Sabrana pisma iz tuđine 66 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 66 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

ULO­GA NEMAČKIH BOM­BI U IZ­GRAD­NJI

BRI­TAN­SKE PRE­STOL­NI­CE

Krv­na veza spa­ja rat­no va­zdu­ho­plov­stvo Trećeg Raj­ha i en­gle­sku kral­jev­sku kuću Vind­zor. I mašine Luft­va­fe i lju­di Vindzo­ra ne­mač­kog su po­re­kla. Po­sto­je i raz­li­ke. Nemački su avi­o­ni ima­li pre­sud­ni­ji uti­caj na sud­bi­nu Raj­ha nego nemački vla­da­ri En­gle­ske na sud­binu En­gle­za. U kri­tičnim tre­nu­ci­ma Dru­gog svet­skog rata, kako vele voj­ni ko­me­nta­to­ri, Luft­va­fe je mo­gla odlučiti is­hod rata i zapeča­ti­ti sud­bi­nu Im­pe­ri­je. Gerin­go­vo je va­zdu­ho­plov­stvo napa­da­lo in­du­strij­ske cen­tre i sa­o­braćajne čvo­ro­ve, tr­buh i ner­ve zemlje. Po­tom je, iz ne­po­zna­tih raz­lo­ga, ali sva­ka­ko i aro­gant­nog ne­po­zna­van­ja en­gle­skog ka­rak­te­ra, iz­me­ni­lo stra­te­gi­ju i otpočelo s ma­sov­nim bom­bar­do­van­jem ci­vil­nih cil­je­va i va­zdušnim te­ro­rom nad sta­nov­ni­štvom ostr­va. In­du­stri­ja je re­la­tiv­no ne­o­me­ta­no pro­dužila da pro­iz­vo­di sred­stva po­be­de a tran­sport da ih pre­vo­zi na ratišta gde će biti upo­tre­blje­na mu­dri­je od nemačkih avi­o­na. Gra­do­vi su, Lon­don među nji­ma, pla­ti­li vi­so­ku cenu za po­be­du od­ne­tu hi­l­ja­da­ma mil­ja da­le­ko od njih. Od Ve­li­kog požara gora ne­vol­ja pre­stol­ni­cu nije po­go­di­la. Prvu go­di­nu mira dočekao je Lon­don u ru­i­na­ma, pa nije čudo što je rat­no va­zdu­ho­plov­stvo omraženi­je ovde od svih dru­gih ro­do­va ne­mačke voj­ske, pa i od SS-a kome Evro­pa daje pred­nost.

Pro­la­zi­le su go­di­ne i Nemačka je re­ha­bi­li­to­va­na. Po­mi­lovana je čak i nemačka ar­mi­ja, na­sled­ni­ca one što je s norman­dij­skog žala hte­la po­no­vi­ti pod­vig Vi­lja­ma Osva­jača. Samo Luft­va­fi nije oprošteno. Nije sve do­ne­dav­no. Pola sto­leća je Rajhsmar­šal Gering na re­ha­bi­li­ta­ci­ju čekao, ali kad je naj­zad došla, do­del­je­na je s naj­vi­šeg me­sta.

Tako u temu ula­zi i dru­gi nemački fak­tor – en­gle­ska kral­jev­ska kuća. Ve­ko­vi­ma su En­gle­zi po­ste­pe­no sman­ji­vali moć vla­da­ra dok ih nisu sve­li na građane s naj­man­je građan­skih pra­va u Bri­ta­ni­ji. Dok i naj­bed­ni­ji žitelj ove zem­lje može da iz­ra­zi mišljen­je o bilo ko­joj temi od op­šteg in­te­re­sa, kral­ji­ca ta­kvo pra­vo nema. Nje­no je mišljen­je tek dru­ga ko­pi­ja mišljen­ja nje­ne vla­de. Obes­prav­lje­nost, na koju običan Bri­ta­nac ni­kad ne bi pri­stao, ide tako da­le­ko da pri­pad­ni­ci kral­jev­skog doma ne gla­sa­ju. Iz­gu­bi­li su čak i pra­vo koje se u de­mo­kra­ti­ja­ma sma­tra fun­da­men­tal­nim. Isti­na je da je zamršenost po­li­tičkog si­ste­ma uspe­la većinu građana lišiti sva­kog uti­ca­ja na svo­ju sud­bi­nu. Ali je i ta­kav po­lu­građanin bar sva­ke četvr­te go­di­ne u pri­lici da kaže šta mi­sli. Na bri­tan­skim iz­bo­ri­ma, na­rav­no, on će uvek osta­ti u ne­koj man­ji­ni. Ako stran­ka za koju je gla­sao do­bi­je vla­du, neće do­bi­ti većinu; ako većinu do­bi­je, neće vla­du. Pa ipak, ba­rem sta­ti­stički, nje­go­vo mišljen­je utiče na is­hod iz­bo­ra i time na život na­ci­je. Čla­no­vi kral­jev­ske kuće ne­ma­ju ta­kvu mogućnost. Po­go­to­vo na pre­sto­lu. Zna­jući da ih s kru­nom na gla­vi čeka ćutan­je, pre­sto­lo­na­sled­ni­ci žure da pre nego što je po­ne­su kažu ne­što što dru­gi nisu smi­sli­li, i po­mi­sle ne­što što im dru­gi nisu na­re­di­li.

Ova je žurba po­no­vo spo­ji­la dav­no raz­dvo­je­ne Vind­zo­re i nemačko va­zdu­ho­plov­stvo, te us­put do­ve­la do za­ka­sne­le re­ha­bi­li­ta­ci­je Rajhsmar­ša­la Ger­inga i nje­go­vih ne­be­skih aso­va. Go­vo­reći na svečanom ban­ke­tu Kor­po­ra­ci­je za plani­ran­je i iz­grad­nju Lon­do­na, a ima­jući u vidu ha­o­tičnu i eklek­tičnu ar­hi­tek­ton­sku re­sta­u­ra­ci­ju gra­da, koja kulm­ini­ra u ružnim kan­ce­la­rij­skim blo­ko­vi­ma oko ka­te­dra­le Sv. Pavla, pre­sto­lo­na­sled­nik Čar­ls je re­kao: „Nemačkom se rat­nom va­zdu­ho­plov­stvu bar ne­što mora pri­zna­ti. Kuće koje na­m je srušilo nije za­me­ni­lo ničim go­rim od ruševi­na. To smo mi sami učinili“.

Mišljen­je će ima­ti po­dr­šku svih Lon­do­na­ca, osim gra­di­telja zgra­da od ko­jih su lep­še i ru­še­vi­ne pro­jek­to­va­ne od stra­ne Her­man­a Gerin­ga. Samo sada je za ta­kvo mak­si­malno re­šen­je ka­sno. Da bi Lon­don po­stao lep, tre­ba­lo bi po­no­vo ra­to­va­ti, a to se ovde ni­ko­me neće.

Što se vla­de tiče, u nje­nu po­dr­šku prin­cu ni­sam tako si­gu­ran. Ve­ru­jem da go­spođa Tačer nema ništa pro­tiv re­ha­bi­li­ta­ci­je ne­mač­kog rat­nog va­zdu­ho­plov­stva, ako ono sman­ju­je bri­tan­ske voj­ne oba­ve­ze u Evro­pi. Ali, po­sre­di je i re­ha­bi­li­ta­ci­ja jed­ne ide­je ko­ja ­je za mo­der­ni kon­zer­va­ti­vi­zam opa­sni­ja i od bom­bi Her­man­a Ge­rin­ga. Jer, u na­stav­ku be­se­de, princ od Vel­sa ­je re­kao: „Ovde ­je, ako igde, vre­me i me­sto da žrtvu­je­mo ne­što od pro­fi­ta u ime ple­me­ni­to­sti vi­zi­je, ele­gan­ci­je i do­sto­jan­stva, a za građevi­ne koje će podići naš duh i našu veru u ko­mer­ci­jal­ne po­du­hva­te i do­ka­za­ti da i ka­pi­ta­lizam, ume­sto ro­bot­skog, može ima­ti ljud­sko lice“. Go­spo­đa Tačer se, na­i­me, oba­ve­za­la da po­dig­ne bri­tan­sku industri­ju i vred­nost fun­te, a o duhu nije bilo reči.

Kad smo ot­ko­pa­va­li Par­te­non, u nje­mu smo na­šli sta­ni­šte he­len­skih bo­go­va. Naši će po­tom­ci oko ka­te­dra­le Sv. Pa­vla ot­ko­pa­ti sta­ni­šte činov­ni­ka, bo­go­va na­šeg sve­ta. Znaće kako smo žive­li. Znaće i zašto smo žive­li, iako mi sami to je­dva zna­mo. Zato ih ne­moj­mo la­ga­ti Ča­rl­­so­vim ma­ke­tama živo­ta ko­jim ne živi­mo. Pro­fit je božan­stvo to­ri­jev­ske vla­de, nje­go­ve pi­ra­mi­de o nje­mu tre­ba da pričaju kao što egi­pat­ske go­vo­re o mr­tvi­ma.

I još nešto. Pre­mi­je­ra ovde zovu Iron Lady „gvo­zde­nom da­mom“. Princ je u go­vo­ru po­me­nuo ro­bo­te, koji su, kao i bom­be, uo­sta­lom, takođe od me­ta­la. Poređenje je ne­iz­bežno, ne­u­ku­sno i opa­sno. Gering je mr­tav i ne može po­no­vo bom­bar­do­va­ti dvo­rac Bak­ing­am. Ali Mrs. Tačer je živa i – i te kako gvo­zde­na!