s kime kolaborira,

počela je od nas tražiti da joj se pridružimo, iako joj je

bilo poznato kako smo prošli kad smo to prvi put učinili.

Ondašnji komentator BBC-ja, izvesni gospodin Harrison,

s mravljom nam je, prilično dosadnom upornošću svake

večeri predlagao da od aplaudiranja Englezima pređemo na

ubijanje Nemaca, tvrdeći da to nije ni najmanje teško, ako

čovek samo jednom počne.

Poznato je šta se sve na Balkanu tokom rata događalo.

Poznato je, takođe, da se ljubaznim pozivima gospodina

Harrisona nisam tada odazvao.

(Docnije sam saznao da njegov radio-dvojnik, koji je

govorio za kanalska ostrva Guernsey i Jersey, jedinu teritoriju

Ujedinjenog Kraljevstva pod nemačkom okupacijom, nije

bio istog borbenog mišljenja. 

On je savetovao ostrvljanima da ostanu mirni i da se pokoravaju okupacionim vlastima.

Spada li ovo u karakter Engleza ili pre priliči karakteru politike,

ne znam, ali kao tema moraće čekati na neko od mojih

budućih Pisama iz tuđine.)

Obavešten sam, takođe, da je u redovnoj emisiji na srpskohrvatskom

jeziku meni i nekolicini mojih istomišljenika

BBC posvetio nekoliko nekrološki osenčenih reči, i to zato

što smo se pozivima gospodina Harrisona odazvali s istorijskim

zakašnjenjem od četiri godine.

I to bi, sve do godine 1985, bili moji jedini dodiri s radio-

-službom koja se i danas smatra najboljom na svetu.

Petnaest godina posle preseljenja u Britaniju – što je,

otprilike, prosečna brzina ovdašnjih događanja – ponuđeno

mi je da svake druge nedelje šest minuta zamenjujem nezaboravnog

gospodina Harrisona, koji me je na vreme u rat pozivao,

a kome sam se, nažalost, u nevreme odazvao. 

Prihvatio sam ponudu možda iz taštine, možda iz pakosti, ali pre svega

da bih se bavio temama kojima u mojim knjigama nije bilo

premda se znalo zašto, BBC zauzeo izvesno mesto u mom

životu, a da ja nisam zbog njega zauzeo mesto u nekom koncentracionom

logoru. 

Radio London je, dakle, u moj život, kako se vidi, ušao nipošto blagodareći mom rodoljublju, već

nepatriotskim osećanjima jednog nemačkog oficira.

Ne sećam se jasno kakav su utisak te vesti na mene ostavile.

Čini mi se da su pomalo ličile na pozive davljeniku da

ne gubi nadu i da se po svaku cenu održava na površini, jer

pomoć je sa obale već upućena i za koju će godinu svakako

stići. 

(Kad sam odrastao i naučio da istoriju čitam i između

redova, shvatio sam da je te pozive upućivao jedan drugi

davljenik, ali, pošto mi to nismo znali, odazvali smo se sa

pučine naše osobne i nacionalne nesreće kao da su bili ozbiljni.)

Ukratko, vesti su bile engleski optimistične, što znači da

su bile u gospodski nehajnoj protivurečnosti sa stanjem na

frontovima i u našim dušama. 

No, i kad je njihov sedativni smisao bio očigledan, domaći stratezi okupljeni oko aparata,

u karbonarskom raspoloženju, pod karbidnom svetlošću

duge okupacijske noći, uvek su bili kadri da i najpotresniji

saveznički poraz pretvore u zalogu neke buduće pobede.

Buduće pobede, sve do 1943, nažalost, retko su dolazile

eterom, ispunjenim uglavnom obećanjima i savetima da se

bude strpljiv.

Kasnije, kada se stanje na frontovima i u našim dušama,

konsekventno tome, popravilo, dogodilo se nešto neobično.

Radio London postao je najednom pesimističan u pogledu

ratnog ishoda. Kao da je Engleska došla do definitivnog

zaključka da se, uprkos angažovanju Rusije i Sjedinjenih

Država – silom, doduše, više nego milom – rat nikako ne

može dobiti bez moje pomoći, hoću reći bez ponovnog jugoslovenskog

učešća. 

Zemlja koja se do tada uspešno borila sama, i kojoj smo upravo zbog toga zdušno aplaudirali,

počela je od nas tražiti da joj se pridružimo, iako joj je

bilo poznato kako smo prošli kad smo to prvi put učinili.

Ondašnji komentator BBC-ja, izvesni gospodin Harrison,

s mravljom nam je, prilično dosadnom upornošću svake

večeri predlagao da od aplaudiranja Englezima pređemo na

ubijanje Nemaca, tvrdeći da to nije ni najmanje teško, ako

čovek samo jednom počne.

Poznato je šta se sve na Balkanu tokom rata događalo.

Poznato je, takođe, da se ljubaznim pozivima gospodina

Harrisona nisam tada odazvao.

(Docnije sam saznao da njegov radio-dvojnik, koji je

govorio za kanalska ostrva Guernsey i Jersey, jedinu teritoriju

Ujedinjenog Kraljevstva pod nemačkom okupacijom, nije

bio istog borbenog mišljenja. 

On je savetovao ostrvljanima da ostanu mirni i da se pokoravaju okupacionim vlastima.

Spada li ovo u karakter Engleza ili pre priliči karakteru politike,

ne znam, ali kao tema moraće čekati na neko od mojih

budućih Pisama iz tuđine.)

Obavešten sam, takođe, da je u redovnoj emisiji na srpskohrvatskom

jeziku meni i nekolicini mojih istomišljenika

BBC posvetio nekoliko nekrološki osenčenih reči, i to zato

što smo se pozivima gospodina Harrisona odazvali s istorijskim

zakašnjenjem od četiri godine.

I to bi, sve do godine 1985, bili moji jedini dodiri s radio-

-službom koja se i danas smatra najboljom na svetu.

Petnaest godina posle preseljenja u Britaniju – što je,

otprilike, prosečna brzina ovdašnjih događanja – ponuđeno

mi je da svake druge nedelje šest minuta zamenjujem nezaboravnog

gospodina Harrisona, koji me je na vreme u rat pozivao,

a kome sam se, nažalost, u nevreme odazvao. 

Prihvatio sam ponudu možda iz taštine, možda iz pakosti, ali pre svega

da bih se bavio temama kojima u mojim knjigama nije bilo

mesta. Tako su nastala Pisma iz tuđine, tokom dve godine

emitovana na BBC-ju pod naslovom Pisma iz Londona.

Nema svrhe žaliti se na prvu poteškoću s kojom sam se

suočio: šta se za šest minuta može reći a da nešto znači? A

potom, ako se i može, o čemu govoriti? 

Objašnjavati Engleze kao da ih čovek poznaje, a ovamo siguran biti da ih stvarno

nikad neće upoznati – nečist je, pa i jalov poduhvat. Tumačiti

jedan narod strancima, a pri tome i sam biti stranac,

arogantna je smelost. I onda, zašto bi Englezi trebalo da nas

zanimaju više nego što mi zanimamo njih? 

Niti je 1941. da smo mi njima potrebni, niti 1948. da oni nama trebaju. A

upravo je to, upoznavanje jugoslovenskih slušatelja BBC-ja

sa Engleskom i Englezima, morao biti smisao, cilj i sadržaj

mojih emisija.

U kojoj sam meri uspeo da vas upoznam s nečim o čemu

i sam malo znam, videćete i sami.

S druge strane, čini mi se da o nama podosta znam, pa bi

možda uputnije bilo da sam njima govorio o nama, umesto

što nama govorim o njima, ali me za to niko nije angažovao.

Povremeno vraćanje na nas, poređenja radi ili iz drugih razloga,

moja je lična inicijativa za koju sam snosim odgovornost.

U međuvremenu, skrenuo bih pažnju na jedno osećanje

s kojim, dok pred mikrofon nisam stao, nisam imao nikakvo

iskustvo. 

Govoriti i pri tome verovati da ono što saopštavate ima nekog smisla, a ne znati kome se obraćate, nemati pred sobom ljudsko lice, tek hladno, metalno, mrtvo lice ravnodušnog

prijemnika, ne znati da li vas iko uopšte sluša, ili ste

okruženi gluvilom ništavila, i svoje fraze – kako u jednom

lamentu veli George Orwell – izgovarate u vetar, neobično

je i, rekao bih, neprirodno stanje ljudske misli. 

Prirodan, dvopolan, dijaloški odnos zamenjen je ovde monologom,

koji je po svom duhu uvek autoritaran, da baš ne kažem

totalitaristički. Ma šta rekli, mikrofon će se poslušno s vama

složiti, ma o čemu ma kako govorili, vratiće vam samo odobravajući

muk. I tu leži najveća opasnost za svakog radio-

-komentatora. 

Čovek se na to postepeno navikava i najzad stiže do stanja samodovoljnosti, u kome mu ni slušalac, taj

nemi i neutralni sagovornik, više nije potreban, do govora

u kome se više nikome ne obraća.

Tada je vreme da zaćuti.

Nadam se da ću to vreme na vreme umeti da prepoznam.

London, februar 1987. Borislav V. Pekić