Sabrana pisma iz tuđine 46 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 46 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

PRED­LOG ZA EVROP­SKI BUDŽET 2000. GO­DI­NE

Ako se do 2000. go­di­ne ostva­ri Na­po­le­o­nov san o Uje­din­je­nim Država­ma Evro­pe, mi, nje­ni va­tre­ni za­go­vor­ni­ci, već sada mo­ra­mo ozbil­jno raz­mi­šlja­ti o nje­nom bud­že­tu. U telu države budžet je isto što i kičma u ljud­skom. Država bez ide­o­lo­gi­je i može op­sta­ti – čini se čak i bol­je nego s njom – ali je bez budžeta teško za­mi­sli­ti. Državi je, takođe, mno­go lakše da živi bez ika­kvog mo­ra­la nego bez i naj­glu­pljeg budžeta. Za­to je bo­dro ma­han­je cr­ve­nim, otr­ca­nim, stot­inu go­di­na sta­rim ko­ferčetom s ak­tom no­vog držav­nog budžeta, is­pred re­zi­den­ci­je mi­ni­stra finan­si­ja, oba­sja­no op­ti­mi­stičkim osmej­kom nje­go­vog, u načelu, a i pre­ko cele go­di­ne, pe­si­mi­stičkog tvor­ca, naj­važniji čin u bri­tan­skom po­li­tičkom ka­len­da­ru, po­sle obli­gat­nog go­vo­ra Nje­nog Veličan­stva pred Par­la­men­tom u no­vem­bru, iz ko­jeg sa­zna­je­mo – šta ona o stan­ju u zem­lji ne mi­sli, i šta o tom stan­ju mi­sli nje­na vla­da. Imam uti­sak da smo, po­sle mno­go go­di­na pla­ni­ran­ja od­o­ka, i mi Ju­go­slo­ve­ni ko­načno shva­ti­li važnost budžeta, te se u po­sled­nje vre­me in­ten­ziv­no ba­vi­mo raspo­redom i ras­po­de­lom du­go­va, u nadi da će nam oni jed­nom do­ne­ti i neke pri­ho­de.

Iako nije dečja igra, budžet liči na klac­ka­li­cu. Održati ga u rav­no­teži moguće je na dva načina. Iz­jed­načenjem ras­ho­da i pri­ho­da na oba kra­ja klac­ka­li­ce ili ba­lan­si­ran­jem ras­ho­da i zaj­mo­va. U dru­gom slučaju, ma ko­li­ki ras­ho­di, zaj­mo­vi ne sme­ju biti mali, od­no­sno ta­kvi da se mogu vra­ti­ti. Mo­ra­ju bili što veći, po mogućno­sti ta­kvi da sva­ko vraćanje čine ne­ve­ro­vat­nim. Samo se tako mogu obez­be­di­ti novi zaj­mo­vi, koji će kod po­ve­ri­l­a­ca održava­ti bo­le­snu nadu da će i sta­ri biti vraćeni.

Urav­no­težen budžet san je sva­kog mi­ni­stra finan­si­ja. En­gle­skog mi­ni­stra i mora. A našeg već i čista ilu­zi­ja. Ja ću sto­ga go­vo­ri­ti o jed­nom – budžetu buduće Uje­din­je­ne Evro­pe – koji se uz mala li­ša­van­ja može do­ve­sti u sa­vr­še­no stan­je, samo ako se o nje­mu na vre­me raz­mi­sli.

Neću ukazati u troškove pred­vi­đe­ne za una­pređenje živo­ta na­ro­da. Na­rod će, kao i uvek, do­bi­ti što od važni­jih stva­ri pre­o­sta­ne, a to su ma­hom obećanja da će idućeg puta do­bi­ti i više. Po­što ovaj put neće do­bi­ti ništa, idući put će do­bi­ti više od toga, što opet – ne pre­te­ruj­mo u ra­sip­ništvu – ne mora značiti da će uopšte nešto do­bi­ti, nego da je ono što neće do­bi­ti man­je od onog što ni ra­ni­je nije do­bi­jao. Budžet, naj­pre, mora pred­vi­de­ti znat­na sred­stva za održavan­je iz­ve­snog bi­o­loškog živo­ta i u ne­za­po­sle­ni­ma, dok na­u­ka ili neka na­pred­na ide­o­l­o­gi­ja ne ot­kri­ju način da ta ne­rad­na, a po­ma­lo i ne­u­viđavna, masa živi bez ika­kvih sred­sta­va. Ogrom­na sred­stva na žalost, val­ja iz­dvo­ji­ti i za pen­zi­o­ne­re, koji za eko­no­mi­ju pred­stav­lja­ju veću na­past od sva­ke ele­men­tarne ne­sreće. Sred­stva mo­ra­ju biti od­goj­na. Stal­no povećavan­je pen­zi­ja povećava ilu­ziju tih lju­di da su u nečemu za­služni. Ova­kvu ne­re­nta­bil­nu sa­mo­do­pa­dlji­vost val­ja dekuražira­ti i ne udo­vol­ja­va­li joj olak­ši­ca­ma koje pen­zi­ju čine požel­jnom, ume­sto da je sva­ko­me oga­de. No­vac iz­dvo­jen za us­klađivan­je pen­zi­ja s troško­vi­ma živo­ta­ren­ja ići će društvi­ma za pro­pagan­du eu­ta­na­zi­je i cr­kva­ma, čija pred­sta­va o za­grob­nom živo­tu ima naj­više iz­gle­da da umi­rov­ljenike na­ve­de na zdra­vo i sa­mo­i­ni­ci­ja­tiv­no rešenje nji­ho­ve si­tu­a­ci­je. Zdrav­stve­ne i so­ci­ja­lne usta­no­ve ovom pri­li­kom neće u budžetu učestvo­va­ti, jer se naj­pre mo­ra­ju za­do­vo­l­ji­ti sku­pe po­tre­be usta­no­va za nji­ho­vo ra­spuštan­je. Je­di­no se mora obez­be­di­ti pra­vo­vre­me­no uklan­jan­je lju­di zaraženih ra­di­o­ak­tivi­te­tom, pa se, radi eko­no­mično­sti, pred­laže da se oni po­hran­ju­ju tamo gde držimo isto­i­me­ne ot­pat­ke. Iz­ve­snu te­skoću, toga sam sve­stan, pred­stav­ljaće sa­na­ci­ja osi­gu­ra­va­jućih za­vo­da, jer će oni, usled ne­mo­gućno­sti da is­pla­te sve žrtve te­ro­ri­zma, otići pod stečaj. Da bi se to sprečilo, fi­nan­si­raće se pri­o­ri­tet­no bor­ba pro­tiv te­ro­ri­zma, uključujući po­di­zan­je no­vih za­tvo­ra, uko­li­ko ne pre­o­vla­da ra­zum, pa se svu­da uve­de smrt­na ka­zna u ob­li­ku ge­no­ci­da koji je ne­sum­nji­vo njen naj­jef­ti­ni­ji vid. U ovu bor­bu, očigled­no, spa­da i voj­ni budžet, ali je nje­ga naj­lakše sa­sta­vi­ti. Što­ vi­še, tre­ba povećati pro­iz­vod­nju što opa­sni­jeg oružja da bi se održalo stan­je u kome se to oružje ne sme upo­tre­bi­ti. Za pro­sve­tu, obra­zo­van­je i kul­tu­ru ništa ne tre­ba pred­vi­de­ti. Uko­li­ko gra­đa­nin više zna, više i zah­te­va. Po­treb­no je da­kle, da zna samo ko­li­ko je nužno da ne zah­te­va ništa, a da pri tom zna i zašto ne zah­te­va. U pro­tiv­nom će troškovi za po­li­­­ciju po­je­sti ceo budžet i ništa neće osta­li da se ne da na­ro­du. Ve­li­ki nov­ci mo­ra­ju, u me­đu­vre­menu, otići na održavan­je pla­ni­na re­zer­vne hra­ne, da se ova ne ukva­ri i, kad se baci, što se­ jed­nom mora de­si­ti, ne za­ga­di oko­li­nu, te tako poveća već pred­vi­đe­ne tro­ško­ve za bor­bu pro­tiv pri­ja­tel­ja zem­lje i ostalih or­ga­rnizo­va­nih lu­da­ka.

Od značajnih pro­je­ka­ta finan­si­raće se pod­vod­ni tu­nel iz­me­đu Fran­cu­ske i En­gle­ske da se olak­ša mučan pro­ces en­gle­ske evro­pe­i­za­cije i za Uje­din­je­nu Evro­pu pri­do­bi­ju dru­ge države, oso­bi­to one, kao Ju­go­sla­vi­ja, čija eko­nom­ska is­ku­stva mogu da budu od op­šte ko­ri­sti.

Naj­veća suma mora biti odvo­je­na za činov­ništvo koje će se o sve­mu ovo­me sta­ra­ti. Ovde su, na žalost. moji pro­računi za­pa­li u te­skoće. Suma je is­pa­la to­li­ka da je pre­o­stali deo budžeta čini­la izlišnim. Ako sam hteo da se u Uje­din­je­noj Evro­pi sve do­bro od­vi­ja, mo­rao sam plaćati to­li­ki broj lju­di da mi za ono što tre­ba do­bro da se od­vi­ja nije osta­lo ni pare. Re­vi­di­rao sam budžet. Iz­ba­cio sam iz nje­ga sve što je do­bro ali sku­po. Kad sam usta­no­vio da mi u tom slučaju činov­ni­ci ne­ma­ju šta da rade, po­iz­ba­cao sam iz budžeta i činov­ni­ke.

A onda se za­pi­tao čemu budžet u kome se ništa ne dešava. Juče sam iz­ba­cio i budžet. I na­jed­nom shva­tio taj­nu. Uspeo sam. Stvar je sad bila bes­pre­kor­no urav­no­težena.