Sabrana
pisma iz tuđine 71
deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić
NOSTALGIČAN POMEN
SRPSKO - BRITANSKIM ODNOSIMA
Već sama činjenica
da oni postoje, da neki odnosi između Srba i Engleza egzistiraju, čak
i da su prilično stari, treba da nas čini ponosnima. Biti zapažen od Foren
Ofisa nije ni najmanje laka stvar. Čak je i Hitleru to pošlo za rukom
tek kada je opalio iz svih topova. Iz onoga što sam pročitao o nemačko-engleskim
odnosima tog doba, uverio sam se da je za buđenje Engleza potrebna samo
velika buka i da ne pali ništa manje od metka u srce.
Istorijski uzev,
prvi je odnos bio olfaktične naravi. Ticao se engleskog mirisa, a nos
je bio srpski. Negde oko 1200. godine, srpska je princeza iz kuće Nemanjića,
udata za vizantijskog cara, pala u nesvest kada joj je prilikom audijencije
predstavljena franačka delegacija u kojoj je bio i jedan Britanac.
Nije u pitanju bio njegov izgled, premda ni on nije bio za odbacivanje,
nego egzotičan miris njegove prirodne, od rođenja ničim nedirnute
kože.
Otada je s Ostrvom,
srećno po nas, izgubljena svaka veza, da se opet uspostavi zaobilaznim
putem. Kroz Afriku, Aziju i preko Turske. Stolećima nije Engleska primećivala
Srbe, skrivene pod eufemističkim pojmom „nesrećnih hrišćana“, koji su se
oplakivali po viktorijanskim salonima, ali se za njih nikad ništa
nije učinilo. Grčkoj borbi za nezavisnost Englezi su poslali bar jednog
zaludnog i hromog pesnika, koga su naplatili s pola Partenona, a
nama ni to. Nama su dali ono što narod zove šupljim nosem do očju. Primetili
su nas tek kada smo i mi iz topova opalili. Nažalost, bez konsultacije
sa Dauning Stritom 10 i za London u krajnje nezgodno vreme. Engleske
uši još su zaglušene kanonadom Bonapartinih topova. Turska je
tada Napoleonov saveznik. Svaki pokret koji slabi Tursku, Engleskoj,
u načelu, dobro dođe. Ali, u prokletoj praksi koja sva načela kvari,
naročito ona za koja se mi hvatamo, Turska leži na britanskom putu za Indiju.
1 sve što je slabi, izlaže taj put destruktivnom uticaju Rusa i Austrijanaca,
čemu ni najmanje ne protivureči što su oni engleski saveznici u antinapoleonovskoj
koaliciji. Zapletena situacija vezana za osvajanje Indije ne
dopušta hrišćanskoj Britaniji da za hrišćanske Srbe i njihovu oslobodilačku
borbu išta uradi, osim da je, kad god može i kako može, omete. Na evropskim
kongresima na kojima se raspravljalo o sudbini bolesnika s Bosfora, Srbima je uvek lakše bilo izaći na
kraj s nevereničkim Turcima nego s njihovim hrišćanskim protektorima
u Londonu.
Idući korak bio
je slanje engleskog konzula u poluzavisnu Srbiju. Gospodin konzul
je iz kočija ugazio pravo u konjski izmet i onesvestio se. Nesvestica
srpske princeze bila je najzad naplaćena. Poznato je takođe da smo engleskog
poslanika dobili pre engleskog klozeta, i da bi bolje bilo da je obrnuto.
Od klozeta bismo imali više koristi nego od poslanika, od koga smo imali
uglavnom štete.
Godine 1903. desilo
se da smo ubili kralja i kraljicu iz kuće Obrenović, a njihova tela izbacili
kroz prozor koji je bio otvoren prema Evropi. Konzul je demonstrativno
napustio Beograd. Postupak je bio apsolutno shocking. Slažem se. Bilo je to grubo, brutalno, varvarsko
ubistvo. A nada sve, po izvedbi – glupo. Nedostajalo mu je istorijske
elegancije s kojom su ti isti Englezi smakli svoga Čarlsa I. Ali ja
se kladim, da smo finije postupili i kraljevski par diskretno za
večerom potrovali, da bi nas nazvali prokletim
Vizantincima!
U Prvom svetskom
ratu Englezi su ponovili tradicionalnu nesebičnost u odnosu na
Srbe. Sasvim su nesebično od nas zahtevali da Bugarima ustupimo celu
Makedoniju i Južnu Srbiju i 1915. kupimo bugarsku neutralnost. Nismo
pristali. I Bugari su stali na stranu Nemačke. Lord Kičener je rekao: „Proklela balkanska banda!“ a Foren
Ofis je još i sada zbog toga na nas ljut. Dne 27. marta 1941. uvalili su
nas u besmislen, unapred izgubljen rat. Čerčil je rekao da je Jugoslavija
našla svoju dušu. To je bila ona ista duša koju smo našli i na Kosovu i od
koje nam je pet vekova posle izgubljene, takođe besmislene bitke,
duša ostala – u nosu. Kako bi bilo požaliti Engleze što nisu sačuvali
dušu, a izgubili bitku kod Voterlua? Pokušajte. Reći će vam da ste
ludi. I da je pobeda kod Voterlua lepša i korisnija od svake proklete
duše.
Godine 1944, na
dan Hristovog vaskrsenja, gađali su nas bombama. Shvatili su da kao saveznici
moramo razumeti ono što nisu očekivali da razume ni Rim ni Beč. Pošto
smo rat izgubili, kad se sve izračuna, sporije od svih zemalja Zapada,
gnjavili su nas preko radija s kojeg vam govorim pozivima u novi
rat. Gospodin Harison, moj uvaženi prethodnik za ovim mikrofonom, pozivao
je „svoje dhraghe prihjalelje Shrbe“
da ubijaju Nemce, dok je njegov kompatriota, govoreći okupiranom Gernziju
i Džersiju, tamošnje porobljene Engleze pozivao da kušuju i s Nemcima
sarađuju. Čitavu srpsku i jugoslovensku situaciju tokom poslednjeg
rata sumirao je Čerčil u pitanju upućenom brigadiru Maklinu: „Nameravate
li da živite tamo posle rata?“ Pošto brigadir to ni u snu nije nameravao,
sudbina nam je zaključena kako je sledilo i danas je svima vidna.
Slika anglo-srpskih
odnosa nije vedra ali je poučna. Britanija je gledala svoje interese.
Mi smo se bavili dušom.
Ko nam je kriv?
No comments:
Post a Comment