Sabrana pisma iz tuđine 26 deo,
Laguna, Copyright © Borislav Pekić
O SKRIVENIM ČARIMA KORUPCIJE
S vremena na vreme
britansku javnost potresa vest o korupcionaškim aferama u organima
državne vlasti. Jedna od poslednjih bila je potkupljivanje izvesnih
inspektora londonske policije od strane podzemlja.
Kad su posredi
drugi, šta je korupcija – dobro znamo. U nedoumici smo jedino kad je
reč o nama. Tako je i u mojoj zemlji revolucija dobro znala šta je korupcija
u kraljevskom režimu; šta je korupcija u vlastitom, morala je tek da
uči.
Kada u Britaniji
na videlo izbije neka korupcija, javnost zauzima stav neumoljivog
pravednika s isukanim mačem indignacije u ruci. Pogođenim se osećaju i
oni čiji najbolji poslovi žive od podmićivanja drugih. U ovom slučaju, što
dopušteno je volu, Jupiteru nije. No, ako zanemarimo one što su odlučno
protivu tuđe korupcije, a svoju snalažljivošću zovu, većina ljudi gaji
častan gnev protiv jedne od najgorih zloupotreba poverenja od strane
države i njenih organa. Udružili smo se u čopor da nam bude bolje. Izabrali
smo i najbolje pse da nas čuvaju.
A evo, kradu nas
upravo oni. Umesto vukova iz gore, ovce nam odnosi naš pas čuvar.
Razumem taj
gnjev izdatog poverenja i delim ga. Ali, uopštavanja su uvek opasna.
Da li je nešto dobro ili zlo, ne zavisi često od toga je li to dobro ili
zlo samo po sebi, nego i u kakvim se okolnostima ispoljava. Ubistvo, dobro
u ratu, zlo je u miru. Pa ni tada svako. Ubistvo što ga vrši sud, na primer,
uglavnom se smatra dobrim. Što je za jednog čoveka otrov, drugome može
lek da bude. Sve će od okolnosti zavisiti.
Slutite jamačno,
da se, čim ovoliko odugovlačim, spremam za dokazivanje neke moralno
sumnjive pretpostavke. To je istina, ali je moram izreći: i korupcija
ima svoje dobre strane, a u izvesnim prilikama ona je jedini način da
se opstane. Zato sam, rizikujući vaše nezadovoljstvo, ovaj komentar
nazvao pričom o njenim skrivenim čarima. Ispričaću vam dve povesti. Obe
se na sudu događaju i u oba slučaja optuženi je kriv za antidržavnu aktivnost,
čija priroda u ovom trenutku nije važna. U oba slučaja podmićivanjem nadležnih,
dakle korupcijom, postižu oslobađajuću presudu. Hoćemo li u oba slučaja
korupciju osuditi kao nemoralnu? Vi biste je, jamačno, bez predomišljanja
osudili. Ja bih najpre razmislio o okolnostima u kojima je pomoću nje
postignuto oslobođenje. Jer, prvo se suđenje odigrava u demokratskom,
drugo u totalitarnom poretku. U prvom slučaju, korupcija je oslobodila
uistini krivog, u drugom možda i nevinog čoveka od zakona koji su krivi.
Zar je ona onda u oba slučaja rđava i nepoželjna? U načelu, naravno, jeste,
rđava je i nepoželjna, ali se pravi život, srećom, ne sastoji od načela,
ili ne bar samo od njih, jer da se sastoji i da se ona bezprizivno primenjuju,
života verovatno ne bi ni bilo.
Zamislite sada
da živite u diktaturi. Imenovati je nećemo, jer je u ovom najdemokratskijem od svih vekova
ima napretek, pa je svejedno koju ćete izabrati. Zamislite, takođe,
da vam je neko iz kuće, neko blizak i drag, vaš sin, otac, brat, zapao u nevolju
zbog toga što je nešto nepoželjno rekao ili napisao, što ni po stepenu opšte
prosvećenosti, ni po prirodi civilizacije u kojoj živimo, a ni po
zdravom ljudskom razumu, ne bi smelo da bude gonjivo, ali što se proganja
u diktaturama koje su projektovane i realizovane izvan i te prosvećenosti,
i te civilizacije, i tog razuma. Zamislite sada dve vrste ovakve
diktature. Jednu u kojoj vlada savršena moralna čistota, gde korupcije
nema, i drugu, u korupciju ogrezlu, gde za sve ima puta i načina, osim, dabome,
da se takva država promeni. Gde biste voleli da sude vašem sinu, ocu, bratu?
Tamo gde ga možete spasiti nečasnom korupcijom ili tamo gde bi i vas zbog
nje osudili? Pretpostavljate li kao čestit čovek poštovanje visokih
principa ili spasavanje voljenog sina? Ako ste sačuvali sina na račun
principa, moram vas osuditi ali i razumeti. Ako ste, pak, sačuvali
princip a sina žrtvovali, ne mogu vas osuditi ali ni razumeti. Mogu se
diviti vašoj načelnosti i nepokolebljivosti vaših moralnih nazora,
ali, ako ste otac, ne bih voleo da budem vaš sin; a ako ste državnik, vaš
državljanin.
Postoje, dakle,
duboki razlozi zbog kojih je Šumpeter, teoretičar evropske socijaldemokratije,
rekao da je, u uslovima diktature, nepoštovanje zakona (jer i ona je
sama izvan zakona) i korupcija (jer i ona je sama korumpiranje ljudske
prirode), možda jedino sredstvo kojim se olakšava život.
Kada su se legije
jednog rimskog konzula u bici pokazale rđavo, naredio je on njihovo
desetkovanje. Svaki je deseti legionar, bez obzira na rang i držanje u
boju, imao da bude pogubljen. Izbor pade i na njegovog sina. Da nevolja
bude veća, sin je bio jedinac, a još veća da bude, bio je jedan od najhrabrijih
boraca u toj bici. Legija je pred konzula klekla i za mladića molila
milost. Konzul je ostao veran rimskim principima. Sin mu je bio pogubljen.
Bio je deseti. Imao je hrabrosti ali i rđavo mesto u stroju.
Kada su rimske vrline
umrle, rimski su senatori od imperatora Gaja Kaligule glave otkupljivali
svojim imanjima. Ali, bar u teoriji, mogli su ih otkupiti.
U prvom je
slučaju jedna vrlina trijumfovala, ali je nevin čovek pogubljen; u
drugom, trijumfuje korupcija, ali se nevin čovek spasava. U kome bi poretku
radije živeli? Ako kažete u prvom, on je bez sumnje časniji, no uvek može
doći do prebrojavanja i vi biti deseti. Ako kažete u drugom, morate
biti jako bogati.
Ja, lično, u nekom
trećem, samo ga još nisam upoznao.
No comments:
Post a Comment