Sabrana pisma iz tuđine 71 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 71 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

NO­STAL­GIČAN PO­MEN

SRP­SKO - BRI­TAN­SKIM OD­NO­SI­MA

Već sama čin­je­ni­ca da oni po­sto­je, da neki od­no­si između Srba i En­gle­za eg­zi­sti­ra­ju, čak i da su pri­lično sta­ri, tre­ba da nas čini po­no­sni­ma. Biti zapažen od Fo­re­n Of­i­sa nije ni naj­man­je laka stvar. Čak je i Hi­tle­ru to pošlo za ru­kom tek kada je opa­lio iz svih to­po­va. Iz ono­ga što sam pročitao o ne­m­ač­ko-en­gle­skim od­no­si­ma tog doba, uve­rio sam se da je za buđenje En­gle­za po­treb­na samo ve­li­ka buka i da ne pali niš­ta man­je od met­ka u srce.

Isto­rij­ski uzev, prvi je od­nos bio ol­fak­tične na­ra­vi. Ti­cao se en­gle­skog mi­ri­sa, a nos je bio srp­ski. Ne­gde oko 1200. go­di­ne, srp­ska je prin­ce­za iz kuće Ne­man­jića, uda­ta za vi­zan­tij­skog cara, pala u ne­svest kada joj je pri­li­kom audijen­ci­je pred­stav­lje­na fra­načka de­le­ga­ci­ja u ko­joj je bio i je­dan Bri­ta­nac. Nije u pi­tan­ju bio nje­gov iz­gled, prem­da ni on nije bio za od­ba­ci­van­je, nego eg­zo­tičan mi­ris nje­go­ve pri­rod­ne, od ro­đen­ja ničim ne­dir­nu­te kože.

Ota­da ­je s Ostr­vom, srećno po nas, iz­gu­blje­na sva­ka veza, da se opet us­po­sta­vi za­o­bi­la­znim pu­tem. Kroz Afri­ku, Azi­ju i pre­ko Tur­ske. Sto­lećima nije En­gle­ska pri­mećiva­la Srbe, skri­ve­ne pod eu­fe­mi­stičkim poj­mom „ne­srećnih hrišćana“, koji su se op­la­ki­va­li po vik­to­ri­jan­skim sa­lo­ni­ma, ali se za njih ni­kad niš­ta nije učini­lo. Grčkoj bor­bi za ne­za­vi­snost En­gle­zi su po­sla­li bar jed­nog za­lud­nog i hro­mog pe­sni­ka, koga su na­pla­ti­li s pola Par­te­no­na, a nama ni to. Nama su dali ono što na­rod zove šu­pljim no­sem do očju. Pri­me­ti­li su nas tek kada smo i mi iz to­po­va opa­li­li. Nažalost, bez kon­sul­ta­ci­je sa Dau­ning Stri­tom 10 i za Lon­don u krajn­je ne­zgod­no vre­me. En­gle­ske uši ­još su za­glu­še­ne ka­no­na­dom Bo­na­par­ti­nih to­po­va. Tur­ska je tada Na­po­le­o­nov sa­ve­znik. Sva­ki po­kret koji sla­bi Tur­sku, En­gle­skoj, u načelu, do­bro dođe. Ali, u pro­kle­toj prak­si koja sva na­če­la kva­ri, naročito ona za koja se mi hva­ta­mo, Tur­ska leži na bri­tan­skom putu za In­di­ju. 1 sve što je sla­bi, izlaže taj put de­struk­tiv­nom uti­ca­ju Rusa i Au­stri­ja­na­ca, čemu ni naj­man­je ne pro­ti­vu­reči što su oni en­gle­ski sa­ve­zni­ci u ant­ina­po­le­o­nov­skoj ko­a­li­ciji. Zap­le­te­na si­tu­a­ci­ja ve­za­na za osva­jan­je In­di­je ne dopušta hrišćan­skoj Bri­ta­ni­ji da za hrišćan­ske Srbe i nji­ho­vu oslo­bodilačku bor­bu išta ura­di, osim da je, kad god može i kako može, ome­te. Na evrop­skim kon­gre­si­ma na ko­ji­ma se rasprav­lja­lo o sud­bi­ni bo­l­e­sni­ka s Bos­fo­ra, Sr­bi­ma ­je uvek lakše bilo izaći na kraj s ne­vere­ničkim Tur­ci­ma nego s nji­ho­vim hrišćan­skim pro­tek­to­ri­ma u Lon­do­nu.

Idući ko­rak bio je slan­je en­gle­skog kon­zu­la u po­lu­za­vi­snu Sr­bi­ju. Go­spo­din kon­zul ­je iz kočija uga­zio pra­vo u kon­jski iz­met i one­sve­stio se. Ne­sve­sti­ca srp­ske prin­ce­ze bila je naj­zad na­plaćena. Po­zna­to je takođe da smo en­gl­e­skog po­sla­ni­ka do­bi­li pre en­gle­skog klo­ze­ta, i da bi bol­je bilo da je obr­nu­to. Od klo­ze­ta bi­smo ima­li više ko­ri­sti nego od posla­ni­ka, od koga smo ima­li uglav­nom štete.

Go­di­ne 1903. de­si­lo se da smo ubi­li kral­ja i kral­ji­cu iz kuće Obre­no­vić, a nji­ho­va tela iz­ba­ci­li kroz pro­zor koji je bio otvo­ren pre­ma Evro­pi. Kon­zul je de­mon­stra­tiv­no napustio Be­o­grad. Po­stu­pak je bio ap­so­lu­tno shoc­king. Slažem se. Bi­lo ­je to gru­bo, bru­tal­no, var­var­sko ubi­stvo. A na­da­ sve, po iz­ved­bi – glu­po. Ne­do­sta­ja­lo mu je isto­rij­ske ele­gan­ci­je s ko­jom su ti isti En­gl­e­zi sma­kli svo­ga Čar­l­sa I. Ali ja se kla­dim, da smo fi­ni­je po­stu­pi­li i kral­jev­ski par dis­kret­no za večerom po­tro­va­li, da bi nas na­zva­li pro­kle­tim Vi­zan­tin­ci­ma!

U Prvom svet­skom ratu En­gle­zi su po­no­vi­li tra­di­ci­o­nal­nu ne­se­bičnost u od­no­su na Srbe. Sa­svim su ne­se­bično od nas zah­te­va­li da Bu­ga­ri­ma ustu­pi­mo celu Ma­ke­do­ni­ju i Južnu Sr­bi­ju i 1915. ku­pi­mo bu­gar­sku ne­u­tral­nost. Ni­smo pri­sta­li. I Bu­ga­ri su sta­li na stra­nu Nemačke. Lord Kiče­ner je re­kao: „Pro­kle­la bal­kan­ska ban­da!“ a Fo­re­n Of­i­s je još i sada zbog toga na nas ljut. Dne 27. mar­ta 1941. uva­li­li su nas u be­smi­slen, una­pred iz­gu­bljen rat. Čerčil je re­kao da je Ju­go­sla­vi­ja našla svo­ju dušu. To je bila ona ista duša koju smo našli i na Ko­so­vu i od koje nam je pet ve­ko­va po­sle iz­gu­blje­ne, takođe be­smi­sle­ne bit­ke, duša osta­la – u nosu. Kako bi bilo požali­ti En­gle­ze što nisu sačuva­li dušu, a iz­gu­bi­li bit­ku kod Vo­te­r­lua? Po­ku­šaj­te. Reći će vam da ste ludi. I da je po­be­da kod Vo­ter­lua lepša i ko­ri­sni­ja od sva­ke pro­kle­te duše.

Go­di­ne 1944, na dan Hri­sto­vog vaskrsenja, gađali su nas bom­ba­ma. Shva­ti­li su da kao sa­ve­zni­ci mo­ra­mo raz­u­me­ti ono što nisu očeki­va­li da raz­u­me ni Rim ni Beč. Pošto smo rat iz­gu­bi­li, kad se sve izračuna, spo­ri­je od svih ze­mal­ja Za­pa­da, gnja­vi­li su nas pre­ko ra­di­ja s ko­jeg vam go­vo­rim po­zi­vi­ma u novi rat. Go­spo­din Har­i­son, moj uvaženi pret­hod­nik za ovim mi­kro­fo­nom, po­zi­vao je „svo­je dhrag­he pri­hja­lel­je Shr­be“ da ubi­ja­ju Nem­ce, dok je nje­gov kom­patri­o­ta, go­vo­reći oku­pi­ra­nom G­ern­ziju i Džer­siju, ta­mošnje po­ro­blje­ne En­gle­ze po­zi­vao da ku­šu­ju i s Nem­ci­ma sarađuju. Čita­vu srp­sku i ju­go­slo­ven­sku si­tu­a­ci­ju to­kom po­sled­njeg rata su­mi­rao je Čerčil u pi­tan­ju upućenom bri­ga­di­ru Makli­nu: „Na­me­ra­va­te li da živi­te tamo po­sle rata?“ Pošto bri­ga­dir to ni u snu nije na­me­ra­vao, sud­bi­na nam je za­ključena kako je sle­di­lo i da­nas je svi­ma vid­na.

Sli­ka an­glo-srp­skih od­no­sa nije ve­dra ali je poučna. Bri­ta­ni­ja je gle­da­la svo­je in­te­re­se. Mi smo se ba­vi­li du­šom.

Ko nam je kriv?