Sabrana pisma iz
tuđine 46 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić
PREDLOG ZA EVROPSKI BUDŽET 2000. GODINE
Ako se do 2000. godine
ostvari Napoleonov san o Ujedinjenim Državama Evrope, mi, njeni vatreni
zagovornici, već sada moramo ozbiljno razmišljati o njenom budžetu.
U telu države budžet je isto što i kičma u ljudskom. Država bez ideologije
i može opstati – čini se čak i bolje nego s njom – ali je bez budžeta teško
zamisliti. Državi je, takođe, mnogo lakše da živi bez ikakvog morala
nego bez i najglupljeg budžeta. Zato je bodro mahanje crvenim, otrcanim,
stotinu godina starim koferčetom s aktom novog državnog budžeta, ispred
rezidencije ministra finansija, obasjano optimističkim osmejkom
njegovog, u načelu, a i preko cele godine, pesimističkog tvorca, najvažniji
čin u britanskom političkom kalendaru, posle obligatnog govora Njenog
Veličanstva pred Parlamentom u novembru, iz kojeg saznajemo – šta ona
o stanju u zemlji ne misli, i šta o tom stanju misli njena vlada. Imam
utisak da smo, posle mnogo godina planiranja odoka, i mi Jugosloveni
konačno shvatili važnost budžeta, te se u poslednje vreme intenzivno
bavimo rasporedom i raspodelom dugova, u nadi da će nam oni jednom doneti
i neke prihode.
Iako nije dečja
igra, budžet liči na klackalicu. Održati ga u ravnoteži moguće je na dva
načina. Izjednačenjem rashoda i prihoda na oba kraja klackalice ili
balansiranjem rashoda i zajmova. U drugom slučaju, ma koliki rashodi,
zajmovi ne smeju biti mali, odnosno takvi da se mogu vratiti. Moraju
bili što veći, po mogućnosti takvi da svako vraćanje čine neverovatnim.
Samo se tako mogu obezbediti novi zajmovi, koji će kod poverilaca
održavati bolesnu nadu da će i stari biti vraćeni.
Uravnotežen
budžet san je svakog ministra finansija. Engleskog ministra i mora. A
našeg već i čista iluzija. Ja ću stoga govoriti o jednom – budžetu
buduće Ujedinjene Evrope – koji se uz mala lišavanja može dovesti u savršeno
stanje, samo ako se o njemu na vreme razmisli.
Neću ukazati u
troškove predviđene za unapređenje života naroda. Narod će, kao i uvek,
dobiti što od važnijih stvari preostane, a to su mahom obećanja da će
idućeg puta dobiti i više. Pošto ovaj put neće dobiti ništa, idući put će
dobiti više od toga, što opet – ne preterujmo u rasipništvu – ne mora
značiti da će uopšte nešto dobiti, nego da je ono što neće dobiti manje od
onog što ni ranije nije dobijao. Budžet, najpre, mora predvideti znatna
sredstva za održavanje izvesnog biološkog života i u nezaposlenima,
dok nauka ili neka napredna ideologija ne otkriju način da ta neradna,
a pomalo i neuviđavna, masa živi bez ikakvih sredstava. Ogromna sredstva
na žalost, valja izdvojiti i za penzionere, koji za ekonomiju predstavljaju
veću napast od svake elementarne nesreće. Sredstva moraju biti odgojna.
Stalno povećavanje penzija povećava iluziju tih ljudi da su u nečemu zaslužni.
Ovakvu nerentabilnu samodopadljivost valja dekuražirati i ne udovoljavali
joj olakšicama koje penziju čine poželjnom, umesto da je svakome ogade.
Novac izdvojen za usklađivanje penzija s troškovima životarenja ići
će društvima za propagandu eutanazije i crkvama, čija predstava o zagrobnom
životu ima najviše izgleda da umirovljenike navede na zdravo i samoinicijativno
rešenje njihove situacije. Zdravstvene i socijalne ustanove ovom
prilikom neće u budžetu učestvovati, jer se najpre moraju zadovoljiti
skupe potrebe ustanova za njihovo raspuštanje. Jedino se mora obezbediti
pravovremeno uklanjanje ljudi zaraženih radioaktivitetom, pa se,
radi ekonomičnosti, predlaže da se oni pohranjuju tamo gde držimo istoimene
otpatke. Izvesnu teskoću, toga sam svestan, predstavljaće sanacija
osiguravajućih zavoda, jer će oni, usled nemogućnosti da isplate sve
žrtve terorizma, otići pod stečaj. Da bi se to sprečilo, finansiraće se
prioritetno borba protiv terorizma, uključujući podizanje novih zatvora,
ukoliko ne preovlada razum, pa se svuda uvede smrtna kazna u obliku
genocida koji je nesumnjivo njen najjeftiniji vid. U ovu borbu,
očigledno, spada i vojni budžet, ali je njega najlakše sastaviti. Što
više, treba povećati proizvodnju što opasnijeg oružja da bi se održalo
stanje u kome se to oružje ne sme upotrebiti. Za prosvetu, obrazovanje
i kulturu ništa ne treba predvideti. Ukoliko građanin više zna, više
i zahteva. Potrebno je dakle, da zna samo koliko je nužno da ne zahteva
ništa, a da pri tom zna i zašto ne zahteva. U protivnom će troškovi za policiju
pojesti ceo budžet i ništa neće ostali da se ne da narodu. Veliki novci
moraju, u međuvremenu, otići na održavanje planina rezervne hrane,
da se ova ne ukvari i, kad se baci, što se jednom mora desiti, ne zagadi
okolinu, te tako poveća već predviđene troškove za borbu protiv prijatelja
zemlje i ostalih orgarnizovanih ludaka.
Od značajnih projekata
finansiraće se podvodni tunel između Francuske i Engleske da se olakša
mučan proces engleske evropeizacije i za Ujedinjenu Evropu pridobiju
druge države, osobito one, kao Jugoslavija, čija ekonomska iskustva
mogu da budu od opšte koristi.
Najveća suma mora
biti odvojena za činovništvo koje će se o svemu ovome starati. Ovde su,
na žalost. moji proračuni zapali u teskoće. Suma je ispala tolika da je
preostali deo budžeta činila izlišnim. Ako sam hteo da se u Ujedinjenoj
Evropi sve dobro odvija, morao sam plaćati toliki broj ljudi da mi za
ono što treba dobro da se odvija nije ostalo ni pare. Revidirao sam
budžet. Izbacio sam iz njega sve što je dobro ali skupo. Kad sam ustanovio
da mi u tom slučaju činovnici nemaju šta da rade, poizbacao sam iz
budžeta i činovnike.
A onda se zapitao
čemu budžet u kome se ništa ne dešava. Juče sam izbacio i budžet. I najednom
shvatio tajnu. Uspeo sam. Stvar je sad bila besprekorno uravnotežena.
No comments:
Post a Comment