Sabrana pisma iz tuđine 27 deo,
Laguna, Copyright © Borislav Pekić
JEDNA OSTAVKA I JEDAN NAUK
Godine 1886. ministar
Džosef Čemberlen napustio je vladu premijera Gledstona usred sednice.
Stotinu godina je valjalo čekati da se scena, nesvojstvena ležernom
britanskom političkom životu, ponovi. I svakako će još sto proći dok se
ne desi i treći put. Kao što se čovek ne sahranjuje pre nego što umre, nego
– iz poznatih razloga – tek posle smrti, ovde je nekako osveštan način
da se ostavke daju pošto minu prvi i pravi razlozi za nju, da budu praćene
izmenom srdačnih i velikodušnih pisama između ljudi koji se ne trpe
(podnosioca i primaoca ostavke), i da sve liči na rastanak ljubavnika
što ih razdvaja pre okrutnost života nego hlađenje njihove strasti.
Čovek koji je posle
sto godina još jednom prekršio udoban kompromis između želje i nužde,
želje da se na položaju što duže ostane i nužde da se s njega pre vremena
ode, i to usred sednice vlade, britanski je ministar odbrane g. Majkl
Heseltajn. Dana 9. januara 1986, tačno u 11,10 po Grinviču, pošto je sednica
trajala jedva jedan sat, napustio je on Dauning Strit 10 kroz najslikanija
vrata sveta i našao se na ulici, na kojoj, ne očekujući ga tako rano, nije
stajao njegov šofer, te je ministar, praćen kamerama, do ministarstva,
da stvari svoje spakuje, otišao pešice.
Na konferenciji
za štampu on je, između ostaloga, rekao: „Ako osnova za poverenje
između premijera i njegovog ministra odbrane više ne postoji, za
mene nema mogućnosti da sa čašću u takvom kabinetu služim.“ Upamtimo izjavu
jer ona je tema ovog komentara. Zato u njemu neće biti reči o razlozima
s kojih se g. Heseltajn sa gđom Tačer razišao, niti da li je u pravu bio.
Govorićemo o demokratskoj instituciji ostavke, o pravu na nju i
dužnosti da se ona u izvesnim prilikama podnese. Za Britance, pa i za
mene i mog ćutljivog partnera Živorada, od većeg je praktičnog značaja
što je g. Heseltajn uopšte podneo ostavku, nego zašto je tu ostavku dao.
Jer znamo da ima ministara koji sasvim mirno ostaju u vladi s čijom se
politikom ne slažu i za to ih ne boli glava, i da ima država koje to dopuštaju,
jer i njih zbog toga glava ne boli. (Narod u međuvremenu boli, ali on, kao
što je poznato, nema glavu, pa mu je lakše.)
Ostavke ili uklanjanje
iz kabineta nisu u britanskom političkom životu nikakva novost. Čak
i da zbog nesređenog privatnog života jednog ministra, u našem primeru
Profjuma, padne vlada. S jedne slavljeničke slike prošlogodišnje konferencije
Konzervativne stranke, od šest snimljenih ministara, četvorica više
nisu u vladi, iako su na slici ostali, dok bi u izvesnim savesnijim
državama poskidani bili i sa slika. Ima, takođe, zemalja u kojima bi
ovakva ostavka, možda i sa sličnim načelnim obrazloženjem, bila ne samo novost,
već i – dobrodošla novost. Makar i jedan jedini put. I makar samo zato
da svet vidi kako se takve bizarne stvari, da neko s visokog i uglednog
položaja ode sam a ne da uvek mora biti najuren, mogu i tamo dogoditi,
isto onako prirodno kao što kiša ponekad može pasti i u pustinji.
Pustinja zbog te jedne kiše neće postati plodna, ali se više neće moći tvrditi
da u pustinji kiše baš nikada ne padaju.
U pogledu načina
odlaska s visokog položaja ima raznih postupaka i raznih zemalja. U
nekima se odlazi kad njihova stranka izgubi izbore, kad ih oteraju
ili kad sami podnesu ostavku. U drugima tako se ne može otići, jer u njima
se izbori nikad ne gube. Ili se uopšte ne održavaju, ili, ako se i održe,
uvek se dobiju. (Logično je, naime, da se izbori ne održavaju zato da se
izgube, nego da se dobiju. Nelogično je izgubiti ih. A pošto se u demokratijama
i gube, proizilazi da su sve demokratije pomalo nelogične.) Ali, čak
i u takvim zemljama ljudi s položaja mogu biti prosto najureni.
Ima, međutim, zemalja
gde nekog s jednog položaja možete maknuti jedino ako ga postavite na
neki drugi. Da ga se stvarno rešite, možete se pouzdati samo u smrt.
Kako nauka sve više produžuje ljudski vek, u takvim se zemljama, u daljoj
budućnosti, mogu očekivati i besmrtni rukovodioci.
Narod, koji je
praktičan, umiraće, razume se, na vreme.
Općenito se, ni
po temperamentu, ni po nazorima, ni po dosadašnjoj karijeri, ministar
Heseltajn ne smatra prirodnim stanovnikom političke divljine u koju
je ostavkom upao. A po kakvoći ne spada u poslanike sa zadnjih konzervativnih
klupa, što ih izvesni pakosni komentatori smatraju, posle lišaja,
najnižom formom britanskog političkog života, nižom čak i od članova
Gornjeg doma, živog Panteona mrtvih britanskih političara. A ipak je
ostavku podneo i preselio se u klupe za stranačke moribunde. Hoće li se
on ili neće u politički vrh vratiti, svejedno je za mene, za vas, a
jamačno i za Britance. No, ni za koga nije svejedno hoće li ostavka negde
ostati, a negde tek postati opšte mesto demokratskog javnog života.
Jer, ostavka je
najviša forma odgovornosti političara, njegov najodgovorniji čin
i njegova poslednja odbrana od onoga što se, ako se više sa voljom i savešću
ne čini, smatra – beščašćem. Ko na ostavku nije spreman, nije spreman za
demokratiju.
Taj je očigledno
spreman, a jednom će to i doživeti, da čuje ono što je čuo potomak ministra
Čemberlena s kojim smo komentar počeli, prvi ratni predsednik britanske
vlade, Nevil Čemberlen, kome je, u maniru Olivera Cromvela, u Parlamentu
rečeno:
„Isuviše ste dugo
sedeli u ovim klupama za ono malo dobra što ste ga učinili. Kažem vam,
odlazite, i da vas više nikad ne vidimo. Za ime boga, odlazite!“
Nevil Čemberlen
je otišao. Ne znam, avaj, hoće li i sa onim drugima baš tako lako ići.
No comments:
Post a Comment