Sabrana pisma iz tuđine 2 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 2 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

1. Pisac i tuđina

Pitaćete se, ne bez razloga, šta jugoslovenski pisac traži u

Londonu? Zašto nije u svojoj zemlji, gde mu je po prirodi

poziva mesto? Zašto nije sa svojim narodom, u realnosti

svoje zemlje, u prostoru jezika na kojem piše? Zašto i ne živi

s onima za koje piše?

Ovo je stanje, na prvi pogled, neprirodno. Ali ako

pogledamo istoriju literature, videćemo da je puna ovakvih

„neprirodnosti“. Skoro bi se smelo reći da je za pisca neprirodnije

da u svojoj zemlji živi. Velika imena ruske književne

budućnosti, od Solženjicina do Zinovjeva, rade na Zapadu.

Ovde su Ionesco, Miloš, Kundera. M. Yourcenar živi u Sjedinjenim

Državama, R. Graves na jednom španskom ostrvu.

Engleski pesnik Auden umire u Austriji, a Kolumbijac

Marquez je u Parizu hispanoameričku književnost učinio

svetskom. Između dva globalna rata „izgubljena generacija“

angloameričkih pisaca preselila se u Evropu, u dobrovoljnom

izgnanstvu iz načina života koji se odbacivao samo

zato da bi se, paradoksalno, sa što veće fizičke udaljenosti

i iz što ekskluzivnije duhovne nezavisnosti što istinitije i

dublje opisao.

Stanje nije stečeno. Ono je nasleđeno. Još od antike ljudi

pera manji ili veći deo života, češće prinudno, ređe dragovoljno,

ponekad i u mutnoj mešavini povoda, provedoše u

onome što zovemo tuđinom, a što je, u stvari, ovaj naš svet

viđen s neke druge strane. Dante, Rousseau, Hugo, Zola,

Byron, Rimbaud, Wilde, braća Mann, Hemingway, Joyce,

Pound, Beckett, Vuk Karadžić, Matoš, Crnjanski, Dučić,

R. Petrović život su proveli u potucanju između čistilišta

Tuđine i čistilišta Domovine, misleći i pišući jezikom zemlje

koja ih je odbacila ili koju su oni odbacili. Ali, odbacivanje

nikad nije bilo, niti može biti trajno. Ma gde i ma kako živeo,

pravi će pisac uvek pripadati istoriji i sudbini svog naroda.

Neizbežnom izmirenju Moći i Duha, Istorije i njenih

buntovnih crnih ovaca, pomaže činjenica da je, usled tehnološkog

napretka, svet danas nerazlučiva celina, kopno a

ne arhipelag, i da su međuzavisnosti ljudi za opstanak vrste

presudnije nego ikad u njenoj mučnoj povesti. Svet se više

ne sastoji od usamljenih humanih enklava, razdvojenih brisanim

prostorima divljine. Niko više iz njega ne može biti

proteran, niti od njega pobeći. Kada je Cezar Avgust oterao

Ovidija u crnomorske Tome, pesniku se s pravom činilo da

je prognan iz samog života, jer ono što je on pod životom

podrazumevao zbivalo se jedino na Mediteranu. Ovidijev

svet dosezao je koliko i džilit rimskog legionara, a sve što

se izvan zaštite Romulovog štita dešavalo bilo je i – izvan

sveta. Zato je pevao poruku svih prognanika: „Učinite da

se moje kosti vrate u maloj urni da, iako mrtav, ne ostanem

u izgnanstvu.“ Ovidije je umro u tuđini. Kosti mu nisu vraćene

u Rim. Vraćene su u temelje evropske kulture, gde im

je mesto, ali gde je mesto i moštima Avgusta, čoveka koji

ga je prognao.

Jer, pesnik je glasnik i svog sela i glasnik sveta. Nemoguće

ga je proterati u ništavilo. Možete ga jedino oterati u slavu.

Ima znakova da Moć ovu istinu počinje da shvata.

Govoriti o piscu u tuđini nije što i govoriti o ma kom

čoveku u toj tuđini. Za ljude je jezik pomoćno sredstvo

egzistencije, prilagodljivo zajednici u kojoj se živi. Za pisca

je ono – jedino. On može sve promeniti, pa i zemlju, no,

osim izuzetno, ne i jezik svojih dela. Dugo biti izvan kruga

maternjeg jezika rizik je. Spona sa poreklom i tlom genetska

je, mitska. U ljudskim i umetničkim iskušenjima ona

antejski obnavlja istrošenu snagu. Van zemlje životodavno

korenje se suši, izvora te obnove nema. On postoji samo u

memoriji, a memorija je groblje i, kao i svako groblje, za

život nije. Stoga pisac u tuđini hoda oštricom brijača između

novih iskustava i starih uspomena, dva jedina vrela njegovog

nadahnuća. Hoće li nova iskustva razoriti uspomene ili ih

oploditi boljim razumevanjem – neizvesno je.

Ako je rizik prihvaćen, postoje i razlozi. Moji su profesionalne

prirode, ako to nije tek druga reč za ono što od

mene ište čovek. U načelu, pisac ne izražava samo svoje

već i neko opšte iskustvo. Oba izviru iz realnosti. Težinom

kamena potonuti u realnost opasno je kao i, poput eha ili

sene, živeti van nje. Da, zbunjen, od nje ne pobegnem, ali da

u nju ne potonem, izgubim nezavisnost mišljenja i sposobnost

da svoje teme uzdignem do izvesne univerzalnosti, bez

koje nema umetničke istine, izmakao sam se da tu realnost,

realnost svoje zemlje i njene sudbine, osmotrim i sa strane.

Ako sam uspeo, videće se. Ako nisam, plateau. Pošto

ovde nisam da upoznam Britance, nego još bolje svoj narod,

bojim se da ćete u mojim Pismima iz tuđine (Engleske) više

slušati o nama nego o njima. Iz toga kako čovek s Balkana

vidi svet videće se možda i kakvi smo sami. U drugima, kao

u ogledalu, videćemo sebe; u njihovim vrlinama, svoje mane;

u njihovim mogućnostima, svoja ograničenja; u njihovim

sposobnostima, svoje nemoći. A nadajmo se, premda nada

nije velika, u njihovim manama, ograničenjima i nemoćima

– izvesnu šansu za samopoštovanje.

Polje razlikovanja i podudaranja dve rase, tradicije, istorije,

sudbine, pa i civilizacije, neiscrpno je. Odakle početi?

Početi od činjenice da smo, barem mi u Srbiji, engleskog

poslanika dobili pre nego što smo od njih dobili engleski

klozet, ali da smo zato svog kralja ubili mnogo kasnije nego

oni, čini mi se preranim. Počnimo od nečeg jedino pouzdanog:

pripadamo istoj vrsti, ljudi smo i mi i oni. Ali osvrnete

li se oko sebe, uočićete da to veoma malo znači.