Sabrana pisma iz tuđine 19 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 19 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

FAIR-PLAY AND FOUL-PLAY

Ma ko­li­ko to bilo ne­u­me­sno i ne­pra­ved­no, na­vi­kli smo da na­ro­de po­i­sto­većuje­mo s osobi­na­ma koje za njih držimo ka­rak­te­ri­stičnim. Ame­ri­kanci su pred­u­zim­lji­vi, Nemci disciplino­va­ni, Ita­li­ja­ni vese­li, Špan­ci po­no­sni, Kinezi mar­lji­vi, Ja­pan­ci ra­to­bo­rni. A na stra­ni su­mji­vi­jih od­li­ka, pošto ponovimo ja­pan­sku ra­to­bo­rnost, pro­gla­siv­ši je ovog puta krvoločnošću, ima na­ci­ja koje sma­tra­mo lenj­im, po­tul­je­nim, ne­po­u­zda­nim, pa i pri­tu­pim. Jevre­ji su, na pri­mer, bez ika­kve sum­nje, spo­sob­ni, no da li je to do­bra ili rđava oso­bi­na, zavisiće od toga vo­li­mo li ih ili ne. Srbi sebe sma­tra­ju hra­brim, a što se Živo­rad time po­no­si, a ja sebe iz­u­zi­mam, sa­mo­pošto­van­ju mog na­ro­da ni naj­man­je ne sme­ta. Iz­u­ze­ci uvek po­sto­je. Hoćemo li u nji­ma vi­de­ti iz­ro­de ili uzo­re, za­vi­siće od slučaja ko­jim se ova tema ne bavi.

En­gle­zi su po­zna­ti po fair-play-u, zbog ko­jeg je, više nego zbog zdra­ve pa­me­ti, ka­pe­tan Titanika po­to­nuo sa svo­jim bro­dom dok je en­gle­ski or­ke­star svi­rao val­ce­re, i zbog ko­jeg je, više nego zbog prav­dol­ju­bi­vo­sti, ne­pra­vično osum­njičeni ka­det, dečak Vin­slou, do­bio pro­ces pro­ti­vu Kral­jev­ske mor­na­ri­ce. Fair-play je, da­kle, ono što u očima ne­kom­pe­tent­nih stra­na­ca obe­ležava En­gle­ze, a u očima kom­pe­tent­ni­jih En­gle­za – pra­vi­lo društve­ne igre od koga ne treba očeki­va­ti čuda.

Encyclo­pa­e­dia Bri­tan­ni­ca ne de­fi­ni­se ni fair, ni su­pro­tan foul-play. Rečnici se slažu da pod prvim poj­mom val­ja pod­ra­zu­me­va­ti čistu, časnu, po­šte­nu, a pod dru­gim prl­ja­vu, nečasnu, nepoštenu igru. Igru ili zbil­ju, pod­jed­na­ko. Ove en­gle­ske reči do­bi­le su da­nas op­šte značenje i nji­ma obeleavažmo tip od­no­sa među lju­di­ma, pri­državan­je ili od­stu­pan­je od pra­vi­la život­ne igre, koja smo to­kom po­ve­sti pri­hva­ti­li kao ne­op­ho­dan uslov ci­vi­li­zo­va­nog op­stan­ka.

Kada je u fe­u­dal­nom boju za­ro­blja­van ple­mić, nije ubi­jan nego za ot­kup zadržavan. Bilo je nečasno umo­ri­ti ga, jer je pošteda plem­stva bila deo fair-play-a tadašnjih ra­to­va. Šta se ra­di­lo s prostim na­ro­dom, nije od značaja. Ovu pri­vi­le­gi­ju u naše pro­svećeno doba uživa­ju samo uspešni špiju­ni, pošto se pokaže da baš i nisu to­li­ko uspešni ko­li­ko se ve­ro­va­lo.

Go­vo­rićemo o fair-play-u u spor­tu i umet­no­sti, ne dotičući se isto­ri­je, ne­po­god­nog pol­ja za meren­je časti i pošten­ja.

Mo­de­ran boks, na­stao u Lon­do­nu, nije s početka imao ni­ka­kva pra­vi­la, osim što su bor­ci, sledeći bol­ju stra­nu ljud­ske prirode, uda­ra­li i obo­re­nog pro­tiv­ni­ka, ali mu nisu zu­bi­ma ki­da­li grk­ljan. U tu mlat­nja­vu za no­vac, što će, upr­kos sve­mu, boks osta­ti sve do da­nas, uvo­di osmi mar­kiz od Kvinsberija, Ser Džon Da­glas, isto­i­me­ne zakone. Na stra­nu to što je­dan pri­lično mračan čovek, rečeni Džon D­a­glas – koga ovde više vole da sma­tra­ju eks­cen­tričnim nego mrač­nim – čisto­tu uvo­di u do­ta­da prl­jav sport, više ne sme­te lu­pa­ti part­ne­ra gde i kako hoćete. Mi, na­sled­ni­ci doba pro­svećeno­sti, na taj smo na­pre­dak po­no­sni za­bo­rav­lja­jući da to nisu sme­li čini­ti ni Grci, hi­l­ja­da­ma go­di­na pre mar­ki­za od Kvinsberija. Po­li­de­uk, spar­tan­ski kral­je­vić, mitski sin Zev­sa i Lede, nije olim­pij­skim ven­cem bio ovenčan zato što je pro­tiv­ni­ke oba­rao udar­cem noge is­pod pre­po­na. Grci koji se nisu fer bo­ri­li, koji su kršili sve­te olim­pij­ske za­ko­ne, bi­va­li su prog­na­ni iz Grčke, da­kle i – iz sve­ta. Biti kažnjen neučestvovan­jem na Ol­im­pi­ja­di beše rav­no smr­ti.

Da­nas sjaj­ni Meken­ro do­bar deo igre pro­vo­di u bi­ra­nom mal­tre­ti­ran­ju part­ne­ra, su­di­ja i pu­bli­ke. Ova ga ne trpi, no u toj ne­tr­pelj­i­vo­sti ima i opa­sne lju­ba­vi pre­ma božan­skom daru kome je sve dopušteno. Ne bi inače bilo moguće da fer pu­bli­ka Vim­bl­do­na ona­ko bezočno ome­ta ser­vis Navratilove u match-lop­ti sa po­pu­la­rnom Kris Lojd. U svo­je vre­me En­gle­zi su iz Au­stra­li­je vra­ti­li kriket-pe­har pri­me­nom okru­tne tak­ti­ke, koju pra­vi­la nisu za­bran­ji­va­la, ali koja je tra­di­ci­o­nal­no bila iz­van smi­sla i duha ove uspav­lju­juće, sko­ro mo­ri­bund­ske igre. Pe­har ­je vraćen, ali po koju cenu? Takođe pre rata, po­raz en­gle­ske re­pre­zen­ta­ci­je u meču s Ju­go­sla­vi­jom ovde je oprav­dan ćevapčićima s lu­kom, što su ih go­sti­ma pret­hod­ne večeri pod­met­nu­li lu­ka­vi bal­kan­ski domaćini.

Fair-play iz­nad sve­ga pod­ra­zu­me­va pri­sta­jan­je na častan po­raz i pri­znan­je pro­tiv­ni­ku ako ga ovaj časno za­služi. Toga ima sve man­je i ovde, u ko­lev­ci fair-play-a. Su­vi­še je toga na koc­ki. To suviše je no­vac i pre­stiž, opet da­kle no­vac. Još uvek se tru­bi da je važno učestvo­va­ti, ali je to ui­sti­nu važno je­di­no ako se po­vrh toga i – po­be­di.

Evo i pri­me­ra s boj­nog po­lja umet­no­sti. Mno­go vre­me­na po­sle Ku­ro­sa­ve, prvi put jednogla­sno, do­bit­nik u Kan­u je­dan je Ju­go­slo­ven, Emir Ku­stu­ri­ca. Lon­don­ska kri­ti­ka ­je u potpu­no­sti ovaj uspeh ig­no­ri­sa­la. A kad bi ga po­me­nu­la, objašnjavala ga je mal­te­ne – ćevapčićima s lu­kom. Ulo­gu ali­bi­ja za en­gle­ski fi­ja­sko igrao je pred­sed­nik žiri­ja For­man, koji je izašao iz iste film­ske škole kao i jugosloven­ski re­di­telj. Bri­tan­ski film, dugo u kri­zi, u­pra­vo ovih go­di­na po­no­vo je u re­ne­san­si i beleži značajne međuna­rod­ne uspe­he. Zašto bi mu sme­tao tuđ uspeh, kad već ima to­li­ke svo­je?

I zašto je građanin zem­lje fair-play-a, g. Ha­ri­son, spi­ker BBC-a za vre­me rata, mene pozi­vao na usta­nak pro­tiv Ne­ma­ca, a nje­gov ko­le­ga sta­nov­ni­ke oku­pi­ra­nog ostr­va Džer­si, svo­je su­građane, na pokor­nost tim istim Nem­ci­ma?

I šta je konačno s tim fair-play-om koji se ni u mo­joj zem­lji baš slav­no ne pro­vo­di? Izgle­da da zah­te­va težak uslov: mo­ra­te naj­pre po­be­di­ti, pa tek onda za­služiti po­hva­lu što ste učestvo­va­li, i tek onda biti ve­li­ko­du­šan pre­ma oni­ma koje ste po­be­di­li.