Sabrana pisma iz tuđine 13 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 13 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

PRI­RUČNIK ZA UPO­ZNA­VAN­JE EN­GLE­ZA

Ima na­ro­da koje brzo upo­zna­te, ni­kad ka­sni­je ne­ma­jući raz­lo­ga da ih men­ja­te. Ve­ru­jem da je ta­kav i naš. Kod nje­ga ­je možda tek isto­ri­ja mal­ko ne­o­bjašnji­va, on sam ja­san je i ra­zum­ljiv. Po­sto­je, takođe, na­ro­di, raz­vi­ja­ni na dru­gim načeli­ma od evrop­skih, koji nam za­u­vek osta­ju ne­ra­zum­lji­vi. Ali ima i onih koje brzo upo­zna­te, da bi­ste po­sle niza go­di­na shva­ti­li da ih uopšte ne po­zna­je­te, da o nji­ma isto tako malo zna­te kao i o Ki­ne­zi­ma, s ko­ji­ma ni­kad ni­ste žive­li. Među ta­kve na­ro­de spadaju i Engle­zi.

Mi­sli­te da su jed­no­stav­ni, a iz­ne­na­de vas ne­o­bičnom kom­pli­ko­va­nošću, za koju ste držali da je osobina Ger­ma­na kad mi­sle, ili Slo­ve­na kad osećaju.

Mi­sli­te da su stro­gi, ozbil­jni, pa i tm­urni, a za­prepa­ste vas de­tin­ja­stom na­iv­nošću, pa i obe­snom bezbrižnošću.

Mi­sli­te da su – bar kod kuće – skrom­ni, a za­pra­vo su svu­da, po­ka­zi­va­li to ili ne, nad­me­ni.

Mi­sli­te, upra­vo na osno­vu te nad­me­no­sti, da su si­gu­rni u sebe, a ot­kri­va­te da je većina nesigurna, ko­le­blji­va i bez po­ve­ren­ja u vla­sti­te spo­sob­no­sti, čak i onda kada ih de­mon­stri­ra.

Kad su uzdržani, mi­sli­te da su hlad­ni, a oni su samo. sra­mežlji­vi. Kad su otvo­re­ni­ji, mi­sli­te da su to­pli­ji, a oni su tek – lu­ka­vi.

Mi­sli­te da su to­le­rant­ni, a oni su učtivi. Uhva­ti­te li ih u ne­to­le­ran­ci­ji, mi­sli­te da su ne­do­ra­sli doka­zima, a oni su oba­zri­vi.

Mi­sli­te da su ne­pri­stu­pačni, a oni su uplašeni. Ako se pri­sni­ma pokažu, za­ključite da su osećajni, a oni su ko­ri­stol­ju­bi­vi.

Mi­sli­te da su len­ji, a oni su spo­ri. Kad shva­ti­te da su spo­ri, is­po­sta­vi se da su te­mel­jni. Kad i u to po­ve­ruje­te, ot­kri­je­te da su vrlo često alj­ka­vi. Ali, kad na­slu­ti­te da to potiče od ne­o­zbil­jno­sti, pronađete da je to usled oho­lo­sti. (Nećete po­go­di­ti ni ako oho­lost pret­po­sta­vi­te, jer će se po­ka­za­ti da je ipak – ne­o­zbil­jnost.)

Mi­sli­te da o nečemu ništa ne zna­ju – po­ne­kad i ni o čemu ništa – a oni vam, po­sle ne­ko­li­ko godi­na vaših uo­braženih so­li­lo­kvi­ja na neku temu, pokažu da o njoj zna­ju mno­go više nego vi, a naročito više od našeg Živo­ra­da;

Mi­sli­te da su dis­kret­ni, a u stva­ri su ra­do­zna­li. Kad vas pi­tanji­ma oba­spu, pa po­mi­sli­te da su rado­zna­li, shva­ti­te da su, za­pra­vo, rav­no­dušni i da ih se uopšte ne tičete.

Uviđate naj­zad da je sve što ste o nji­ma mi­sli­li po­grešno. Po­čin­je­te ispočetka, s dru­ge stra­ne i ne­kim su­protnim mi­šljen­jem, da po­sle iz­ve­snog bro­ja go­di­na usta­no­vi­te kako ste se opet pre­va­ri­li.

Na kra­ju dižete ruke i vraćate se po­pu­lar­nim i aneg­dot­skim ilu­zi­ja­ma o nji­ma. Po­grešne su ali bar su opšte. Ne ula­zi­te u ličnu, de­li­te za­jed­ničku za­blu­du. Uvek je lak­še biti ob­ma­nut u društvu nego sam. (Osim u isto­ri­ji kada društvo, u za­blu­du do­ve­de­no – kao mi go­di­ne 1941. – samo otežava vašu osob­nu glu­post.)

Ima naučnih i ne­naučnih načina da se dođe do bazičnog ka­rak­te­ra jed­nog na­ro­da, ako tako nešto uopšte po­sto­ji. Ja sam došao do trećeg – tu­ri­stičkog.

Knjižica koja mi je u po­gle­du En­gle­za konačno otvo­ri­la oči, zove se „Kol­in­so­va knji­ga grčkih fra­za“ i na­men­je­na je kao pri­ručnik bri­tan­skim po­se­ti­o­ci­ma Grčke. Ako se za­ne­ma­re naj­pro­sti­je fra­ze, kur­to­a­zne ili one što is­ka­zu­ju naj­nužnije po­tre­be, kao što su „Do­bar dan“ i „Gde je ovde klo­zet?“ posto­ji je­dan viši ko­mu­ni­ka­ci­o­ni jezički sloj koji de­mi­sti­fi­ku­je za­go­net­ni ka­rak­ter jed­nog na­ro­da. Reč je o fra­za­ma ne­op­hod­nim En­gle­zu da preživi ino­stran­stvo. Koje od tih fra­za mora En­glez oba­ve­zno naučiti, po­ka­zu­je šta od živo­ta u Grčkoj, a ve­ro­vat­no i od živo­ta uop­šte, očeku­je. A šta se od živo­ta očeku­je, bit­no utiče na nje­go­vo shva­tan­je i formi­ran­je ka­rak­te­ra, kojim se on preživ­lja­va. Izneću one koje se najčešće jav­lja­ju:

Ja sam En­glez. Zna li neko ovde en­gle­ski? Da li vas uz­ne­mi­ra­vam? Sil­no mi je žao. Iz­vi­ni­te, molim vas. Hva­la. Ko­li­ko ovo ko­šta? To je vrlo sku­po. O čemu je reč? Ne raz­u­mem vas. Šta želi­te? Ko ste vi? Ja vas ne po­zna­jem. Do­sta mi je toga! Od­la­zi­te! Po­grešili ste. Ja to ni­sam ura­dio. To sa mnom nema veze. Ništa vam ne dam. To sam već pla­tio. Ne znam. Za­bo­ra­vio sam. Zvaću po­li­ci­ju! Moj ko­fer je ukra­den! Gde je bri­tan­ska am­ba­sa­da?

Naj­veći deo knjižice nosi pod­na­slov „Ge­ne­ral­ne poteškoće“, iz čega za­ključujem da Bri­ta­nac od ostat­ka sve­ta ge­ne­ral­no očeku­je po­te­škoće, da se za njih spre­ma i da mu se one, iz­gle­da, ug­lav­nom i događaju. Iza­bra­ne fra­ze, gru­pi­sa­ne oko bit­nih život­nih te­ma ­zaštite lično­sti i imo­vi­ne, po­ka­zu­ju ko je čovek, kome na­ro­du pri­pa­da, od čega pre­za i šta mu se tamo događa. Iz mog iz­bo­ra proi­zi­la­zi da je čovek En­glez, da u Grčkoj hoće nešto da kupi, da se plaši svih mogućih ne­pri­li­ka i da mu se naj­zad jed­na i događa – kra­du mu ko­fer.

Posto­ji ­jo­š jed­na fra­za na koju En­gle­zi, i u zem­lji i u ino­stran­stvu, ne znam zašto, mno­go polažu:

„Mogu li vam biti od pomoći?“

Smet­nuo sam je s uma jer ni­sam na nju na­vi­kao. Te fra­ze nema u pri­ručni­ci­ma što ih ja i Živorad, moj ćutlji­vi sa­be­sed­nik u ovim ko­men­ta­ri­ma, spre­ma­mo za stra­ne po­se­ti­o­ce Ju­go­sla­vi­je.

A čega nema, bez toga se može.