Sabrana pisma iz tuđine 2
deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić
1.
Pisac i tuđina
Pitaćete
se, ne bez razloga, šta jugoslovenski pisac traži u
Londonu?
Zašto nije u svojoj zemlji, gde mu je po prirodi
poziva
mesto? Zašto nije sa svojim narodom, u realnosti
svoje
zemlje, u prostoru jezika na kojem piše? Zašto i ne živi
s
onima za koje piše?
Ovo
je stanje, na prvi pogled, neprirodno. Ali ako
pogledamo
istoriju literature, videćemo da je puna ovakvih
„neprirodnosti“.
Skoro bi se smelo reći da je za pisca neprirodnije
da
u svojoj zemlji živi. Velika imena ruske književne
budućnosti,
od Solženjicina do Zinovjeva, rade na Zapadu.
Ovde
su Ionesco, Miloš, Kundera. M. Yourcenar živi u Sjedinjenim
Državama,
R. Graves na jednom španskom ostrvu.
Engleski
pesnik Auden umire u Austriji, a Kolumbijac
Marquez
je u Parizu hispanoameričku književnost učinio
svetskom.
Između dva globalna rata „izgubljena generacija“
angloameričkih
pisaca preselila se u Evropu, u dobrovoljnom
izgnanstvu iz načina života koji se odbacivao samo
zato
da bi se, paradoksalno, sa što veće fizičke udaljenosti
i
iz što ekskluzivnije duhovne nezavisnosti što istinitije i
dublje
opisao.
Stanje
nije stečeno. Ono je nasleđeno. Još od antike ljudi
pera
manji ili veći deo života, češće prinudno, ređe dragovoljno,
ponekad
i u mutnoj mešavini povoda, provedoše u
onome
što zovemo tuđinom, a što je, u stvari, ovaj naš svet
viđen
s neke druge strane. Dante, Rousseau, Hugo, Zola,
Byron,
Rimbaud, Wilde, braća Mann, Hemingway, Joyce,
Pound,
Beckett, Vuk Karadžić, Matoš, Crnjanski, Dučić,
R.
Petrović život su proveli u potucanju između čistilišta
Tuđine
i čistilišta Domovine, misleći i pišući jezikom zemlje
koja
ih je odbacila ili koju su oni odbacili. Ali, odbacivanje
nikad
nije bilo, niti može biti trajno. Ma gde i ma kako živeo,
pravi
će pisac uvek pripadati istoriji i sudbini svog naroda.
Neizbežnom
izmirenju Moći i Duha, Istorije i njenih
buntovnih
crnih ovaca, pomaže činjenica da je, usled tehnološkog
napretka,
svet danas nerazlučiva celina, kopno a
ne
arhipelag, i da su međuzavisnosti ljudi za opstanak vrste
presudnije
nego ikad u njenoj mučnoj povesti. Svet se više
ne
sastoji od usamljenih humanih enklava, razdvojenih brisanim
prostorima
divljine. Niko više iz njega ne može biti
proteran,
niti od njega pobeći. Kada je Cezar Avgust oterao
Ovidija
u crnomorske Tome, pesniku se s pravom činilo da
je
prognan iz samog života, jer ono što je on pod životom
podrazumevao
zbivalo se jedino na Mediteranu. Ovidijev
svet
dosezao je koliko i džilit rimskog legionara, a sve što
se
izvan zaštite Romulovog štita dešavalo bilo je i – izvan
sveta.
Zato je pevao poruku svih prognanika: „Učinite da
se
moje kosti vrate u maloj urni da, iako mrtav, ne ostanem
u
izgnanstvu.“ Ovidije je umro u tuđini. Kosti mu nisu vraćene
u Rim. Vraćene su u temelje evropske kulture, gde im
je
mesto, ali gde je mesto i moštima Avgusta, čoveka koji
ga
je prognao.
Jer,
pesnik je glasnik i svog sela i glasnik sveta. Nemoguće
ga
je proterati u ništavilo. Možete ga jedino oterati u slavu.
Ima
znakova da Moć ovu istinu počinje da shvata.
Govoriti
o piscu u tuđini nije što i govoriti o ma kom
čoveku
u toj tuđini. Za ljude je jezik pomoćno sredstvo
egzistencije,
prilagodljivo zajednici u kojoj se živi. Za pisca
je
ono – jedino. On može sve promeniti, pa i zemlju, no,
osim
izuzetno, ne i jezik svojih dela. Dugo biti izvan kruga
maternjeg
jezika rizik je. Spona sa poreklom i tlom genetska
je,
mitska. U ljudskim i umetničkim iskušenjima ona
antejski
obnavlja istrošenu snagu. Van zemlje životodavno
korenje
se suši, izvora te obnove nema. On postoji samo u
memoriji,
a memorija je groblje i, kao i svako groblje, za
život
nije. Stoga pisac u tuđini hoda oštricom brijača između
novih
iskustava i starih uspomena, dva jedina vrela njegovog
nadahnuća.
Hoće li nova iskustva razoriti uspomene ili ih
oploditi
boljim razumevanjem – neizvesno je.
Ako
je rizik prihvaćen, postoje i razlozi. Moji su profesionalne
prirode,
ako to nije tek druga reč za ono što od
mene
ište čovek. U načelu, pisac ne izražava samo svoje
već
i neko opšte iskustvo. Oba izviru iz realnosti. Težinom
kamena
potonuti u realnost opasno je kao i, poput eha ili
sene,
živeti van nje. Da, zbunjen, od nje ne pobegnem, ali da
u
nju ne potonem, izgubim nezavisnost mišljenja i sposobnost
da
svoje teme uzdignem do izvesne univerzalnosti, bez
koje
nema umetničke istine, izmakao sam se da tu realnost,
realnost
svoje zemlje i njene sudbine, osmotrim i sa strane.
Ako
sam uspeo, videće se. Ako nisam, plateau. Pošto
ovde
nisam da upoznam Britance, nego još bolje svoj narod,
bojim se da ćete u
mojim Pismima
iz tuđine (Engleske)
više
slušati
o nama nego o njima. Iz toga kako čovek s Balkana
vidi
svet videće se možda i kakvi smo sami. U drugima, kao
u
ogledalu, videćemo sebe; u njihovim vrlinama, svoje mane;
u
njihovim mogućnostima, svoja ograničenja; u njihovim
sposobnostima,
svoje nemoći. A nadajmo se, premda nada
nije
velika, u njihovim manama, ograničenjima i nemoćima
–
izvesnu šansu za samopoštovanje.
Polje
razlikovanja i podudaranja dve rase, tradicije, istorije,
sudbine,
pa i civilizacije, neiscrpno je. Odakle početi?
Početi
od činjenice da smo, barem mi u Srbiji, engleskog
poslanika
dobili pre nego što smo od njih dobili engleski
klozet,
ali da smo zato svog kralja ubili mnogo kasnije nego
oni,
čini mi se preranim. Počnimo od nečeg jedino pouzdanog:
pripadamo
istoj vrsti, ljudi smo i mi i oni. Ali osvrnete
li se oko sebe,
uočićete da to veoma malo znači.
No comments:
Post a Comment