Sabrana pisma iz tuđine 5 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 5 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

 4. Šta bi Živorad s Irskom?

Encyclopaedia Britannica je, pored Parlamenta, Berze, Timesa,

BBC-ja, Kraljevske kuće, a možda i kriketa, jedna od

folklornih institucija bez kojih Britanija nije ono što jeste,

ako se, bez stranačke mrzovolje, uopšte može definisati šta

ona, uistinu – jeste. To englesko Sveznanje savetuje da se,

uprkos srodnosti tla i jezika, Irska posmatra kao zaseban

komad zemlje. Običan Englez, naročito ako se snabdeva

u nekoj robnoj kući izloženoj povremenim i naprasnim

irskim bombama, dodaće: zemlje za koju bi najbolje bilo

da je haos geološke istorije nikad nije izbacio na površinu

Atlantika, ponajmanje u susedstvu. Niko mi nije poverio

da bi njeno vraćanje na dno okeana rešilo irsko pitanje,

ali su nostalgični uzdasi na temu zemljotresa morali nešto

značiti čak i u jeziku gde najlepše rečenice mahom ništa ne

znače. Prosečan Englez, naime, ne vidi zašto 1985. mora,

prolazeći engleskom ulicom, pored engleskih automobila,

zaobilaziti i irske eksplozive, samo stoga što je 1155. papa

Hadrijan IV Henryju II od Engleske Irsku dao na poklon,

i što su mu preci tu feudalnu benevolenciju tako ozbiljno

shvatili da su skoro osam stotina godina uporno nastojali

dar i da preuzmu.

U međuvremenu, Imperija je cvetala. Na vrhuncu beše

jedina u povesti u kojoj sunce nikada ne zalazi, za razliku

od izvesnih naroda kojima, izgleda, nikad nije ni izašlo.

Sledilo je vreme njenog demontiranja i zamenjivanja udruživanjem

negdanjih osvajača i osvojenih u ono što se zove

Commonwealth i predstavlja zajednicu neprijatnih uspomena

koje su odjednom postale privredno i geopolitički

korisne. U tom procesu, od koga domaća literatura bolje živi

nego neke novoobrazovane države, godine 1921. veći, južni

deo Irske dobija nezavisnost, postignutu kompromisom

između bombi i razuma. Manji, severni, Ulster, ostaje pod

suverenitetom engleske krune i irskog eksploziva.

Danas, 1985, protestantska većina, koja bi u Britaniji

da ostane, i katolička manjina, koja bi od nje da se odvoji,

još uvek vode rat iz XII veka, što, ako ništa drugo, svedoči

o rasnoj upornosti obe strane. Ulster je još poprište rada

bučnih bombi i nečujnog razuma, pri čemu nije sasvim

ispravan zaključak da su bombe redovno irske a razum

uvek engleski. Postoje, naime, i obrnuti primeri. Bilo kako

bilo, Severna Irska je hronična muka svake britanske vlade.

Kao što je muka svake američke vlade obnova pionirskog

duha (srećne mešavine vere u Boga i kolt), izraelske vlade

opstanak, arapskih vlada Izrael, sovjetske vlade zaštita od

neprijatelja, kojih, odnekud, ukoliko socijalizam napreduje,

umesto manje, ima sve više, naše jugoslovenske vlade kako

da se, uprkos svemu, snađemo, a nekih drugih vlada kako

na kraj da izađu sa svojim nezahvalnim narodima. Što je za

britansku vladu bio dugoročan strategijski zadatak, sličan

Istočnom pitanju na Balkanu, za građanina Londona, uključivši

i mene, bilo je kratkoročno taktičko pitanje kako prići

nekoj robnoj kući a ostati živ. Od eksplozije u Brightonu i

vladi je priušten logistički zadatak preživljavanja, s kojim

se do sada, moram priznati, strpljivo i srčano, nosio jedino

Englez na ulici.

Irsko pitanje, razume se, time neće biti rešeno. Britanske

vlade ništa nisu brže ako im vreme, pored osobnih satova,

određuje i jedan koji kuca ispod poda, kao što istraživač

leka protiv raka nema veći izgled na uspeh samo zato što je

bolest i sam dobio. Brzina, uostalom, nikad nije bila krunska

osobina ovdašnje uprave. Da jeste, valjda bi ta prokleta Irska

posle osam stotina godina bila već osvojena.

Istorija je knjiga koju valja čitati s nepoverenjem, a

budućnost knjiga koja se ne sme uzeti kao da je već napisana.

Niko ovde ne spori da je Irska bila okupirana. Ali, bilo je

to pre sedam stotina godina. Mehanička primena sumnjivih

istorijskih prava izmenila bi mapu sveta u ludačku sliku u

kojoj se ne bi znalo ni šta je čije, ni ko je šta, a nama bi u

Beograd dovela Turke.

Za Engleze ne brinem. Naći će već neko rešenje. Ne

odmah, ali – jednom. U Engleskoj se, po Heineu, ionako

sve događa sa stogodišnjim zakašnjenjem. Dodao bih – ali

se dogodi. A to je bolje nego da se, kao kod nas, događa

– pre vremena. Pretpostavljam da će se upriličiti neki od

čuvenih domaćih kompromisa koji zadovoljava obe strane,

mada ponekad jedna od istog zadovoljstva zviždi, a druga

zubima škripi.

Mene brine naš Živorad. Pitaćete se – otkuda Živorad

u irskoj priči? Doleteo je, kao i obično, čarterom, i smesta

postao ekspert za Britaniju. Pretpostavljam na bazi toga

što je, od pet Britanaca koje je u međuvremenu upoznao,

jedan bio iz Kraljeva, dvojica sa Barbadosa, četvrti Kinez iz

Hong Konga, a peti, na pasoškom, Pakistanac. I eto, taj je

moj sunarodnik Živorad, od koga očekujem veliku pomoć u

mojim emisijama, sedeo u sobi hotela Royal Court u gaćama,

pio rakiju i bio ljut. Zašto je naš čarter-Živorad bio ljut? Zato

što je zbog bombaškog alarma upravo utekao sa ulice. Ja sam

stajao kraj vrata i učio se brzopoteznom balkanskom državništvu.

Pitao sam ga, naime, šta bi on preduzeo s Ircima.

Sve bi’ ja njih, razumeš li me?

Razumeo sam ga. I zato se plašim. Ali se tajna naše marcijalne

psihologije time ne iscrpljuje. Niti rasvetljava zagonetka

naših opredeljenja. A ponajmanje objašnjava genealogija

naših zabluda. Jer, Živorad je i na aerodromu bio ljut. I

pre nego što smo se rukovali, pitao me indignirano, besno

mašući Politikom:

Ama šta ovi jebeni Englezi rade s tim nesretnim Ircima?

I sada, kome Živoradu verovati?

Najradije – nijednom.