Sabrana pisma iz tuđine 97 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 97 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

BER­MUD­SKI TRO­U­GAO SO­CI­JA­LI­ZMA

Moj sa­vet­nik za en­gle­ska pi­tan­ja g. Džons mi je re­kao:

„So­ci­ja­li­zam u En­gle­skoj nije moguć, on ovde ni­kad neće uspe­ti.“ „Za­što?“ upi­tao sam ga lju­bo­mo­rno. „Da li sto­ga što nig­de nije uspeo?“ „Koje­šta!“ ka­zao je g. Džons. „To su evrop­ski raz­lo­zi. Da i za nas važe, ovde bi uspeo.“ „A vaš, koji je?“ „Sa­svim prost. En­gle­zi ga neće.“ Uvre­dio sam se. „I dru­gi na­ro­di ga nisu hte­li pa su ga ipak do­bi­li.“ „I to je pro­sto“, re­kao je pi­to­mo. „Do­bi­li su ga jer nisu bili En­glezi.“ „Možda će doći vre­me“, re­kao sam pa­ko­sno, „kad ni vi En­gle­zi nećete biti baš ta­kvi En­gle­zi. Onda ćete možda po­sta­ti i so­ci­ja­li­sti.“ „Ali nećemo više biti En­gle­zi, zar ne?“ re­ka­o je. I ka­zao isti­nu. So­ci­ja­li­zam će opet biti ne­či­ja tuđa stvar, bri­ga rase koja će za­me­ni­ti en­gle­sku. Pokušao sam s dru­ge stra­ne: „U redu. En­gle­zi neće so­ci­ja­li­zam. Re­ci­mo da je od­bi­jan­je, za dru­ge ne­do­vol­jno, ovde do­vol­jno. Ali za­što ga neće?“ „Vi tražite raz­log?“ za­pi­tao me začuđeno. „Ne bi mi ško­dio.“ „Pa vi živi­te u nje­mu.“ „Svoj znam. Želim vaš. Vi ne živi­te u nje­mu. Vi s njim is­ku­stva ne­ma­te. Koji je vaš raz­log?“ Mi­slio sam da će se po­zva­ti na moje is­ku­stvo. Nije. Nije en­gle­ski oslan­ja­ti se na pri­stra­sna mi­šljen­ja kad se možete oslan­ja­ti ni na šta. „En­gle­zi ga neće jer ­je so­ci­ja­li­zam pro­ti­van en­gle­skoj pri­ro­di“, re­kao je g. Džons i oti­šao, ostav­lja­jući me u du­hov­noj komi. Tražio sam objašnjen­je koje ne bi bilo samo en­gle­sko, i našao ga u ovom ko­mentaru.

U Ka­rip­skom moru, u bli­zi­ni Ber­mu­da, oke­an iz­gle­da kao i svu­da. Akva­ma­rin­ske je boje, ne­pro­zi­rne du­bi­ne, vode tihe za hal­ki­on­skih dana, raz­dražene kad be­sne žen­stve­ni taj­fu­ni. Ali nije isti kao svu­da. U tim vo­da­ma ne­sta­ju lađe. Bez tra­ga i ob­ja­šnji­vog raz­lo­ga. Ta­jan­stve­no pod­ru­čje je na­zva­no Ber­mud­skim tro­u­glom i ušlo u le­gen­du.

Sve u živo­tu ima svoj Ber­mud­ski tro­u­gao, mi­ste­ri­o­zan pro­stor u kome se bez uzro­ka tone. Tonu nade koje nisu iz­ne­ve­re­ne, pri­ja­teljstva ničim ne­o­zle­đe­na, lju­ba­vi koje nisu pre­sta­le, dela za koja smo mi­sli­li da su uspe­la, ide­je što su nam se čini­le ne­po­vre­di­vim. Po­tan­ja­ju rase ve­li­ke pro­šlo­sti i lju­di ve­li­ke budućno­sti. Na površini osta­je po neka olu­pi­na. Ona nam veli da je do­šlo do bro­do­lo­ma, ali ni­kad i za­što, za­što se po­to­nu­lo. U po­li­ti­ci bro­do­lo­mi su česti, no go­to­vo uvek pla­u­zi­bil­no ob­ja­šnji­vi. Po­ne­kad su ne­po­treb­ni ali objašnji­vi, ne­pra­ved­ni ali objašnji­vi, dok se zbi­va­ju, možda i ne­ja­sni ali ka­snije objašnji­vi. S krup­nim ide­ja­ma je teže. Većina ui­sti­ni ve­likih ljud­skih ide­ja po­to­nu­la je u po­ve­snom Ber­mud­skom tro­ku­tu a da pra­ve ra­zlo­ge ni­kad ni­smo sa­zna­li.

U tom pog­le­du, ako ne i u dru­gim, ide­ja so­ci­ja­li­zma je srećnija. Njen je Ber­mud­ski tro­u­gao vi­dljiv, pod­ru­čje nje­nog bro­do­lo­ma ja­sno se ocr­ta­va na na­u­tičkoj mapi ljud­skih uto­pi­ja. Jer to je valj­da je­di­na ide­ja koja svoj smr­to­no­sni tro­u­gao nosi sa so­bom i u sebi ga sadrži. Je­di­na ide­ja, čiji je Ber­mud­ski tro­u­gao isto­vre­me­no i uslov nje­ne veličine, gde ­je u po­re­klu ide­je i pra­vi raz­log nje­ne pro­pa­sti. Ko­li­ko to so­ci­ja­li­zmu pomaže da duže živi ili što pre umre, još je ne­iz­ve­sno. Izg­le­da da se obe mogućno­sti di­ja­lek­tički nadopun­ju­ju. A što one pro­pu­ste, na­dok­na­đu­ju dru­ge službe.

Bermud­ski tro­u­gao so­ci­ja­li­zma je pre i iz­nad sve­ga u ljud­skoj pri­ro­di. So­ci­ja­li­zam se­ pro­ti­vi pri­ro­di čove­ka. Svi su osta­li raz­lo­zi se­kun­da­rni, i per­ver­zi­je so­ci­ja­li­stičke ide­je u isto­rij­skoj prak­si, i na­sil­na pri­ro­da te prak­se, i di­ja­lek­tička kon­fu­zi­ja nje­nih cil­je­va. Da nije tako, prak­sa bi se dala pri­la­go­di­ti. Ali, ako se pri­la­go­di našoj pri­ro­di, onda što na­sta­je pre­sta­je biti so­ci­ja­li­zam i po­sta­je ono što u tzv. ci­vi­li­zo­va­nom sve­tu je­di­no uspe­va – za­ko­ni­ma i pra­vi­li­ma igre ob­u­zda­va­na, do­bro or­ga­ni­zo­vana i ume­renim op­štim cil­je­vi­ma po­zlaćena pri­rod­na sebičnost. A šta za uto­pij­ski, au­ten­tični so­ci­ja­li­zam osta­je? Budućnost u nje­mu ni­kad i nije bila. Ona je možda u ople­men­ji­van­ju ne­kim od nje­go­vih su­bi­de­ja dru­gih, lju­di­ma, a naročito En­gle­zi­ma, po­dob­ni­jih dru­štve­nih si­ste­ma. So­ci­ja­li­zam nije voćka koja će sama dati hranljiv plod. On je možda tek pel­cer koje će dru­ge, izdržljivije voćke učiniti man­je div­ljim, a nji­ho­ve plo­do­ve hranljivijim za što više lju­di. A to je su­štin­ski smi­sao so­ci­jal-demokra­ti­je.

Po­stao mi je shva­tljiv i g. Džons. Kad je go­vo­rio o „pri­ro­di En­gle­za“, zbog koje ovde so­ci­ja­li­zam nema iz­gle­da, mi­slio je na ljud­sku pri­ro­du, samo je držao da joj termin „En­gle­zi“ više od­go­va­ra. Da je po­jam „En­gle­za“ eks­klu­zivniji od poj­ma „čove­ka“, koji u sebi može sadržati svašta, čak i ir­ske te­ro­ri­ste ili po­koj­ne leve la­bu­ri­ste. Ono što je on hteo da kaže je upra­vo to: so­ci­ja­li­zam se pro­ti­vi ljud­skoj pri­ro­di ka­kva je­ste, ma ka­kva da je.

Sad mi je sve bilo ja­sno, osim kako je upr­kos tome, upr­kos fun­da­men­tal­noj ne­sa­gla­sno­sti sa mo­jom pri­ro­dom, so­ci­ja­li­zam ipak...

Da­le­ko bi me od­ve­lo da mi­sao do­mi­slim. Ni­sam En­glez. Samo sam – čovek. A to nije ni­ka­kva zaštita.