Sabrana pisma iz tuđine
100. deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić
NEPODNOŠLJIVA LAKOĆA LUDILA
A. Haksli je ovaj
svet nazvao – vrlim. Mi ćemo ga, slaveći stoto izdanje ovih kornentara,
nazvati ludim, i time reći isto
što i engleski pisac. Svet jeste lud, ali tu je i njegova najveća vrlina.
Njen smisao još ne znamo, ali ako u mahnitanju budemo istrajni i produžimo
dovoljno dugo da ludimo, brzo ćemo ga saznati. A ako prežive našoj će deci
biti vrlo O. K.
Primeri ludačke
vrline su nebrojeni. Na žalost, retko originalni. Kad sam čuo da je
imam Homeini spreman da isplati verniku milion dolara ako ubije g.
Ruždija, pisca Satanskih stihova,
a neverniku, meni ili vama, čak i tri puta toliko ponadao sam se da je
to ta prokleta inovacija koju sam, sit dotrajalih sumanutosti i manijačkih
klišea, očekivao. Onda se setih Divljeg zapada, poternica sa slikama
na vratima saloon-a i premija
lovaca na ljudske glave, i moje oduševljenje spade. Opet smo bili u gustoj,
masnoj, sivoj glini istorijskog modela, samo smo teksaški kalup malko
rastegli i, umesto nekoliko profesionalnih ubica, u posao uvukli
milijardu diletanata. I sad u ovu kompilatorsku aferu jedinu originalnost
može uneti sam g. Ruždi. Može se ubiti i sam pokupiti pare. Rešenje odgovara
ludim vrlinama sveta u kome živimo i umiremo a da između ta dva procesa
ne vidimo nikakvu naročitu razliku.
Britanska vrla
ludila su delikatnija. Ona su kao virus besnila koji vas poludi i
dvadeset godina pošto se u vas smestio. Ono što je drugde dvadeset godina,
ovde je, naravno, sto. Pre više od stoleća je, naime, za Hajland i Šetland
u atlantskoj nedođiji, donet zakon koji je štitio zakupce od nepravednog
iseljavanja od strane novih zemljoposednika. Ono što je nekad bilo
mudro postalo je sa vremenom glupo, ali je pametnim ostalo da se zakon
ne menja, i glupim da čini one koji za njega ne znaju. Zbog toga u tim krajevima
možete kupiti kuću koja neće biti vaša. Vaša će biti samo zemlja ispod nje,
u kojoj možete stanovati ako ste krtica, i ako od drugih krtica dobijete
pristanak.
Naša domaća vrla
ludila imaju humora, gotovo kao engleska. (Još da nam je i njihov parlament!)
Revolucija, kako je jednom rečeno, ne zna za šalu. Izgradnja socijalizma
je težak, ozbiljan, pa i sumoran poduhvat. Kad smo do smeha došli, može
to značiti samo da je s poduhvatom gotovo, pa da se sada možemo smejati.
Tema je, međutim, kao i do sada u ovom komentaru, tužna, ali u ludom, vrlom
svetu samo tužne teme mogu da nas nasmeju. Reč je o našim političkim izbeglicama.
Imamo mi njih poodavno i iz svih razdoblja naše srećne povesti. Iz
1941, 1944, 1948. godine. Ranije i kasnije. U moje vreme, u kome ste
lakše dobijali velike boginje nego pasoš, izbeglice su preko granice
stizali bez isprava, često i bez kože. S nekoliko metaka u mesu lako
je bilo dokazati da se s ove strane granice na vas dobro ne gleda. Naše
današnje političke izbeglice su, za moj konzervativni ukus, ponešto
bizarne, ako se ima u vidu istorijat ove večne ljudske nesreće. Albanci
su preko najopasnije granice u Evropi godinama prelazili u Jugoslaviju
sa familijama, imovinom i stokom. Jugoslovenski građani u Nemačkoj
traže politički azil takođe u familijarnom sastavu, s našim urednim ispravama, prevoženi
preko granice našim vozovima i
autobusima i pomagani ljubaznošću naših
turističkih eksperata. Razlozi za bekstvo nalaze se na licu mesta,
tamo gde se azil traži, a ne na mestu zbog kojeg se traži. Pošto ovde teškoća
nema, prave teškoće nastaju tek tamo, umesto da bude obrnuto. Ponekad
se ne zna šta se najbolje kotira. Odbegli ste kao proganjani demokrata
a prime vas kao ugroženog Albanca. Predlažem zato da i to u svoje ruke
uzmemo. Da naše ambasade organizuju službe koje će naše nove političke
begunce informisati o stalno promenljivom stanju na političkom
tržištu – da li je bolje biti Tamil iz Varšave, Tunguz iz Beograda ili
Srbin sa Tibeta?
Prema „NIN“-u od
26. 2. 1989. novoimenovani je predsednik vlade izjavio da „nijedan
socijalizam nije postigao ekonomsku efikasnost i političku demokratiju“.
To je saopšteno s tribine Socijalističkog saveza, pa sam u trenutku uobraženosti
poverovao da je g. Marković slušao moj protekli komentar i pristupio
preobražaju Saveza u našu prvu zvaničnu opoziciju. Ali, ako pri mišljenju
da je socijalizmu odzvonilo ostane i u skupštinskoj inauguracionoj
besedi, g. Marković je očigledno rđavo razumeo predlog da komunisti iz
vlade vladaju, a iz Socijalističkog saveza vladi, odnosno sebi, oponiraju.
Ja nisam mislio da to čine i u vladi. To bi i za naše balkanske paradokse
bilo suviše. (Možda jednom, kada se novi sistem ustali.) To je kao kada bi
samrtniku lekar rekao da ni njegovi lekovi ni njegovo umeće nikog
dosad nisu izlečili, da uopšte ne zna da leči i da, ako bolesnik hoće da
živi, ide drugom lekaru. Čovek bi ga možda iz radoznalosti, ako od umiranja
ima vremena, zapitao – zašto ordinaciju ne zatvori? Ako već ništa ne
radi, ili radi pa mu ništa ne uspeva, zašto se ćorava posla ne mane?
Jer, kad predsednik
jedne socijalističke vlade javno priznaje neuspeh doktrine na osnovu
koje je mandat dobio, šta ostaje njegovim sledbenicima? A šta tek
onima koji socijalisti nikad nisu bili, koji su se nadali da će, zahvaljujući
g. Markoviću i njegovim državničkim sposobnostima, to tek postati?