Sabrana
pisma iz tuđine 72
deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić
ISTORIJSKE ISTINE, ILI GDE SE DEDE CAR DUŠANA BLAGO?
Francuska revolucija otpočela je, pored
krupnih reči, i time što je jednoj ženi otkinula glavu. Kad god se o razlozima
pogubljenja kraljice Marije-Antoanete govori, kao najjači argumenat
uzima se savet omražene Austrijanke da, ako nema hleba, Francuzi treba
da jedu kolače. Moj gimnazijski profesor iz 1946, s udarničkom postrevolucionarnom
praksom i entuzijazmom kojim je nadoknađivao skroman napredni staž
iza sebe, i izgledima na direktorski položaj ispred sebe, kad god smo na
toj temi bili, dobijao je napade humanističkog besa. Bes je bio uzaludan,
taman koliko po neka istorija. Marija-Antoaneta nije bila kriva za
gladovanje Parižana; moj profesor nije postao direktor; a mnoge istorije
bolje da se nisu desile. Kraljica, naime, ništa rđavo nije mislila
kad je narodu preporučila da mesto hleba jede kolače. Naivno je držala
da narodna vremena ne mogu biti gora od nenarodnih. Jer za vreme Ancien Régime, ako nisu imali
dovoljno hleba, pariski su pekari morali građanima po istoj ceni prodavati
kolače.
U našim pekarama
hleba često nema. To je, između ostalog, dokaz da su narodne. Drugi je
dokaz narodni hleb, koga nema nijedan narod na svetu. Svi imaju – hleb.
Ili ga, kao Tigeja u Etiopiji, nema. Kod nas je hleb koga nema narodni,
onaj kojeg ima trebalo bi, dakle, da bude – nenarodni?
Epizoda s Marije-Antoanete preporučuje opreznost u percepciji takozvanih istorijskih fakata. Po definiciji,
fakat je nešto što se dogodilo kako se dogodilo, i kao takvo nepromenjivo
je. Stvarnost ne poznaje činjenice u tečnom agregatnom stanju, čije
se značenje iz jednog u drugo preliva kao voda u spojenim sudovima. U
međuvremenu, nema gotovo nijednog povesnog fakta koji nije promenljiv,
koji se bez ustručavanja na naše oči ne menja, čas u jednom, čas u drugom
smeru, kako odgovara ovom ili onom trenutku, ovoj ili onoj potrebi.
Čitajući nove knjige o Drugom svetskom ratu, izgleda nam da se on ponovo
vodi, ovog puta na drukčiji, reklo bi se uzbudljiviji način nego pri prvom,
originalnom izvođenju. Fakta doživljavaju genetičke promene kao virusi.
Istina je postala predmet dogovora, potrebe, oportuniteta. I Pontije
Pilat, prokurator Judeje, imao je pravo kad je od nje oprao ruke.
Da li je ratni
predsednik britanske vlade V. Čerčil znao da će Koventri biti sravnjen
sa zemljom, i nikakve mere nije preduzeo samo zato što bi tada Nemci razumeli
da Englezi poseduju njihove tajne kodove? Ko je ubio poljskog patriotu
generala Šikorskog? Nesreća slučaja ili nesreća s britanskim imenom?
Ko je sve do sada, kad je nepotreban postao, štitio austrijskog predsednika
Republike? I zašto je to činio? Jesu li balkanski ratovi bili oslobodilački,
kako tvrdi srpska, ili osvajački, kako misli makedonska istoriografija?
(Jer, različito tumačenje ne tiče se jedino posledice događaja, nego retrogradno
menja i njegovu prirodu, menja sam fakat, orvelijanski menja istoriju
unatrag.)
Gde se dede car
Dušana blago? Gde je istina, šta je istina?
Samo naivni veruju
da na nju treba čekati trideset godina i da će je otkriti otvorene
državne arhive. Dokument je stvar čitanja. O događaju postoji serija
protivrečnih dokumenata iz kojih se izvode oprečni zaključci. Zavisno
od čitača. Nešto je dokument ili neupotrebljiva hartija. Dokument
može biti podmetnut, jednako kao što ume da nestane. Na gustim i izukrštanim
psihostradama memoara i dnevnika
ljudi koji povest prave ili u njenoj proizvodnji ovako i onako učestvuju,
česte su stranputice volje i želje. Istorija je mutna i haotična slika
pretpostavki iz koje su mnoga fakta, usled nedostatka dokaza, proterana
i zamenjena onim što je babi milo.
Gde se dede car
Dušana blago? Gde je, šta je istina?
Možda pitanje
nije dobro postavljeno? Možda valja pitati: kome uopšte treba? Treba li
bolesniku od raka reći od čega umire? Zar smrt nije dovoljna? Zar nije
ista, jedna, ma od čega poticala?
Političari se
slažu u mišljenju da je istina o istorijskom događaju neka vrsta dvostruke
štete. Štetan je često već sam događaj. Njegovo iznošenje u javnost štetu
samo uvećava. Vojnici im se pridružuju. Poslovni ljudi takođe. Kriminalci
i policija već su poslovično diskretni. Jedini fanatici koji još uvek
nekakvu istinu teraju, naučnici su po svojim laboratorijama, izvesni
novinari po svojim redakcijama, i po neka preživela žrtva istorije
koju ne zadovoljavaju sumama objašnjenja. Englezi su majstori političke
mimikrije. Istina se krije tradicionalnim postupkom u kome navika
i strast prema diskreciji igraju veću ulogu od zakona o čuvanju državne
tajne. Pogreb istine se odvija u tri faze. Odluke koje se donose po
klubovima kriju se od kabineta. Kabinet ih zatim krije od parlamenta.
Tek potom se one kriju od naroda. Ali dotle je istina već toliko nejasna
da se može i izreći. Niko je neće razumeti. Niko neće znati kako i zašto
je, u vreme Folklandskog rata, potopljen argentinski brod „Belgrano“ s
kojim je potonulo 350 ljudi, iako je rasprava o tome mesecima punila
stupce novina i govore narodnih poslanika i neumorno hranila engleski
nacionalni stid. Neki su od leševa isplivali, leš istine nikad.
U većini slučajeva,
istina se i ne krije. Ona je tek malo drukčija od stvarnosti. Kao i svaka
umetnost.
No comments:
Post a Comment