Sabrana pisma iz tuđine 3 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 3 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

2. Hiljadu devetsto osamdeset

četvrta, peta, šesta…

U Orwellovoj 1984. opisan je pašnjak koji junak romana

Smith zove Zlatnim krajem. Stari pašnjak obrstili su zečevi.

Njime vijuga putanja, unaokolo se vide krtičnjaci. U živici,

nasuprot poljani, brestove se grane blago povijaju na vetru, a

lišće, gusto kao ženska kosa, jedva primetno treperi. U blizini

teče potočić, u čijim se virovima, ispod vrba, igraju ribice.

U Bradfordovoj, filmskoj verziji romana vidimo taj pašnjak.

Nekoliko puta u Smithovom snu, jednom u stvarnosti

ljubavnog susreta s devojkom Julijom. Predeo iz sna

jednak je predelu na javi. I neuporedivo privlačniji nego u

Orwellovom kratkom i suvom opisu. Što je kod pisca tek

lirski nagoveštaj, kod reditelja je poetski simbol u svoj svojoj

nostalgičnoj raskoši. Čednom lepotom, čistotom nedirnute

prirode, on je Pašnjak Gospodnji, rajsko utočište u paklenoj

stvarnosti godine 1984. Povrh Smithovih humanih sumnji,

Julijine nevine plotnosti, njihove kratke ali uzvišene pobune

protiv tiranije Velikog Brata i njegove totalitarističke oligarhije,

zeleni, bujni pašnjak jedina je nada u ovoj umetnosti

hermetičkog, sivog beznađa koja nas ne plaši imaginarnim

svetom budućnosti, već upoznaje sa svetom u kome odavno

živimo. Svetom na glavu obrnutim, u kome se prošlost

menja, a budućnost je neizmenjiva, gde jezik ne oživljava

misao nego je ubija, gde se mir obezbeđuje ratom, ropstvo

proglašava slobodom, moć zasniva na strahu i neznanju, a

granice između laži i istine zauvek su izbrisane. I gde san,

pre nego što i on bude programiran, ostaje jedini slobodan

koridor kojim se iz mračnog sveta 1984, 1985, 1986, ili ko

zna koje, može pobeći u neki bolji. San i, naravno, smrt. I

kad Smithov mučitelj, prosvećeni inženjer ljudskih duša

O’Brien, kaže da će se opet sresti „tamo gde nema mraka“,

ovaj večni subjekt istorije i naivni predstavnik ljudske nade

veruje da to može biti samo na pašnjaku, u Zlatnom kraju

nad kojim uvek sija sunce. Oni se i sreću tamo gde mraka

nema. Samo, to nije Zlatni kraj, Pašnjak Gospodnji, poslednje

utočište humaniteta. To je podzemna ćelija policije, u

kojoj se sijalica, to jedino zatvoreničko sunce, nikada ne

gasi. I ta razlika između božanskog pašnjaka i ljudske pećine

večna je razlika između naših nada i istina, naših utopija i

realnosti, naših istorijskih ciljeva i naše istorije, a možda i

ljudske iluzije i ljudske sudbine.

Za ovu sumornu sliku Veka prosvećenosti i Dvomisli

njegove materijalističke civilizacije Radford dobija titulu

reditelja godine, a John Hurt, pobunjenik s razlogom ali

bez izgleda, prestiž najboljeg glumca. A šta smo mi gledaoci

dobili? Nismo dobili ništa. Naprotiv, izgubili smo nešto. I

baš se u tom gubitku sadrži naš najveći dobitak. Izgubili smo,

nadajmo se, nešto od sebičnjačke ravnodušnosti s kojom

gledamo svet oko sebe. Jer, pred ovim beskompromisnim

filmom nemamo utešan osećaj da vidimo budućnost, koja

se, ako smo mudri, može izbeći: koja se može, ali ne mora

dogoditi. Vidimo nešto što se svuda oko nas već događa.

Vidimo budućnost koja je već došla, ali još nije prošla i

nema izgleda da ikada prođe. Kada u filmu 1984. vidimo

izlive programirane mržnje, vidimo i prinudnu, treniranu,

programiranu mržnju što potresa i naš svet. Besmisleni rat

na ekranu tek preslikava besmislene ratove koje vodimo.

Bomba što razara London i za nas je već na nekoj lansirnoj

rampi. Kad sa Smithom prolazimo sirotinjskim četvrtima,

upoznajemo i bedu svojih geta, nepravde svojih socijalnih

utopija. U tupoj ravnodušnosti građana na filmu prepoznajemo,

ako smo pošteni, i vlastitu. Kad u zabranjenom

azilu svemoćne Partije sa Smithom posećujemo O’Briena,

ne možemo se ne spomenuti i svojih partija, svojih svemoćnika.

Umiranje od gladi Smithove majke i sestre umiranje je

ljudi i dece našeg sveta. Zatvaranje, mučenje i pogubljenje

Winstona Smitha zatvaranje je, mučenje i pogubljenje vašeg

sugrađanina, prijatelja, bližnjeg, ili će to uskoro biti, vaše je

to zatvaranje, mučenje i pogubljenje, ili će uskoro biti.

Ali, kad sa zebnjom pratimo tok Smithove pobune i svom

joj dušom dobro želimo, i sami postajemo plen opšte Dvomisli,

jer mi znamo da će se ona rđavo završiti. Ne što smo

Orwella čitali, već što, ma čemu se nadali, duboko u srcu

poznajemo svet u kome živimo.

Svet, u kome se, u pravoj, tek protekloj godini 1984. u 98

zemalja, članica Ujedinjenih nacija, ljudi, zaštićeni njenom

poveljom i svim mogućim humanističkim konvencijama,

u svrhu prevaspitavanja, reformisanja i društvenog prilagođavanja

potapahu u izmet, prženi behu na električnim

ražnjevima, sahranjivahu se po duševnim bolnicama i umlaćivahu

čekićima.

Svet u kome se još uvek robuje za mišljenje, i robuje

mišljenju, i upravo zato što se mišljenju robuje, na robiju se

zbog mišljenja ide.

Svet u kome još uvek ima samo jedan pouzdan način da

se čovek rodi, a već bezbroj sigurnih načina da se ubije, i

opet, hiljadu načina da se umre, a samo jedan da se preživi.

Svet u kome je svaki Smith osuđen na smrt, samo je pitanje

kada i kako će se presuda izvršiti. Engleski je pesnik John

Donne pevao:

Nikad ne pitaj za kim zvono zvoni,

Ono i za tebe zvoni.

Tako i mi, gledaoci Radfordovog filma, možemo reći:

„Ne pitajmo za koga od bola i stida urla mučeni Winston

Smith. Urla za sve koje u ovom času, bilo gde u svetu i bilo

zbog čega muče, progone, ponižavaju i ubijaju.“

Urla i za nas!