Sabrana pisma iz tuđine 52 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 52 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

KAKO DA SE U BRI­TA­NIJI DO­BRO OSEĆATE?

Jed­na od pr­vih za­go­net­ki koju čovek u tuđoj zem­lji tre­ba da reši, ali koju najčešće po­sled­nju rešava, je­ste kako da se u njoj oseća do­bro. Ako dru­gih raz­lo­ga nema, ako iz svo­je ze­ml­je ne mora da ode, a u tuđoj se rđavo oseća, ka­kvog ima smi­sla otići? Ne znam šta u Nemačkoj tre­ba da ra­di­te da bi­ste se osećali do­bro. Pret­po­stav­ljam od­ne­kud da je do­vol­jno da do­bro ra­di­te. U Fran­cu­skoj, ose­tlji­voj na ­je­zik, i da ga do­bro go­vo­ri­te. U Ame­ri­ci, na za­pad­noj oba­li, da ste mi­li­o­ner. Na is­točnoj ne ško­di raz­li­ko­va­ti Hajdna od Mr Hajda i uvek no­si­ti u džepu sit­ni­nu za dru­gog kad usred bela dana i pro­met­ne uli­ce pre­sta­ne da bude pi­to­mi i mu­dri dr Džekil. Is­pa­da da je no­vac kao uslov svu­da do­vol­jan i da ćete se s do­vol­jno para sva­gde do­vol­jno do­bro osećati. U Bri­ta­ni­ji vam bo­gat­stvo – a, bo­ga­mi, ni po­zna­van­je Hajdna – neće biti do­vol­jno, iako ne tvr­dim da će vam mno­go sme­ta­ti. Ne slažem se sa ciničnim mišljen­jem da se u En­gle­skoj čovek može ui­sti­ni do­bro osećati samo ako je En­glez i, na­rav­no, ako za to što se do­bro oseća, osim en­gle­skih ro­di­tel­ja, ima i neke jače raz­lo­ge. Ako se is­pu­ne iz­ve­sni uslo­vi, sva­ko­me ovde može biti do­bro.

Prvi je uslov da se ni po koju cenu, ma ko­li­ko vas ta­šti­na ma­mi­la, kao En­glez ne pred­stav­lja­te. En­gle­zi vole da im se di­vi­te, ali ne da ih pod­ražava­te. Jer, ono što se uspešno imi­ti­ra, i nije baš tako iz­u­zet­no. To vam, uo­sta­lom i neće poći za ru­kom. Bićete ot­kri­ve­ni i ako po­stig­ne­te mak­si­mum mi­mi­kri­je, što znači da iskre­no uži­va­te u ne­mo­gućim stva­rima u ko­ji­ma oni uživa­ju. Ako se iskušenju od­u­pre­te, ni to, bo­jim se, samo po sebi, neće učini­ti da se osećate do­bro. Stran­ci se u Bri­ta­ni­ji pod­no­se str­plji­vo i hra­bro kao što se pod­no­si hro­nična bo­lest. Sa En­gle­zi­ma se uvek osećate kao sa pro­fe­si­o­nal­nim bol­ničari­ma iz krim­ske ško­le Flo­ren­s Najtin­gej­l, koji su, u žurbi da vam po­mog­nu, kod kuće za­bo­ra­vi­li belu uni­for­mu. Za raz­li­ku od dru­gih na­ro­da, Eng­le­zi osećaju pre­ma stran­ci­ma iz­ve­sno bla­go­nak­lo­no sažal­jen­je, neku vr­stu mi­si­o­nar­ske sa­mi­lo­sti, na­sleđene iz koloni­jal­nih vre­me­na i is­ku­stva s div­lja­ci­ma Im­pe­ri­je. Div­lja­ke­ je va­lja­lo pri­pi­to­mi­ti, a pri tom, ako je moguće, živ osta­ti. I kao što je div­lja­ci­ma je­di­na šan­sa bila da se za­i­sta pri­pi­tome, ne gubeći sa­svim ni svo­ju spon­ta­nu, eg­zo­tičnu div­ljačnost, uključujući po­ne­kad i sklo­nost pre­ma ha­ni­bal­skoj di­je­ti, bez koje nisu mo­gli računa­ti na englesku sa­mi­lost, i vaša je je­di­na šansa da se ovde do­bro osećate u tome da di­vi­jak, od­no­sno stra­nac, osta­ne­te. Pri­pi­tom­ljen stra­nac, raz­u­me se, ali – stra­nac. Ne pre­te­ruj­te u tome, na­rav­no, ne ga­zi­te en­gle­ske krup­ne žul­je­ve i sit­ne ose­tlji­vo­sti, ali gde možete, i ko­li­ko možete, po­ka­zuj­te da ste stra­nac. Samo nipošto ne­moj­te se time po­no­si­ti. Tu je trik. Na­pro­tiv, is­ti­čite k­ako ste i sami sve­sni ko­li­ko gu­bi­te time što ni­ste Eng­lez, ali da pro­tiv sud­bi­ne niš­ta ne možete. Žaliće vas kao što se žali bo­galj koji za svo­ju sa­ka­tost nije kriv, i vama će na šta­ka­ma njiho­vog saučešća biti do­bro. Više ne očekuj­te. Više bi zna­či­lo da od vas ne­što žele.

Ge­ne­ral­ni sa­vet uključuje i ne­ko­li­ko sup­si­di­ja­rnih uputsta­va prak­tične pri­ro­de. Ni­ka­da niš­ta ne­moj­te ni zna­ti ni ume­ti bo­lje od njih. Naj­pre, niko u to neće ve­ro­va­ti. Ako i po­ve­ru­je, neće vam do­bro biti. A vama je cilj da una­pre­di­te svo­je stan­je­ a ne sa­mo­po­što­van­je. A i lako se može do­go­di­ti da oni i zna­ju i ume­ju više nego vi, pa ćete iz­gu­bi­ti i jed­no i dru­go. I, na­rav­no, hva­li­te En­gle­sku. Ako je oni grde, vi je i dal­je hvali­te. Ne na­se­daj­te im. Ono što sebi opra­šta­ju, vama neće.

Dru­gi je način da stva­rno bu­de­te Eng­lez, ali da vam je do­bro iz ne­kih ozbil­jni­jih raz­lo­ga.

Treći ne po­sto­ji.

Ako me sad za­pi­ta­te ka­kve sa­ve­te En­gle­zu val­ja dati da se u Ju­go­sla­vi­ji do­bro oseća, bio bih u grd­noj ne­do­u­mi­ci. Naj­pre bih mu mo­rao ob­ja­sni­ti zašto su mu sa­ve­ti uop­šte po­treb­ni kad je on već bio u Bu­gar­skoj, pel­co­vao se od ko­le­re i zna da se na poljs­kom pred­sed­nik Re­pu­bli­ke kaže „Tito“. On bi, na­i­me, mi­slio da je to što je En­glez sa­svim do­vol­jno da se do­bro oseća svu­da. Neki do­da­tan na­por, ko­ri­stan dru­gim ra­sa­ma, činio bi mu se iz­li­šnim. Kad bih ga ipak ube­dio, moji bi sa­ve­ti bili obr­nu­ti od onih što sam ih da­vao stran­cu u Bri­ta­ni­ji.

Naj­pre bih mu rekao da svuda ističe da je stra­nac, i to ne bilo koji, nego – En­glez, ali da se ne stidi nego pono­si time, te da to pre­kra­sno stan­je stva­ri ni po koju cenu ne bi za­me­nio s domaćino­vim. Ta­kvu po­tre­bu kod nas niko ne bi raz­u­meo. Fe­no­men žal­jen­ja opet će se po­ja­vi­ti, ali mi ćemo žali­ti sebe što ni­smo En­gle­zi, a ne nje­ga što nije Ju­go­slo­ven. Stra­nac, pa i En­glez, mora kod nas zna­ti sve bol­je od nas, ume­ti od nas bo­lje. U pro­tiv­nom, niko mu neće ve­ro­va­ti da nije naš. I, na­ravno, ako želi da stek­ne naše uvažavan­je, ne sme u Ju­go­sla­vi­ji ništa da mu se do­pa­da. Ako je mi gr­di­mo, mo­ra ­je gr­di­ti još žešće. Inače ćemo mi­sli­ti da je bu­da­la, ili ne­što još gore.

Je­di­no je treći uslov isti – da stvar­no bude Ju­go­slo­ven, ali da mu nije do­bro zbog toga nego iz ne­kih ume­sni­jih raz­lo­ga.

Četvr­ti uslov ne po­sto­ji, ili ga ja ne znam.