Sabrana pisma iz tuđine 58 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 58 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

KO ZA KOGA RADI, PI­TAN­JE JE SAD?

Op­šta sum­njičavost nije pri­vi­le­gi­ja ti­ra­nija i dik­ta­tu­ra. Svoj­stve­na je i službama de­mo­kra­ti­je koje su, po pri­ro­di po­sla, van kon­tro­le jav­nog mnjen­ja i par­la­men­ta. A naj­tajnija od svih, na­rav­no, taj­na je služba. Njo­me vla­da jed­no je­di­no su­ve­re­no na­če­lo – ni­ko­me ne ve­ro­va­ti, naročito oni­ma ko­ji­ma se iz svih dru­gih raz­lo­ga mora i tre­ba ve­ro­vati. U njoj je sve do­pu­šte­no, osim da vas ne uhva­te.

Ame­ričke taj­ne službe više nego po­li­tička de­sni­ca, oli­če­na u de­pre­siv­no-ma­ni­ja­kal­nom se­na­to­ru Jo­sefu McCarthyu, po­sle Vi­šin­skog pr­vom ju­ri­dičkom fun­da­men­ta­li­sti, do­ve­le su ka­snih pe­de­se­tih zbun­je­no jav­no mnjen­je do ubeđenja da je sva­ki Ame­ri­ka­nac koji je za­vr­šio ko­ledž ru­ski agent. Neki su i bili, ali ne svi.

Međutim, ni Ame­ri­kan­ci u hi­ste­ričnim da­ni­ma lova na cr­ve­ne i ružiča­ste ve­šti­ce nisu oti­šli tako da­le­ko kao što su otišli hlad­ni, pro­računa­ti En­gle­zi. Pre­ma tvrd­nja­ma uče­snika u po­du­hva­tu i pi­sca knji­ge Lo­vac špi­juna, Pi­ter Rajta, bri­tan­ska kon­tra­o­ba­ve­štaj­na služba, MI5, sma­tra­la­ je četvoro­stru­kog la­bu­ri­stičkog pre­mi­je­ra Vil­so­na držav­nim rizikom, pod­vr­gla ga per­ma­nent­noj kon­tro­li i pri­pre­ma­la zaveru da mu de­sta­bi­li­zu­je i obo­ri vla­du.

A to je sce­na­rio koji po am­bi­ci­ja­ma da­le­ko pre­va­zi­la­zi „Vo­ter­gej­t“ Ni­kso­no­ve ad­mi­ni­stra­ci­je. Bučni, vul­ga­rni Ame­ri­kan­ci na­pra­vi­li su od bez­načajne „vodoin­sta­la­ter­ske“ afe­re na­ci­o­nal­no pi­ta­nje, pred­sed­ni­ka naj­u­ri­li, Au­gi­je­ve štale taj­nih službi her­ku­lski po­me­li, i sve­ča­no obećali da se slične svin­ja­ri­je više neće događati. Što u pre­vo­du na pro­fesi­o­na­lan je­zik CIA znači da se iduća svin­ja­ri­ja ni­kad neće obe­lo­da­ni­ti.

En­gle­ske vla­sti naj­pre su sud­skim pu­tem spre­ča­va­le izlazak Rajto­ve knji­ge u Au­stra­li­ji, a za­tim domaćim no­vi­nama za­bra­ni­le da o afe­ri Vil­son pišu. Vođa Don­jeg do­ma ­je, po­zi­va­jući se na taze pra­vi­lo par­la­men­ta­rne pro­ce­du­re iz go­di­ne 1660, za­u­sta­vio de­ba­tu, go­spođa Tačer ­je iz­ja­vi­la da nema šta iz­ja­vi­ti, jer se sve događalo, od­no­sno nije događalo, pre nje­nog man­da­ta – damu, uo­sta­lom, osim Ar­gent­ina­ca, niko nije pokušao da de­sta­bi­li­zu­je, a vi­de­li smo kako su oni prošli – biv­ši je pre­mi­jer Vil­son re­kao da ni o čemu poj­ma nema, da ne zna da li se događalo ono što se nije događalo, a nje­gov na­sled­nik Džej­ms Ka­lahan da je bio za­do­vol­jan is­tra­gom koja je po­vo­dom toga što se nije do­go­di­lo vođena. Srp­skim rečima, da se ništa i nije do­go­dilo. Ništa, osim što je kr­vo­ločni vuk činov­ničke taj­no­sti još jed­nom po­jeo na­iv­nog ma­gar­ca na­rod­ne jav­no­sti.

Malo-po­ma­lo, stva­ri su po­če­le da se za­pe­tl­ja­va­ju, odnosno ot­pe­tlja­va­ju, za­vi­sno s koje ih stra­ne po­sma­tra­te. Ot­kriva se da je Ope­ra­ci­ja Vil­son bila ofi­ci­jel­na i 1970. naređena od stra­ne šefa MI5, Ser Mar­ti­n Džo­n­sa, a una­pređena 1972. od nje­go­vog na­sled­ni­ka, Ser Majk­l Hen­lija. Tri­de­set age­na­ta je angažova­no u do­ka­zi­va­nju Vil­so­no­ve ne­lo­jal­no­sti pre­ma zem­lji koju je u četi­ri man­da­ta vo­dio. (Zna se kako i kuda ako je In­te­li­džen­s Ser­vi­s u pra­vu!) Među krun­skim ar­gu­men­ti­ma je žalo­sna činje­ni­ca da je pre­mi­jer 19 puta pu­to­vao u Mo­skvu. Po­red toga, i časna špi­jun­ska reč Ja­me­s An­gl­to­na, umi­rov­lje­nog šefa ame­ričke kon­trašpi­ju­naže iz 1965, da je rečeni Vil­son no­tor­ni so­vjet­ski agent. Ot­kri­va se da je i ovaj naj­po­sle po­sum­njao da se u nje­ga su­mn­ja, te se požalio Ser Old­fi­l­du, tada šefu MI6. U međuvre­me­nu se is­po­stav­lja i od stra­ne go­spođe Tačer u zva­ničnoj iz­ja­vi po­tvrđuje da je gla­so­vi­ti predvod­nik lo­va­ca na špi­ju­ne, narečeni Old­fi­ld, ho­mo­sek­su­a­lac i kao ta­kav po­ten­ci­ja­lni ri­zik, jed­na­ko kao Vil­son koji to nije, ali je 19 puta u pu­to­vao u Mo­skvu. Go­vo­ri se i o biv­šem mini­stru koji je ra­dio za CIA-u, valj­da iz ina­ta to­li­kim En­gle­zi­ma koji rade za Ruse.

Po­sle Bar­džes­a, Filbija, Mak­li­na, Blan­ta, onih za koje je utvrđeno da su za So­vje­te ra­di­li, i lju­di kao Hol­is, na koje se samo sum­nja, kao i onih u koje će se, živi bili, tek po­sum­nja­ti, čovek se s tu­gom pita šta je osta­lo od sta­re sla­ve In­te­li­džen­s Ser­vi­sa i le­gen­de o nje­nim aso­vi­ma koji su ona­ko du­ho­vi­to na­sa­ma­ri­va­li ČEKU Dzeržin­skog, i us­put šar­mi­ra­li Ma­do­ne spa­vaćih kola?

Iz­gle­da da se jed­na­ko sla­van po­sta­je radeći za svo­ju zem­lju i za ne­pri­ja­tel­ja. Samo što te ne­pri­ja­telj plaća, a zem­lja računa na tvo­je ro­dol­ju­bl­je i odriče te se kad te uhva­te. Za pro­fe­si­o­nal­ca, oči­gled­no, uvek ima hle­ba, osim ako pre­ko nje­ga ne do­bi­je i za­tvor­sku pogaču. U ne­kim zem­lja­ma je do­bi­je­te i ako špi­jun ni­ste. Do­vol­jno je tek is­tra­gu da preživi­te. Ovde je ne do­bi­ja­te i kad je­ste. Ot­kri­veni iz­daj­ni­ci ne­ma­ju šta da bri­nu. Ako ima­ju pra­ve škol­ske dru­go­ve, dobiće or­den, pen­zi­ju, a po­ne­kad i ple­mićku ti­tu­lu. Kod nas štran­gu, čak i ako se tek do­go­va­ra­mo jesu li iz­daj­nici ili samo na­o­pa­ko ili drukčije mi­sle.

Šte­dlji­voj bri­tan­skoj vla­di ne pre­o­sta­je dru­go nego da taj­nu službu đutu­re pro­da Ru­si­ma, pa tek onda da među nji­ma vr­bu­je svo­je lju­de. Tada bi Eng­le­zi, iz spor­ta, možda ra­di­li i za svo­ju zem­lju. U sva­kom slučaju, bar bi se zna­lo ko za koga radi.

A meni osta­je da se pi­tam ko­jeg je, stvar­no, vra­ga taj Vil­son tražio de­vet­na­est puta u Mo­skvi?