Sabrana pisma iz
tuđine 57 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić
KAKO I SMRT UČINITI SMEŠNOM?
Prošli smo put govorili
o smrti, posmatrajući je s njene zvanične, tužne strane, premda su naši
kršni dinarski momci u odbrani smrtne kazne bili prilično veseli.
(Sumnjam da će i na odru biti tako pustopašni.) Danas ćemo, njima u obol,
videti ima li smrt i smešniju stranu. Ima li je u drugim zemljama, ne
znam, u mojoj zemlji pouzdano je nema, ali u Velikoj Britaniji i smrt
ume da nasmeje.
Osobito ako se
njome bavi politika, a groblje se nalazi u Birmingamu. Tamo su gradski
oci 1982. doneli odluku da se širina mrtvačkog kovčega utvrđuje na 58
cm i za to naplaćuje normalna grobljanska tarifa, a da se za svaki prekobrojni
centimetar plaća premija od 7,30 funti. Odluka pogađa svakog dvadesetog
stanovnika grada i doneta je s britanskim smislom za fair-play. U akutnoj oskudici grobljanskog
prostora, ko ga i pod zemljom zauzima više, više mora i da plati. Debeli
ljudi su i za života, odeću kupujući, izloženi većim troškovima nego
mršavi, pa je prirodno da i za sanduk, svoje poslednje odelo, plate
više. Kako da se krupan čovek od tog nameta sačuva, ne umem reći. Postoji
samo jedna šansa. Ako ste debeli, nemojte umreti u Birmingamu.
Olakšanje pričama
o smrti, kojima nam je život ispunjen, doneo je i paroh jednog sela u
grofoviji Viltšajr, otac Kanon Ditmer. On je nad rakom parohijana g.
Klarka, izjavio da je pokojnik imao malo dobrog u sebi i da je bio čovek
koji nikome neće nedostajati. Braneći se od koncentričnih napada porodice
i građana, otac Ditmer je rekao da on Boga ne može lagati. Njegov biskup
je, međutim mišljenja da može, da postoje okolnosti u kojima se i bogovi
lažu, pa se očekuje da časni paroh podnese molbu za penziju. Šta na sve
to kaže Bog, ne zna se i znati se neće do Sudnjeg dana. Ja lično velim: ma
šta mislili o apostolskim manirima oca Ditmera, jedno je sigurno –
taj nije licemer. Ali je takođe sigurno da mu ne bih dozvolio da se i od
mene oprašta.
Humor u smrt unose,
takođe, po neki bogataši koji punopravnim naslednicima, s pitomim likom
strpljivih orlušina, ostavljaju svoje fotografije u boji, a bogatstvo
dobrotvornim udruženjima.
Zatvori su masovni
i masivni mrtvački kovčezi, pa o njima govoreći, još uvek smo na temi.
Čak i kad je najbolji, zatvor je rđav. Britanski su rđavi ne samo zato što
su zatvori nego i sto su – britanski. Većinu domaće tamničke populacije
čine lopovi. U povesti zatvorske civilizacije zabeležena su mnogobrojna
spektakularna bekstva, medu kojima, na žalost, nema i mog, iako sam na robiji
proveo priličan broj godina zbog toga što sam našim narodima hteo da
ukradem njihove slobode. U principu, beži se iz zatvora, nipošto – u
zatvor. Provaljuje se iz zatvora, ne u zatvor. Svuda, samo ne u Britaniji.
Ovde je nedavno zabeleženo obijanje zatvora Njenog Veličanstva. Dogodilo
se to u tamnici Sadberi, u Derbišajru. Dvojica mlađih ljudi provalili
su u zatvor u nameri da ukradu tamničku odeću koja je na slobodi jedan
od najtraženijih artikala muške mode. Namera im je bila da se domognu
šest kompleta zatvorske odeće. Uspeli su, na žalost, da dođu samo do dva –
za sebe.
Druga priča o zatvoru
nije vesela, ali obećava da postane, ako se sa vladinom šalom složi britanski
parlament.
Konzervativna
stranka se programski obavezala da će Britaniju osloboditi i poslednjih
tragova socijalističke ekonomije, oličene u državnim preduzećima, u
većini gigantskim, po prirodi monopolističkim, u stvarnosti – neekonomičnim.
Proces demontaže socijalističke privredne utopije i denacionalizacije
socijalističkih zabluda – koje će preći u privatne ruke – u punom je
zamahu. U te privatne ruke, ruke akcionara, među njima i moje, prešle
su već britanske telekomunikacije, britanski gas, britanska vazdušna
služba, britanski R.R. itd. I dovde transformiranje grubih levih pogrešaka
u finije desne omaške ima moju punu, premda nevažnu podršku.
Iduća se mera,
međutim, čak i zakletom pristalici privatne inicijative kakav sam
ja, čini pomalo preteranom i nebuloznom. Ugledajući se na Amerikance,
šampione vere u profit, vlada smera da nadležnosti akcionerskih kompanija
prepusti i državne zatvore, u nadi da time reši dosad nerešiv problem njihove
prenaseljenosti i visine troškova izdržavanja.
Nisam u uspeh plana
verovao dok nisam saznao da će i vlasnik najveće tamničke korporacije
u Americi, stacionirane u Nešvilu, Mr Džems Masej, biti pozvan na konsultacije.
Pa ni to mi nije sasvim otvorilo oči. Shvatio sam kako se misli pobediti
skupoća i prenatrpanost zatvora tek kad mi je povereno da je Mr Masej
posednik i poznate firme kentakijskih prženih pilića.
Možda ću, iz ideoloskih
razloga, i njegove akcije kupiti, ali ako ponovo u zatvor odem, izabraću
državni, ma bio i skuplji, čak i socijalistički. Ne verujem, naime, da
će Mr Masej britanske zatvorenike hraniti svojim prženim pilićima.
Pre da će prženi
biti – oni.
No comments:
Post a Comment