Sabrana pisma iz tuđine 27 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 27 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

JED­NA OSTAV­KA I JE­DAN NAUK

 

 

Go­di­ne 1886. mi­ni­star Džo­sef Čem­ber­len na­pu­stio je vla­du pre­mi­je­ra Gled­sto­na usred sed­ni­ce. Sto­ti­nu go­di­na­ je val­ja­lo čeka­ti da se sce­na, ne­svoj­stve­na ležer­nom bri­tan­skom po­li­tičkom životu, po­no­vi. I sva­ka­ko će još sto proći dok se ne desi i treći put. Kao što se čovek ne sa­hran­ju­je pre nego što umre, nego – iz po­zna­tih raz­lo­ga – tek po­sle smr­ti, ovde je ne­ka­ko osveštan na­čin da se ostav­ke daju pošto minu prvi i pra­vi raz­lo­zi za nju, da budu praćene iz­me­nom sr­dač­nih i ve­li­ko­dušnih pi­sa­ma između lju­di koji se ne trpe (pod­no­si­o­ca i pri­ma­o­ca ostav­ke), i da sve liči na ra­sta­nak lju­bav­ni­ka što ih raz­dva­ja pre okrut­nost živo­ta nego hlađenje nji­ho­ve stra­sti.

Čovek koji je po­sle sto go­di­na još jed­nom pre­kr­šio udo­ban kom­pro­mis između želje i nužde, želje da se na položaju što duže osta­ne i nužde da se s nje­ga pre vre­me­na ode, i to usred sed­ni­ce vla­de, bri­tan­ski ­je mi­ni­star od­bra­ne g. Majkl He­sel­tajn. Dana 9. ja­nu­a­ra 1986, tačno u 11,10 po Grin­viču, pošto je sed­ni­ca tra­ja­la je­dva je­dan sat, na­pu­sti­o­ je on Dau­ning Strit 10 kroz naj­sli­ka­ni­ja vra­ta sve­ta i našao se na uli­ci, na ko­joj, ne očeku­jući ga tako rano, nije sta­jao nje­gov šo­fer, te je mi­ni­star, praćen ka­me­ra­ma, do mi­ni­star­stva, da stva­ri svo­je spa­ku­je, otišao pešice.

Na kon­fe­ren­ci­ji za štam­pu on je, između osta­lo­ga, re­kao: „Ako osno­va za po­ve­ren­je između pre­mi­je­ra i nje­go­vog mi­ni­stra od­bra­ne više ne po­sto­ji, za mene nema mogućno­sti da sa čašću u ta­kvom ka­bi­ne­tu služim.“ Upam­ti­mo iz­ja­vu ­jer ona je tema ovog ko­men­ta­ra. Zato u nje­mu neće biti reči o raz­lo­zi­ma s ko­jih se g. He­sel­tajn sa gđom Tačer razišao, niti da li je u pra­vu bio. Go­vo­rićemo o de­mo­krat­skoj in­sti­tu­ci­ji ostav­ke, o pra­vu na nju i dužno­sti da se ona u iz­ve­snim pri­li­ka­ma pod­ne­se. Za Bri­tan­ce, pa i za mene i mog ćutlji­vog part­ne­ra Živo­ra­da, od većeg je prak­tičnog značaja što je g. He­sel­tajn uop­šte pod­neo ostav­ku, nego zašto je tu ostav­ku dao. Jer zna­mo da ima mini­sta­ra koji sa­svim mir­no osta­ju u vla­di s čijom se po­li­ti­kom ne slažu i za to ih ne boli gla­va, i da ima država koje to do­pu­šta­ju, jer i njih zbog toga gla­va ne boli. (Na­rod u međuvre­me­nu boli, ali on, kao što je po­zna­to, nema gla­vu, pa mu je lakše.)

Ostav­ke ili uklan­jan­je iz ka­bi­ne­ta nisu u bri­tan­skom po­li­tičkom živo­tu ni­ka­kva no­vost. Čak i da zbog ne­sređenog pri­vat­nog živo­ta jed­nog mi­ni­stra, u našem pri­me­ru Pro­fju­ma, pad­ne vla­da. S jed­ne slav­lje­ničke sli­ke pro­šlo­go­dišnje kon­fe­ren­ci­je Kon­zer­va­tiv­ne stran­ke, od šest snim­lje­nih mi­ni­stara, četvo­ri­ca više nisu u vla­di, iako su na sli­ci osta­li, dok bi u iz­ve­snim sa­ve­sni­jim država­ma po­ski­da­ni bili i sa sli­ka. Ima, ta­ko­đe, ze­mal­ja u ko­ji­ma bi ova­kva ostav­ka, možda i sa sličnim načel­nim obra­zložen­jem, bila ne samo no­vost, već i – do­bro­došla no­vost. Ma­kar i je­dan ­je­di­ni put. I ma­kar samo zato da svet vidi kako se ta­kve bi­za­rne stva­ri, da neko s vi­so­kog i ugled­nog položaja ode sam a ne da uvek mora biti naj­u­ren, mogu i tamo do­go­di­ti, isto ona­ko pri­rod­no kao što kiša po­ne­kad može pa­sti i u pu­stin­ji. Pustinja zbog te jed­ne kiše neće po­sta­ti plod­na, ali se više neće moći tvr­di­ti da u pu­stin­ji kiše baš ni­ka­da ne pa­da­ju.

U po­gle­du načina od­la­ska s vi­so­kog položaja ima ra­znih po­stu­pa­ka i ra­znih ze­mal­ja. U ne­ki­ma se od­la­zi kad nji­ho­va stran­ka iz­gu­bi iz­bo­re, kad ih ote­ra­ju ili kad sami pod­ne­su ostav­ku. U drugi­ma tako se ne može otići, jer u njima se iz­bo­ri ni­kad ne gube. Ili se uopšte ne odr­ža­va­ju, ili, ako se i održe, uvek se do­bi­ju. (Logično je, na­i­me, da se iz­bo­ri ne održava­ju zato da se iz­gu­be, nego da se do­bi­ju. Ne­lo­gično je iz­gu­bi­ti ih. A pošto se u de­mo­kratijama i gube, pro­iz­ila­zi da su sve de­mo­kra­ti­je po­ma­lo ne­lo­gične.) Ali, čak i u ta­kvim zem­lja­ma lju­di s položaja mogu biti pro­sto naj­u­re­ni.

Ima, međutim, ze­mal­ja gde ne­kog s jed­nog položaja možete mak­nu­ti­ je­di­no ako ga po­sta­vi­te na neki dru­gi. Da ga se stvar­no re­ši­te, mo­že­te se po­u­zda­ti samo u smrt. Kako na­u­ka sve više pro­dužuje ljud­ski vek, u ta­kvim se zem­lja­ma, u da­l­joj budućno­sti, mogu očeki­va­ti i be­smrt­ni ru­ko­vo­di­o­ci.

Na­rod, koji je prak­tičan, umi­raće, raz­u­me se, na vre­me.

Općeni­to se, ni po tem­pe­ra­men­tu, ni po nazo­ri­ma, ni po do­sa­da­šnjoj ka­ri­je­ri, mi­ni­star Hesel­tajn ne sma­tra pri­rod­nim stan­ov­ni­kom po­li­tičke div­lji­ne u koju je ostav­kom upao. A po ka­kvoći ne spa­da u po­sla­ni­ke sa zad­njih kon­zer­va­tiv­nih klu­pa, što ih iz­ve­sni pa­ko­sni ko­men­ta­to­ri sma­tra­ju, po­sle lišaja, naj­nižom for­mom bri­tan­skog po­li­tičkog živo­ta, nižom čak i od čla­no­va Gorn­jeg doma, živog Pan­te­o­na mr­tvih bri­tan­skih po­li­tičara. A ipak je ostav­ku pod­neo i pre­se­lio se u klu­pe za stra­načke mori­bun­de. Hoće li se on ili neće u po­li­tički vrh vra­ti­ti, sve­jed­no je za mene, za vas, a jamačno i za Bri­tan­ce. No, ni za koga nije sve­jed­no hoće li ostav­ka ne­gde osta­ti, a ne­gde tek po­sta­ti opšte me­sto de­mo­krat­skog jav­nog živo­ta.

Jer, ostav­ka je naj­vi­ša for­ma od­go­vor­no­sti po­li­tičara, nje­gov naj­od­go­vor­ni­ji čin i nje­go­va po­sled­nja od­bra­na od ono­ga što se, ako se više sa vol­jom i sa­vešću ne čini, sma­tra – beščašćem. Ko na ostav­ku nije spre­man, nije spre­man za demokra­ti­ju.

Taj je očigled­no spre­man, a jednom će to i dožive­ti, da čuje ono što je čuo po­to­mak mi­ni­stra Čem­ber­lena s ko­jim smo ko­men­tar počeli, prvi rat­ni pred­sed­nik bri­tan­ske vl­a­de, Ne­vil­ Čem­berlen, kome je, u ma­ni­ru Oli­ve­ra Crom­ve­la, u Par­la­men­tu rečeno:

„Isu­više ste dugo se­de­li u ovi­m klu­pa­ma za ono malo do­bra što ste ga učini­li. Kažem vam, od­la­zi­te, i da vas više ni­kad ne vi­di­mo. Za ime boga, od­la­zi­te!“

Ne­vil­ Čem­ber­len je otišao. Ne znam, avaj, hoće li i sa onim dru­gi­ma baš tako lako ići.