Pages

Wednesday, September 15, 2021

Sabrana pisma iz tuđine 68 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 68 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

VE­LI­KA BRI­TA­NI­JA I OSTA­TAK SVE­TA

Sve do sada uve­ra­va­li smo slu­ša­tel­je da En­gle­ze svet za­ni­ma samo uko­li­ko je nji­hov, što znači da ga je nje­gov pre­težan deo pre­stao za­ni­mati kad su ga, bla­go­da­reći slavnoj po­be­di u Dru­gom svet­skom ratu, de­finitiv­no iz­gu­bi­li. Načelo važi sve od Vi­lja­ma Osva­jača, je­di­nog stran­ca koji je ovde ostao duže nego što su se do­maći­ni na­da­li. Naj­više što se da­nas od bri­tan­skih gra­ničnih Ker­be­ra može do­bi­ti, še­sto­me­sečni je bo­ra­vak. Vil­j­a­m je 14. ok­to­bra 1066, u bici kod He­sting­sa, obez­be­dio sebi i svo­jim Norma­ni­ma ne­o­grani­če­nu vi­zu, ali, na­rav­no, na oba­le Ken­ta is­kr­cao se on s mačem u ruci i s norman­dijsk­im voj­vod­stvom u kesi, a ne kao ja, s po­ni­znim iz­ra­zom na licu i sto fun­ti u džepu. U za­me­nu do­neo je Eng­le­zi­ma na­sled­no pra­vo na po­ve­li­ko parče fran­cu­ske zem­lje i na­sled­nu na­vi­ku me­šan­ja u evropske po­slo­ve. Ja od na­sleđa ni­sam do­neo ništa osim ne­kih bal­kan­skih na­vi­ka koje se ovde pre­zi­ru, ali upražnja­va­ju. I od pra­va i od na­vi­ke En­gle­zi su do­bi­li ra­to­ve, pa is­pa­da da su sa mnom, od koga ništa nisu do­bi­li, ipak bol­je prošli. Kad su u sto­go­di­šnjem te­sta­men­ta­rnom ratu pra­vo na Fran­cu­sku iz­gu­bi­li, iz­gu­bi­li su isto­vre­me­no i na­vi­ku da se za Fran­cu­ze in­te­re­su­ju. Jad­ni su Fran­cu­zi mo­ra­li podići čita­vu jed­nu kr­va­vu re­vo­lu­ci­ju i pro­iz­ve­sti jed­nog Na­po­le­o­na da bi po­no­vo pro­bu­di­li za­mrli in­te­res En­gle­ske, čime oba neobjašnji­va događaja do­bi­ja­ju naj­zad svo­je pra­ve uzro­ke.

Sva­ko je uop­šta­van­je opa­sno pa hi­tam da ga is­pra­vim. Nije isti­na da se En­gle­zi za­ni­ma­ju samo za ono što je nji­ho­vo. Pri­vla­či­lo ih je i sve što su hte­li da nji­ho­vo bude. Da­nas ih pri­vlači i sve što je jed­nom nji­ho­vo bilo. To objašnja­va što o Bal­ka­nu zna­ju i pišu malo, a i to malo – po­grešno. Osim go­di­ne 1941, kad smo im bili po­treb­ni, 1948, kad su oni tre­ba­li nama, i ove 1987, kad nama sve tre­ba ali mi više ni­ko­me ne tre­ba­mo. To takođe ob­ja­šnja­va za­što o ne­ka­dašnjim ko­lo­ni­ja­ma zna­ju i pišu mno­go, a da li isti­ni­to, neka se bri­nu gg. Gand­i i Mu­ga­be. Ne upuštam se u even­tu­al­ni na­ci­o­nal­ni gu­bi­tak uzro­ko­van žalo­snim fak­tom da ni­kad ni­smo bili nji­ho­va ko­lo­ni­ja. Onda od toga možda i ne bi niš­ta ima­li. No, sada bi o nama pi­sa­li više i pa­met­ni­je, a mi bi­smo, ako ništa dru­go, igra­li kri­ket.

In­te­res za bivše ko­lo­ni­je, rođen iz no­stal­gi­je, održavan iz po­tre­be, rav­no­prav­no je po­del­jen između Bri­tan­skog Komon­ve­lt­a i Sje­din­je­nih Država, ali raz­li­ke u nje­go­voj pri­ro­di po­sto­je. Pre­ma zem­lji afro­a­zij­skog Komon­ve­lt­a op­ho­di se Bri­ta­ni­ja kao ro­di­telj koji je ucvel­jen što mu se ne­po­ko­rni sin od doma odvo­jio i u sa­mo­stal­nom živo­tu ne uspe­va naročito, ali u ucvel­je­no­sti ima i al­bi­on­ske hi­po­kri­zije, iz­ve­sne očin­ske zlo­be. In­te­res za pro­spe­ri­tet­nu Ame­ri­ku drukčijeg je kova. U po­no­su Bri­ta­ni­je što je sin-ot­pad­nik, nje­noj krvi ma­hom za­hval­ju­jući, u ne­za­vi­snom živo­tu uspeo, ima i očin­ske za­vi­sti, lju­bo­mo­re koju osećamo pre­ma uspešni­jem i moćni­jem po­tom­ku, od koga, osta­re­li i nepokret­ni, već po­ma­lo i za­vi­si­mo. Ali, u oba slučaja, i u zlob­noj ožalošćeno­sti zbog ne­u­spe­ha mno­gih od bivših ko­lo­ni­ja, i u po­no­snoj za­vi­sti pre­ma jed­noj koja je uspe­la, bri­tan­ski ro­di­teljs­ki sen­ti­ment je ne­sum­njiv. Ame­ri­kan­ci, do­du­še, ne igra­ju kri­ket, ali su u sve­mu osta­lom pri­mi­li an­glo­sak­son­ske prag­ma­tične ma­ni­re i usa­vr­ši­li ih do an­tro­po­lo­škog mo­de­la, u kome ćemo se­ jed­nom, hte­li-ne hte­li, svi naći. U afro­a­zijskim zem­lja­ma pu­ri­tan­ski se pel­cer nije pri­mio, i ovi­ma je u na­sle­đe ostao samo kri­ket. Pošto je on en­gle­ski, i to je ne­što.

Ima, me­đu­tim, jed­na zem­lja za koju ovde vla­da živ in­te­res, a da mu uzrok nije u po­ve­sti ko­lo­ni­jal­nih osva­jan­ja. Ni zlo­ba, ni za­vist, da­kle, nego – strah. To je SSSR, je­di­na država na sve­tu koja bi, ako se samo po ime­nu sudi, slo­bod­no mo­gla biti i na Mar­su. Ako bri­tan­ski in­te­res za neke afro­a­zij­ske zem­lje i USA potiče od tuge što one više nisu bri­tan­ske, bri­ga za So­vjet­ski Sa­vez rođena je iz stra­ha da Bri­ta­ni­ja jed­nom ne po­sta­ne – so­vjet­ska.

Bol­jše­vička je re­vo­lu­ci­ja 1917. do­ka­za­la ­da ­je njen pro­rok Karl Marks pre­te­rao u pret­po­stav­ka­ma za rad­nič­ki pre­vrat. Car­ska Ru­si­ja nije za­do­vol­ja­va­la ni­jed­nu pret­po­stav­ku, a ipak je pre­vrat uspe­šno iz­ve­den. En­gle­ska ih je is­pun­ja­va­la sve, pa i je­dan pre­ko­bro­jan, da se mark­si­zam na nje­nom pri­me­ru raz­vio, a ipak ga je uspe­šno iz­be­gla. Možda i sto­ga što su nje­ni pro­gre­siv­ni in­te­lek­tu­al­ci, s tipično pro­te­stantskom tre­zve­nošću, s mno­go više en­tu­zi­ja­zma po­ma­ga­li učvršćenje ko­mu­ni­zma u Ru­si­ji, nego što su ra­di­li na nje­go­vom zavođenju u vla­sti­toj zem­lji. A i što se bri­tan­ska rad­nička kla­sa, ne man­je tre­zve­no, pre sta­ra­la o iz­ve­snim ne­iz­ve­sno­sti­ma svo­je sa­da­šnji­ce nego o ne­iz­ve­snim iz­ve­snosti­ma svo­je da­le­ke budućno­sti.

Ta­ko ­je Bri­ta­ni­ju mi­mo­i­šla dru­ga re­vo­lu­ci­ja. Strah od nje nije. Sto­ga se So­vjet­ski Sa­vez našao u ze­ni­ci bri­tan­skog in­te­re­so­van­ja iz raz­lo­ga obr­nu­tih oni­ma koji u njoj drže biv­še ko­lo­ni­je. Ko­lo­ni­je su u na­ci­o­nal­noj sve­sti tu da od za­bo­ra­va sačuva­ju slav­nu en­gle­sku prošlost. So­vje­ti su tu da se za­šti­ti ne­slav­na eng­le­ska budućnost. Da ta budućnost ne po­sta­ne per­ver­ti­ra­na pro­šlost, a Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja, ne­kad naj­veća ko­lo­ni­jal­na sila sve­ta, i sama tuđa ko­lo­ni­ja.

Ko­lo­ni­ja od čije bi isto­ri­je i nje­nih građan­skih slo­bo­da ostao možda samo – kri­ket. Kri­ket s no­vim, ne­što gru­bljim pra­vi­li­ma igre.

 

No comments:

Post a Comment