Pages

Tuesday, September 28, 2021

Sabrana pisma iz tuđine 77 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 77 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

KAKO GREŠITI, I KAKO SE IS­KU­PI­TI?

Ni­sam imao na­me­ru da i ovaj ko­men­tar po­sve­tim in­kvi­zitor­skom pi­tan­ju re­ha­bi­li­ta­ci­je, ali sam na­i­šao na jed­no za­bo­rav­lje­no ime. Reč je o Pro­fju­mu, mini­stru u dav­noj Makmil­a­no­voj vla­di. Neću vas gnja­vi­ti po­je­di­no­sti­ma afe­re ko­ja ­je vla­du obo­ri­la. Pri­ro­da ­joj­ je erot­sko/špi­jun­sko/politička, gde raz­li­ka između sa­sto­ja­ka nije sa­svim ja­sna. Uzi­ma li se ero­ti­ka kao špi­ju­naža, po­li­ti­ka kao ero­ti­ka, a špi­ju­naža kao nešto što po­li­ti­ku i ero­ti­ku u uzbuđenju uje­di­nju­je, mut­no je. U sva­kom slu­ča­ju, Pro­fu­mo se kom­pro­mi­to­vao i po­vu­kao kon­ze­kven­ce. Iščezao je iz po­li­tič­kog živo­ta i no­vi­na. Ne­stao i sa za­bav­ne sce­ne, društve­ne hroni­ke „Tajms“-a. A onda, po­sle dve de­ce­ni­je, pri­mi­la ga je kral­ji­ca. Da­kle, jav­no je i s naj­višeg me­sta re­ha­bi­li­to­van. Ne znam poređenje, ali pri­bližno je to kao kad bih u „Po­li­ti­ci“ pročitao da je, ne­kog po­po­dne­va da­lje budućno­sti, tekući pred­sed­nik Jugosla­vi­je po­zvao na čaj g. Fi­kre­ta Abdića ili g. Mi­lo­va­na Đila­sa.

Pi­tan­je gla­si: čime je grešnik Pro­fu­mo za­služio opro­štaj? On je 20 go­di­na ra­dio za do­bro­tvo­rna društva. Nije samo is­pi­si­vao čeko­ve za si­rot­inju, de­lao je kao do­bro­tvor­ni rad­nik na te­re­nu bede. Dve okol­no­sti uzmi­te u ob­zir. Kad je ovde neko si­ro­ma­šan, on je si­ro­ma­šan na strašan način. Nije to naša bal­kan­ska beda koja uvek neki iz­laz u re­zer­vi ima, samo ga ne ko­ri­sti dok ne vidi šta po­vo­dom toga država pred­u­zi­ma. Ovde je si­ro­tin­ja bez­re­zer­vno si­ro­mašna. Dru­ga je okol­nost jav­nost Pro­fju­mo­ve lično­sti. Za­mi­sli­te ga tamo gde se sva­ka nada iz­gu­bi­la. I gde čovek koji se načelno mr­zi prak­tično tu nadu ob­nav­lja. Pro­fju­mo je re­ha­bi­li­to­van, u po­li­tički se život nije vra­tio, i time se nje­go­va priča završava. Ali, to se događa šezde­se­tih, u eri kla­sičnog kon­zer­va­ti­vizma, kada je, ma šta o pri­vat­nim do­bročin­stvi­ma mi­sli­li, biti do­bar pre­ma oni­ma koji ne­ma­ju, građani­na bar malo iskuplji­va­lo što je kao kla­sa do­bar samo pre­ma oni­ma koji ima­ju.

Dru­gi­ je pri­mer iz tekuće, gvo­zde­ne ere bri­tan­ske po­li­ti­ke. Afe­ra nije ima­la špi­jun­ski začin, bi­la­ je po­lit-erot­ska, lak­ša od Pro­fju­mo­ve, ali teža ako se u ob­zir uzmu ne­tom pro­klamo­va­ni vik­to­ri­jan­ski stan­dar­di mo­ra­la. Ju­nak je bio ministar u vla­di gđe Tačer, go­spo­din Par­kin­son. I njen sadržaj je ire­le­van­tan. Tri nas pi­tan­ja in­te­re­su­ju: ko­jom se br­zinom i kako g. Par­kin­son iz­va­dio, i šta je po­sle toga bilo? Mi­sli­te li da je otišao u si­ro­tin­jske kvar­to­ve da ka­ri­ta­tiv­nim ra­dom za­služi opro­štaj? Ko­je­šta! Niti je g. Par­kin­son lično oso­bi­to osećajan, niti je ta­kvo vre­me u kome je zgrešio, prem­da bi iz­raz u gre­hu uhvaćen više od­go­va­rao raz­lo­zi­ma zbog ko­jih je kažnjen. In­dul­gen­ci­ju je za­slu­žio još upornije radeći za stran­ku koju je kom­pro­mi­to­vao. Za re­ha­bi­li­ta­ci­ju mu je tre­ba­lo četi­ri puta man­je vre­me­na nego Pro­fju­mo, a na nju nije po­tro­šio ni je­dan je­di­ni svoj peni. I naj­zad, vraća se u oblast koju je za­ga­dio, vraća se pra­vo u po­li­ti­ku.

A između afe­re Pro­fju­mo i afe­re Par­kin­son pro­šle su samo dve de­ce­ni­je. Da bi se u našim hu­ma­nim po­če­ci­ma mo­ral­ni stan­dar­di ci­vi­li­za­ci­je pro­me­ni­li, bili su po­treb­ni ve­ko­vi (stoleća su pro­šla dok u Rimu Se­nat nije oza­ko­nio glo­bu za ubi­stvo roba), za­tim smo se men­ja­li iz veka u vek, sada se pro­me­ne osećaju iz de­ce­ni­je u de­ce­ni­ju. Usko­ro će se rđavo pro­vo­di­ti onaj koji se uju­tru po­na­ša pre­ma na­zo­ri­ma s ko­ji­ma je le­gao pret­hod­ne večeri.

Objašnjen­je koje hoće da bude uni­ver­zal­no, mora da obuhva­ti mno­ge fak­to­re dru­štve­nog raz­vo­ja. Po­li­tičko, prem­da osi­ro­ma­še­no, ja­sno je. Na vla­sti je novi kon­zer­va­ti­vi­zam. Uko­li­ko je po­li­tičar mlađi, uto­li­ko je de­sni­ji. A pre­ma ne­ki­ma iz Uni­je mla­dih kon­zer­va­ti­va­ca, Čerčil je bio uzor li­be­ral­nih ide­ja. Mla­do­tur­ci par­ti­je Tori, učeći se na greškama Evro­pe, na­sto­je da od nje­nih isto­rij­skih mana na­pra­ve sa­vre­me­ne vr­li­ne. Od bez­o­sećaj­no­sti – efi­ka­snost. Od eko­nom­ske ne­prav­de – pro­spe­ri­tet. Od sve du­blje po­de­lje­no­sti – za­jed­nički cilj onih koji gube i onih koji do­bi­ja­ju.

Ovi pri­me­ri re­ha­bi­li­ta­ci­je in­spi­ri­sa­li su me na pi­tan­je kako da se re­ha­bi­li­tu­je naš Fi­kret Abdić, ako se, na­rav­no, kod nje­ga po­stig­ne osećaj da je za nešto kriv. Mo­ram pri­zna­ti da mi se Par­kinso­nov pri­mer ne sviđa. Po uzo­ru na nje­ga, g. Abdić bi mo­ra­o ­još in­ten­ziv­ni­je da radi za par­ti­ju koja mu je pre­ko svo­jih ugled­nih čla­no­va omo­gućila da nas opljačka. Dru­gi je način Pro­fju­mov. Nažalost, mi smo u na­po­nu isto­rij­skog op­ti­mi­zma, pri­vat­no do­bročinstvo, sva­ki lični čin na tom pol­ju, pro­gla­si­li kla­snom uvre­dom. U uličnom pre­vo­du to zna­ci da vređam sa­mo­bit­nost ne­srećnika kome ude­lim no­vac. (U međuvre­me­nu, kla­snom uvredom ne sma­tra­mo na­va­lu pro­sja­ka na naše uli­ce.) U od­bi­janju da pomoć do­la­zi iz srca koje je lično, u želji da do­la­zi iz ra­zu­ma ko­ji ­je­di­no država može or­ga­ni­zo­va­ti, i zato kon­troli­sa­ti, za­bo­ra­vi­li smo da srce tra­je duže od ra­zu­ma. Država će da­va­ti dok može, a onda, po­što je ra­zum­na, pre­sta­ti kad više ne može. Srce će da­va­ti uvek.

1 sada više ne­ma­mo šta da po­nu­di­mo g. Abdiću da bi, upr­kos sve­mu, za iz­ve­stan broj go­di­na bio po­zvan k predsed­ni­ku Re­pu­bli­ke na čaj. Moj je pred­log da se vra­ti­mo ličnom do­bročini­teljs­kom radu i da mu damo pri­li­ku. Jer, ako to ne učini­mo, opet ćemo ga vi­de­ti kako po­ku­ša­va da se učlani u par­ti­ju.

 

No comments:

Post a Comment