Sabrana pisma iz tuđine 4 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 4 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

3. Portret jedne usamljenosti

On nije bio jedini emigrant koga sam upoznao u parku, na

klupi. S vremenom ih je bilo toliko da sam poverovao kako

je svaki usamljeni čovek na klupi – emigrant. Ovoga o kome

je reč upoznao sam u uskoj aleji što se kao zelena iluzija

prolećne obnove života uvukla između sive Temze i otmenog,

edvardijanski crvenkastog Cheyne Walka. Pre rata, u zemlji, bio je fabrikant porcelana, a ovde, u izgnanstvu, živeo je od privremenih poslova, u čiju se prirodu nije upuštao,

ostavljajući da o njoj govore grube, žuljevite ruke. Očekivao

je, međutim, da se njegov položaj nabolje izmeni kad stignu

izvesna pisma, koja, opet, nikako da stignu jer su se ili negde

zagubila, ili bila zaustavljena, ali, prema njegovom mišljenju,

nipošto nisu mogla biti neposlata. Čekanje ga nije obeshrabrilo,

što duže pisma nisu dolazila, sve je više bio siguran

da će doći. Živeo je u South Kensingtonu, na tesnoj, trošnoj

mansardi, među debelim londonskim golubovima i debelim

londonskim oblacima. Odatle je mogao čuti tužno pištanje

šlepova sa Temze i sećati se Dunava. Nisam prozreo pravu

temu njegove nostalgije. Da li je to bio žal za zemljom koju

više nikad neće videti, ili za starim, dobrim životom kojim

više nikad neće živeti? Najzad, i to je svejedno: nesrećnom

čoveku malo znače razlozi nesreće. Žena mu je odavno umrla,

dece nije imao, o rođacima i prijateljima nije govorio,

pa sam zaključio da ni njih nema. Bio je sam. Nije, dakle,

imao bližnjeg da mu predloži starački dom, u kome njegova

usamljenost neće biti manja, ali će bar biti – zajednička. O

domu je mislio spontano. Razmišljao je o bliskom danu u

kome neće moći da se digne iz postelje, s pojedinostima

koje su me uverile da se to već događalo. Vraćao se ideji o

domu kao što se samoubica vraća ideji samoubistva, a mi

mu ne verujemo, ne što mislimo da ga neće izvršiti, nego

što se plašimo da će se ubiti u našem predsoblju, u ovom

slučaju – na mojoj klupi.

I s njim sam o usamljenosti razgovarao. Ona za njega nije,

kao za većinu ljudi, bila puka samoća, sumorna činjenica

da kad s klupe ustane, nema kome da ode, ili, kada se sutra

na klupu vrati, nema koga na njoj da zatekne. Usamljenost

je za njega pre svega bila posledica nesposobnosti ljudi da

shvate „u čemu je njegov stvarni problem“. Ne samo da je

to nerazumevanje stvaralo osećaj usamljenosti, nego mu je

i objašnjavalo zašto je usamljen i, što je još gore, zašto tome

bez pomoći drugih ljudi leka nema. Njega od usamljenosti

nisu mogle izlečiti ideje kao mene. Behu mu nužni ljudi.

Jedan čovek, u stvari. Čovek koji bi ga razumeo. I njegova

su sedenja po parkovima tuđine, njegova bazanja tuđim

ulicama, vezana bila za nadu da će takvog čoveka sresti.

U engleskoj panici da na mene kao takvog čoveka ne računa,

smesta sam hteo da ustanem i odem. Zadržao me je pisac

u meni, kradljivac tuđih patnji, tuđih nevolja. I kao pisac

trudio sam se da ga razumem, čuvajući od tog razumevanja

čoveka u piscu, štiteći svoju tzv. ljudskost od suvišnog učešća

u njegovoj priči i saučešća povodom njegove sudbine, koja

bi me prinudila da ga odvedem kući i uvela u dugotrajan

odnos, dužan da se kad-tad završi moralnom obavezom da

ga svake nedelje posećujem u staračkom domu.

„Možete li zamisliti“, pitao me je, „kako bi se osećao

poslednji čovek na svetu?“ Nisam mogao zamisliti. „Čovek

koji je izgubio prošlost, a budućnosti nema? Koji upravo

zato što nema budućnosti gubi i prošlost koju je imao?“ Ni

to nisam mogao da zamislim.

Parkom se spuštao kasni proletnji mrak. Kroz retko drveće,

kao kroz rešetke zatvora, leskala se reka i androidski

crvenele oči automobila. Na kućama iza nas palili su se prozori.

Otpočinjao je engleski porodični život. Tačno u minut,

kao što počinju pozorišne predstave. I često upravo toliko

i – iskren. Ali činjenica da su i u njemu ljudi bili usamljeni

i nesrećni nije bila uteha za one koji su usamljeni i nesrećni

bili po klupama gradskih parkova tuđine.

„U čemu je vaš problem, gospodine?“, upitao sam ga. Gledao

me je okom koje se stapalo s tminom. „U tome“, rekao

je. „U čemu – tome?“ „U vašem pitanju, gospodine.“ Ustao

je, poželeo mi laku noć i, uspravan za svoje godine, otišao.

Nikad ga više nisam video.

Emigrant je, pre i više od svega, usamljen čovek. I to

ni najmanje ne zavisi od njegove društvene ili personalne

pozicije. Poznajem jednog koji je još pre rata završio najbolje

engleske škole i ovde stekao zavidan ugled, koji ima

englesku porodicu i englesku strast za kriketom, koji izgleda

i ponaša se kao Englez, a ponekad kao Englez i misli, ali kad

kaže „kuća“, ne misli na London, nego na primorsko mesto

u kome je rođen.

Zato razumem svog usamljenog poznanika iz parka.

Želim mu da nađe svog čoveka. Čoveka koji ga neće pitati

u čemu je njegov problem. Čoveka koji će to – znati.

Mome emigrantskom poznaniku potreban je bio jedan

jedini čovek koji bi ga razumeo. Da bi se razumeo problem

emigracije, jedan čovek nije dovoljan. Mnogo je ljudi potrebno,

pod uslovom da većina među njima ne budu policajci.

Emigracija je nerazlučiv deo evropske istorijske tradicije i

nevoljan ishod njenih istorijskih prinuda, a naša emigracija,

ma šta, s pravom ili ne, o svakom izgnaniku pojedinačno

mislili – neotuđivi deo našeg naroda.

Njegova najobespravljenija, najusamljenija i najnesrećnija

manjina. Manjina koja, kao što je moj poznanik iz Cheyne

Walka čekao svog čoveka, još uvek čeka svoj narod.