Sabrana pisma iz tuđine 100. deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 100. deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić 

NE­POD­NOŠLJI­VA LAKOĆA LU­DI­LA

A. Haks­li je ovaj svet na­zvao – vrl­im. Mi ćemo ga, sla­veći sto­to iz­dan­je ovih kor­nen­ta­ra, na­zva­ti lu­dim, i ti­me reći isto što i en­gle­ski pi­sac. Svet je­ste lud, ali tu je i nje­go­va naj­veća vr­li­na. Njen smi­sao još ne zna­mo, ali ako u mah­nitan­ju bu­de­mo is­traj­ni i pro­dužimo do­vol­jno dugo da ludimo, brzo ćemo ga sa­zna­ti. A ako prežive na­šoj će deci biti vrlo O. K.

Pri­me­ri ludačke vrl­i­ne su ne­bro­je­ni. Na žalost, ret­ko origi­nal­ni. Kad sam čuo da je imam Ho­me­i­ni spre­man da is­pla­ti ve­rni­ku mi­li­on do­la­ra ako ubi­je g. Ruždi­ja, pi­sca Sa­tan­skih sti­ho­va, a ne­ver­ni­ku, meni ili vama, čak i tri puta to­li­ko po­na­dao sam se da je to ta pro­kle­ta ino­va­ci­ja koju sam, sit do­tra­ja­lih su­ma­nu­to­sti i ma­ni­jačkih kli­šea, očekivao. Onda se se­tih Div­ljeg za­pa­da, po­ter­ni­ca sa sli­ka­ma na vra­ti­ma sa­lo­o­n-a i pre­mi­ja lo­va­ca na ljud­ske gla­ve, i moje odušev­ljen­je spa­de. Opet smo bili u gu­stoj, ma­snoj, si­voj gli­ni isto­rij­skog mo­de­la, samo smo tek­saški ka­lup mal­ko ras­te­gli i, ume­sto ne­ko­li­ko pro­fe­si­o­nal­nih ubi­ca, u po­sao uvu­kli mi­li­jar­du di­le­ta­na­ta. I sad u ovu kom­pi­la­tor­sku afe­ru je­di­nu ori­gi­nal­nost može une­ti sam g. Ruždi. Može se ubi­ti i sam po­ku­pi­ti pare. Re­šen­je od­go­va­ra lu­dim vrlina­ma sve­ta u kome živi­mo i umi­re­mo a da između ta dva pro­ce­sa ne vi­di­mo ni­ka­kvu na­ro­či­tu raz­li­ku.

Bri­tan­ska vrla lu­di­la su de­li­kat­ni­ja. Ona su kao vi­rus be­sni­la koji vas po­lu­di i dva­de­set go­di­na po­što se u vas sme­stio. Ono što je dru­gde dva­de­set go­di­na, ov­de­ je, na­ravno, sto. Pre više od sto­leća je, na­i­me, za Hajland i Še­tland u atlant­skoj nedođiji, do­net za­kon ko­ji ­je šti­tio za­kup­ce od ne­pra­ved­nog isel­ja­van­ja od stra­ne no­vih zem­ljo­po­sed­ni­ka. Ono što je ne­kad bilo mu­dro po­sta­lo je sa vre­me­nom glu­po, ali je pa­met­nim osta­lo da se za­kon ne men­ja, i glu­pim da čini one koji za nje­ga ne zna­ju. Zbog toga u tim kra­je­vi­ma možete ku­pi­ti kuću koja neće biti vaša. Vaša će biti samo zem­lja is­pod nje, u ko­joj možete sta­no­va­ti ako ste kr­ti­ca, i ako od dru­gih kr­ti­ca do­bi­je­te pri­sta­nak.

Naša domaća vrla lu­di­la ima­ju hu­mo­ra, go­to­vo kao en­gle­ska. (Još da nam je i nji­hov par­la­ment!) Re­vo­lu­ci­ja, kako je jed­nom rečeno, ne zna za šalu. Iz­grad­nja so­ci­ja­li­zma je težak, ozbil­jan, pa i su­mo­ran po­du­hvat. Kad smo do sme­ha do­šli, može to značiti samo da je s po­du­hva­tom go­to­vo, pa da se sada možemo sme­ja­ti. Tema je, međutim, kao i do sada u ovom ko­me­nt­a­ru, tužna, ali u lu­dom, vr­lom sve­tu samo tužne teme mogu da nas na­sme­ju. Reč je o našim po­li­tičkim iz­be­gli­ca­ma. Ima­mo mi njih po­o­dav­no i iz svih raz­do­blja naše srećne po­ve­sti. Iz 1941, 1944, 1948. go­di­ne. Ra­ni­je i ka­sni­je. U moje vre­me, u kome ste lakše do­bi­jali ve­li­ke bo­gin­je nego pasoš, iz­be­gli­ce su pre­ko gra­ni­ce sti­za­li bez is­pra­va, če­sto i bez kože. S ne­ko­li­ko me­ta­ka u mesu lako je bilo do­ka­za­ti da se s ove stra­ne gra­ni­ce na vas do­bro ne gle­da. Naše da­na­šnje po­li­tičke iz­be­gli­ce su, za moj kon­zer­va­tiv­ni ukus, ponešto bi­za­rne, ako se ima u vidu isto­ri­jat ove večne ljud­ske ne­sreće. Al­ban­ci su pre­ko naj­o­pasni­je gra­ni­ce u Evro­pi go­di­na­ma pre­la­zi­li u Ju­go­sla­vi­ju sa fa­mi­li­ja­ma, imov­inom i sto­kom. Ju­go­slo­ven­ski građani u Nemačkoj traže po­li­tički azil takođe u fa­mi­li­ja­rnom sa­stavu, s našim ured­ni­m is­pra­va­ma, pre­voženi pre­ko gra­ni­ce na­šim vo­zo­vi­ma i au­to­bu­si­ma i po­ma­ga­ni ljubaznošću naših tu­ri­stičkih eks­pe­ra­ta. Raz­lo­zi za bek­stvo na­l­a­ze se na licu me­sta, tamo gde se azil traži, a ne na me­stu zbog ko­jeg se traži. Po­što ovde te­škoća nema, pra­ve teškoće na­sta­ju tek tamo, ume­sto da bude ob­rnu­to. Po­ne­kad se ne zna šta se naj­bol­je ko­ti­ra. Od­be­gli ste kao pro­gan­ja­ni de­mo­kra­ta a pri­me vas kao ugroženog Al­ban­ca. Pred­lažem zato da i to u svo­je ruke uzme­mo. Da naše am­ba­sa­de or­ga­ni­zu­ju službe koje će naše nove po­li­tič­ke be­gun­ce infor­mi­sa­ti o stal­no pro­men­lji­vom stan­ju na po­li­tičkom tržištu – da li je bol­je biti Ta­mil iz Var­ša­ve, Tun­guz iz Be­o­gra­da ili Sr­bin sa Ti­be­ta?

Pre­ma „NIN“-u od 26. 2. 1989. no­vo­i­me­no­vani je pred­sednik vla­de iz­ja­vio da „ni­je­dan so­ci­ja­li­zam nije po­sti­gao eko­nom­sku efi­ka­snost i po­li­tičku de­mo­kra­ti­ju“. To je saopšteno s trib­ine So­ci­ja­li­stičkog sa­ve­za, pa sam u tre­nut­ku uo­braženo­sti po­ve­ro­vao da je g. Mar­ko­vić slu­šao moj pro­te­kli ko­men­tar i pri­stu­pio pre­o­bražaju Sa­ve­za u našu prvu zva­ničnu opo­zi­ci­ju. Ali, ako pri mišljen­ju da je so­ci­ja­lizmu od­zvo­ni­lo osta­ne i u skup­štin­skoj ina­u­gu­ra­ci­o­noj besedi, g. Mar­ko­vić je očigled­no rđavo raz­u­meo pred­log da ko­mu­ni­sti iz vla­de vla­da­ju, a iz So­ci­ja­li­stičkog sa­ve­za vla­di, od­no­sno sebi, opo­ni­ra­ju. Ja ni­sam mi­slio da to čine i u vla­di. To bi i za naše bal­kan­ske pa­ra­dok­se bilo suviše. (Možda jed­nom, kada se novi si­stem usta­li.) To je kao kada bi sa­mrt­ni­ku le­kar re­kao da ni nje­go­vi le­ko­vi ni nje­go­vo umeće ni­kog do­sad nisu izlečili, da uop­šte ne zna da leči i da, ako bo­le­snik hoće da živi, ide dru­gom le­ka­ru. Čovek bi ga možda iz ra­do­zna­lo­sti, ako od umi­ran­ja ima vre­me­na, za­pi­tao – zašto or­di­na­ci­ju ne za­tvo­ri? Ako već ništa ne radi, ili radi pa mu ništa ne uspe­va, za­što se ćora­va po­sla ne mane?

Jer, kad pred­sed­nik jed­ne so­ci­ja­li­stičke vla­de jav­no prizna­je ne­u­speh dok­tri­ne na osno­vu ko­je ­je man­dat do­bio, šta osta­je nje­go­vim sled­be­ni­ci­ma? A šta tek oni­ma koji so­ci­ja­listi ni­kad nisu bili, koji su se na­da­li da će, za­hval­ju­jući g. Mar­ko­viću i nje­go­vim državničkim spo­sob­no­sti­ma, to tek po­sta­ti?

 

Sabrana pisma iz tuđine 99. deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 99. deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

MAJ­KA PAR­LA­MEN­TA I MAĆEHA NA­RO­DA

Iz­gle­da da su građan­ske pred­ra­su­de opet po­sta­le po­pu­larne. U zem­lja­ma koje su ih se otre­sle, iz­ba­cu­jući ih uz grd­nu pom­pu na đubrište re­vo­lu­ci­je, sve više se go­vo­ri o nji­ho­vim čari­ma s no­stal­gi­jom, kao o an­ti­kvi­te­ti­ma sa isto­rij­skog ta­va­na, od ko­jih se, kad za­gu­sti, i sve osta­lo se proćerda, može do­bro žive­ti. Na­rod­na skupština je među nji­ma. En­gle­sku zovu Maj­kom par­la­men­ta. Možda zato što je sa­zi­dan kao mi­ni­ja­tu­ra en­gle­skog, mađar­ski će, u Bu­dim­pešti, prvi po­vra­ti­ti svo­ju pri­rod­nu funk­ciju i od maćehe na­ro­da opet po­sta­ti nje­go­va maj­ka. Šta ćemo mi ura­di­ti, osta­je da se vidi. Mi ima­mo nešto zamršeni­ju skup­štin­sku tra­di­ci­ju. Hr­va­ti su par­la­men­ta­rni nauk učili u pro­svećenoj bečko-peštan­skoj školi, mi Srbi naj­pre oko usta­ničkih bukava, a po­tom u Srp­skoj na­rod­noj skup­šti­ni koja bi čini­la čast sva­kom na­ro­du. Da op­štu stvar ove „pred­ra­su­de“ po­mognem, go­vo­ri­ću o nje­noj Maj­ci, en­gle­skom Par­la­men­tu. A da se neko od domaćih Živo­ra­da od­mah ne pre­stra­vi, reći ću za sada malo i, prem­da ­je stvar na­da­sve ozbil­jna, i to malo biće s nje­go­ve smešnije stra­ne.

Ot­ka­ko je Si­mon de Mont­fort prvi put sa­ku­pio iz­ve­stan broj En­gle­za pod jed­nim kro­vom da po­sa­ve­tu­ju Kru­nu u držav­nim po­slo­vi­ma, bri­tan­ski je pa­rla­ment imao 700 godina vre­me­na da raz­vi­je tra­di­ci­ju koja će po­sta­ti te­melj nje­ne parla­men­tarne de­mo­kra­ti­je. Mno­gi dru­gi na­ro­di nisu s njim izdržali ni jed­nu de­ce­ni­ju. Čim su ga skr­pi­li, od­mah su ga ras­tu­ri­li ili pre­tvo­ri­li u ma­u­zo­lej sa­mo­vlašća. En­gle­zi su bili str­plji­vi­ji. Pu­sti­li su ga da živi, da se muči, da muči vla­da­o­ce, da od njih biva mučen, da ga neki put muči na­rod i od nje­ga mučen da bude, ali su izdržali. Pro­to­kol mu ni­kad nije pro­pi­san. Pro­ce­du­ru ­je dik­ti­rao slučaj, pa i po neka oma­ška. Sto­ga ćemo, za­jed­no sa Živo­ra­dom, za koga je skupština skup lju­di koji isto mo­ra­ju da mi­sle, požuri­ti da kažemo kako su pra­vi­la nje­go­vog pro­to­ko­la za­sta­re­la, pa i ne­ko­risna, čak i be­smi­sl­e­na, ali će sva­ko od njih ima­ti svoj zve­zda­ni čas oprav­dan­ja kad shva­ti­mo da bez nje­ga, pa i samo bez nje­ga, en­gle­ski par­la­ment ne bi bio ono što je­ste, a en­gle­ska bi de­mo­kra­ti­ja po­sta­la ono što nije.

Sva­ko­ga dana uveče, na pri­mer, kral­ji­ca se pi­smom oba­veštava šta je ovde re­še­no a u čemu ona ne sme da učestvu­je. Vre­me u kome en­gle­ski su­ve­ren sa­zna­je šta je u nje­go­vo ime odlučeno ne­po­treb­no je krat­ko, ali samo ako po­mi­sli­mo da ima su­ve­re­nih na­ro­da koji ni po­sle pe­de­set go­di­na ne zna­ju šta su nji­ho­ve vođe u ime njih do­ko­na­le.

Bri­tan­ska bro­do­gra­di­li­šta, na pri­mer, na­ci­o­na­li­zo­va­na su uz pomoć so­ci­ja­li­stičke za­bl­u­de, na­rav­no, ali i spra­ve koja meri život. La­bu­ri­sti su u to doba u Vest­min­ste­ru ima­li samo je­dan glas većine, pa i on je bio na sa­mr­ti. Na­rod­ni po­sla­nik je u skup­šti­nu do­ve­zen am­bu­lant­nim ko­li­ma i u oda­ju za gla­san­je unet na no­si­li­ma. To je naša veći­na, vi­ka­li su la­bu­ri­sti. Ne­u­tral­ni pred­sed­nik Don­jeg doma sum­nji­ča­vo je pri­m­e­tio: „Ali, go­spo­do, da li je ta veći­na živa?“ Pri­ti­snut je merač uključen u po­sla­ni­ko­vo za­mi­ruće srce. Pla­nu­la je ze­le­na sve­tlost živo­ta. Po­sla­nik je gla­sao, a po­tom mirne par­la­men­ta­rne sa­ve­sti umro. Umr­la je, doduše, i sa više griže, na­cio­na­li­zo­va­na bro­do­grad­nja, ali to nije ni naša bri­ga, ni naša tema. Pri ma­loj ra­zli­ci u bro­ju po­sla­ni­ka većine i man­ji­ne, vlade i opo­zi­ci­je, lov na po­sla­ni­ke pri­li­kom gla­san­ja liči na lju­dožder­ske haj­ke. Ali i to je bol­je nego par­la­me­nt u kome je pot­pu­no sve­jed­no ko­li­ko lju­di gla­sa, jer će svi gla­sa­ti na isti na­čin.

U go­rnjem pri­me­ru pred­sed­nik Doma je bio la­bu­ri­sta, jer je nje­go­va stran­ka ima­la glas većine. Ima­la bi dva da i on gla­sa. Ali on nema pra­va gla­sa. Onog mo­men­ta kad na pred­sed­nič­ku sto­li­cu sed­ne, pre­sta­je biti član svo­je stran­ke i po­sta­je – ne­u­tra­lan. Da li bi naš Živo­rad pri­stao da se od­rek­ne svo­jih ubeđenja samo zato da bi bio ne­pri­stra­san su­di­ja u bor­bi tuđih ubeđenja?

Pro­tiv­ničke stran­ke sede na su­prot­nim klu­pa­ma. Ali, da one nisu oba­ve­zno i ne­pri­ja­teljs­ke, uve­rio se i mla­di ne­is­kusni kon­zer­va­tiv­ni po­sla­nik koji je, prvi put na za­se­dan­ju, uz­vik­nuo: „Ka­ko ­je čudno ne­pri­ja­tel­ju gle­da­ti u oči.“ Kolega iz stran­ke, is­ku­sni par­la­men­ta­rac, re­kao je: „Ne, dra­gi moj. Pre­ko puta su tvo­ji opo­nen­ti. Tvo­ji su ne­pri­ja­tel­ji oko tebe.“ A po­što su, kad iz po­sla­ničke klu­pe go­vo­re, čla­no­vi Doma zaštićeni od sva­ke kri­vi­ce za po­vre­du tuđe građan­ske časti, skup­šti­na je isto­vre­me­no i jed­na od naj­i­skre­ni­jih zona en­gle­skog jav­nog živo­ta.

Po­sla­ni­ci pro­vo­de više vre­me­na u radu po ko­mi­te­ti­ma nego u skupšt­ini. Sva­ki za­kon u ple­na­rnoj sali ima samo tri čitan­ja pre nego što se iz­gla­sa i po­sta­ne za­kon zem­lje, ili od­ba­ci i po­sta­ne hra­na kan­ti za đubre. U ko­mi­te­tu koji ga proučava, čita se tri­sta i tri puta. Vla­di koja ga pred­laže, lako je. Te­ško je opo­zi­ci­ji. Jer i nje­ni lju­di u tim ko­mi­te­ti­ma sede i mo­ra­ju una­pređiva­ti za­ko­ne pro­tiv ko­jih su u načelu. Nji­ho­va je dužnost kao stra­načkih lju­di da otežaju ili one­mo­guće sva­ki čin vla­de, ali kao čla­no­va ko­mi­te­ta da usa­vr­še sva­ki njen za­kon. Kako sa tom di­le­mom na kraj iz­la­ze, ne znam. Živo­rad mi o našim is­ku­stvi­ma ništa nije umeo reći. Kao po­sla­nik svog kra­ja bio je od­mah u di­le­mi. Kao i nje­go­vi birači, uo­sta­lom.

On nije znao ko ga je bi­rao, a oni zašto su ga bi­ra­li.

 

 

 

Sabrana pisma iz tuđine 98 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 98 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

GO­SPO­DIN MIN­HA­U­SEN I NJE­GOV ČUDE­SNI PERČIN 

Ne­dav­no je g. Kinok, šef la­bu­ri­sta, po­nu­dio kon­zer­vativ­ci­ma pomoć u si­la­sku s vla­sti, pošto je očevid­no da su na­po­ri to­ri­jev­ske po­li­ti­ke u tom po­gle­du ne­do­vol­jni. Gđa Tačer ­je od­go­vo­ri­la da će o tome raz­mi­šlja­ti u gro­bu gde će za glu­po­sti ima­ti više vre­me­na. Sličnu po­nu­du ko­mu­ni­stima kod nas iz­neo je g. Ru­pel, pred­sed­nik De­mo­krat­skog sa­ve­za Slo­ve­ni­je. Re­kao je da se samo g. Min­ha­u­sen spa­sao iz mul­ja, vukući sebe za perčin. Ko­mu­ni­sti su odgovo­ri­li da osta­ju pri načinu g. Min­ha­u­se­na. I da će, na po­nov­lje­nu po­nu­du, iščupa­ti perčin g. Ru­pe­lu. Po­što me za­brin­ja­va želja par­ti­je da se men­ja na brži način nego, kao go­spođa Tačer, pri­rod­nim sta­ren­jem, ri­zi­ku­jući perčin, ova­ko raz­mi­šljam.

Ju­go­sla­vi­ja ima vise od 2 mi­li­o­na ko­mu­ni­sta a sta­nov­ni­ka ko­ji­ma Ustav pri­zna­je pra­vo da pred­stav­ni­ke bi­ra­ju među ko­mu­ni­sti­ma, oko 12 mi­li­o­na, šest puta više. Pet­na­est po­sto građana vla­da nad 85 po­sto. Uz pomoć SSRNJ, kome ovde od­go­va­ra an­gli­kan­ska pa­stva, koja u Boga ne mora ve­ro­va­ti ali u cr­kvu ide, osno­va na­rod­ne vol­je se širi. U So­ci­ja­li­stičkom sa­ve­zu su, po­red onih dva mi­li­o­na ko­mu­ni­sta, i ini građani. U nje­mu sam, pre­ko sta­le­škog udruženja, i ja, iako ni­sam so­ci­ja­li­sta. Is­ho­di do­sa­dašnjih iz­bo­ra po­ka­zu­ju da je po­sto­tak birača koji gla­sa za vla­du pri­bližno isti. Sve­jed­no da li nam je do­bro ili pro­pa­da­mo. Sve­jed­no i kako se uprav­lja. Uvek ćemo gla­sa­ti za vla­du. Ista vla­da će vo­di­ti drugu po­li­ti­ku, ili će dru­ga vla­da vo­di­ti istu po­liti­ku. Po­stoja­nost do­ka­zu­je sna­gu našeg ka­rak­te­ra, ka­rak­ter naše sna­ge i iz­li­šnost opo­zi­ci­je. Pre­vr­tlji­vost Evro­plja­na ­de­lu­je ne­o­zbiljno. A užas En­gle­za, na iz­ja­vu gvo­zde­ne dame da će na vla­sti osta­ti sve dok pri­rod­nim pu­tem ne zarđa, ma­lo­um­no.

Stvar­na opo­zi­ci­ja, sem per­verz­nim po­li­tičari­ma, ni­ko­me ne tre­ba. Vla­di sme­ta, opo­zi­ci­o­na­ri­ma do­no­si ne­pri­li­ke. Nje­na je vred­nost psi­ho­lo­ške na­ra­vi. Opo­zi­ci­ja za­do­vol­ja­va neke bit­ne a ne­pri­stoj­ne ljud­ske na­go­ne, koje smo u de­tinjstvu upražnja­va­li mo­kre­njem u kre­ve­tu. Ko u opo­zi­ci­ji nije bio, ne zna šta je pra­vi, slo­bo­dan, div­lji život. Na­rav­no, ako ste u njoj stal­no, i kad vam se hoće i kad vam se neće, po­staće ona mora, kao sva­ka slast koja nema kra­ja. Naj­bolje je biti i na vla­sti i u opo­zi­ci­ji. Na vla­sti pod­mi­ru­je­te po­lo­vi­nu na­go­na, onih zdra­vih, u opo­zi­ci­ji osta­tak bo­le­snih, ili obr­nu­to. Nije, međutim, pra­vo da deo na­ro­da, budući uvek na vla­sti, za­u­vek bude lišen uživan­ja u opo­zi­ci­ji. Po­je­di­nač­ni uspe­si na tom pol­ju izraženi u čin­je­ni­ci da ko­mu­ni­sti grde svo­ju vla­du više od onih za koje je ona tuđa, nisu do­vol­jni. Tre­ba ustro­ji­ti si­stem i tom cil­ju teži komen­tar.

Par­ti­ja se užele­la opo­zi­ci­je koja se ne re­gru­tu­je iz kuće du­ho­va. Hoće pra­vu, ali ne pri­sta­je više da iz opšteg ve­sel­ja u plju­van­ju vla­sti bude isključena. Ko vla­da, za­služuje i neku na­kna­du. Ako već u raz­lo­zi­ma za hva­lu ne može biti, nek bar bude u pra­vu na grd­nju. Nažalost, opo­zi­ci­ja u vla­sti­ti­m re­do­vi­ma nije na vre­me to­le­ri­sa­na. Ne dopušta je ni bri­tan­ski pre­mi­jer. Ako se sa stran­kom ne slažete, idi­te u dru­gu, kaže. Mi to ne možemo reći. Mi tu dru­gu ne­ma­mo. Re­vi­zi­o­ni­sti su tražili pra­va za par­tij­sku man­jinu, ne bri­nući se mno­go za pra­va većine iz­van par­ti­je. Po­što su je­di­ni ima­li par­ti­ju, hte­li su i pra­vo da se s njom ne slažu. Ni taj pa­me­tan po­ku­šaj nije uspeo. Većina se plašila da ne osta­ne u man­ji­ni, man­ji­na nije bila si­gur­na da bi njen si­stem bio do­bar i da je ona u većini.

Vr­li­na ide­je o So­ci­jali­stičkom sa­ve­zu kao su­ro­ga­tu opo­zicije je u tome što su ko­mu­ni­sti i vl­a­da i opo­zi­ci­ja. Uživa­ju oba bit­na ljud­ska stan­ja. Kao čla­no­vi par­ti­je u vla­di, kao čla­no­vi SSRNJ u opo­zi­ci­ji. U Fron­tu na­pa­da­ju ono što u Par­ti­ji bra­ne. Svo­ja su vla­sti­ta opo­zi­ci­ja. Osim što bi više uživa­li u vla­sti, jer bi mo­gli i da je na­pa­da­ju, bol­je bi vla­da­li, jer ko od tvor­ca bol­je po­zna­je mane svog dela?

Uzmi­mo da Front nije još jed­na do­tra­ja­la par­tij­ska ku­li­sa u po­li­tičkom ma­ri­o­net­skom po­zo­ri­štu zem­lje, nego zbir so­ci­ja­li­sta raz­ličitog soja. Šta ćemo s oni­ma koji nisu levi? U za­blu­di su, da­bo­me, što nisu, što ni po­sle pola veka is­ku­stva sa naj­bol­jim po­ret­kom na sve­tu nisu, ali, eto, đavo ih od­neo, nisu. Oni nisu ne­pri­ja­tel­ji zem­lje, oni su samo nje­ni idi­o­ti. Kako će oni is­ko­ri­sti­ti građan­ska pra­va? Kako slo­bo­du ako je uslov­lje­na pri­pad­nošću apo­stol­skoj ide­ji? U Slo­ve­ni­ji su so­ci­jal-de­mo­kra­ti pod­ne­li mol­bu za do­zvo­lu rada. Od­go­voreno je da mogu de­lo­va­ti samo u okvi­ru So­ci­ja­li­stic­kog sa­ve­za. Za­vi­sno od pro­gra­ma, možda oni i mogu u Sa­vez ući a da ne lažu i Sa­vez i sebe. Ali, može li to neka samo De­mo­krat­ska stran­ka? Jer ul­a­zeći u So­ci­ja­li­stički sa­vez, au­to­mat­ski po­sta­je so­ci­ja­li­stička, što ni po pro­gra­mu ni po član­stvu nije. I so­ci­ja­li­stički mora de­lo­va­ti što neće i ne može. A ako mimo Sa­ve­za ne može po­sto­ja­ti, na šta se svo­de po­li­tička pra­va nje­nih po­ten­ci­jal­nih pri­pad­ni­ka? I u kome su smi­slu oni rav­no­prav­ni sa svi­ma koji ima­ju sreću da so­ci­ja­li­stički mi­sle (ili se pra­ve da mi­sle) i, shod­no tome, mogu jav­no izražava­ti svo­ju građan­sku vol­ju?

Mana mog rešenja je, da­kle, u tome što ono za­do­vol­ja­va samo ko­mu­ni­ste.

Ali to je i cilj, zar ne?

 

 

Sabrana pisma iz tuđine 97 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 97 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

BER­MUD­SKI TRO­U­GAO SO­CI­JA­LI­ZMA

Moj sa­vet­nik za en­gle­ska pi­tan­ja g. Džons mi je re­kao:

„So­ci­ja­li­zam u En­gle­skoj nije moguć, on ovde ni­kad neće uspe­ti.“ „Za­što?“ upi­tao sam ga lju­bo­mo­rno. „Da li sto­ga što nig­de nije uspeo?“ „Koje­šta!“ ka­zao je g. Džons. „To su evrop­ski raz­lo­zi. Da i za nas važe, ovde bi uspeo.“ „A vaš, koji je?“ „Sa­svim prost. En­gle­zi ga neće.“ Uvre­dio sam se. „I dru­gi na­ro­di ga nisu hte­li pa su ga ipak do­bi­li.“ „I to je pro­sto“, re­kao je pi­to­mo. „Do­bi­li su ga jer nisu bili En­glezi.“ „Možda će doći vre­me“, re­kao sam pa­ko­sno, „kad ni vi En­gle­zi nećete biti baš ta­kvi En­gle­zi. Onda ćete možda po­sta­ti i so­ci­ja­li­sti.“ „Ali nećemo više biti En­gle­zi, zar ne?“ re­ka­o je. I ka­zao isti­nu. So­ci­ja­li­zam će opet biti ne­či­ja tuđa stvar, bri­ga rase koja će za­me­ni­ti en­gle­sku. Pokušao sam s dru­ge stra­ne: „U redu. En­gle­zi neće so­ci­ja­li­zam. Re­ci­mo da je od­bi­jan­je, za dru­ge ne­do­vol­jno, ovde do­vol­jno. Ali za­što ga neće?“ „Vi tražite raz­log?“ za­pi­tao me začuđeno. „Ne bi mi ško­dio.“ „Pa vi živi­te u nje­mu.“ „Svoj znam. Želim vaš. Vi ne živi­te u nje­mu. Vi s njim is­ku­stva ne­ma­te. Koji je vaš raz­log?“ Mi­slio sam da će se po­zva­ti na moje is­ku­stvo. Nije. Nije en­gle­ski oslan­ja­ti se na pri­stra­sna mi­šljen­ja kad se možete oslan­ja­ti ni na šta. „En­gle­zi ga neće jer ­je so­ci­ja­li­zam pro­ti­van en­gle­skoj pri­ro­di“, re­kao je g. Džons i oti­šao, ostav­lja­jući me u du­hov­noj komi. Tražio sam objašnjen­je koje ne bi bilo samo en­gle­sko, i našao ga u ovom ko­mentaru.

U Ka­rip­skom moru, u bli­zi­ni Ber­mu­da, oke­an iz­gle­da kao i svu­da. Akva­ma­rin­ske je boje, ne­pro­zi­rne du­bi­ne, vode tihe za hal­ki­on­skih dana, raz­dražene kad be­sne žen­stve­ni taj­fu­ni. Ali nije isti kao svu­da. U tim vo­da­ma ne­sta­ju lađe. Bez tra­ga i ob­ja­šnji­vog raz­lo­ga. Ta­jan­stve­no pod­ru­čje je na­zva­no Ber­mud­skim tro­u­glom i ušlo u le­gen­du.

Sve u živo­tu ima svoj Ber­mud­ski tro­u­gao, mi­ste­ri­o­zan pro­stor u kome se bez uzro­ka tone. Tonu nade koje nisu iz­ne­ve­re­ne, pri­ja­teljstva ničim ne­o­zle­đe­na, lju­ba­vi koje nisu pre­sta­le, dela za koja smo mi­sli­li da su uspe­la, ide­je što su nam se čini­le ne­po­vre­di­vim. Po­tan­ja­ju rase ve­li­ke pro­šlo­sti i lju­di ve­li­ke budućno­sti. Na površini osta­je po neka olu­pi­na. Ona nam veli da je do­šlo do bro­do­lo­ma, ali ni­kad i za­što, za­što se po­to­nu­lo. U po­li­ti­ci bro­do­lo­mi su česti, no go­to­vo uvek pla­u­zi­bil­no ob­ja­šnji­vi. Po­ne­kad su ne­po­treb­ni ali objašnji­vi, ne­pra­ved­ni ali objašnji­vi, dok se zbi­va­ju, možda i ne­ja­sni ali ka­snije objašnji­vi. S krup­nim ide­ja­ma je teže. Većina ui­sti­ni ve­likih ljud­skih ide­ja po­to­nu­la je u po­ve­snom Ber­mud­skom tro­ku­tu a da pra­ve ra­zlo­ge ni­kad ni­smo sa­zna­li.

U tom pog­le­du, ako ne i u dru­gim, ide­ja so­ci­ja­li­zma je srećnija. Njen je Ber­mud­ski tro­u­gao vi­dljiv, pod­ru­čje nje­nog bro­do­lo­ma ja­sno se ocr­ta­va na na­u­tičkoj mapi ljud­skih uto­pi­ja. Jer to je valj­da je­di­na ide­ja koja svoj smr­to­no­sni tro­u­gao nosi sa so­bom i u sebi ga sadrži. Je­di­na ide­ja, čiji je Ber­mud­ski tro­u­gao isto­vre­me­no i uslov nje­ne veličine, gde ­je u po­re­klu ide­je i pra­vi raz­log nje­ne pro­pa­sti. Ko­li­ko to so­ci­ja­li­zmu pomaže da duže živi ili što pre umre, još je ne­iz­ve­sno. Izg­le­da da se obe mogućno­sti di­ja­lek­tički nadopun­ju­ju. A što one pro­pu­ste, na­dok­na­đu­ju dru­ge službe.

Bermud­ski tro­u­gao so­ci­ja­li­zma je pre i iz­nad sve­ga u ljud­skoj pri­ro­di. So­ci­ja­li­zam se­ pro­ti­vi pri­ro­di čove­ka. Svi su osta­li raz­lo­zi se­kun­da­rni, i per­ver­zi­je so­ci­ja­li­stičke ide­je u isto­rij­skoj prak­si, i na­sil­na pri­ro­da te prak­se, i di­ja­lek­tička kon­fu­zi­ja nje­nih cil­je­va. Da nije tako, prak­sa bi se dala pri­la­go­di­ti. Ali, ako se pri­la­go­di našoj pri­ro­di, onda što na­sta­je pre­sta­je biti so­ci­ja­li­zam i po­sta­je ono što u tzv. ci­vi­li­zo­va­nom sve­tu je­di­no uspe­va – za­ko­ni­ma i pra­vi­li­ma igre ob­u­zda­va­na, do­bro or­ga­ni­zo­vana i ume­renim op­štim cil­je­vi­ma po­zlaćena pri­rod­na sebičnost. A šta za uto­pij­ski, au­ten­tični so­ci­ja­li­zam osta­je? Budućnost u nje­mu ni­kad i nije bila. Ona je možda u ople­men­ji­van­ju ne­kim od nje­go­vih su­bi­de­ja dru­gih, lju­di­ma, a naročito En­gle­zi­ma, po­dob­ni­jih dru­štve­nih si­ste­ma. So­ci­ja­li­zam nije voćka koja će sama dati hranljiv plod. On je možda tek pel­cer koje će dru­ge, izdržljivije voćke učiniti man­je div­ljim, a nji­ho­ve plo­do­ve hranljivijim za što više lju­di. A to je su­štin­ski smi­sao so­ci­jal-demokra­ti­je.

Po­stao mi je shva­tljiv i g. Džons. Kad je go­vo­rio o „pri­ro­di En­gle­za“, zbog koje ovde so­ci­ja­li­zam nema iz­gle­da, mi­slio je na ljud­sku pri­ro­du, samo je držao da joj termin „En­gle­zi“ više od­go­va­ra. Da je po­jam „En­gle­za“ eks­klu­zivniji od poj­ma „čove­ka“, koji u sebi može sadržati svašta, čak i ir­ske te­ro­ri­ste ili po­koj­ne leve la­bu­ri­ste. Ono što je on hteo da kaže je upra­vo to: so­ci­ja­li­zam se pro­ti­vi ljud­skoj pri­ro­di ka­kva je­ste, ma ka­kva da je.

Sad mi je sve bilo ja­sno, osim kako je upr­kos tome, upr­kos fun­da­men­tal­noj ne­sa­gla­sno­sti sa mo­jom pri­ro­dom, so­ci­ja­li­zam ipak...

Da­le­ko bi me od­ve­lo da mi­sao do­mi­slim. Ni­sam En­glez. Samo sam – čovek. A to nije ni­ka­kva zaštita.

 

 

Sabrana pisma iz tuđine 96 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 96 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

MUKE S ONI­MA KOJI BI HTE­LI DA BUDU TREĆI

Ne znam ot­ka­da ­je bi­po­la­rnost odlučujući prin­cip bri­tanskog živo­ta. On­to­log će joj po­re­klo tražiti u ko­smičkom du­a­li­te­tu, gno­se­o­log u kon­struk­ci­ji uma od­go­je­nog na antino­mi­ja­ma, em­pi­ri­čar u is­ku­stvu zasićenom an­ti­te­za­ma. Etičar, možda, u ma­ni­hej­skom na­če­lu su­prot­stav­lje­nih kraj­nosti. Bi­o­log će ga naći u po­de­li na žene i muškar­ce, koja je ovde, iz­gle­da, na­sta­la pre no igde. An­tro­po­log bi je vi­deo u tre­nut­ku kada je je­dan među bi­ljožder­skim Ostrv­lja­ni­ma oku­sio meso, na­šao da je uku­sno, za novu hra­nu pri­do­bio ne­ko­li­ko sa­ple­me­ni­ka i tako obra­zo­vao prvu opo­zi­ci­o­nu stran­ku mesoždera, od koje će se odvo­ji­ti frak­cija lju­doždera. I u po­ve­sti se Ostrv­lja­ni rano počeše de­li­ti bro­jem dva. Po­la­ri­tet Bri­ta i Rim­lja­na za­men­jen je du­a­li­te­tom An­glo­sa­sa i Nor­ma­na. Po­sle etničkog uje­din­jen­ja, ime­ni­telj „dva“ omo­gućava da kao držav­lja­nin Uje­din­je­nog Kra­ljev­stva bu­de­te i En­glez i Bri­ta­nac. Svi su En­gle­zi i Bri­tan­ci, ali ni­je­dan Bri­ta­nac, osim En­gle­za, nije i En­glez. Dvo­pol­nost se pre­se­li­la i u so­ci­jal­ne, po­li­tičke, ver­ske od­no­se. Po­sto­je oni koji ima­ju sve, i oni koji ne­ma­ju ništa, ali to nije en­gle­ski eks­klu­zi­vi­tet. Oni treći, oni „iz­me­đu“, jed­noj od kraj­no­sti teže, a u dru­gu su gu­ra­ni. Faza „trećeg“ u prin­ci­pu je ovde uvek tran­zi­tor­na. Ra­nim dušama su vla­da­li pa­gan­ski dru­i­di i hrišćani, ali čim su osta­li samo hrišćani, po­de­li­li su se na ka­to­li­ke i pro­te­stan­te.

Bri­tan­skom po­li­ti­kom kr­ma­ni­li su: jed­na ili dru­ga ple­mićka ko­a­li­ci­ja, to­ri­jev­ci ili vi­gov­ci, kon­zer­va­tiv­ci ili li­be­ra­li, kon­zer­va­tiv­ci ili la­bu­ri­sti. Ret­ko je ko re­me­tio ovu dvo­polnu idi­lu, a kad bi uspeo, je­dan od po­lo­va je ne­sta­jao, bi­vao za­men­jen no­vim, i klac­ka­li­ca je pro­dužila da se kla­ti u dva sme­ra.

Dvo­pol­nost se spon­ta­no pre­ne­la u sve ob­li­ke jav­nog živo­ta. En­gle­zi se naj­pre dele na muškar­ce i žene, a po­tom na one koji su za, i na one koji su pro­tiv, bilo o čemu da je reč. U po­ve­sti su bili za bil­je ili meso; za Stu­ar­te ili pro­tiv Stu­ar­ta; za udo­vol­ja­van­je zah­te­vi­ma po­bun­je­nih se­ve­ro­a­merič­kih ko­lo­ni­ja ili pro­tiv njih; za rop­stvo ili pro­tiv; da se ne­gde uđe ili da se ne uđe; da se od­ne­kud iza­đe ili da se tamo osta­ne, osta­jući često tek pošto su izašli. Sad se dele na one koji su za ili pro­tiv kon­tra­cep­cije, žen­skog svešten­stva, Uje­din­je­ne Evro­pe, nu­kle­ar­nog na­o­ružanja, go­spo­di­na Ruždi­ja i meko ku­vanih jaja. Za ili pro­tiv sve­ga pro­tiv čega ili za šta su dru­gi.

Pra­ve sre­di­ne nema. Za na­rod kom­pro­mi­sa to je za­pan­jujuće. Ali ­je pa­ra­doks pri­vi­dan. Sre­di­ne nema zato što ­je ona u ovom od­me­re­nom i ume­re­nom na­ro­du već sadržana u nje­go­vim kraj­no­sti­ma. Sred­nji­ji se ne može biti od sred­ine koju krajn­ji po­lo­vi za­stu­pa­ju. Sto­ga sred­nje mi­šljen­je nema šanse na po­pu­la­rn­ost. Po­ku­šaj osni­van­ja treće stran­ke nije pro­pao samo zbog mana ne­pro­por­ci­o­nal­nog iz­bo­rnog si­ste­ma, već i zbog vr­li­na du­hov­nog si­ste­ma, koji kraj­no­sti­ma bra­ni da iustini budu krajn­je i time ot­kri­ju pred­no­sti sred­njih pu­te­va. (Uo­sta­lom šta će vam i treći za­o­bi­la­zni put kad već ima­te dva?)

U Evro­pi su kraj­no­sti na kra­ju mogućeg, raz­li­ke među nji­ma to­li­ke su da se pre­mošćava­ju ni­zom uza­stop­nih, međusob­no raz­ličitih i ja­sno pro­fi­li­sa­nih „sre­di­na“. U Evropi vam se čini da ste na kra­ju i kad ste u sre­di­ni. Možda ću biti ja­sni­ji ako ovdašnje „muke s nečim trećim“ upo­re­dim s našim mu­ka­ma koje ću, radi ras­po­zna­van­ja, de­fi­ni­sa­ti kao „muke sa onim – dru­gim“.

Za raz­li­ku od bri­tan­ske po­li­tičke dvo­pol­no­sti, naš je si­stem za­sno­van na bol­jše­vičkom kon­cep­tu mo­no­pol­no­sti. Sre­di­ne nema jer se bez su­prot­nog pola ni lo­gič­ki ni prak­tično sre­di­na ne može us­po­sta­vi­ti. Spek­tar po­li­tičkog mišljen­ja je kao ra­zno­boj­na za­sta­va. Ako je na jed­noj mot­ki, za­sta­va, osim na re­vo­lu­ci­o­nar­noj olu­ji, visi, i nje­ne boje se ne vide. Da bi se i na građan­skoj omo­ri­ni mira ras­po­zna­va­le, mora ona biti ra­za­pe­ta između dve mot­ke, po­stav­lje­ne na iz­ve­snoj udal­je­no­sti. Vi­dlji­vost par­tij­ske boje po­sti­za­va­na je tako što se dru­ga kraj­nost, ona dru­ga mot­ka, u ne­do­stat­ku pra­ve – za­mi­šlja­la. Opo­zi­ci­ja, na­rav­no, po­sto­ji. Samo, to je uvek neka ave­tin­jska opo­zi­ci­ja, sa­bla­sna mot­ka koju bira par­ti­ja pre­ma po­tre­ba­ma tre­nut­ka. Zakačena pri­vre­me­no za tu dru­gu, fan­tom­sku mot­ku, do tada ne­ja­sna par­tij­ska za­sta­va po­sta­je vi­dljiv tran­spa­rent, a nje­ne boje po­no­vo ras­po­znatlji­ve, sve do dru­ge prili­ke kada se iz fa­ta­mor­ga­ne jav­nog mi­šljen­ja bira dru­ga na­spram­na mot­ka. Po­što svoj jav­ni život nema, ta dru­ga, po­sto­jeća, no ipak ave­tin­jska kraj­nost, ne služi sebi, već onoj pr­voj, da se bol­je vidi. Ali i ta prva, jed­nom stvar­na, upra­vo zbog stal­nog su­prot­stav­ljan­ja izabra­nim fan­to­mi­ma, i sama po­sta­je fan­tom­ska.

En­gle­zi ne pri­zna­ju po­li­tičku sred­inu ­jer, osim nje, dru­go i ne po­zna­ju, nji­ho­ve su kraj­no­sti već ta sred­ina. Mi je ne po­zna­je­mo niti pri­zna­je­mo, jer u od­su­stvu n­e­ke dru­ge, osim vla­da­juće kraj­no­sti, ne možemo ni da je – za­mi­sli­mo. Naj­pre smo ima­li fan­tom­sku opo­zi­ciju, sad nam je i vla­da po­ma­lo sa­bla­sna. A kad su kraj­no­sti fan­tom­ske, ni sre­di­na ne može biti stva­rna. Sve po­sta­je – fa­ta­mor­ga­na.

 

Sabrana pisma iz tuđine 95 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 95 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

KAJ­GA­NE NEMA BEZ RAZ­LU­PA­NIH JAJA

Bri­tan­ski državni pod­se­kre­tar za zdrav­lje, flam­bo­a­jant­na i pred­u­zim­lji­va go­spođa Ed­vina Ka­ri, pod­ne­la ­je ostav­ku zbog afe­re ­ja­ja zaraženih sal­mo­ne­lom. U Mi­si­ru, ­gde je nad hi­rur­zi­ma vršena ista pogrešna operacija kojom su se faraoni bili usmrtili, pod­ne­la bi ostav­ku na taj na­čin što bi mo­ra­la pro­gu­ta­ti hil­ja­du jaja. Umr­la bi bez ob­zi­ra jesu li ili nisu zaražena. Šta bi joj dru­gi ra­di­li? Ce­zar Av­gust nje­nu rim­sku in­ka­rn­a­ci­ju pro­te­ru­je na Pont, ce­zar Ka­li­gu­la je uzi­ma za sa­vet­ni­ka kad pri­ređuje svo­je smr­to­no­sne go­zbe. U srednjem veku je veštica. Noću, na me­tli leteći, obi­la­zi ko­ko­šinjce, zaraženim ja­ji­ma za­men­ju­je zdra­va, a po­tom za tro­van­je optužuje po­šte­ne su­građanke. U ja­ko­bin­skoj Fran­cu­skoj je prog­la­ša­va­ju za ne­pri­ja­tel­ja na­ro­da, emi­grant­skog ili en­gleskog plaćeni­ka i gil­jo­ti­ni­ra­ju. U boljševičkoj Ru­si­ji po­sta­je troc­kist. Na su­đen­ju pri­zna­je da je kli­cu bo­le­sti do­bi­la iz buržoa­skog ino­stran­stva i raz­de­li­la ku­la­ci­ma, ali pošto jaja nisu do­vol­jna, so­vjet­ska Ed­vi­na pri­zna­je i da je pa­li­la žetve i tro­va­la reke. U par­la­men­ta­rnim zem­lja­ma buržoa­ska Edvina daje ostav­ku zbog ne­ha­ta pre­ma na­rod­nom zdrav­lju, što isti­nu o ja­ji­ma nije na vre­me sa­zna­la, ali se od­mah pre­sel­ja­va u opo­zi­ci­o­nu stran­ku i tamo po­sta­je eks­pert za zdrav­lje i dug život. Sve do­ne­dav­no, ju­go­slo­ven­ska, so­ci­ja­listič­ka, fe­de­ra­tiv­na, sa­mo­u­prav­na i ne­svr­sta­na Ed­vi­na ne pod­no­si ostav­ku. Ume­sto nje, pod­no­se ostav­ku oni koji od nje ostav­ku zah­te­va­ju. I, na­rav­no, pre­sta­je je­sti jaja. Sada bi je, iz­gle­da, na­rod, s fo­tel­jom, iz­neo iz kan­ce­la­ri­je, a par­ti­ja je po­sla­la za am­ba­sa­do­ra tamo gde se ne jedu jaja.

U Bri­ta­ni­ji, o ko­joj go­vo­ri­mo, gde je uvek sve drukčije, ili ako nije, iz­gle­da da je­ste, ostrv­ska Ed­vi­na pod­no­si ostav­ku, iako osob­no nije kri­va za ono što se de­si­lo, ali je kri­va što se sa­zna­lo da se nešto dešava. Od­go­vo­rna je za in­di­skre­ci­ju zbog koje je tuđa od­go­vo­rnost is­pa­la is­pod ćili­ma. Iz­da­la je ne­spret­no saopšten­je iz ko­jeg se ste­kao uti­sak da je gro bri­tan­ske pro­iz­vod­nje jaja zaražen sal­mo­ne­lom (dok je, iz­gle­da, u pi­tan­ju samo do­bar deo). Kao kada bi­ste ne­ko­me re­kli da ne si­la­zi u jamu jer ga dole čeka­ju otrov­ni­ce, dok je dole, u stva­ri, samo jed­na. Ta­kvo je pre­te­ri­van­je stra­no En­gle­zi­ma. Možete reći da je jama puna zmi­ja, ali mo­ra­te do­da­ti da se o nji­ho­voj otrov­no­sti ne može go­vo­ri­ti dok se u jamu ne siđe. Ili, ako ot­kri­je­te da su far­mer­ski si­re­vi, prav­lje­ni od ne­pa­ste­ri­zo­va­nog mle­ka, otrov­ni, na­ro­du to ta­ko ­jav­lja­te da na te­l­e­vi­zi­ji, dok vest sa­op­šta­va­te, pri­ka­zujete isključivo fran­cu­ske si­re­ve.

Ed­vi­ni­na ne­od­me­re­nost obo­ri­la je po­tro­šnju jaja. En­glezi, u sve­mu od nas raz­ličiti, isti su, iz­gle­da, kad je u pi­tan­ju druženje s otrov­ni­ca­ma. Ugrožen je in­te­res farme­ra i kre­dibi­li­tet vla­de. U sva­kom slučaju, tvr­di ona, sal­mo­ne­la u ja­ji­ma nije do­ka­za­na u sta­ti­stič­kim veličina­ma koje ozbil­jno pre­te zdrav­lju. Ne umi­re se ma­sov­no kao u vre­me crne smr­ti, kuge što je u sred­njem veku pre­po­lo­vi­la po­pu­la­ci­ju Ostr­va, uzbuđenju me­sta nema. Ako se dnev­no troši 30 mi­li­o­na jaja, pa je od toga samo 3 000 zaraženo, a od nji­ho­vih kon­zu­me­na­ta samo se 300 raz­bo­li, a samo 30 oso­ba umre – onda je opa­snost po­re­di­va sa mogućnosću da vam uli­com, ko­jom ce­log živo­ta bez­bed­no pro­la­zi­te, jed­nom pad­ne i ci­gla na gla­vu, a znat­no man­ja od gaženja kad tu uli­cu pre­la­zi­te. Ne spom­injući da iz kuće mo­ra­te iz­la­zi­ti i uli­ce pre­la­zi­ti, a ja­ja, ako ste baš ta­kva ku­ka­vi­ca, i ne mo­ra­te je­sti.

(Ni en­gle­ske ja­bu­ke, ni en­gle­sko meso, ni en­gle­ske si­re­ve, ni en­gle­ske kon­zer­ve, jer je otrov svu­da ot­kri­ven, pa vam se, za­pra­vo, pre­po­ručuje da živi­te od en­gle­skog va­zdu­ha, koji je još i naj­o­trov­ni­ji.)

Sve bi da­bo­me, bez­bol­ni­je prošlo i već se za­bo­ra­vi­lo da nema pogođenih. Pogođeni, očevid­no, nisu bo­le­sni­ci, jer od njih, čak i od mr­tvih, ništa ne čuje­mo. Pogođeni su far­me­ri koji su na­da­li or­ga­ni­zo­va­nu sin­di­kal­nu dre­ku. Kod njih je stvar čista. Po­sre­di je ugrožena za­ra­da. Nema sit­nih reči koje se tiču krup­nih na­rodnih in­te­re­sa. Na po­sled­njim iz­bo­ri­ma u većini su gla­sa­li za vla­du. Sada pre­te da će, ako se afe­ra ne raščisti, gla­sa­ti pro­tiv nje. Ni u iz­bo­ru pri­ti­ska, da­kle, nisu iz­bir­lji­vi. Pogođena­ je, takođe, opo­zi­ci­ja. I o­na je ja­sna. Kao i uvek, s pra­vom ili ne, ko­ri­sti pri­li­ku da dokaže ne­kom­pe­tent­nost vla­de. Pogođena je i vla­da, ali je ona naj­ne­ja­sni­ja. Na­šla se između čekića far­me­r­skog fi­nan­sijskog zdrav­lja i na­kovn­ja na­rod­nog. Ako za­ve­de strožije pro­fi­lak­tične mere u živi­nar­stvu i kon­tro­lu tržišta, to će po­sku­pe­ti pro­iz­vo­de u tren­du koji je već io­na­ko in­fla­to­ran. Ako ništa ne pre­du­zme, oružje daje u ruke opo­zi­ciji.

Ja imam treći pred­log, sa­svim u duhu bri­tan­ske sport­ske tra­di­ci­je. Neka se otvo­ri zdrav­stve­na kla­di­o­ni­ca! Ko kupi za­tro­va­no jaje pa se raz­bo­li i umre, do­bi­ja pre­mi­ju; ako preživi – zgo­di­tak sra­zme­ran bro­ju obo­le­lih. Pro­ce­nat od ove na­rod­ne lu­tri­je, slic­ne „ru­skom ru­le­tu“, ide zdrav­stve­noj službi ugroženoj re­strik­tiv­nim me­ra­ma vla­de. Svi će biti za­do­vol­jni. Svi osim mr­tvih. Ali tu se ništa ne može. Kaj­ga­na se ne pra­vi bez raz­lu­pa­nih jaja.

Uo­sta­lom, za­što i mr­tva­ci ne bi bili za­do­vol­jni? Ako od jaja umru, bar neće umre­ti za­ba­da­va, kao što u dru­gim slu­ča­je­vi­ma umi­ru.

 

 

Sabrana pisma iz tuđine 94 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 94 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

KUDA IDE EN­GLE­SKA?

Živi­mo u vre­me­nu re­formi. Neke od njih žive, neke ne žive, ali ih svi tražimo. Zem­lje koje su prošle kroz re­vo­lu­ci­ju, jed­nim su za­ma­hom za­do­vol­ji­le sve svo­je stra­sti za pro­menom i sada su ih sve­le na je­di­nu po­tre­bu da pro­me­ne re­vo­lu­ci­ju. Zem­lje koje su je iz­be­gle, pro­la­ze kroz mu­ko­trpan pro­ces nove re­for­ma­ci­je. En­gle­ska je bila po­sled­nja među nji­ma i zato mi se svi­đa­la. Da li se do ovih dana i u njoj ne­što pro­me­ni­lo, ne može se na­zre­ti. I kad se pro­me­ni, En­gle­zi se po­na­ša­ju isto. Oni ne vole pro­me­ne, čak ni na­bol­je. Da li sto­ga što nisu si­gur­ni da im je bol­je, sve dok nije ka­sno, ili je ka­sno za sva­ku pro­me­nu, ne umem reći. U po­sled­nje vre­me, me­đu­tim, i u njih je de­mon re­for­me ušao. Jed­ni vele da je to uti­caj Evro­pe, dru­gi da je to iz do­sa­de. Ne ve­ru­jem. Evro­pe ovde nema ni za lek, osim Bajero­vih aspi­ri­na, a ni do­sa­de sve dok je čovek sam sa so­bom. Do­sa­da po­čin­je tek kad ste pri­nuđeni da bu­de­te s dru­gi­ma. Ukrat­ko, sve češće se čuju zah­te­vi da se ovo ili ono pro­me­ni i za­me­ni onim ili ovim.

Ova su raz­mišljan­ja po­svećena na­po­ri­ma da ih od toga od­vra­tim, da ih uve­rim kako je ovde sve tako do­bro da bi sva­ka pro­me­na samo upro­pa­sti­la pred­no­sti koje već ima­ju, i da ih upo­zo­rim na naša bal­kan­ska is­ku­stva: sve­tlost ne vre­di upal­je­ne va­tre, po­go­to­vo ako u njoj gori vaša kuća.

Uzmi­mo na pri­mer, težnju tori­jev­ske vla­de da od rad­ničkih štraj­ko­va učini mit u koji usko­ro niko više neće ve­ro­va­ti. Da li je isti­na da se u Eng­le­skoj u dav­na, vrlo dav­na vre­me­na štraj­ko­va­lo i bo­ri­lo za rad­nič­ka pra­va češće nego i u jed­noj dru­goj zem­lji? Ret­ko će ko od mla­dih lju­di u to po­ve­ro­va­ti. Mo­ra­te im čita­ti sta­re no­vi­ne – jer većina je ne­pi­sme­na – ili im pu­šta­ti fil­mo­ve iz vre­me­na la­bu­ris­tičke „stra­ho­vla­de“. I dok se na plat­nu re­đa­ju uz­bu­dlji­ve sce­ne ob­ra­ču­na sa po­li­cijom i štraj­kbre­he­ri­ma, ju­ri­ša na gvo­zde­ne ka­pi­je i baca ka­me­na s ra­me­na, dok od­je­ku­ju za­pal­ji­vi go­vo­ri sin­di­ka­li­sta i po­li­tičara s obe stra­ne, ne možemo a da ne ose­ti­mo no­stal­gi­ju za tim drev­nim, div­nim da­ni­ma! Zar više ni­kad nećemo ra­di­ti uz mil­iherc sveću i gre­ja­ti se tr­čan­jem u klo­zet u kome nema vode, jer isto­vre­me­no štraj­ku­ju elek­tričari, ru­da­ri i službe­nici vo­do­vo­da? Zar nikad više nećemo ki­lo­me­tri­ma peške ići do kan­ce­la­ri­je, jer štraj­ku­je jav­ni tran­sport, ni­kad više srećno od pro­kle­tog stra­nog sve­ta biti odsečeni, jer štraj­ku­ju po­šta­ri? Zar više ni­kad nećemo da­ni­ma spa­va­ti na po­do­vi­ma ae­ro­drom­skih čeka­o­ni­ca, jer štraj­ku­je va­zdu­ho­plov­no oso­blje, ili te­gli­ti vla­sti­te ko­fe­re, jer neće da rade nosači pr­tljažnice?

Vra­ti­te nam naše štraj­ko­ve! Nije važno da budu ni oprav­da­ni, ni uspešni! Koga za to bri­ga! Mi se br­ine­mo samo za svo­je duševno zdrav­lje! Uo­sta­lom, ako to vla­di­nom pro­gra­mu ne od­go­va­ra, možemo na­pra­vi­ti en­gle­ski kompro­mis: mi ćemo tra­zi­ti ne­mo­guće, a vi nam nećete dati ni ono što je moguće, i svi ćemo biti za­do­vo­ljni.

Uzmi­mo, na pri­mer, pro­me­nu koja se tiče ula­ska u sta­di­o­ne. Od sada ćemo za to ima­ti na­ro­či­tu le­gi­ti­ma­ci­ju. Ko­rak je pred­u­zet da se fud­bal­skim bes­pri­zor­ni­ci­ma spreči da kva­re lepe sport­ske pri­red­be. Pre sve­ga, ko kaže da su one lepe? A za­tim, da ih hrvačke en­tu­zi­ja­ste sa tri­bi­na kva­re? Kva­ri­li su ih len­ji igrači i do­bre su­di­je, pro­tiv kojih se od­lu­ka ni­ste mo­gli bu­ni­ti. Mla­dići, br­zo­ple­to na­zva­ni hu­li­ga­ni­ma, uno­si­li su život na uč­ma­la igra­lišta. Zaštit­ne će mere ima­ti bar dve ne­srećne po­sle­di­ce. Pot­pu­no će od­stra­ni­ti pu­bli­ku, koja ako tuče nema, nema šta da vidi, i one­mo­gućiće mla­de En­gle­ze, koji pra­te svo­je ti­mo­ve po ino­stran­stvu, da u kon­ti­nen­talnim za­tvo­ri­ma pro­šire svo­ja so­ci­jal­na is­ku­stva i pro­du­be pa­ne­vrop­sko osećanje na vre­me do 1992, da u Evro­pu ne bi pali kao da do­la­ze s Me­se­ca.

Zato nam vra­ti­te vaše tuče! One nas pod­sećaju kako i za­što ste bili im­pe­ri­ja!

Traži se i uki­dan­je kla­snih raz­li­ka. Pa ­je­ste li vi nor­mal­ni? Vi koji ste se od svih nor­mal­nih lju­di raz­li­ko­va­li, i time bili po­no­sni, na­jed­nom hoćete da se iz­jed­načite i među so­bom i s nama? Zar ne zna­te da je vaš kla­sni si­stem, po­red vre­me­na, vaš je­di­ni pre­o­sta­li šarm ot­kad ste ne­o­pre­zno do­pu­sti­li da vam umre kral­ji­ca Vik­to­ri­ja? Ne daj­te svo­je kla­se! Da sam na va­šem me­stu, ja bih kla­sne raz­li­ke i povećao. Vra­tio bih za­kon prve brač­ne noći, uko­li­ko se neki En­glez još seća kako se is­pun­ja­va­ju nje­ni za­mor­ni zah­te­vi. Pro­gla­sio bih uli­ce sa­o­braćaj­nim fe­u­di­ma i za pro­la­zak uda­rio dažbinu, a za pre­kršaj od­se­cao nogu. Uki­nuo bih sa­o­braćajne zna­ke, koje sada ne po­štu­je samo po­li­ci­ja gazeći sve oko sebe. Po­no­vo bih isključio na­rod iz par­la­men­ta. On najčešće i ne zna šta hoće. Stal­no gla­sa za ne­kog dru­gog, za raz­li­ku od moje zem­lje gde zna, i gla­sa uvek za iste lju­de. Ako raz­li­ke do­ve­de­te do po­de­sne du­bi­ne, možda ćete upriličiti, po­red one ne­u­spe­le, Krom­vel­o­ve i jed­nu uspešnu re­vo­lu­ci­ju. Ona bi učini­la da nas naj­zad shva­ti­te.

Ju­go­sla­vi­ja je ima­la to­li­ke re­forme, niš­ta osim re­for­mi i nije ima­la, i vi­di­te do­kle nas je to do­ve­lo. Ne pra­vi­te re­for­me! Ne me­njaj­te se! Osta­ni­te ona­kvi ka­kve vas je Bog stvo­rio i ka­kve vas gore očeku­je.

Ta­kve vas vo­li­mo da ne tr­pi­mo!

 

 

Sabrana pisma iz tuđine 93 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 93 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

KAKO SE PRA­VE IS­TO­RIJ­SKI BO­GAL­JI?

Učili su nas da je znan­je uslov na­pret­ku, ali kad su pri­mi­li račun za ško­la­ri­nu, na­šli su da je to znan­je su­više sku­po za ono što daje, a da­va­lo je po­ne­kad bun­tov­ni­ke i ne­za­do­voljnike, pa su se vra­tili sta­roj, do­broj ide­ji da obra­zo­van­je tre­ba samo onom ko je ka­dar sam da ga pla­ti i ko može da bude ne­za­do­vol­jnik na svoj tro­šak. Tako bi se, uz ne­iz­bežno uprošćavan­je, mo­gla de­fi­ni­sa­ti tiha to­ri­jev­ska re­forma britan­skog obra­zo­van­ja. Edu­ka­ci­ja­ je ovde nešto o čemu se stal­no go­vo­ri, ali kad se radi, onda se pra­ve pare. U kraj­njoj li­ni­ji, tome i obra­zo­van­je služi. S njim u vezi go­vo­ri se o za­po­slen­ju, o pomoći na­rod­noj pri­vre­di, o sta­jan­ju na svo­je noge, o ra­ste­rećenju budžeta, ni­kad o du­hov­nom uz­di­zan­ju. Ono je, očevid­no, opet neka kon­ti­nen­tal­na iz­mi­šljo­ti­na koju će evrop­ski oci iz Brisel­a ko­ri­sti­ti da Bri­tan­ci­ma povećaju po­re­ze.

U ob­rnu­tom smeru, re­for­mu obra­zo­van­ja su ne­kad, uz uobičaje­ne fan­fa­re i do­bo­še, iz­ve­li la­bu­ri­sti, uvođen­jem u život, po­red pri­vatnih, državne com­pre­hen­si­ve (sve­o­bu­hvatne) ško­le, čija se je­di­na stva­rna sve­o­bu­hvat­nost sa­sto­ja­la u sve­o­bu­hvat­nom ne­znan­ju s ko­jim su u život is­praćale svo­je učeni­ke. Cilj je, u međuvre­me­nu, kao i kod svih krup­nih pro­ma­ša­ja, bio častan i mu­dar. Sadržao se u pokušaju da se građan­ski prin­ci­pi rav­no­prav­no­sti iz društva, gde ih nema, gde bi, uo­sta­lom, čak i štet­ni bili, pre­ne­su u škol­ske klu­pe i uklo­ne kla­sne raz­li­ke, rođene u materijalnim i so­ci­jal­nim pred­no­sti­ma, a ne­go­va­ne raz­ličitim tipom obra­zo­van­ja i po­de­lom na lju­bi­telje fud­ba­la i obo­ža­va­tel­je kri­ke­ta. Eks­peri­me­nt nije uspeo. Nje­gov se fi­ja­sko može sma­tra­ti re­la­tivno bla­gim je­di­no ako se meri s glo­bal­nom ka­ta­stro­fom na­šeg usme­re­nog obra­zo­van­ja, ju­go­slo­ven­skog na­č­i­na za pro­iz­vod­nju sve­o­bu­hvat­nih ne­zna­li­ca. Stan­dard­ni nivo u držav­nim ško­la­ma Bri­ta­ni­je i Ju­go­sla­vi­je us­pe­o ­je ­da pro­meni čak i značenje reči „eks­pert“. Ona da­nas označava čove­ka koji je u svim stva­ri­ma iz­van svo­je uže stru­ke idi­ot, a u stru­ci uzor­na ne­zna­li­ca. An­ke­te znan­ja među de­com u obe zem­lje pod ruku mogu da se uhva­te. Od­go­vo­ri koji se do­bi­ja­ju, na­ro­či­to u hu­ma­ni­stičkim na­u­ka­ma, zgro­zi­li bi i one koji u znan­ju vide pret­nju pri­rod­no­m zo­o­lo­škom raz­voju čove­ka. A njih u obe zem­lje nije malo. I u obe zem­lje sede na pra­vim me­sti­ma.

Tekuća se buka dig­la oko isto­ri­je. Ona se, pre­ma bra­ni­telji­ma sa­vre­me­nog sve­o­bu­hvat­nog ško­lo­van­ja, ne­ka­da bu­ba­la bez raz­u­me­van­ja kom­pli­ko­va­nih sila što po­vest, is­pod pri­vida de­ko­ra­tiv­nih da­tu­ma, po­kreću i događaji­ma uprav­lja­ju. Da­nas se ona sve­o­bu­hvatno in­ter­pre­ti­ra. Stvar oko sve­o­buhvat­ne isto­ri­je, sva­ka­ko za­bav­ni­je od bu­ban­ja, to­ri­jev­ci i nisu tako tra­gično shva­ta­li, sve dok nisu ot­kri­li da iz­ve­sni uči­tel­ji pod pod­zem­nim ko­mand­nim si­la­ma po­ve­sti pod­razu­me­va­ju pre sve­ga eko­nom­ske za­ko­ne, pri­bližno ona­ko kako ih je vi­deo Marks u doba pr­vih stro­je­va. A in­ter­pre­ta­cija se sa­sto­ja­la u shva­tan­ju da učeni­ci­ma ne može biti bol­je sve dok oni pro­iz­vo­de robu, a drugi je di­stri­bu­i­ra­ju i sa pro­fi­ta kaj­mak ski­da­ju. U međuvre­me­nu, sna­ga ka­pi­ta­lizma, nje­go­va vi­tal­nost, pa i iz­gle­di za budućnost, za­sni­va­ju se upra­vo na uviđanju, raz­u­me­van­ju, pošto­van­ju i korišćenju tih za­ko­na. U iz­ve­snom su smi­slu i do jed­ne gra­nice uspešni ka­pi­ta­li­sti naj­bol­ji Mar­kso­vi učeni­ci. Ali je­dno je po tim, po­ma­lo gru­bim, načeli­ma zbil­ja žive­ti, a drugo od njih pra­vi­ti jav­nu veru. Jed­no je ono što radite, dru­go za­sta­va pod ko­jom to ra­di­te. I to ­je­ je­dan od razl­o­ga što je bri­tan­ska vla­da na­go­ve­sti­la po­vra­tak ško­le bla­go­slo­ve­nom bu­ban­ju.

Dru­gi­ je ra­zlog ume­sni­ji. U za­no­su sve­o­bu­hvat­ne in­ter­preta­c­i­je, učitel­ji su, iz­gle­da, za­bo­ra­vi­li na isto­rij­ske čin­jenice. In­ter­pre­ta­ci­ja je sjaj­na stvar sve dok ima­te šta da inter­pre­tirate i dok zn­a­te kako ćete to činiti. A da bi­ste zna­li, mo­ra­te po­zna­va­ti re­le­vant­ne čin­je­ni­ce. Inače, možete iz­gle­da­ti kao ju­go­slo­ven­ski po­li­tički go­vor­nik kome sva­ki sadržaj služi da ga za­o­biđe, sva­ka tema da o njoj ništa ne kaže, i sva­ki go­vor kao bučna za­me­na za ćutan­je.

Može vam se, kao ov­da­šnjim učenicima, za­tražiti da napišete sve­o­bu­hva­tan esej na temu kako bi­ste se osećali kao Vil­j­am Osva­jač na bro­du koji vas nosi u En­gle­sku, na pol­je kod He­sting­sa, gde ćete tući An­glo­sa­se kral­ja Ha­rol­da i osvo­ji­ti zem­lju. Mno­go toga možete sve­o­bu­hvati­ti, ali ćete naj­pre mo­ra­ti naučiti kako se tada mi­sli­lo. A da bi­ste to naučili, mo­ra­te zna­ti kako se žive­lo. I naj­zad, da bi­ste ume­li to reći, mo­ra­te zna­ti da je sve to bilo 1066. go­di­ne. Jer, bez te tri­vi­jal­ne čin­je­ni­ce nećete zna­ti gde, u kom vre­me­nu da tražite mo­del mišljen­ja i živo­ta koji vam tre­ba, niti čime da ga sve­o­bu­hva­ti­te.

Ako sve to ne zna­te, kao ni en­gle­ski uče­nik, od­go­vo­rićete:

– Bo­jim se da ne znam, go­spo­di­ne. Ali, sudeći po imenu, biće da je taj Osva­jač bub­njar iz neke nove pop-gru­pe.

– Ka­kve crne pop-gru­pe? – pitaćete.

– Ni to, bo­jim se, ne znam. Pro­fe­sor isto­rije ­još nam nije na času pu­štao nji­ho­vu ploču.

 

 

 

Sabrana pisma iz tuđine 92 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 92 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

MAG­NA CAR­TA LI­BER­TA­TUM

I PRED­LOG ZA EN­GLE­SKI USTAV

Ova emi­si­ja pro­iz­ve­de­na je slučajno, za­hva­lju­ju­ći isto­ri­ji, ko­joj Ju­go­slo­ve­ni mno­go ne du­gu­ju, ali En­gle­zi tre­ba da joj sva­ko­ga dana pale sveću. Ona im daje pro­spek­te za život što im ga sva pa­met­na pred­viđanja odriču. Tema je nađena u mo­jim emi­si­ja­ma o po­ve­sti En­gle­ske i kam­pan­ji koja se ovde vodi za donošenje Bill of Rights, Po­vel­je o pra­vi­ma, tj. pi­sa­nog usta­va ko­jeg zem­lja nema, a ja lično ne ­vi­dim da­ joj i tre­ba. Do­vol­jno je po­gle­da­ti nas pa vi­de­ti ko­li­ko ustav sme­ta nor­mal­nom funk­ci­o­ni­san­ju mo­de­rne države. Da ga, ne­kom srećom, ne­ma­mo, ne bi­smo se za nje­ga mo­gli hva­ta­ti kad god nam se nešto ne sviđa, ili sviđa, jer on, ka­kav je, za­do­vol­ja­va sve, i sa­svim oprečne po­tre­be. No, iz­gle­da da su neki En­gle­zi, naročito bez­um­ni in­te­lek­tu­al­ci medu nji­ma, za­pe­li da ima­ju ustav. Ve­ro­vat­no da ima­ju šta gr­di­ti, jer ova­ko pre­ko­pa­va­ti mo­ra­ju za­par­loženu nji­vu isto­rij­skih pre­se­da­na i spo­ri­ti se s običaj­nom ma­glom Com­mon Law-a, što ga ovde po­zna­ju samo su­di­je i ar­he­o­lo­zi koji se in­te­re­suju kako su En­gle­zi žive­li pre hi­lja­du pet­sto go­di­na. U sva­kom slučaju, oni to žele, a tako rano su kam­pan­ju počeli da ustav even­tu­al­no do­bi­ju za sto go­di­na. (Kao i novi mo­de­rni ae­ro­drom, kao i štošta čime se po­no­si Afri­ka.)

Videći ih kako se muče, od­lu­čio sam da im po­mog­nem. Moja će pomoć biti u domaćoj tra­di­ci­ji, neće ih upućiva­ti na budućnost nego na pro­šlost gde se naj­bol­je osećaju.

Pri­pre­ma­jući za BBC osmu emi­si­ju Po­vest En­gle­ske (kako je ja vi­dim), pro­našao sam za­bo­rav­lje­ni do­ku­me­nat iz 1215. go­di­ne. Računam da je do­vol­jno star da za En­gle­ze ne bude sum­njiv kao br­zo­plet, ali ni pre­star, da pri­pa­da rim­skoj ci­vi­li­za­ci­ji na ostr­vu i pro­tu­mači se kao još jed­na mina pod­met­nu­ta od pro­kle­tih Evro­plja­na iz Rima (on­da­šnjeg Bri­sel­a). On se zove Mag­na Ca­rta li­ber­ta­tum ili Ve­li­ka po­vel­ja slo­bo­de i sadrži oba­ve­zna načela isto­rij­skog hr­van­ja između Kru­ne i nje­nih po­da­ni­ka, na­lik na Kvinsberijeva pra­vi­la bok­sa. Pot­pi­sa­na je juna 1215, pod ve­drim ne­bom, kako se to kaže, mada je ono bilo ob­lač­no, u uva­li zva­noj Ru­ne­mi­de, a od stra­ne ba­ro­na­ta i su­ve­re­na Džo­na I Plan­tadže­ne­ta, bra­ta Ri­čar­da Lav­lje­ga Srca, ko­ji­ je po­znat po tome što je, iz ide­o­lo­skih raz­lo­ga, zbog osva­jan­ja Hri­sto­vog gro­ba, da­le­ko pre la­bu­ri­sta uva­lio En­gle­sku u sil­ne du­go­ve. Navešću od­lom­ke pre­ma Bi­bli­ji bri­tan­skog duha – Encyclo­pa­e­di­a Bri­t­an­ni­ca:

Dru­ga kla­u­zu­la Po­vel­je šti­ti dužnike od Kru­ne i osta­lih de­ri­koža koji su se u ono doba su­mar­no na­zi­va­li Je­vre­ji­ma (a da­nas se zovu ban­ka­ma, do­k je država osta­la ista). Treća re­gu­liše oba­ve­znu pomoć Kru­ni, od­no­sno državi, i pro­pi­suje da samo sa­ziv Ve­li­kog veća može odo­bri­ti nje­no povećanje (što bi čak i g. Loso­na, da­na­šnjeg mi­ni­stra bri­tan­skih fi­nan­si­ja, za­vi­lo u crno). Sle­de od­red­be:

„Ni­je­dan slo­bo­dan čovek ne može se za­tvo­ri­ti, ubi­ti, sta­vi­ti van za­ko­na, pro­te­ra­ti, ili na bilo koji način uništiti, osim za­ko­ni­tom pre­su­dom nekoga svoga ranga ili na osno­vu za­ko­na zem­lje (što bi sa­vre­me­na uništen­ja oslo­bo­di­lo oba­ve­ze da sle­di pri­me­re iz vre­m­e­na Tu­do­ra). Ni­ko­me nećemo us­kra­ti­ti ni ote­ža­ti pra­vo i prav­du (što bi naj­zad učini­lo da živi sačeka­mo pre­su­du ne­kog suda). Svi su lju­di slo­bod­ni da do­la­ze, od­la­ze i osta­ju u zem­lji, osim stav­lje­nih van za­ko­na, za­tvo­re­ni­ka i ne­pri­ja­teljs­kih stra­na­ca (što bi za­u­sta­vi­lo imigra­ci­ju). Svi su tr­gov­ci slo­bod­ni da do­la­ze, od­la­ze i budu u zem­lji, da ku­pu­ju i pro­da­ju bez ne­ra­zum­nog po­re­za, osim u doba rata (što bi nas oslo­bo­di­lo tak­sa koje nas ubi­jaju). Niko ne može biti osu­đen bez sve­do­ka optužbe (što će nas oslo­bo­di­ti ir­skog pro­ble­ma, jer nećemo moći da pro­gan­jamo te­ro­ri­ste pa ćemo se spa­si­ti i nji­ho­ve od­ma­zde). Ni­je­dan grad ni po­je­di­nac ne može se pri­si­li­ti da gra­di mo­sto­ve ili održava rečne na­si­pe osim onih koji su na to oba­ve­zni drev­nim običaji­ma ili po pra­vu (po­što su naj­drev­ni­jim obi­ča­ji­ma na to oba­ve­zni samo ro­bo­vi, to bi re­ši­lo i ku­luk i ra­sne ne­mi­re). Kralj ne može na­i­me­no­va­ti ni­jed­nog su­di­ju ni službe­ni­ka suda i še­ri­fa koji ne po­zna­je za­kon zem­lje i nije vo­ljan da ga se drži (te bi­smo naj­zad do­bi­li su­di­je sa smi­slom za pra­vo ume­sto sa smi­slom za hu­mor). Svi stra­ni na­jam­ni­ci mo­ra­ju na­pu­sti­ti zem­lju (što bi po­mo­glo uk­la­njanju ne­za­po­sle­no­sti, a i oslo­bo­di­lo nas ru­skih špi­ju­na). Ako kralj pre­kr­ši oba­ve­zu, 25 ba­ro­na određenih za čuva­re ove Po­vel­je po­slaće mu četi­ri za­stup­ni­ka da od nje­ga traže prav­du. Ako se ona ne pruži za 40 dana, čuva­ri Po­vel­je mogu pro­stom većinom gla­so­va odlučiti da odu­zmu kral­je­ve zam­ko­ve, zem­lje i svo­ji­nu (što bi nama omo­gu­ćilo da se oslo­bo­di­mo rđave vla­de i bez sku­pih iz­bo­ra).“

To je samo ne­ko­li­ko vi­tal­nih pred­no­sti koje En­gle­zi­ma nudi Po­vel­ja iz 1215. go­di­ne. Sto­ga sam, iako stra­nac, slo­bo­dan pred­ložiti da se Mag­na Car­ta li­ber­ta­tum sme­sta pro­gla­si usta­vom En­gle­ske. Jer, ova­ko slo­bo­do­u­man ustav, koji je uz to i krajn­je prak­tičan, ne ve­ru­jem da će iko smi­sli­ti.

Ako En­gle­zi moj sa­vet ne po­slu­ša­ju, što se može de­si­ti ako nađu da je Po­vel­ja isu­više sko­ra­šnja, pred­ložiću Mag­na Car­ta li­ber­ta­tum svo­joj zem­lji. Ako se pokaže pro­mašenom, lako ćemo je pro­me­ni­ti – na to smo bar na­vi­kli – a ako bude do­bra, bar u nečemu ćemo i mi biti En­gle­zi.

 

 

 

Sabrana pisma iz tuđine 91 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 91 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

POD­U­KE O EN­GLE­SKOJ GOSPODINA DŽONSA

Go­spo­din Džons, En­glez kome sam u svo­je vre­me ob­jašnja­vao Ju­go­sla­vi­ju, hteo je lju­ba­znost da vra­ti i da meni ob­ja­sni Ve­li­ku Bri­ta­ni­ju. Po­ku­šao sam da ga od­vra­tim od toga. Ugod­no sam se u svom ne­znan­ju osećao. Ono mi je po­mo­glo da En­gle­ze pod­ne­sem, a i nji­ma da sa mnom na kraj izađu. Ali se g. Džons nije dao. Ako se En­glez odluči da vam u nečem po­mog­ne, da vas nečemu poduči, ne­mo­guće ga je od toga od­go­vo­ri­ti. Sećate li se samo ko­li­ko je In­du­si­ma tre­ba­lo da ih se ota­ra­se? Pri­stao sam, na­da­jući se da neću proći kao In­di­ja po­sle oslo­bo­đen­ja, da ga neću raz­u­me­ti, kao ni on mene kad sam mu objašnja­vao svo­ju zem­lju, ali da će vi­ski, po­što je bio nje­gov, biti pra­vi.

Naj­pre mi je ka­zao da se En­gle­ska ne može raz­u­me­ti poređen­jem s dru­gim zem­lja­ma, gre­ška u koju su pali mno­gi tumači. En­gle­ska je – ne­u­po­re­di­va. Do­bro, to­li­ko sam i sam osećao. En­gle­ska je, ka­zao je, upo­re­di­va je­di­no sama sa so­bom. Ali da se po­re­đen­je iz­ve­de, po­treb­no je En­gle­sku raz­u­me­ti. Kako je, međutim, raz­u­me­ti ako je za to raz­u­mevan­je po­treb­no da ste ­je već shva­tili? U tome je po­te­škoća za stran­ca, re­kao je g. Džons. Načelno, da­kle, nju ­je raz­u­me­ti ne­mo­guće ako se ovde ni­ste ro­di­li, po mogućno­sti ne­ko­li­ko ve­ko­va una­zad. Mora se poći od iz­ve­snih po­je­di­no­sti. Od koje, pi­tao sam. Od mene, od­go­vo­rio je, ja sam jed­na od en­gle­skih po­je­di­no­sti. I kad vas shva­tim, shva­tiću i sve osta­le En­gle­ze, za­pi­tao sam ga. O, nećete, po­bu­nio se, da­le­ko od toga ali ćete možda raz­u­me­ti mene. A to je, uve­ra­vam vas, već ne­što. Vi, da­kle, ne ličite na Eng­le­za? Na­pro­tiv, to sam do ko­sti­ju i ko­sto­bol­je. Stvar ­je u tome što oni ne liče na mene. Vi ste takođe – ne­u­po­re­di­vi? Da, re­kao je skrom­no. Ali ta­kvi su svi En­gle­zi, pa to ovde i nije neka pred­nost. Tipičan En­glez, znači, ne po­sto­ji? Ne, re­kao je uvređeno, mi ni­smo Nem­ci ili Fran­cu­zi! Kad po­zna­je­te jed­nog Fran­cu­za, mada ne znam šta će vam to, od­mah ih po­zna­je­te sve. Kad sret­ne­te En­gle­za, ne upo­zna­te ni nje­ga. Zašto? Zato što je, čim vas je vi­deo, pre­šao na dru­gu stra­nu uli­ce.

Daj­te, za­mo­lio sam, bar vas da shva­tim! U kući smo, ne možete preći nig­de. Mogu u drugu sobu, re­kao je, ali neću. Ne ma­rim stra­ne lju­de da ostav­ljam same.

Oda­kle ste, pi­tao sam ga. Iz Kar­dif­a. Za­pad­ne En­gle­ske? Ne, do đavo­la, nego iz Južnog Ve­lsa! Pa zar to nije Engle­ska? Koješta, En­gle­zi su to samo pri­gra­bi­li! Koji En­gle­zi, pa vi ste En­glez? Bože sačuvaj, ja sam Vel­ša­nin. Pa kako ću onda u vama upo­zna­ti En­gle­za? Nećete, ali to je io­na­ko ne­mo­guće. Da po­ku­šam, ipak? Pokušajte, ako ima­te vre­mena za ba­can­je. Je­ste li ožen­je­ni? To se ovde ne pita. Ipak? Do­bro, stra­nac ste, odgovo­riću, je­sam. En­gle­skin­jom? Neka me Bog sačuva, Ško­tlanđan­kom. Sa se­ve­ra En­gle­ske? Sa juga Škot­ske, čove­če! Ali u En­gle­skoj živi­te? Ne, u Se­ver­noj Ir­skoj. Pa to je Uje­din­je­no Kral­jev­stvo? To je Ir­ska, go­spo­dine, En­gle­zi su to samo pri­gra­bi­li. I to? A šta nisu? Ne­mam poj­ma. Valj­da sve ono što i nije vred­no da se ima.

Smem li vas pi­ta­ti ka­kvog ste imov­nog stan­ja? Sme­te, ali nećete do­bi­ti od­go­vor. Je li to en­gle­ski? Ne, to je mu­dro. Smem li vas pi­ta­ti ka­kvi su vam život­ni po­gle­di? Sme­te, ali i tu od­go­vor nećete do­bi­ti. Za­što? Zato što ih ne znam. Još mi nisu bili po­treb­ni. Smem li vas pi­ta­ti ima­te li neko po­li­tičko uve­ren­je? Šta će mi po­li­tičko uve­ren­je? Zgod­no ga je ima­ti pri­li­kom iz­bo­ra. Ja ne gla­sam iz uve­ren­ja, nego iz ko­ri­sti. Pa ipak, koju stran­ku sim­pa­tišete? To se ovde ne pita. Smem li da pogađam? Po­ga­đaj­te, ako vas to za­bav­lja. Kon­zer­va­tiv­ce? Kr­va­ve to­ri­jev­ce, ni­kad! La­bu­ri­ste, dakle? Kr­va­ve so­ci­ja­li­ste, ni­po­što! Onda libe­ra­le? Na­rav­no. Za njih gla­sa­te? To ne, gla­sam za kon­zer­va­tiv­ce. Ali, zašto kad sim­pa­tišete li­be­ra­le? Zato što ni­sam lud da gla­sam za ne­kog ko ni­kad ne može po­be­di­ti.

Ima­te li dece? Ne bih o tome. Mo­lim vas! Prošle go­di­ne sam ih imao, ali sada ne znam. Kako ne zna­te? Pa od­on­da mi se nisu ja­vi­li. Da im se nešto nije do­go­di­lo? Nije, re­kao je bez­brižno. Ot­ku­da zna­te? Da im ne­što tre­ba, ja­vi­li bi se. Opro­sti­te na gru­bo­sti, pi­tao sam, šta ako su mr­tvi? Onda se tek ne bi ­jav­lja­li! Pa da, re­kao sam po­stiđeno, da su mr­tvi, ne bi se ni mogli ja­vi­ti. Ne bu­di­te bu­da­la, g. Pe­kin­gu, nego zato što im tek onda ne bih bio po­tre­ban.

Kako gle­da­te na si­tu­a­ciju u Bri­ta­ni­ji? Slu­šaj­te, to je vrlo pri­vat­na stvar. Za­što? Sve su ne­sreće ovde pri­vat­ne. Učini­te stran­cu ustu­pak, od­go­vo­ri­te. Ne mogu gore izgle­da­ti! Vi­di­te tu ne­za­po­sle­nost, to pro­pa­dan­je indu­stri­je, gra­do­va, pri­rode, to mo­ral­no ras­pa­dan­je na­ci­je! Ali, šta vas od sve­ga toga naj­više za­brin­ja­va? Hoću li, s ob­zi­rom na sve to, na vre­me do­bi­ti ho­tel za le­to­van­je u Špa­niji, re­kao je g. Džons sumo­rno.

Ne smem pi­ta­ti kako sto­ji­te s pa­ra­ma, ni ka­kvo vam je po­li­tičko uve­ren­je. Već sam čuo da u vaš pri­vat­ni život ne smem zaći, da je ne­pri­stoj­no go­vo­ri­ti o pro­fe­si­o­nalnim stvarima, po­go­to­vo o op­stim te­ma­ma. Smem li da vas pi­tam bar za taj pro­kle­ti vi­ski? Ka­kav vi­ski? Vi­ski koji piju svi Eng­le­zi! Ja sam drukčiji, ja sam al­ko­ho­ličar i pi­jem samo ki­se­lu vodu.

 

 

Sabrana pisma iz tuđine 90 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 90 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

GOR­DI ILI PER­FID­NI AL­BI­ON?

U ovoj emi­si­ji no­stal­gično ćemo ras­prav­lja­ti o jed­noj en­gle­skoj na­ci­o­nal­noj od­li­ci od koje su svi nje­ni isto­rij­ski ne­pri­ja­tel­ji pra­vi­li ve­li­ko pi­tan­je. Ona je u njiho­vim očima ob­ja­šnja­va­la sve en­gle­ske uspe­he, i iz­vin­ja­va­la sve nji­ho­ve ne­u­spe­he. Nije bilo ni­jed­nog slav­nog ime­na te isto­ri­je a da, u ovom ili onom mo­men­tu svo­je ka­ri­je­re, ovu en­gle­sku oso­bi­nu s mržnjom nije okri­vi­la za sve svet­ske ne­vol­je, uključujući i osob­ne. O njoj je go­vo­rio Špa­nac Fi­lip II. Go­vo­ri­li su Fran­cu­zi: kard­inal Riše­lje, ja­ko­bi­nac Robespi­jer­ i im­pe­ra­tor Na­po­le­on. Nemački kan­ce­la­ri Bi­zmark i Hi­tler. Ru­ski car­ski i so­vjet­ski bol­jše­vički držav­ni­ci. Po­glavari ze­mal­ja koje su po­sta­le bri­tan­ske ko­lo­ni­je, i ze­mal­ja koje, ne­kim čudom, to nisu po­sta­le. Go­vo­ri­li bi­smo i mi, da nas je ko slu­šao, a po­go­to­vo da smo slu­ša­li sami sebe i svo­je inte­re­se.

Ta uni­ve­rzal­na oso­bi­na ­je tzv. engle­ska hi­po­kri­zi­ja, nji­hovo na­vod­no li­ce­mer­stvo. Ona je Bri­ta­ni­ji do­n­e­la ime per­fidnog Al­bi­o­na, i to po­sred­stvom pa­ra­dok­sa što ga pra­vi vla­sni­ci ime­na, Kel­ti, ni naj­man­je ne za­služuju. Reč „Albion“ na­i­me, na kelt­skom zna­ci „br­do­vi­tu zem­lju“, a označavao je Bri­ta­ni­ju dok su u njoj Kel­ti ima­li do­mi­na­ci­ju. Kad su ostr­vo pre­u­ze­li An­glo­sa­si, između osta­log i uz pomoć per­fi­di­je, prem­da je gvožđe igra­lo odlučniju ulo­gu, reč je oti­šla u po­e­zi­ju. U domaćoj upo­tre­bi njoj se ro­dol­ju­bi­vo do­da­vao pri­dev „gor­di“. U ino­stra­noj upo­tre­bi, međutim, on je pa­ko­sno za­men­jen pri­de­vom – per­fid­ni. Ter­min „per­fid­ni Al­bi­on“, u sim­bo­ličnom rečniku evrop­ske di­ploma­ti­je i sve­sti nje­nih na­ro­da, po­stao je ozna­ka za ze­ml­ju koja je u po­sled­nja tri sto­leća veštinu po­li­tičke splet­ke do­ve­la do umet­no­sti vi­zan­tij­skog uzo­ra, čak i kada se ovaj kao istočnjački per­ver­zi­tet pre­zi­rao.

Nećemo ci­ti­ra­ti šta su sve en­gle­ski ne­pri­ja­tel­ji o ovoj zem­lji go­vo­ri­li u su­mo­rnim časo­vi­ma svo­jih otre­žnjen­ja. Nje­no je pri­ja­teljstvo traženo i kad nije vol­je­na. Cen­je­na je i kad su je mr­ze­li. Na­po­le­o­nu­ je­ du­go ­tre­ba­lo ­da shva­ti da­ bez po­be­de nad En­gle­skom nema ni po­be­de u Evro­pi. Hi­tler je bio spre­man da ­joj, za od­re­še­ne ruke u toj Evro­pi, pre­pu­sti ceo osta­li svet. Kako je ovaj do­brim de­lom Bri­ta­ni­ji već pri­pa­dao, a što nije, nije joj ni tre­ba­lo, do spo­ra­zu­ma nije do­šlo, i tako su Nem­ci iz­gu­bi­li Evro­pu, a En­gle­zi svet. Možda je u tom am­bi­va­lent­nom od­no­su mržnje i po­što­vanja naj­da­lje oti­šao Mus­o­li­ni, koji je svom na­ro­du poželeo naj­veću ne­sreću, en­gle­sku je­zo­vi­tu kli­mu, da bi ta kli­ma od mi­rol­ju­bi­vih Ita­li­ja­na na­pra­vi­la – rat­ni­ke.

Šta je u toj en­gle­skoj hi­po­kri­zi­ji isti­na, šta mit? Kad god o tome raz­mišlja­mo, čuvaj­mo se da po­je­di­načni mo­ral, kome nas, do­sta bez­u­spe­šno, uo­sta­lom, uči hrišćan­stvo, ne pre­nosimo na državne za­jed­ni­ce, ne­po­dob­ne i ne­spo­sob­ne za nje­ga. Mo­ral­ne države nema. Isto­ri­ja ne po­zna­je na­rod čije su ruke čiste.

En­gle­ska je tr­go­va­la kad je mo­gla, ra­to­va­la kad je morala. Na­pra­vi­la je flo­tu da bra­ni svo­je oba­le, a ta flo­ta je od­ve­la na tuđe oba­le da ih osva­ja. Od ame­ričkog rata za ne­za­vi­snost nije iz­gu­bi­la ni­jed­nu voj­nu, a i nji­me je stek­la pri­ja­tel­ja. Gu­bi­la je bit­ke, ali ne i ra­to­ve. Od svo­je je­di­ne re­vo­lu­ci­je uspe­la je da na­pra­vi naj­u­spešniju mo­nar­hi­stičku re­sta­u­ra­ci­ju u po­ve­sti. Te­melj par­la­men­tu Mag­na Car­ta uda­ri­lo joj je plem­stvo, koje se, svu­da po sve­tu, na­rod­nom pred­stav­ništvu opi­ra­lo. Oslo­bo­di­la se na vre­me svo­jih kolonija više nego što su se i dan-dan­ji mno­ge od njih oslo­bo­di­le En­gle­ske. Iz­gu­bi­la je moć, ali je zadržala ugled; iz­gu­bi­la te­ri­to­ri­je, ali zadržala uti­caj; iz­gu­bi­la iz­vo­re, ali zadržala pri­ho­de.

Sve je to vrlo pe­rf­id­no, raz­u­me se, naročito u očima onih koji su zbog sve­ga toga osta­li na gu­bit­ku. Ali, za­pi­taj­mo se šta bi se do­go­di­lo da je sve bilo ob­rnu­to.

En­gle­ska je, kao mno­ge dru­ge zem­lje, mo­gla tr­go­va­ti samo kad je mo­ra­la, a ra­to­va­ti kad god joj se proh­te. Iz­gra­di­ti flo­tu koja ni nje­ne oba­le neće od­bra­ni­ti, a ka­mo­li tuđe osvo­ji­ti. Mo­gla ­je do­bi­ti sve ra­to­ve, a ne steći ni­jed­nog pri­ja­tel­ja. Do­bi­ti mno­ge bit­ke, a sve ra­to­ve iz­gu­bi­ti. Mo­gla je od svo­je re­vo­lu­ci­je na­pra­vi­ti večnost, koja da­nas usrećuje mno­ge na­ro­de. Mo­gla je i dal­je osta­ti u rop­stvu svo­jih ko­lo­ni­ja. Mo­gla je zadržati moć bez ugle­da, te­ri­to­ri­je bez uti­ca­ja i iz­vo­re bez pri­ho­da.

Ne bi je više zva­li „per­fid­ni Al­bi­on“. Zva­li bi je „ne­srećni Al­bi­on“. Ne bi bila per­fid­na. Pi­tan­je je samo da li bi po­sto­ja­la?

Na­ša ­je isto­ri­ja druk­či­ja. Uko­li­ko smo u njoj više uspe­vali, po­sta­ja­li smo sve sla­bi­ji. S ređim iz­u­ze­ci­ma, od su­se­da smo na­pra­vi­li ne­pri­ja­tel­je, čak i kad su ti su­se­di u na­šim gra­ni­ca­ma. Bro­do­vi su nam služili za isel­ja­van­je, a ne usel­ja­van­je, a tr­go­vi­na kao naj­br­ža za­me­na za gu­bit­ke.

Pa ipak, ako u en­gle­skom sve­tlu po­gle­da­mo našu isto­ri­ju, ma šta nam se tre­nut­no de­ša­va, možemo biti za­do­vol­jni. Po­red svih svo­jih isto­rij­skih lu­tan­ja, stran­pu­ti­ca i pro­mašaja – po­sto­ji­mo.

A to je za početak do­sta. Nažalost, po­ne­kad je to do­sta i za – kraj.

 

Sabrana pisma iz tuđine 89 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 89 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

NA­CI­O­NAL­NI PRST U VA­ZDU­HU, 

ILI ODA­KLE VE­TAR DUVA

Po­sled­njih ne­ko­li­ko me­se­ci ove su emi­si­je iz­ne­ve­ri­le svo­ju pri­ro­du i svr­hu. Moja ulo­ga nije da nama go­vo­rim o nama, već vama o nji­ma. Okol­no­sti, koje sam prošli put ob­ja­snio, pr­im­o­ra­le su me na stran­pu­ti­cu. Na njoj sam, vi­de­li ste, po­stao po­ma­lo emo­ti­van, hi­ste­ri­can, pa i pa­ko­stan. Vraćam se umo­ran – ništa tako ne za­ma­ra kao vla­sti­ta zem­lja i sop­stve­na muka – ali više ni­sam ni emo­ti­van ni hi­ste­ričan. Osta­jem još samo pa­ko­stan, što znači da ću opet go­vo­ri­ti uglav­nom o En­gle­zi­ma. A o nama samo u us­po­red­ba­ma, koje će, po pri­ro­di stva­ri, naj­češće biti na našu štetu. Kažem po pri­ro­di, jer sve je, iz­gle­da, uvek na našu štetu.

Pa­kost je po­sled­nji osta­tak mog sa­mo­po­što­van­ja. S njom sam ovde bez­be­dan. Ona En­gle­ze ni­kad ne vređa. Oni zna­ju da smo pa­ko­sni jer im za­vi­di­mo. Možda i dru­gi raz­log po­sto­ji, ali nje­ga vi­di­mo samo mi. I to upra­vo zato što im za­vi­di­mo, pa sve opet iz­la­zi na isto.

Mi smo i tu drukčiji. Moj pri­ja­telj, pi­sac, re­kao mi je jed­no­m u iskre­nom očajan­ju: „Mi Srbi ne možemo stal­no ku­ka­ti da nas dru­gi na­ro­di mrze. Mo­ra­mo se jed­nom za­pi­ta­ti za­što, i na to pi­tan­je pošteno od­go­vo­ri­ti.“ En­gle­zi, takođe, zna­ju da ih većina dru­gih ne pod­no­si. Ali oni se zbog toga ne bri­nu, po­go­to­vo se toga ne sti­de. Oni se time po­no­se. I ni­kad po­vo­dom toga nisu ra­do­zna­li. Oni raz­lo­ge zna­ju. Nji­hov je pošten od­go­vor da je to zato što su od svih dru­gih bol­ji. Ne­tr­pel­ji­vost shva­ta­ju kao još je­dan do­kaz svoje nad­moćno­sti. Po­gre­šili biste, međutim, ako bi ve­ro­va­li da ih spo­ra­dič­na nak­lo­nost za­brin­ja­va, i da na osno­vu nje za­ključuju kako su pro­sečni i ne­ma­ju ništa što bi ičiju lju­bo­mo­ru po­bu­di­lo. Ta na­klo­nost je takođe do­kaz da su od dru­gih bol­ji. Samo su to dve vr­ste do­ka­za za jed­nu istu stvar.

En­gle­ze i nji­ho­ve stan­dar­de, sva­ka­ko, malo ko raz­u­me. No, oni ni to ne sma­tra­ju ne­kom svo­jom ma­nom, nego pre na­ci­o­nal­nom vr­li­nom. U sva­kom slu­ča­ju, ne­čim pri­rodnim. Moj dru­gar Živo­rad do­bi­ja ner­vni slom kad god ga sme­sta ne raz­u­mem, čak i kad za­go­va­ra očigled­ne be­da­stoće. On sma­tra sve­tom dužnosću da me po sva­ku cenu na svo­ju stra­nu pre­ve­de, ma šta da je po­sre­di. Ako se na uli­ci sret­ne­mo, onda na svo­ju stra­nu uli­ce. U naj­man­ju ruku, kao da je pred svešte­ni­kom na is­po­ve­sti, želi sebe do kra­ja, do sit­nih cre­va da ob­ja­sni. En­glez sve to sma­tra izlišnim. Ne mi­sli­te da ne ceni vaše raz­u­me­van­je, ako mu ga pružite, nego, ako ga ne pružite, on mi­sli da ga ne za­služuje­te. Vi jed­no­stav­no ne za­služuje­te da ga raz­u­me­te. On vas ni u šta neće ubeđiva­ti, ne sto­ga što drži da je stvar koju za­stu­pa nevažna, nego što mi­sli da se samo po sebi raz­u­me. Ono što se ne raz­u­me, to je ono što za­stu­pa­te vi. Inače se ne bi­ste to­li­ko tru­di­li. Stvar bi se sama po sebi raz­u­me­la.

En­gle­zi su, takođe, mo­ram i to reći, bes­kraj­no upo­ran svet. Što za­ključe, što ­jed­nom na ­je­dan način shva­te, toga se lako ne odriču. S nji­ma ­je ne­mo­guće vo­di­ti našu bes­ko­načnu i ne­pred­vi­dlji­vu kon­ver­za­ci­ju. Ap­so­lut­no je uza­lud­no ne­presta­no men­jan­je fron­to­va i po­zi­ci­ja, pro­me­na mišljen­ja u tre­nut­ku kad je neki do­go­vor uglav­ljen. Moj Živo­rad s nji­ma nema ni­ka­kve šan­se. Cilj Engle­za je da što pre raz­go­vor završi i povuče se u ba­štu. Cilj Ži­vo­ra­da je da raz­go­va­ra. Ni­po­što ne vre­di pri­hva­ti­ti Živo­ra­do­vo sta­no­vište, u nadi da će vas osta­vi­ti na miru. On će ga u međuvremenu pro­me­n­i­ti, za­u­ze­ti biv­še vaše, i vi ćete se, ako ste ne­o­pre­zni, zateći kako iz sve sna­ge pob­ija­te sop­stve­ne ar­gumen­te. Jer mi po­se­du­je­mo još jed­nu zna­me­ni­tu od­li­ku: sma­tra­mo da smo objek­tiv­ni tek kad pri­hva­ti­mo tuđe sta­novi­šte. I branimo ga kao svo­je, a svo­je na­pa­da­mo kao tuđe. Za En­gle­za je objek­tiv­nost da bra­ni sta­no­vi­šte koje mu naj­više od­go­va­ra i do­no­si naj­vi­še ko­ri­sti, a da pri tome iz­gle­da kao da uzi­ma u ob­zir i vaše.

Upražnja­va­ne od po­je­di­na­ca, ove oso­bi­ne mogu vam iz­gle­da­ti gore nego što su ovde pred­stav­lje­ne. Ne­o­ba­zi­ran­je na tuđe mi­šljen­je i upor­nost mogu vam po­ne­kad iz­gle­da­ti kao bez­dušna ne­o­se­tlji­vost i ma­ga­reća tvr­do­gla­vost, ali pre­ne­te na na­ci­o­nal­ni plan, uve­de­ne u isto­ri­ju Ostr­va i pri­men­je­ne u bri­tan­skoj po­li­ti­ci, one su od nje stvo­ri­le Im­pe­ri­ju i održale je i onda kada Im­pe­ri­je na zem­ljo­pi­snoj kar­ti više nije bilo. Ali ni one ne bi po­sti­gle svr­hu da nije treće i naj­bit­ni­je, one koja nama Ju­go­slo­veni­ma, ma ko­joj na­ci­ji, veri ili pi­smu pri­pa­da­li, u tra­gičnoj meri ne­do­sta­je.

Oso­bi­na ­ne­ma ime­na, jer po­kri­va od­su­stvo svih oso­bi­na. Upr­kos svoj svo­joj an­glo­sak­son­skoj, pu­ri­tan­skoj upo­rno­sti i uo­bražen­o­sti, upr­kos tome što mi­sle da su u pra­vu već sa­mim tim što su En­gle­zi, i da su En­gle­zi zato što su uvek u pra­vu, ti­pi­čan En­glez je pre sve­ga prak­tičan i prag­ma­tičan čovek, a en­gle­ska nacija skup ra­zum­nih lju­di. Za­blu­da da se uvek ide po čvr­stoj zem­lji ne košta ni­šta, čak je i do­bra za na­ci­o­nal­nu sa­mo­svest, ali ako se pri tom ide po va­zdu­hu, za­do­vo­lj­stvo može is­pa­sti sku­po. Is­tra­ja­van­je u uživa­nju sku­pih za­blu­da nije en­gle­ska od­li­ka. Do kra­ja u svo­jim za­blu­da­ma idu je­di­no eks­cen­tri­ci. Na­ci­ja drži mo­kar prst u va­zdu­hu i gl­e­da oda­kle ve­tar duva. Mi smo ti koji mi­sli­mo da prst nije po­tre­ban i da ve­tar uvek za nas duva. Čak i kad be­sni sa svih stra­na i pre­ti da nas po­to­pi.

 

Sabrana pisma iz tuđine 88 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 88 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

O SA­BLJI I KAL­KU­LA­TO­RU KAO 

NA­ROD­NIM AM­BLE­MI­MA

Uko­li­ko duže u Bri­ta­ni­ji živi­te, uto­li­ko više do­la­zi­te u sum­nju – po­sto­ji­te li. U naj­man­ju ruku, po­sto­ji­te li na onaj način, u onom ljud­skom i ad­mi­ni­stra­tiv­nom ob­li­ku u kome vas je maj­ka ro­di­la, od­ga­ji­la, kako ste sebe do­sad vi­de­li. Za stran­ca je to jed­no od pr­vih is­ku­sta­va s ko­ji­ma se sreće, i jed­no od po­sled­njih koje je spre­man da to­le­riše. Ja sam iz ko­mo­di­te­ta u tome malo is­pred­njačio, pa žurbu sada plaćam. Čini­lo mi se da je mu­dri­je što pre se s ano­nim­nosću po­mi­ri­ti nego s En­gle­zi­ma ne­pre­sta­no ras­prav­lja­ti o tome kako se moje ime ui­sti­ni iz­go­va­ra, ili im, po po­vrat­ku iz Ju­go­sla­vi­je, od­go­va­ra­ti na pi­tan­ja kako sam se pro­veo „u mom le­pom Pra­gu“. Po­mo­gla mi je činje­ni­ca da ni mi nji­ho­va ime­na ne ci­ti­ra­mo uvek kako val­ja, da „Wayt“ iz­go­va­ra­mo kao „Vajt“, ali od­mo­gla dru­ga: da Wayt ne živi u Ju­go­sla­vi­ji nego mil­ja­ma da­leko od ono­ga koji nje­go­vo ime ne iz­go­va­ra is­prav­no, a ja sam već dva­de­set go­di­na ovde. Ni­kad ni­sam mi­slio da to čine na­me­rno – i ne čine – nego sto­ga što im je­zik nije po­do­ban za naše kon­so­nant­ske gužve. Te­šio sam se, videći kako u po­gle­du pre­zi­me­na pro­la­ze jad­ni Pol­ja­ci, čija ime­na i ja je­dva iz­go­va­ram. Naj­zad, kada sam se pred­stav­ljao kao Ju­go­slo­ven, imao sam iz­ve­sne šanse da bu­dem stav­ljen u neki pri­bližan ge­o­graf­ski i isto­rij­ski kon­tekst. Kao Sr­bin, ba­rem do sada, našao bih se u lim­bu.

Na­stu­pa čas kad i Sr­bin biti ovde nešto znači, ako se po­mi­ri­te s tim – šta znači. Ali i čas kad se, za­hval­ju­jući tome u vama po­no­vo rađa ro­dol­jub, pa – čemu kri­ti – i na­ci­o­na­list, za koga ste ve­ro­va­li da je um­ro za­jed­no s vašim ilu­zi­ja­ma o na­ro­du kome pu­kim slučajem pri­pa­da­te. U međuvre­me­nu, iz­gu­bi­li ste i neke ilu­zi­je o na­ro­du kome ste, slo­bod­nim iz­bo­rom, do­šli u go­ste. Stvo­re­na je po­god­na per­spek­ti­va, iz koje naj­zad možete biti tre­zve­ni, objek­tiv­ni, pra­vični, što će reći ne raz­u­me­va­li ne­kog ili ne­što bez pro­kle­tog osećanja kri­vi­ce.

Osob­ni na­ci­o­nal­ni pre­po­rod kod mene nije na­stu­pio zato što sam u svom na­ro­du ot­krio do­bre od­li­ke koje sam ra­ni­je pre­viđao, nego što je ov­da­šnja štam­pa ot­kri­la neke rđave koje ni­sam pri­zna­vao. Sve do pre par go­di­na re­dov­no sam pra­tio no­vi­ne. Go­to­vo sva­kog dana do­znao bih za po neki novi leš u Se­ve­rnoj Ir­skoj ili nov po­ku­šaj en­gle­skog oca da si­lu­je ma­lo­let­nu kćer. Ma ko­li­ko in­ci­den­ti bili var­var­ski, ni­kad ni­sam po­sta­jao hi­ste­ričan, znao sam da se većina En­gle­za i Ira­ca ipak ne ubi­ja, i da većina ov­da­šnjih očeva uspešnu lju­bav na­la­ze van po­ro­di­ce. Po­sled­njih go­di­na duže sam bo­ra­vio van En­gle­ske i po po­vrat­ku sam mo­rao od­jednom sva­ri­ti sva ov­da­šnja ubi­stva i si­lo­van­ja, upri­ličena to­kom ne­ko­li­ko me­se­ci od­su­stva. Doze su bile ve­ter­inar­ske, po­sle­di­ce ko­ma­to­zne. Po­stao sam hi­ste­ričan, pa i emo­ti­van, greh koji se ovde opra­šta samo fud­bal­skim na­vi­jačima i na­rod­nim po­sla­ni­ci­ma. Ali to još ne objašnja­va kako sam po­stao na­ci­o­na­list. Ir­ski le­še­vi i en­gle­ske ma­lo­let­ni­ce nisu mo­gli biti od­go­vo­rni. Od­go­vo­rnost je ležala na štam­pi i nje­noj objek­tiv­no­sti u onom smi­slu u kome sam je de­fi­ni­sao kao ne­ra­zu­me­van­je nečeg bez griže sa­ve­sti.

Pošto se na je­dvi­te jade po­mi­ri­la sa smrću Jo­si­pa Bro­za i, po­sle du­go­traj­nog okle­van­ja, od­re­kla omil­je­ne teme šta će po­sle nje­ga biti, u čemu su ­joj po­mo­gli naši po­li­tički ne­kro­fi­li pa­ro­lom da će i po­sle Tita opet biti Tito, za bri­tan­sku štam­pu Ju­go­sla­vi­ja go­di­na­ma nije po­sto­ja­la. Po­me­nu­ta bi bila ako je naš tim do­speo do ne­kog me­đu­na­rod­nog fina­la ili se po­bu­nio neki in­te­lek­tu­al­ni di­si­dent. Tim bi se na pa­sja kola na­gr­dio, di­si­dent iz sveg srca u od­bra­nu uzeo.

Sada su se u Ju­go­slav­iji po­bu­ni­la dva na­ro­da. (Al­ban­ski ne računam jer se taj po­bu­nio mno­go ra­ni­je i u po­bu­ni sa­svim uspeo.) U stan­ju na­ci­o­nal­nog ne­mi­ra na­la­ze se Slo­ven­ci i Srbi. Ali ov­da­šnja štam­pa, koja se sve­srd­no za­u­zi­ma­la za sva­kog po­je­di­nač­nog ju­go­slo­ven­skog bun­tovnika, od­bi­ja i nji­ho­ve na­ro­de da uzme u zaštitu i, za­bri­nu­ta za in­te­gri­tet Ju­go­sla­vi­je, bra­ni one koji su uzrok i slo­ve­načkim i srp­skim ne­vol­ja­ma.

Srbi tako po­sta­ju bal­kan­ski var­va­ri, Slo­ven­ci alp­ski sebičnja­ci. A oba na­ro­da – se­pa­ra­ti­stička i se­ce­si­o­ni­stička. Po­sta­ju se­pa­ra­ti­sti čak i Srbi, koje ista štam­pa optužuje za – na­sil­nički uni­ta­ri­zam. Dok se po­zdrav­lja­ju slo­ve­načke pro­e­vrop­ske težnje, kao da mi Srbi, u međuvre­me­nu, želi­mo da živi­mo na No­voj Gvine­ji, Slo­ven­ci­ma se dis­kret­no poručuje da im ka­kvoća robe je­di­no tržište do­pu­šta van Evro­pe. Težnje Srba da na svo­joj te­ri­to­ri­ji za­ve­du za­kon, prvi uslov gra­đan­skog dru­štva, do­vo­de se u sum­nju bro­jem lju­di koji iza zah­te­va sto­je, pr­vim uslo­vom de­mo­krat­skog odlučivanja. A iz­nad sve­ga hro­nično se imi­ti­ra Bu­ri­da­nov ma­ga­rac između dva pla­sta sena: da bi se sačuva­la Ju­go­sla­vi­ja, žudi se za no­vim Ti­tom, ali se una­pred la­men­ti­ra nad po­sle­di­cama koje tzv. jake lično­sti, bez ogra­ničenja usta­va i tra­di­ci­je, ima­ju po život svo­jih na­ro­da.

Ja sam svoj na­ci­o­na­li­zam već na­o­ružao. Po­što sam kao Sr­bin pro­gla­šen za mi­li­ta­ri­stu, nig­de ne idem bez sa­blje is­pod man­ti­la. Slo­ven­ci­ma sa­ve­tu­jem da se Lon­do­nom ne kreću bez kal­ku­la­to­ra. Bri­tan­ci su konačno za nas sa­zna­li, naj­zad nas ne­gde sme­sti­li. Nema smi­sla da ih razočara­mo i, zbog pa­tri­ot­ske uvre­đe­no­sti, po­no­vo po­to­ne­mo u po­je­dinačnu ano­nim­nost.