Sabrana pisma iz tuđine 19 deo,
Laguna, Copyright © Borislav Pekić
FAIR-PLAY AND FOUL-PLAY
Ma koliko to
bilo neumesno i nepravedno, navikli smo da narode poistovećujemo
s osobinama koje za njih držimo karakterističnim. Amerikanci su preduzimljivi,
Nemci disciplinovani, Italijani veseli, Španci ponosni, Kinezi marljivi,
Japanci ratoborni. A na strani sumjivijih odlika, pošto ponovimo japansku
ratobornost, proglasivši je ovog puta krvoločnošću, ima nacija koje
smatramo lenjim, potuljenim, nepouzdanim, pa i pritupim. Jevreji
su, na primer, bez ikakve sumnje, sposobni, no da li je to dobra ili
rđava osobina, zavisiće od toga volimo li ih ili ne. Srbi sebe smatraju
hrabrim, a što se Živorad time ponosi, a ja sebe izuzimam, samopoštovanju
mog naroda ni najmanje ne smeta. Izuzeci uvek postoje. Hoćemo li u
njima videti izrode ili uzore, zavisiće od slučaja kojim se ova tema
ne bavi.
Englezi su poznati
po fair-play-u, zbog kojeg je, više
nego zbog zdrave pameti, kapetan Titanika potonuo sa svojim brodom dok
je engleski orkestar svirao valcere, i zbog kojeg je, više nego zbog
pravdoljubivosti, nepravično osumnjičeni kadet, dečak Vinslou, dobio
proces protivu Kraljevske mornarice. Fair-play je, dakle, ono što u očima nekompetentnih stranaca
obeležava Engleze, a u očima kompetentnijih Engleza – pravilo
društvene igre od koga ne treba očekivati čuda.
Encyclopaedia Britannica ne definise ni fair, ni suprotan
foul-play. Rečnici se slažu da pod
prvim pojmom valja podrazumevati čistu, časnu, poštenu, a pod drugim
prljavu, nečasnu, nepoštenu igru. Igru ili zbilju, podjednako. Ove engleske
reči dobile su danas opšte značenje i njima obeleavažmo tip odnosa među
ljudima, pridržavanje ili odstupanje od pravila životne igre, koja
smo tokom povesti prihvatili kao neophodan uslov civilizovanog opstanka.
Kada je u feudalnom
boju zarobljavan plemić, nije ubijan nego za otkup zadržavan. Bilo je
nečasno umoriti ga, jer je pošteda plemstva bila deo fair-play-a tadašnjih ratova. Šta se radilo s prostim narodom,
nije od značaja. Ovu privilegiju u naše prosvećeno doba uživaju samo
uspešni špijuni, pošto se pokaže da baš i nisu toliko uspešni koliko se verovalo.
Govorićemo o fair-play-u u sportu i umetnosti, ne
dotičući se istorije, nepogodnog polja za merenje časti i poštenja.
Moderan boks, nastao
u Londonu, nije s početka imao nikakva pravila, osim što su borci,
sledeći bolju stranu ljudske prirode, udarali i oborenog protivnika,
ali mu nisu zubima kidali grkljan. U tu mlatnjavu za novac, što će, uprkos
svemu, boks ostati sve do danas, uvodi osmi markiz od Kvinsberija, Ser
Džon Daglas, istoimene zakone. Na stranu to što jedan prilično mračan
čovek, rečeni Džon Daglas – koga ovde više vole da smatraju ekscentričnim
nego mračnim – čistotu uvodi u dotada prljav sport, više ne smete lupati
partnera gde i kako hoćete. Mi, naslednici doba prosvećenosti, na taj
smo napredak ponosni zaboravljajući da to nisu smeli činiti ni Grci,
hiljadama godina pre markiza od Kvinsberija. Polideuk, spartanski
kraljević, mitski sin Zevsa i Lede, nije olimpijskim vencem bio ovenčan
zato što je protivnike obarao udarcem noge ispod prepona. Grci koji se
nisu fer borili, koji su kršili svete olimpijske zakone, bivali su
prognani iz Grčke, dakle i – iz sveta. Biti kažnjen neučestvovanjem na Olimpijadi
beše ravno smrti.
Danas sjajni
Mekenro dobar deo igre provodi u biranom maltretiranju partnera, sudija
i publike. Ova ga ne trpi, no u toj netrpeljivosti ima i opasne ljubavi
prema božanskom daru kome je sve dopušteno. Ne bi inače bilo moguće da fer publika
Vimbldona onako bezočno ometa servis Navratilove u match-lopti sa popularnom
Kris Lojd. U svoje vreme Englezi su iz Australije vratili kriket-pehar
primenom okrutne taktike, koju pravila nisu zabranjivala, ali koja
je tradicionalno bila izvan smisla i duha ove uspavljujuće, skoro moribundske
igre. Pehar je vraćen, ali po koju cenu? Takođe pre rata, poraz engleske
reprezentacije u meču s Jugoslavijom ovde je opravdan ćevapčićima s
lukom, što su ih gostima prethodne večeri podmetnuli lukavi balkanski
domaćini.
Fair-play iznad svega podrazumeva
pristajanje na častan poraz i priznanje protivniku ako ga ovaj časno
zasluži. Toga ima sve manje i ovde, u kolevci fair-play-a. Suviše je toga na kocki. To suviše je novac i prestiž,
opet dakle novac. Još uvek se trubi da je važno učestvovati, ali je to uistinu
važno jedino ako se povrh toga i – pobedi.
Evo i primera s
bojnog polja umetnosti. Mnogo vremena posle Kurosave, prvi put jednoglasno,
dobitnik u Kanu jedan je Jugosloven, Emir Kusturica. Londonska kritika
je u potpunosti ovaj uspeh ignorisala. A kad bi ga pomenula,
objašnjavala ga je maltene – ćevapčićima s lukom. Ulogu alibija za engleski
fijasko igrao je predsednik žirija Forman, koji je izašao iz iste filmske
škole kao i jugoslovenski reditelj. Britanski film, dugo u krizi, upravo
ovih godina ponovo je u renesansi i beleži značajne međunarodne uspehe.
Zašto bi mu smetao tuđ uspeh, kad već ima tolike svoje?
I zašto je
građanin zemlje fair-play-a, g. Harison,
spiker BBC-a za vreme rata, mene pozivao na ustanak protiv Nemaca, a
njegov kolega stanovnike okupiranog ostrva Džersi, svoje sugrađane,
na pokornost tim istim Nemcima?
I šta je konačno s
tim fair-play-om koji se ni u mojoj
zemlji baš slavno ne provodi? Izgleda da zahteva težak uslov: morate
najpre pobediti, pa tek onda zaslužiti pohvalu što ste učestvovali, i
tek onda biti velikodušan prema onima koje ste pobedili.
No comments:
Post a Comment