Sabrana pisma iz tuđine 86 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 86 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

SRP­SKA USTAV­NA ZIMA I EN­GLE­SKO ZIM­SKO LETO

Zva­nične def­ini­ci­je usta­va ostav­lja­mo prav­ni­ci­ma. Ne­zvanične a op­ti­mi­stič­ne de­fi­ni­ci­je tvr­de da je ustav zem­lje ma­te­ri­ca nje­nih za­ko­na. Uko­li­ko je ma­te­ri­ca zdra­vi­ja, i po­rod će na­pred­ni­ji biti, pri čemu se car­ski rez re­vo­lu­ci­je ne sma­tra naj­bol­jim pu­tem za rađanje uspe­le države. Pe­si­mističnije je mi­šljen­je da je ustav zbor­nik le­pih ali ne­o­stva­ri­vih želja, a cinično da je on mu­dro sročeno oprav­dan­je za sve glu­po­sti što ih nje­go­va pri­me­na uno­si u sva­ko­dnev­ni život. Po na­iv­ni­ma, us­tav je pra­va sli­ka ono­ga što zem­lja je­ste. Po per­verz­ni­ma – sli­ka ono­ga što nije. Samo se ju­go­slo­ven­ski ustav raz­li­ku­je: sli­ka je, na­i­me, ono­ga što ni­po­što ne tre­ba da bude. Naš i en­gle­ski usta­v još se po nečemu raz­li­ku­ju. Od svih kon­sti­tu­ci­ja na sve­tu naša je naj­duža, En­gle­ska naj­kraća. To­li­ko krat­ka da je i nema. Ne­po­sto­jan­je usta­va Bri­ta­niji ne sme­ta da ima jaku državu i za­ko­ne, efi­ka­sni­je od ze­mal­ja sa naj­sa­vr­še­ni­jim usta­vom. Po­sto­jan­je ju­go­slo­venskog usta­va u međuvre­me­nu, sme­ta nama ne samo da ima­mo efi­ka­sne za­ko­ne nego da ima­mo i državu.

Po­sto­ji i ustav­no pra­vo. Tumačenje usta­va je naučna disci­pli­na. Što bi po­ve­ren­je da uli­va, budi sum­nju. Čim je tumačenje usta­va na­u­ka, ko­jom se bavi mali broj lju­di, nje­go­vo je kr­šen­je opšta prak­sa koju svi upražnja­va­ju. Jer, ako je, da se shva­te naj­pro­sti­ji princi­pi na ko­ji­ma počiva za­jed­ni­ca, ne­op­hod­na kom­pli­ko­va­na naučna pro­ce­du­ra, čiji se re­zul­ta­ti ni u čemu ne slažu, s tim usta­vom ne­što nije u redu.

U ta­kve dvo­smi­sle­ne tvo­re­vi­ne spa­da i naš ustav iz 1974. go­di­ne. Po jed­ni­ma je to naj­i­de­al­ni­ji te­melj ju­go­slo­ven­ske za­jed­ni­ce, po dru­gi­ma ide­a­lan te­melj za nje­no ra­za­ran­je. Nećemo se ba­vi­ti ju­go­slo­ven­skim aspek­ti­ma usta­va, niti nje­go­vim gro­tesk­nim pokušajem da nor­mi­ra život na sveobu­hva­tan i ka­non­ski način na koji su Knji­ge Moj­si­je­ve nor­mi­ra­le život dva­na­est he­brej­skih ple­me­na. Ustav­ni model u nje­mu bo­le­sna je izlučevi­na mo­ni­stič­ke mašte, tam­nička mon­str-građevina koja bi da u mr­tvač­kim san­du­ci­ma svo­jih pa­ra­gra­fa sa­hra­ni ceo život čove­ka i građani­na. Ogra­ničićemo se na pri­med­be koje na ustav ima­ju Srbi.

Ali, da nas i En­gle­zi raz­u­me­ju, pokušaćemo da pri­kažemo kako bi iz­gle­da­la Bri­ta­ni­ja da je uređena na srp­ski način. Uje­din­je­no Kra­ljev­stvo ad­mi­ni­stra­tiv­no se deli na En­gle­sku, Vej­ls, Škot­sku i Se­ver­nu Ir­sku. U srp­skoj ver­zi­ji Bri­ta­ni­je, sve bi ove obla­sti ima­le au­to­no­mi­ju, dra­gu en­gleskom srcu, ali ne­prak­tičnu pa zato od­vrat­nu en­gle­skom ra­zu­mu. Au­to­no­mi­je, doduše, ne bi ima­le evrop­sku širi­nu zbog koje Ba­ski ubi­ja­ju Špan­ce. Ši­ri­na bi bila eks­klu­ziv­no – srp­ska, i u nju bi sta­la čak i državna su­ve­re­nost. En­gle­ske po­kra­ji­ne, da­nas bun­tov­no ras­po­ložene pre­ma do­mi­na­ci­ji Lon­do­na i En­gle­ske, bile bi ne­za­vi­sne u bit­nim zo­na­ma držav­no­sti: od­bra­ni, unu­trašnjim po­slo­vi­ma, sud­stvu, zakono­dav­stvu, pri­vre­di i obra­zo­van­ju. Po­sla­ni­ci Škot­ske se­de­li bi u par­la­men­tu En­gle­ske i odlučiva­li o nje­noj sud­bi­ni, ali po­sla­ni­ci En­gle­ske ne bi se­de­li u skupštini Skot­ske i rešava­li nje­nu sud­bi­nu. Vel­ša­ni bi kro­ji­li kapu En­gle­zi­ma, ali ne i ob­rnu­to. Bri­tanci, na sreću, nisu ima­li naše ustav­ne eks­perte, pa je Bri­ta­ni­ja i do da­nas osta­la za­o­sta­la držav­no­prav­na ce­li­na.

Ju­go­sla­vi­ja je ima­la ori­gi­nal­ni­ju sud­bi­nu. U sve­mu smo prvi, pa i u pra­vu. Iz Kri­vičnog smo za­ko­ni­ka već odav­no ople­vi­li većinu buržoa­skih za­blu­da koje ome­ta­ju Prav­du. Sa uli­ce smo u sud­ni­ce uve­li la­i­ke, na­rod­ne pre­su­di­tel­je, i priznan­jem zločina po ana­lo­gi­ji poništili rim­ski prin­cip po kome ne­de­la nema bez za­ko­na koji ga kao ne­de­lo de­fi­niše. (Nul­lum cri­men sine lege.) U ustav­nom pra­vu odo­smo i dal­je. Stvo­ri­smo pre­se­dan, ne­po­znat svet­skoj prav­noj praksi, da su­ve­re­na država, osim ti­tu­le, za­sta­ve i do­bo­ša, nema ni­je­dan dru­gi atri­but te su­ve­re­no­sti. Ta ori­gi­nal­na država je Sr­bi­ja.

Po­sle car­skog reza re­vo­lu­ci­je Ju­go­sla­vi­ja je kon­sti­tu­i­sa­na od šest fe­de­ral­nih re­pu­bli­ka i dve po­kra­ji­ne, u sa­sta­vu Sr­bi­je. Ali su po­kra­ji­ne u nje­nom sa­sta­vu tek nom­ina­lno. Fak­tič­ki i prav­no, one su ne­za­vi­sne ko­li­ko i An­go­la ili Mo­zam­bik. U pra­vo­suđu, od­bra­ni, izvršnoj vla­sti, pri­vre­di, škol­stvu, in­ge­ren­ci­ja Sr­bi­je nad au­to­nom­­nim po­kra­ji­na­ma Voj­vo­di­nom i Ko­so­vom ne po­sto­ji. Pred­stav­ni­ci Voj­vo­di­ne i Ko­so­va sede u Skupštini Sr­bi­je i o njoj od­lu­ču­ju. Ali po­sla­ni­ci Sr­bi­je ne sede u po­kra­jin­skim skupšti­na­ma i nemaju pra­va o nji­ma da od­lu­ču­ju. U slučaju rata, srp­ska vr­hov­na ko­man­da nema vla­sti na te­ri­to­ri­ji svo­jih po­kra­ji­na. Ona se s nji­ho­vim voj­nim ko­man­da­ma mora o ratu do­go­varati, po­stu­pak koji ga­ran­tu­je si­gu­rn­ost ne­za­vi­sno­sti, ali i si­gu­rnost brze ne­pri­ja­teljs­ke po­be­de. Građanina na Ko­so­vu hap­si po­kra­jin­ska, u većini al­ban­ska po­li­ci­ja, sudi po­kra­jinski, u većini al­ban­ski sud, ali, osuđen, ne može se žali­ti Vr­hov­nom sudu Sr­bi­je, gde većinu ­još ima­ju Srbi. Sto­ga se Sr­bi­ja deli na užu i Sr­bi­ju van sebe, po­jam koji ima više psi­hi­ja­trij­ski nego prav­ni smi­sao.

Pitaćete šta se to mene tiče. O opštim raz­lo­zi­ma ne go­vo­rim. O nji­ma neka go­vo­re Srbi. Ja imam lične. Ako opet bu­dem hap­šen, želim da me, kao 1948, za­tva­ra­ju – sunarod­ni­ci. Dopuštam da me na te­ri­to­ri­ji Hr­vat­ske hap­si hr­vatska, u Slo­ve­ni­ji slo­ve­načka po­li­ci­ja, ali ne dopuštam da me u mo­joj zem­lji Sr­bi­ji hap­si – al­ban­ska.

To pro­sto neću!