Sabrana pisma iz tuđine 120. deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 120. deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

KAKO IMA­TI IZ­BO­RE A NE IZ­GU­BI­TI IH

Za­što vla­de pa­da­ju na iz­bo­ri­ma ret­ko je kad ikom ja­sno, po­najman­je pa­lim vl­a­da­ma. Jer da je­ste, da je raz­log pred­vi­dljiv, ret­ko bi koja vla­da ikad pala. Oba­rao bi je samo inat elek­to­ra­ta kome su do­ja­di­li isti lju­di, isti go­vo­ri, ista po­li­ti­ka, čak i uspe­šna, ili strah od dik­ta­tu­re ko­joj bes­ko­načno vla­dan­je jed­ne gar­ni­tu­re po­li­tičara počinje da liči. Us­kraćivan­je po­ve­re­ren­ja ta­kvoj vla­di sa­vre­me­na je ver­zi­ja atin­skog ostra­ki­zma. Vla­de bi pa­da­le ne zato što su rđave, već zato što su isu­vi­še do­bre, pa u oho­lom pret­po­stav­ljan­ju ne­za­men­lji­vo­sti pre­te da po­sta­nu naj­go­re - one koje se ne mogu sme­ni­ti.

Iz­bo­ri su za vla­de što i za­vr­šni ispit za ne­sprem­ne učeni­ke koji su se pre­ko škol­ske go­di­ne iz­vlačili iz­o­sta­jan­jem s časo­va ili sum­nji­vim i ne­od­ređenim od­go­vo­ri­ma. Kad se sve sa­be­re, iz­bo­ri su je­di­na usta­no­va de­mo­kra­ti­je koja joj preči da bude sa­vrše­na i de­mo­krat­skim vla­da­ma da bu­du uspešne. Sve do iz­bo­ra, ma ka­kva da je, vla­da je us­pe­šna. Na iz­bo­ri­ma će njen uspeh za­vi­si­ti od nje­nog rada to­kom man­da­ta, ali kako je za sva­ku vla­du on uvek do­bar - a samo su okolnosti u ko­ji­ma de­lu­je stal­no loše - nje­no će čuđenje kad upr­kos tome pad­ne takođe biti ve­li­ko. Ni­jed­na vla­da neće mi­sli­ti da je pala zbog svo­je rđave upra­ve. Naj­dal­je što će u shva­tan­ju svog pada ići je pret­po­stav­ka da je obo­re­na zbog is­prav­ljan­ja rđave upra­ve neke pret­hod­ne.

Sva­ki ka­bi­net­ sma­tra sebe pri­rod­nom vla­dom nacij­e, a opo­zi­ci­ju ne­pri­rod­nom ban­dom bučnih za­vi­dlji­va­ca i aro­gant­nih di­le­ta­na­ta. To je mi­šl­jen­je i bri­tan­skog pre­mi­je­ra, go­spođe Tačer. Nje­na je očigled­na na­me­ra da s vla­sti ode pri­rod­nim pu­tem, od Boga, ne od na­ro­da određenim. Pre­stan­kom rada nje­nog, a ne za nju ku­ca­jućeg na­rod­nog, srca. Želi­mo joj sreću, prem­da tr­go­vački de­fi­cit od 21 mi­li­ona fun­ti, 15 pro­cent­na ka­mat­na sto­pa, dva-tri puta veća nego u kon­ku­re­na­ta, ra­stuća in­fla­ci­ja koja se bliži dvo­ci­fre­noj, ma­sov­na ne­za­po­sle­nost, ne­mir građana zbog po­ra­sta ko­mu­nal­ne po­re­ze, uz ra­pid­no opa­dan­je ka­kvoće po­vraćenih uslu­ga, mr­tvački hlad­na sen­ka re­ce­si­je što pada pre­ko Bri­tanije, a iz­nad sve­ga an­ket­no iz­o­sta­jan­je iza la­bu­ri­sta­ za re­kord­nih 28 od­sto biračkog tela, nje­nom uzdan­ju u večnost svog man­da­ta ne daje ve­li­ka kri­la.

Pi­ta­o­ sam se­ o­da­kle pr­voj dami En­gle­ske žel­je­zno ­u­beđen­je da­ je u pra­vu, da je nje­na vla­da na do­brom putu. To što je, kako vele, i sama od žel­je­za, nije mi se čini­lo do­vol­jnim objašnjen­jem, a ni u „ob­no­vi vik­to­ri­jan­ski­h vred­no­sti“ ni­sam uvek mo­gao naći ube­dlji­ve raz­lo­ge. Na­šao sam ih u ugle­dan­ju na dru­ge, u pod­ražavan­ju ne­o­bične pa­ra­dig­me vla­de moje zem­lje čiji put ko­ zna koje po redu „ob­no­ve so­ci­ja­li­stičkih vred­no­sti kroz po­vra­tak ka­pi­ta­li­zmu“, takođe nije sa­vršen, da­le­ko od toga, čak je i od nje­nog ne­po­u­zda­ni­ji, a ipak na vla­sti osta­je.

Jugo­slo­ven­ska je infla­ci­ja do­sti­gla četi­ri ci­fre, ka­mat­na sto­pa morbid­no stan­je u kome se du­go­vi plaćaju no­vim zadužen­jem a tr­go­vin­ski je bi­lans tek zbra­jan­je gu­bi­ta­ka, većina je rad­nog sta­nov­ni­štva u ino­stranstvu, na mi­ni­ma­ilnom do­hod­ku ili u pen­zi­ji - a i oni koji rade ponašaju se­ kao pen­zi­o­ne­ri - re­ce­si­ja ­je do­spe­la do­ op­šte­na­rod­ne pri­vred­ne kome, na svim pod­ručjima na­ci­o­nal­nog živo­ta osim u pro­iz­vod­nji krup­nih reči vla­da mr­tvačka stag­na­ci­ja, a ipak se vla­da­juća stran­ka, ne­sme­ta­na opš­tim slo­mom, mir­no na vla­sti održava. Ni­jed­na Ju­go­slo­ven­ska vla­da ne pada. One se samo same so­bom smen­ju­ju, vodeći man­je-više istu hi­brid­nu pse­u­do­de­mo­krat­sku, pa­ra­tržišnu, me­ta­ra­zum­nu po­li­ti­ku čekan­ja međuna­rod­ne fi­nan­sij­ske pomoći ili božjeg bla­go­slo­va.

Up­rkos sve­mu tome vla­da osta­je, a neki iz­bo­ri, „trke s više grla ali iz iste er­ge­le“, po­no­vo ot­kri­va­ju sko­ro sto­po­stot­no po­ve­ren­je na­ro­da, s ko­jim smo 1946. počeli svo­je srećno i gor­do po­sr­tan­je pre­ma so­ci­ja­li­zmu. Taj je so­ci­ja­li­zam, doduše, ne­ko­li­ko puta sme­rao da pro­me­ni kom­pro­mito­va­no ime, ako već sebe nije mo­gao, ali je i tada osta­jao isti. I sad je isti. I pod ime­nom „de­mo­krat­ske ob­no­ve“ - što znači da je ne­kad bio de­mo­krat­ski, pa će po­no­vo biti i pod ime­nom „so­ci­ja­li­zma po meri čove­ka“ – što znači da­ se ­do­ sa­da­ kro­ji­o po zo­o­loškim pa­ra­me­tri­ma; i pod ime­nom „de­mo­krat­skog so­ci­jali­zma“ - što znači da je do sada bio to­tali­ta­ran ili ne znači ništa. Ju­go­slo­ven­ski se ko­mu­ni­sti ne daju sme­ta­ti stvar­nošću. Ni­kad se i nisu dali sme­ta­ti. Ni u ratu stvarnošću ne­po­treb­nih mr­tva­ca, ni u miru stvar­nošću eg­zi­sten­ci­jal­nih po­tre­ba živih. Za njih su je­di­na ozbi­lj­na stvar­nost oni sami. Sve je dru­go pri­la­go­dlji­vo. Oni zna­ju da je stvar­nost, ona pra­va, ona koja se bro­ji, pre po­li­cij­ska nego po­li­tička vred­nost. I pre sta­ti­stička nego re­a­l­na. Da kad se bro­ji po­jef­tin­jen­je trak­to­ra s po­sku­pljen­jem sve­ga osta­log, do­bi­ja ­se pro­sek raz­vo­ja koji uli­va veru. Oni zna­ju taj­nu koja gđi Tačer ne­do­sta­je više od po­vol­jnog tr­go­vin­skog ba­lan­sa.

Samo, da li ova taj­na i za nju vre­di? Da bi se eko­no­mično ko­ri­sti­la, pret­po­stav­lja ona jed­no­par­tij­ski si­stem do­ve­den na vlast jed­no­krat­nim re­vo­lu­ci­o­nar­nim iz­bo­rom koji pra­vo na po­nov­no bi­ran­je za svag­da čini po­tro­še­nim. Ona, takođe, kri­je iz­ve­sne in­he­rent­ne opa­sno­sti. Jed­no­partijski si­stem je za državu eu­ge­nički kao i hro­ničan in­cest za po­ro­di­cu. Incest će ge­ne­tički­ pro­i­zvo­di­ti­ i­di­o­te, a jednopartijski sistem odgovarajuće po­li­tičke ­po­tom­ke.

A on­da ­zem­lji iz­bo­ri neće ni­ tre­bati. Načinila ­je iz­bor­ jed­nom za uvek. Može se ogr­nu­ti po­kro­vom i od­šun­ja­ti na isto­rij­sko gro­blje.

London, 8. IV 1990.

 

 

Sabrana pisma iz tuđine 119. deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 119. deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

ONI TRE­ĆI IZ­ME­ĐU OVOG JED­NOG

Osni­van­je četvr­te bri­tan­ske stran­ke, So­ci­ja­lde­mo­krat­ske, do­ve­lo je do nje­nog uje­din­jen­ja s trećom, Li­be­ral­nom, a za­tim do ras­pa­da so­ci­jal­de­mo­kra­ta na dve ­stru­je, ali, sve u sve­mu, nije uspe­lo. Nove stran­ke ima­ju za­ne­ma­rl­jiv broj po­sl­a­ni­ka u par­la­men­tu. Kon­zer­va­tiv­ci i la­bu­ri­sti su­ve­re­no do­mi­ni­ra­ju po­li­tičkom are­nom Bri­ta­ni­je.

Po­sle smr­ti ge­ne­ra­la Fran­ka, u Špa­ni­ji je for­mi­ra­no oko 130 stra­na­ka. Po­sle de­ce­ni­ja fa­lan­gi­stičke de­spo­ti­je, broj ot­kri­va pre glad Špa­na­ca za sl­o­bo­dom, nego ne­e­ko­no­mičnu po­tre­bu za raz­li­ko­van­jem po sva­ku cenu.

Po­sle pola veka jed­no­par­tij­skog ko­šma­ra u Ju­go­sla­vi­ji so­ci­ja­li­zam još nije umro, ali je u komi. Nje­go­ve su vi­tal­ne po­litičke i eko­nom­ske funk­ci­je su­spen­do­va­ne, a u ve­ge­ta­tiv­nom živo­tu održava se so­li­dar­nim sta­ran­jem bivših ti­to­i­stičkih te­sta­men­tar­nih vla­sni­ka ta­ko­zva­ne „dru­štvene svo­ji­ne“ - u ko­joj smo i mi, gra­đa­ni, in­ven­tar­no uključeni - i na­šeg stra­ha od pre­u­zi­man­ja na­sleđa u kome nema ništa do hi­po­te­ka i du­go­va. U međuvre­me­nu, živi u ka­ta­to­ni­ji, pri­po­jen za bi­ro­krat­ski apa­rat ve­š­tačkog di­san­ja koji plaća osi­ro­mašen­jem po­da­ni­ka, međuna­ci­o­nalnim, do­bro­do­šlim, uo­sta­lom, ne­mi­ri­ma i pri­ja­teljs­kom fi­nan­sij­skom pomoći „ka­pi­ta­li­stičko - im­pe­ri­ja­li­stičkih“ pri­rod­nih ne­pri­ja­te­lja sa Za­pa­da.

U očeki­van­ju po­gre­ba, za koji se ve­ru­je da će biti više pro­te­stant­ski dis­kre­tan nego pra­vo­slav­no pom­pe­zan, osni­va se mno­š­tvo društava za is­praćaj. Među nji­ma je i De­mo­krat­ska stran­ka ko­joj pri­pa­dam. Ni­klo je na de­se­ti­ne udružen­ja­ za bri­gu oko ne­ja­ke, tek ožive­le­ de­mo­kra­ti­je, ko­joj, na žalost, naj­veća opa­snost pre­ti od rođene maj­ke - Sa­ve­za ko­mu­ni­sta Ju­go­sla­vi­je. Ko­mu­ni­sti, po sve­mu sudeći, to bučno, glad­no, zah­tev­no, ne­mir­no, ukrat­ko ne­sno­sno dete, nisu žele­li. Ne ra­du­je mu se i ne­ma­ju za nj' pri­rod­ne ro­di­telj­ske sim­pa­ti­je. Do­bi­li su ga u po­slov­nom od­no­su s ka­pi­ta­li­stič­kim part­ne­ri­ma, bez lju­ba­vi za oca - evrop­sku de­mo­kra­ti­ju. Mo­glo bi se reći da je po­sre­di na­sil­je. Ali, ako ­je muška stra­na u ovom od­no­su „pod vr­bom“ po­stu­pi­la gru­bo ili lu­ka­vo, ni žen­ska nije sa­svim nedužna. U tmi­ni, po budžaci­ma svet­ske po­li­ti­ke ne­o­pre­zno ­se ko­ri­sti­la fler­tom (po­ne­kad plaćenim, pa i na gra­ni­ci pro­sti­tu­ci­je). Do sada je iz nje­ga iz­vlačila do­bit. Sad je iz­vu­kla dete, de­mo­kra­ti­ju o ko­joj go­vo­ri­mo. I, na­rav­no, mrzi ga. A i kako da ga ne mrzi? Ko neće mr­ze­ti po­rod koji ga ubi­ja ili će ga ubi­ti?

Na­trag se ne može. Svi za nje­ga zna­ju. Već je krš­te­no. Ota­ra­si­ti ga se u za­bi­tom ćošku isto­ri­je nije više moguće. Za taj­ni abor­tus pomoću ove ili one par­tij­ske kon­fe­ren­ci­je ka­sno je, a bez­gre­šno začeće nove de­spo­ti­je ten­ko­vi­ma može tra­ja­ti dok ko­or­di­na­tori tih mašina žive. Ne duže. A to je ipak man­je od pola veka.

S ime­nom van­bračnog de­te­ta, međutim, kao i s rođen­jem, stvar je mut­na. Nema samo jed­no. Iz­ve­sni ga ko­mu­ni­sti zovu „de­mo­kra­tskim so­cija­li­zmom“, dru­gi „de­mo­krat­skom ob­no­vom“, treći „so­ci­ja­li­zmom po meri čove­ka“. Ime­na živo sećaju na ko­lev­ke u ko­ji­ma su umo­re­na braća na­š­eg odojčeta, ko­lev­ke koje smo zva­li „pra­š­kim pro­lećem“, „so­ci­ja­lizmom s ljud­skim li­kom“, i kako sve ne, mada su ima­le i ne­srećnija ime­na, od ko­jih se s pi­je­te­tom sećam „bu­dim­pe­š­tan­ske je­se­ni“ i nje­nog poljs­kog bli­zan­ca.

Ova ime­na nisu omil­je­na kod od­bo­ra ­za is­praćaj so­ci­ja­li­zma na­trag u ide­a­le neke da­le­ke ge­ne­ra­cije. Svi čeka­ju da mama umre, pa dete usvo­je i dadu mu svoj pe­di­gre. Sred­nje ime uvek će biti de­mo­kra­ti­ja, po­sled­nje mora biti po­ro­dično (na­ci­o­nal­no) ma šta se su­tra pod Ju­go­slavi­jom pod­ra­zu­me­va­lo. Ali čove­ka ne čini samo po­ro­dično ime, ni samo sred­nje, očevo; čini ga, pre sve­ga, prvo, lično. Ono ga žigo­še, od dru­gih ga ime­na po do­bru ili zlu, časti ili nečasno­sti iz­dva­ja. Od toga ka­kvo će ono biti i hoćemo li ga sle­di­ti za­vi­si ka­kva će biti naša de­mo­kra­ti­ja.

Ime­na, raz­u­me se, ne znače mno­go. Srp­ski na­pred­nja­ci su u pro­to­de­mo­krat­skoj Sr­bi­ji bili naj­kon­zer­va­tiv­ni­ja stran­ka, a li­be­ra­li su de­mon­stri­rali pre usko­gru­dost nego slo­bo­do­um­nost. Od ce­lo­kup­nog na­ci­o­nal­nog i in­ter­na­ci­o­nal­nog isto­rij­skog bla­ga so­ci­ja­li­zam je uspeo da so­ci­ja­li­zu­je je­di­no si­ro­ma­štvo. Tvo­rev­ine koje su u na­zi­vu ima­le reč „na­rod­ni“, kao što su istočno­e­vrop­ske de­mo­kra­ti­je, sve su bile pre nego na­rod­ne. Za sve sme­mo reći da su u onoj bile pro­tiv­na­rod­ne u ko­joj su na na­rod­no ime po­la­ga­le, na na­rod se po­zi­va­le. Ni en­gle­ski se li­be­rali, u kon­tek­stu doba na­rav­no, nisu od­li­ko­va­li pre­te­ra­nim po­li­tičkim slo­bodo­um­ljem. A ra­di­ka­lan se uvek može biti u svim sme­ro­vi­ma.

Naša de­mo­kra­ti­ja, odojče koje će od na­šeg sta­ran­ja za­vi­si­ti, jer usko­ro će osta­ti siroče, rađa se u Evro­pi gde ima od koga i čemu da se uči. Nje­go­va je si­lo­va­na maj­ka bez pro­ma­ša­ja bi­ra­la rđave tu­to­re. Od nje­ne žalo­sne sud­bi­ne mora se ono naučiti pr­vom za­ko­nu do­brog od­go­ja: da se, do­k je u dup­ku, do­k je­ sla­bo, ne­sna­lažlji­vo, bes­po­moćno, nig­de ne žuri. Da u dup­ku puzi. Pa i kad, ako Bog da, sa­zri, da ne juri. Da hoda, ne da skače. Po­go­to­vu da ne pre­skače vre­me koje niko nije pre­sko­čio a da se pri tom nije obo­gal­jio. U tome nema boljih pe­da­go­ga od En­gle­za. U živo­tu, u po­li­ti­ci. Da smo njih za učite­lje svo­je po­li­ti­ke iza­bra­li, ne bi nam se mno­ge ne­pri­jat­no­sti do­go­di­le, od ko­jih nije prva ni po­sled­nja što ­smo im mar­ta 1941. po­ve­ro­va­li.

Do­sta smo se na svo­jim greškama učili. Učimo se naj­zad na tuđim uspe­si­ma.

 

 

 

Sabrana pisma iz tuđine 118. deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 118. deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

EVROP­SKI "STRAH OD LE­TEN­JA"

Te­mel­jna pro­me­na po­li­tičkog si­stema u Istočnoj Evro­pi za­te­kla je za­pad­ni svet, nje­go­vu jav­nost i nje­go­ve vla­de ne­sprem­nim, kao sva­ke go­di­ne na­dležne službe sneg u Lon­do­nu i u Be­o­gra­du. Pro­me­ne su du­bo­ke, sva­ko­dnev­ne, iz­nad sve­ga požel­jne, pa ipak kao da te­š­ko pogađaju ko­men­ta­tor­sku ru­ti­nu ov­da­šnjih ko­lum­ni­sta ko­ja je de­ce­ni­ja­ma udob­no žive­la od po­nav­ljan­ja klišea i pre­pi­si­van­ja drev­nih ful­ton­skih ko­men­ta­ra. Da­nas više ni­je­dan ne važi i za­pad­ni su kom­en­ta­ton, po­sle duge men­tal­ne hi­ber­ni­za­ci­je u ar­he­tip­skom ka­lu­pu kla­sičnog an­ti­ko­muniz­ma, pri­mo­ra­ni da mi­sle.

Oni po­zdrav­lja­ju pe­re­stroj­ku u So­vjet­skom sa­ve­zu, ali s po­do­zrenjem gle­da­ju na pro­ce­se koje će ona ne­iz­bežno otvo­ri­ti. Za­stu­p­ni­ci in­du­stri­je na­o­ružanja umor­ni od ku­kan­ja za raz­o­ružan­jem, traj­nim i si­gur­nim mi­rom, zaćuta­li su u stra­hu da do nje­ga ne dođe i po­slo­dav­ce im - a i njih, nji­ho­ve in­te­lek­tu­al­ne naj­am­nike - osta­vi bez za­ra­de. Do­bre eg­ze­ku­ti­ve već po južnoj Ame­ri­ci, Afri­ci i Azi­ji tra­ga­ju za po­ten­ci­jal­nim ra­ti­šti­ma ­ko­ja će za­me­niti produktivni strah od evropskog i fabrike oružja držati u po­go­nu. Dok po­zdrav­lja­ju oprav­da­ne se­ce­si­o­ni­stičke težnje bal­tičkih re­pu­bli­ka SSSR, ne ra­du­je ih jačanje fun­da­men­ta­li­stičkih, ne man­je oprav­da­nih, ras­po­loženja mu­ha­me­dan­skog živ­lja Azer­bejdžana, jer pomaže Ira­nu da po­sle rata s Ira­kom i afe­re Ruždi nađe novu in­spi­ra­ciju za svo­ju iz­u­mi­ruću ide­o­lo­š­ku hi­ste­ri­ju. Shva­ta­ju zato ru­sku upo­tre­bu sile, koju na srp­skom Ko­so­vu nisu raz­u­me­li. Po­vol­jno gle­da­ju na si­tu­a­ci­ju u Poljs­koj, mada ih pla­ši cena koju će pla­ti­ti za nje­nu eko­nom­sku re­sta­u­ra­ci­ju. Za­do­voljni ­su Češkom, ali ne ­i­ Ha­ve­lom, ko­ji ­je, po­sle Re­ga­na, prvi umet­nik na čelu jed­ne države. (In­te­lek­tu­al­ci u En­gleskoj nisu omil­je­ni, osim ako ne ume­ju da glu­me ne­znan­je.) Za­do­vol­jni su i Bu­gar­skom, prem­da ih bri­ne ob­nav­ljan­je tur­skog pi­tan­ja, do­sad srećno po­kri­ve­no pri­sil­nom slo­ve­ni­za­ci­jom. Ru­mu­ni­ja ih je i ra­ni­je odu­šev­lja­va­la ne­za­vi­sno­šću, pri čemu ih isto­vre­me­na ne­za­vi­snost pre­mi­je­ra Čaušeskua od uma i ra­zu­ma­ ni­je­ brinula. Sa­d i­h Ru­mu­nija ­o­du­šev­lja­va, ali i ­zbun­ju­je. Ra­ci­o­na­li­sti, ne­svik­nu­ti na bal­kan­ske en­dem­ske epini­ki­o­ne, ne shva­ta­ju kako jed­na pa­r­ti­ja može samu sebe za­bra­ni­ti, a po­tom na vla­sti osta­ti. Oduš­ev­lje­ni su i Mađar­skom, prem­da ne zna­ju za­što. Da li sto­ga što im ne pra­vi pro­ble­me ili što se ti pro­ble­mi još ne vide. Pre­srećni su, raz­u­me se, i zbog ru­šen­ja Ber­lin­skog zida i otrežnjen­ja u Istočnoj Nemačkoj, ali užasnu­ti prog­no­za­ma o nje­nom sko­rom uje­din­jen­ju i stva­ran­ju Če­tvr­tog raj­ha u srcu Evro­pe. Mir­ni su je­di­no gle­de­ Al­ba­ni­je ­jer se iz nje, bar­ za­sad, ni­š­ta ne čuje.

Pitaćete me kako gle­da­ju na Jugo­sla­vi­ju. Bol­no je reći. Možda je moj en­gle­ski pri­ja­telj g. Džons naj­po­šte­nije su­mi­rao mi­šljen­je pro­sečnog En­gle­za o na­šoj zem­lji. „Ni­jed­no nam evrop­sko po­lu­o­str­vo nije ne­op­hodno, osim Ape­nin­skog i Ibe­rij­skog da se jef­ti­no ogre­je­mo. U tom smi­slu ko­ri­sne su i grčke plaže na Ba­lkan­skom. Osim ne­ko­li­ko ru­i­na koje tre­ba pre­ba­ci­ti u Bri­tan­ski mu­zej, a po­tom za­šti­ti od gđe Mer­ku­ri, sve osta­lo može ići do ­vra­ga. Za­jed­no s evrop­skim ko­pn­om, u­o­sta­lom.“ En­gle­ski ko­men­ta­to­ri Bal­ka­na ni­su tako otvo­re­ni, ali ni mno­go da­le­ko od te rupe.

Sve u sve­mu, is­pod do­brog, pa i po­bed­ničkog ras­po­loženja en­gleskih ko­men­ta­to­ra kli­ja čudna, mor­bi­dna, pro­ti­vrečna zeb­nja. Sum­nja u ono što se žele­lo. Strep­nja od po­be­de Strah od le­ten­ja.

Ona je, dra­gi slu­ša­tel­ji, vi ćete to raz­u­me­ti, jako slična našim zeb­nja­ma, sum­nja­ma, strep­nja­ma, stra­ho­vi­ma. I mi se ne pla­ši­mo to­li­ko toga što ne želi­mo, ko­l­i­ko sve­ga za čime žudi­mo. Mogućno­sti nas više pla­še od ne­mo­gućnosti u ko­ji­ma već odav­no živi­mo.

Že­li­mo de­mo­kra­tiju, bez koje se in­fa­ust­no bo­le­sni si­stem ne može opo­ra­vi­ti, a od nje jav­no pre­za­mo. Nećemo da u nju uđemo ope­ra­tiv­no. Želi­mo da je pri­ma­mo ho­me­o­pat­ski, u bes­ko­načnim do­za­ma, u ponižava­jućim in­ter­va­li­ma, na­da­jući se da ćemo ku­mu­la­tiv­nim pu­tem, sla­gan­jem jed­ne sit­ne slo­bo­de na dru­gu još sit­ni­ju, do de­mo­kra­ti­je doći po­ste­pe­no i bez­bol­no. U sva­kom slučaju kad ova ge­ne­ra­cija biv­ših ko­mu­ni­sta iz­u­mre i dođe dru­ga koja nje­ne pod­mu­kle igre neće hte­ti ili, na­dam se, neće moći da igra. A vre­me, naj­pre­sud­ni­ji fak­tor u tra­jan­ju ma­log na­ro­da, za­bo­rav­lja­mo. Vre­me koje ne po­sto­ji, osim kad se umi­re.

Želi­mo slo­bod­nu eko­no­mi­ju a stre­pi­mo od nje­nih po­sle­di­ca po stan­dard, upro­pašćen nepošto­van­jem u ljud­skoj pri­ro­di ute­mel­je­nog, isto­rij­ski osve­dočenog načela in­di­vi­du­al­nog in­te­re­sa i sreće. Želi­mo konkurenciju ali je izbegavamo jer nismo sigurni hoćemo­ li je ­i­zdržati, pri čemu zna­mo da ćemo su­tra sve to moći još man­je.

Želi­mo u Evro­pu, ali se bo­ji­mo da joj se pri­la­go­di­mo, da ne bi­smo izgu­bili ne­za­vi­snost, koja na­m je, po­što smo sve dru­go proćer­da­li je­di­no, iz­gle­da, osta­la.

1 mi, da­kle, stre­pi­mo od onog što želi­mo.

Vele da je ger­man­skog he­ro­ja Bal­du­ra ubi­la gra­na ime­le, zlat­nog iz­ra­šta­ja hra­sta, u ko­me ­je ­bi­o­ skri­ven­ nje­gov život. I ­da­ o­no što život ­da­je, to ga i ubi­ja.

Ko­li­ko ova le­gen­da vre­di za za­pad­ni svet, ne znam. On počiva na iz­ve­snoj lo­gi­ci, pa bi za nje­ga to i mo­glo biti tačno. Mi se toga ne mo­ra­mo plaši­ti. Mi već pola veka izmičemo sva­koj lo­gici. Na­dam se da ćemo i ovoj. Ali mo­ra­mo is­tra­ja­ti. Ne sme­mo po­pu­sti­ti. Ne sme­mo do­zvo­li­ti da postigne­mo ono što želi­mo.

To bi nas ubi­lo.

 

 

Sabrana pisma iz tuđine 117. deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 117. deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

STA­BI­LI­ZA­CI­JA KRI­ZE KAO NAJ­BRŽI NAČIN IZ­LA­SKA IZ NJE

U pro­šloj emi­si­ji smo obećali da ćemo, po­sle gđe Tačer (čiji je in­ter­vju man­je-više au­ten­tičan), za­mo­li­ti iz­ja­vu od ju­go­slo­ven­skog predsed­ni­ka vla­de. Ni­smo u tome uspe­li. G. Mar­ko­vić se iz­vi­ni­o ­za­u­ze­tošću. Već sada mora pri­pre­mi­ti naj­no­vi­je uspešne mere ko­ji­ma će za­me­ni­ti nove kad se i one, po na­šem običaju, pokažu ne­us­pe­š­nim. Sto­ga smo pri­nuđeni da se u ana­li­zi ju­go­slo­ven­ske si­tu­a­ci­je oslo­ni­mo na dru­ge do­bro oba­ve­š­te­ne iz­vo­re. U En­gle­skoj su to eks­klu­ziv­no mu­ški klu­bo­vi, iz­ve­sne dame, ku­lo­a­ri Ci­vil­ne službe i stra­ni špi­ju­ni (ne uvek so­vjet­ski); kod nas se naj­bol­je in­for­mi­še­te u ka­fa­ni i tak­si­ju, prem­da i vaša baka do­sta zna. Ve­ro­vat­no ćete se začudi­ti kad čuje­te kako se svi slažu u m­išljen­ju da je stan­je u Ju­go­sla­vi­ji prvi put po­sle to­li­ko ne­si­gur­nih i one­iro­i­dičnih go­di­na sta­bil­no i da je u rešavan­ju kri­ze iz­li­šno uz­ne­mi­ra­va­ti sta­re­ gro­bo­ve i pre­tre­sa­ti sta­re - io­na­ko po­ro­blje­ne i oro­blje­ne - ar­hi­ve. Po­sle tra­gične ve­sti o ru­šen­ju Ber­lin­skog zida i sko­rom Ujedin­jen­ju Nemačke, alar­mi s Bal­ka­na i dra­ma­tična re­ne­san­sa „istočnog pi­tan­ja“ iz pro­šlo­g ve­ka, ute­ši­li su za­pad­ne ko­men­ta­to­re, užasnu­te gu­bit­kom omi­lje­nih sa­vre­me­nih anti­ko­mu­ni­stičkih tema. O čemu je reč?

Ko­mu­ni­stička par­ti­ja, gla­vni uzrok ju­go­sl­o­ven­ske križe, sta­bil­no je na vla­sti, pa se i kri­za, tome za­hval­ju­jući, naj­zad sta­bi­li­zo­va­la. Ne zna se samo ko­li­ka se pažnja sme po­klo­ni­ti nje­noj sprem­no­sti da je s dru­gi­ma na evrop­ski način, pu­tem slo­bod­nih iz­bo­ra, deli. Ili i ona mi­sli, kao ne­kad Bu­ha­rin, da će i po­sle uvođenja vi­še­stra­načkog ­si­ste­ma po­li­tička si­tu­a­cija osta­ti ne­pro­men­je­na, jer će jed­na par­ti­ja uvek biti na vla­sti, a dru­ga u za­tvo­ru. U sva­kom slučaju, sprem­nost­ tih dru­gih da vlast uzmu većom se čini od tre­nut­ne vol­je ko­mu­ni­sta da je is­pu­ste. Ne za­me­ram im na okle­van­ju. Pri­med­be višepar­tij­skom mo­de­lu su brojne i ozbiljne. On je, pre sve­ga, kom­pl­i­ko­va­ni­ji od jed­no­par­tij­skog, a ova­mo se teži ustav­noj jed­no­stav­no­sti. On je, za­tim, ne­iz­ve­stan, a za državu nije do­bro ako živi u per­ma­nent­nom stan­ju ne­iz­vesnosti, čega je s večnim ko­mu­ni­sti­ma srećno bila oslo­bođena. Na nje­ga, naj­zad, ni­smo na­vi­kli, pa će nam adap­ta­ci­ja uze­ti dra­go­ce­no vre­me koje mo­ra­mo po­sve­ti­ti sa­vla­da­van­ju ne­po­vol­jnih po­sle­di­ca nje­go­vog du­go­traj­nog od­su­stva.

Na­me­sto isto­rij­ski iz­li­za­nih građan­skih, pred­lažu se ori­gi­nal­na rešenja. Nova ide­ja, po ko­joj bi se par­tij­ci po­de­li­li na par­tij­sku vla­du u vla­di i par­tij­sku opo­zi­ci­ju u So­ci­jali­stičkom sa­ve­zu, još je u man­ji­ni spram sta­re ide­je da to budu isti lju­di, s tim što će u vla­di do­no­siti od­lu­ke koje će u opo­zi­ci­ji na­pa­da­ti. Va­ri­jan­ta ima ne­sum­nji­ve prak­tične pred­nosti. Vla­da una­pred zna s ka­kvom opo­zi­ci­jom mora računa­ti, što joj u za­stare­lom ob­li­ku građan­skog par­la­men­ta­ri­zma osta­je ne­po­zna­to. U opo­zi­ci­ji će ta­kva­ vla­da naj­bol­je po­zna­va­ti kon­cep­tu­al­ne pro­mašaje svo­je po­li­ti­ke, pa će nje­na kri­ti­ka ima­ti stvar­nog sadržaja i moći se pri­me­niti kad se isti lju­di u vla­du vra­te. Nov oblik po­li­tičkog plu­ra­li­zma isto­dob­no je naj­jef­tiniji, što u opštoj osku­di­ci nije bez­načajan fak­tor. Ova­kav re­di­zajn Jugoslo­ven­ske po­li­tičke sce­ne, što seća na pro­me­nu in­sce­na­ci­je za iz­i­grani ko­mad, ima, na žalost, i manu. Opo­zi­ci­o­na­ri se mo­ra­ju učlan­ji­va­ti u par­ti­ju, koju u načelu ne trpe, da za svo­ja opo­zi­ci­o­na uve­ren­ja do­bi­ju za­kon­ski im­pri­ma­tur, a po­što ­i­h je m­no­go, pre­ti o­pa­snost­ da ­se­ par­ti­ja ­ne pre­tvo­ri u opo­zi­ci­ju. Zato je u pro­me­tu sveža ide­ja, na­ka­lem­lje­na iz Ru­mu­ni­je. Tamo je vla­da­juća Ko­mu­ni­stička par­ti­ja stav­lje­na van za­ko­na od­ stra­ne­ Fron­ta ­na­ci­o­na­lnog­ spa­sa, čije ­je ­vođstvo u ru­ka­ma ­ko­mu­ni­sta. Tako je, prvi put u isto­ri­ji, svi­kloj na čuda, jed­na par­ti­ja samu sebe sta­vi­la van za­ko­na. Kod nas se, u zem­lji iz­vor­nih čuda, računa da će čudo biti man­je, za tri dana ot­pri­li­ke. I da ­je­di­no ta­kva bi­zar­na mera naše komuni­ste može održati na vla­sti. Pi­ta­te se kako, ako pređu u opo­zi­ci­ju? Lepo i lako. Pošto je na­rod općeni­to opo­zi­ci­o­no ras­po­ložen (na­spram komunis­ta a i inače), glasaće za komu­ni­ste u opo­zi­ci­ji, za ko­je ­dok su na­ vla­sti od­bi­ja da gla­sa. Tako će ko­mu­ni­sti, za­ce­lo pod pse­u­do­ni­mom, zadržati vlast. I pra­vo je. Ako su pola veka učili ka­ko ­se ­gra­de ­ru­i­ne, možda će za na­red­nih pola naučiti kako se raščišćava­ju.

Eko­nom­ska si­tu­a­ci­ja takođe je sta­bili­zo­va­na. U pri­vre­di je naj­o­pasni­ja ne­iz­ve­snost. Ju­go­slo­ven­ska je ne­sta­bil­nost po­ti­ca­la man­je od neizve­sno­sti kako iz kri­ze izaći, a više od ne­iz­ve­sno­sti je­smo li ili ni­smo u njoj. Sad kad je svi­ma ja­sno da je­smo, pi­tan­je kako iz nje izaći po­sta­je man­je va­ž­no. Možemo ga re­š­a­va­ti kao do sada: pro­ba­ti pa vi­deti koje re­š­en­je naj­man­je košta da se, kad mu pro­zre­mo na­o­pa­kost, na­pu­sti.

Pr­ve ­su pro­be ­već u to­ku. Po­zna­to ­je ­da ­je ­pre­te­ra­n op­ti­caj nov­ca i nje­gov pri­ti­sak na rob­no tržište je­dan od naj­moćni­jih infla­tor­nih izvorišta. Vla­da g. Mar­ko­vića ga je pre­ko noći sman­ji­la za

10 000 puta. Sad sva­kih de­set hil­ja­da di­na­ra vre­di samo je­dan, čime je novčana masa pre­sud­no re­du­ci­ra­na. Kako, pitaćete se, ako ku­pov­na vred­nost ta­kvog di­na­ra nije pala? Stvar­ je u tome što je pala, od­go­va­ra vla­da. Da­nas za taj di­nar ne možete ku­piti ono što ste juče ku­po­va­li za de­set hil­ja­da. Ali to znači, reći ćete, da in­fla­ci­ja, zbog koje je novčana masa abor­ti­ra­na, nije za­u­stav­lje­na. Vla­da će od­go­vo­ri­ti da se to nije ni očeki­valo i da za tako ne­što, po­red sman­jen­ja novčane mase, tre­ba i malo Boga.

Sta­bi­li­za­ci­ja se oseća i u na­rod­nom ras­po­loženju. Ono je sad već sta­bil­no une­zve­re­no.

 

 

Sabrana pisma iz tuđine 116. deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 116. deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

JE­DAN IN­TER­VJU I JED­NA ZA­GO­NET­KA

Kad čita­te in­tervju ju­go­slo­ven­skog no­vi­na­ra s domaćim politi­ča­rem, iskre­no ­ža­li­te bes­po­moćnog no­vi­na­ra, čak i kad po­li­tičara ko­jim čudom poštu­je­te; u En­gle­skoj su sve vaše sim­pa­ti­je na stra­ni još bes­pomoćni­jeg po­li­tičara, čak i kad ga smrt­no mr­zi­te. I, raz­u­me se, ako ovaj nije žena, nije pred­sed­nik vla­de i ne zove se Mar­ga­ret Tačer. U tom slučaju vaše će srce ku­ca­ti za no­vi­na­ra, pa i kad ga u svim dru­gim pri­li­ka­ma sma­tra­te ne­do­stižnim sko­tom.

Za­mi­slićemo dva in­ter­vjua. Je­dan će dati bri­tan­ski pre­mi­jer gospođa Tačer; dru­gi, u idućoj emi­si­ji, pred­sed­ni­k ju­goslo­ven­ske vla­de drug Ante Mar­ko­vić. Slušao­ci­ma se pre­pu­š­ta da pog­ode šta je isti­na, a šta iz­mi­šl­je­no nji­ma na za­ba­vu.

In­ter­vju­er: Pi­tam se da li ste vi kri­vi za Lo­so­no­vu ostav­ku?

Gđa Tačer: Najdžel i ja smo ra­di­li vrlo do­bro za­jed­no, i s ve­li­kim uspe­hom. A sada da se vra­ti­mo po­litici ....

In­te­vju­er: U redu, vra­ti­mo se Lo­­so­nu. Da li vi onda nje­ga kri­vi­te za ostav­ku?

Gđa Tačer: Niko ni­kog ni za šta ne krivi. Najdžel je bio vrlo us­pe­šan, bril­jant­no us­pe­š­an mi­ni­star finan­si­ja to­kom šest go­di­na. Na­rav­no, zna­la sam da će jed­nog dana otići. On je iz­vanred­no spo­so­ban čovek i ja sam zna­la da ćemo ga jed­nog dana iz­gu­bi­ti... A sada se ma­ni­mo pr­ošlo­sti i vra­ti­mo budućnosti...

In­ter­vju­er: Upra­vo mi zato do­pu­sti­te da vas po­no­vo pi­tam - za­š­to je Najdžel dao ostav­ku?

Gđa Tačer: To pi­taj­te nje­ga.

In­ter­vju­er: Pitaću i nje­ga, ali sad pi­tam vas?

Gđa Tačer: Go­spo­di­ne, vi mora da ste sa­svim ša­š­avi! Najdžel i ja smo šest go­di­na sjaj­no sa­ra­đi­va­li. Ako misli­te da je to mo­glo s ta­kvim uspe­hom teći šest go­di­na, a da se u sve­mu ni­smo sla­ga­li, onda go­vo­ri­te glu­po­sti! Pre­ki­ni­mo, za ime Boga, s tim to­ro­kan­jem!

Inter­vju­er: Do­bro, go­spođo, udal­ji­mo se od Najdžela. Ali zašto vi jed­no­stav­no ne kažete - u redu, po­svađala sam se s Loso­nom, možda­ smo­ o­bo­je ­neg­de­ po­gre­ši­li, i ja­ za­to ­sno­sim deo kri­vi­ce, za­što tako ne kažete?

Gđa Tačer: To je život, go­spo­di­ne. U čemu je pro­blem?

In­ter­vju­er: Slušajte, Premijere, pre­ki­ni­mo, zbi­l­ja, s tim br­bljan­jem. Evro­pa hoće od vas da čuje da li vi za­i­sta želi­te da uđete u evrop­ski mo­ne­tar­ni si­stem?

Gđa Tačer: Bože, go­spo­di­ne, pa na­rav­no! Ući ćemo pod uslo­vi­ma iz­ne­tim u Ma­dri­du.

In­ter­vju­er: Koji su to uslo­vi?

Gđa. Tačer: Fun­ta jaka kao nemačka mar­ka i in­fla­ci­ja ni­ska kao Nemačka. Ništa više.

In­ter­vju­er: Ali mno­gi drže da to možemo po­stići tek ako uđemo.

Gđa Tačer: On­da ­ža­lim te mno­ge.

In­ter­vju­er: Za­š­to?

Gđa Tačer: Zato što je to upra­vo ono što mi nećemo.

In­ter­vju­er: Šta mi, za­pra­vo, hoćemo a šta nećemo?

Gđa Tačer: Nećemo što dru­gi mi­sle da hoćemo, hoćemo što dru­gi drže da nećemo.

In­te­rvju­er: Ili hoćemo kad dru­gi neće, a nećemo kad hoće dru­gi.

Gđa Tačer: Vi baš ume­te da za­svin­ji­te stvar!

In­ter­vju­er: Premijere, mo­ram vas za­u­sta­vi­ti...

Gđa Tačer: Mnogi su to po­ku­š­a­li, momče...

In­ter­vju­er: Lo­son, na pri­mer?

Gđa Tačer: Vrlo drag čovek. Vrlo spo­so­ban. Vrlo us­pe­šan. Vrlo spokojan. Ni­kad ga nećemo za­bo­ra­vi­ti.

Ko­men­ta­tor „Gar­di­a­na“ Jan Eit­kin po­vu­kao je jed­nom ta­na­nu raz­li­ku iz­me­du par­la­men­tar­nog iz­ve­š­ta­ča i ko­re­spon­den­ta koji pu­bl­i­ku oba­ve­šta­va šta se između sku­pištin­skih sed­ni­ca u Vestm­in­ste­ru događa. Pr­vo­me ­je ­dužnost­ da­ na­s o­ba­ve­sti ­šta­ su­ po­sla­ni­ci re­kli, dru­gom da nam pro­tu­mači šta su time mi­sli­li da kažu. Pro­pu­stio je treći rod ko­men­ta­to­ra, po­li­tičke vrače-pogađače koji nam od­go­ne­ta­ju šta to što su na­rod­ni pred­stav­ni­ci naj­pre re­kli, po­tom mi­sli­li time da kažu, stvar­no znači.

Kao i po­li­tičare­va mi­sao sva­ki in­ter­vju s njim ima tri enig­ma­tična slo­ja. U jed­nom se nešto kaže, a da se oba­ve­zno to i ne mi­sli; u dru­gom se ne­što mi­sli ali najčešće ne kaže; tek u trećem jed­no i dru­go, ka­za­no i mi­šl­je­no, even­tu­al­no nešto ­znači. Ono što se kaže i sami ču­je­mo, prem­da uvek ne raz­u­me­mo. Što se samo mi­sli, po­ne­kad se pod­ra­zu­me­va, pretpo­sta­vl­ja, na­slućuje ili pro­sto priželj­ku­je. Pra­va značenja najčešće, ako ne uvek, osta­ju ne­po­zna­ta, osim pri­li­kom ob­ja­ve rata, i to samo ako s re­č­i­ma od­mah pad­nu i bom­be. Ta pra­va zna­čen­ja do­zna­je­mo naj­pre u vla­di­nim me­ra­ma kad nas po­go­de obr­nu­tim efek­tom od pred­viđenog, a po­tom mno­go ka­sni­je u me­mo­a­ri­ma, gde te mere opet po­sta­ju sjaj­ne, a nji­ho­vi rđavi efek­ti po­sle­di­ca ne­srećne za­ve­re okol­nosti.

In­ter­vju go­spođe Tačer po­se­du­je sva tri ar­he­tip­ska slo­ja do­bre državničke mi­sli. Čak i u pr­vom, gde oče­ku­je­te da bude naj­ra­zum­lji­vi­ja i ob­ja­sni zašto se - pri­lično rav­no­du­š­no, uo­sta­l­om - ra­sta­la od naj­spo­sobni­jeg mi­ni­stra, pod­seća ona na Pi­ti­ju koja vam je go­vo­ri­la isti­nu je­di­no ako ste ume­li sami da je nađete.

 

Sabrana pisma iz tuđine 115. deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 115. deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

DE­SET GO­DI­NA ZNO­JA, SUZA, KRVI I PO­MA­LO GVOŽĐA

„Ob­ser­ver“ je ova­ko pro­ko­men­ta­ri­sao de­se­to­go­di­šn­ji­cu vla­de gđe Tačer: „Mar­ga­ret Tačer je do­mi­ni­rala bri­tan­skim živo­tom de­set go­di­na u ratu i miru. Prežive­la je bom­be i skan­da­le da osta­ne naj­du­go­traj­ni­ji pre­mi­jer ovog veka. Fi­lo­so­fi­ja koja je uti­cala na po­li­ti­ča­re od Va­šing­to­na do Mo­skve nosi nje­no ime. Oni koji su is­kori­sti­li prili­ku što im je pružila nje­na vlada, vole je; oni ko­ji­ma je to us­kraćeno sa istom je strašću mrze“. List će je­ o­be­ležiti ka­o­ po­li­tičara instinkta a ne intelekta i time joj polaskati u ze­mlji g­de je učenost jednog Majkl Futa ostavila za sobom lepe političke mi­sli, ali rđave po­li­tičke uspo­me­ne, u zem­lji čijoj je vla­di Ed­mond Berk još u doba Fran­cu­ske re­vo­lu­ci­je sa­ve­to­vao da se pri­la­gođava ljud­skoj pri­ro­di a ne l­jud­skom ra­zu­mu. Gđa Tačer­ je s­hva­ti­la ljud­sku pri­ro­du, pa time možda i ne­što od en­gle­ske. Udo­vol­ja­va­la je urođenom po­sedničkom na­go­nu su­građana na račun stečenog, ar­ti­fi­ci­jel­n­og so­ci­jal­nog ko­li­ko god je mo­gla, pa možda i više no što je ­sme­la. Iako su kon­zer­va­tiv­ci uve­li Bri­ta­ni­ju u Evro­pu, nju su iza­bra­li da isto­rij­skoj od­lu­ci obez­be­di onu meru en­gle­ske dvo­smi­sle­no­sti koja će im do­pu­stiti da u Evro­pi i budu i ne budu, da, stal­no iz nje iz­la­zeći, po­ma­lo u nju ula­ze, i da, la­ga­no ula­zeći, iz nje uvek po­ma­lo iz­la­ze. Prvi man­da­t u­troši­la ­je na de­mo­li­ran­je so­ci­ja­li­stičkih pro­mašaja, na­sleđenih od la­bu­ri­sta; dru­gi i po­lo­vi­nu trećeg na pom­nu iz­grad­nju vl­a­sti­tih, koje će osta­vi­ti u na­sleđe la­bu­ri­sti­ma. Ali, to je sud­bi­na svih en­gle­skih vla­da, valj­da i svih vla­da uopšte, osim onih ko­je­ za na­sled­ni­ke ­svo­jih gre­ho­va uve­k i­ma­ju ­sa­mo ­se­be. Go­di­ne 1982. pro­gla­še­na ­je naj­ne­po­pu­lar­ni­jim po­rat­nim pre­mi­je­rom, da je pu­ri­tan­ska ne­po­pustlji­vost i vi­kin­ška okrut­nost u su­ko­bu s Ar­gen­ti­nom vra­ti na počasno me­sto svih an­ke­ta i u en­gle­sko srce. Preživl­ja­van­je ir­skog atentata 1984. i aten­ta­ta što su ga na n­je­nu vla­du i na nju lično četr­na­e­stomesečnim štraj­kom izvr­ši­li ru­dari def­ini­tiv­no ­joj obez­beđuje ­ti­tu­lu „gvozdene dame“ bri­tan­ske i međuna­rod­ne de­sni­ce, u ko­joj će gvo­zde­ni go­spo­din­ bi­ti pred­sed­nik­ SA­D Ro­nald Re­gan. Tekuće an­ke­te­ ta­kođe tu­ku re­kord. Kon­zer­va­tiv­ci su za 28% gla­so­va iza la­bu­ri­sta. Sva­kog bi pre­mi­je­ra ova ne­po­pu­lar­nost­ za­bri­nu­la, osi­m ju­go­slo­ven­skog, raz­u­me ­se, ko­ji­ za­vi­si od po­ve­ren­ja ­ju­go­kom­par­ti­ja, a ne od na­klo­no­sti na­ro­da. Ni nju ne bri­ne. Opre­znost, ob­zir­nost i po­li­tički takt nisu u nje­nom ma­ni­ru, mešavi­ni sj­ajne gla­di­ja­tor­ske, osred­nje di­plo­mat­ske i očaj­ne tu­tor­ske ško­le.

Njen­ je stil hi­brid između voj­no­ bol­ničar­skog dri­la Flo­rans Naj­tin­gejl iz Krim­skog rata i krvožedne ge­ril­ske tak­ti­ke ko­man­do­sa iz ple­me­na Gur­ka. Makmilan je vladinu mašineriju upoređiva­o s Rols-Roj­som: “Samo takne­te kon­tro­le i on sam vozi“. Gđa Tačer, međutim, tre­ti­ra mi­ni­star­ski ka­bi­net kao izan­đa­li zid­ni sat koji se, da bi ot­ku­ca­vao, stal­no mo­ra ­gru­va­ti pe­sni­com, uda­ra­ti no­gom i čis­ti­ti od di­si­dent­skog trunja. Is­tre­blji­vački is­hod nje­nih ka­bi­net­skih re­kon­struk­ci­ja je im­po­zan­tan: od 21 mi­ni­stra prve vla­de, 21 zupčani­ka u nje­nom uprav­nom satu, u sa­da­šn­joj se, ri­ba­juči, škri­peći, krc­ka­jući, obrću još samo dvo­ji­ca, a i nji­ma (Hau i Voker) ne pred­vi­đa se dug mašin­ski život.

De­se­to­go­di­šn­ji­ca joj, međuti­m, nije srećna. Na­vi­ka da se vla­sti­ta vla­da trešen­jem i is­tre­san­jem nepočud­nih uteruje u red, pre­ne­ta na međuna­rod­no pol­je, na dr­man­je tuđih držav­ni­ka i po­li­tičara, ne daje domaće re­zul­ta­te. Samo ove go­di­ne ­za­me­ri­la se Ko­mon­vel­tu, Evrop­skoj za­jed­nici i Sitiju, ostav­lja­jući u ne­po­ko­le­ba­nom div­ljen­ju samo ju­go­sloven­ske so­ci­ja­li­stičke an­ke­te, prem­da bi se pod njom većina učesni­ka, na­ših tačeri­ja­na­ca, ubr­zo na­šla i bez po­sla i bez gaća.

U Ku­a­la Lum­pu­ru­ je 48 čla­no­va Ko­m­on­velta pot­pi­sa­lo de­kla­ra­ci­ju o pro­duženju an­ti­a­per­he­d pri­ti­ska na Južnu Afri­ku. Od­mah po­sle svečanog čina dala je iz­ja­vu koja njen pot­pis u pot­pu­no­sti anu­li­ra. A da sum­nje ne bude u ni­štav­nost tog, ofi­cijel­nog, uos­ta­lom, pot­pi­sa, do­da­la je: „Ako je četr­de­set osam pro­tiv jed­nog, žali­m če­tr­de­set osmo­ri­cu“. Mo­ram pri­zna­ti, i ja.

Po­tom je jav­no obe­lo­da­ni­la od­vrat­nost pre­ma Evro­pi i ot­por ula­sku Bri­ta­ni­je u evrop­ski mo­ne­tar­ni si­stem, sve ­dok se ne is­pu­ne iz­ve­sni uslovi koji, u međuvre­me­nu, kao pad in­fla­cije ili učvrščenje fun­te, ne mogu biti is­pun­je­ni sve dok Bri­ta­ni­ja u taj si­stem ne uđe. Iz­o­sta­vi­la je da kaže: „Ako je tri­na­est pro­tiv je­dnog, žalim tri­na­e­sto­ri­cu“. Uzdržala se. Pred­sed­nik­ Mi­te­ran nije: „Go­spođi Tačer“, re­ka­o­ je, „neće biti do­piš­te­no da u Stras­buru upri­liči još je­dan Ku­a­la Lam­pur“.

Naj­zad­ se ra­zi­šla sa svo­jim mi­ni­strom fi­nan­sija Najdžel Lo­­so­nom, po­sled­njim ve­li­kim tačeri­jan­cem u vla­di, pre­pu­šte­noj od sada mlađanim ap­sol­ven­ti­ma nje­ne do-it-your­self (ura­di sam) viktori­jan­ske ško­le vla­danja. Raz­lo­zi su, na­rav­no, du­blji od pod­zem­nog de­lo­van­ja ličnih gu­rua, za koje mi­ni­star drži da je u su­prot­no­sti s njego­vom eko­nom­skom po­li­ti­kom, ako se ona može de­fi­ni­sa­ti. Jer taj je Lo­­son još 1981. u Ci­ri­hu re­kao: „Vlada nema mo­ne­ta­mu po­li­ti­ku kao ta­kvu. Po­sto­jan­je određene mo­ne­ta­rne po­li­ti­ke kom­pli­ku­je io­na­ko težak za­da­tak da se vodi zdra­va“. Raz­lo­zi za ras­kid tumače se man­je kao kri­za sti­la nje­ne upra­ve, a više kao kri­za ide­o­lo­gi­je na osno­vu koje se uprav­lja. Ta­čerizam, kako se u Brita­ni­ji iz­vo­di nije ve­le ­znal­ci, kompatibilan s dominantnim svetskim ekonomskim si­ste­mom. I gvo­zde­noj dami, ako do no­vih iz­bo­ra ne zar­đa na ki­se­lom ot­po­ru vla­sti­te stran­ke, ne osta­je dru­go nego da se tom si­ste­mu po­vi­nu­je ili da se opre­de­li za Stal­ji­no­vu po­li­ti­ku: tačeri­zma u jed­noj zem­lji.

 

Sabrana pisma iz tuđine 114. deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 114. deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

ŽI­VE­TI S KRI­ZOM ILI OD KRI­ZE?

En­gle­ska pri­vre­da je u kri­zi. In­fla­ci­o­na, ka­mat­na sto­pa i spoljni tr­go­vin­ski de­fi­cit ra­stu; pro­duk­tiv­nost i vred­nost fun­te opa­da­ju. U kri­zi je, još bez­na­dežni­joj, i ju­go­slo­ven­ska. Po­sle dva­de­set go­di­na bo­rav­ka u Bri­ta­ni­ji na­la­zim nešto što dva na­ro­da spa­ja. Uspe­va se na ra­zne načine, ali se pro­pa­da uglav­nom na isti. Raz­li­ke, na­rav­no, po­sto­je. Kri­za pre­ti istim efek­ti­ma, ali nije iste na­ra­vi. En­gle­ska kri­za po­ti­če od ne­e­fi­ka­sne ili po­gre­š­ne upo­tre­be eko­nom­skih in­stru­me­na­ta koji u SAD, Ja­pa­nu ili Nemačkoj daju po­vol­jne re­zul­ta­te; ju­go­slo­ven­ska od is­prav­ne i do­sled­ne prime­ne po­gre­šnog eko­nom­skog kon­cep­ta koji ni­jed­noj zem­lji „re­al­nog so­ci­ja­li­zma“ nije do­neo ništa do ma­te­ri­jal­nog, du­hov­nog i mo­ral­nog osi­ro­mašenja. En­gle­ska kri­za nema ničeg za­jed­ničkog s po­li­tičkim si­stemom u kome se zbi­va. Isti, de­mo­krat­ski, par­la­men­tar­ni si­stem, s beznačaj­nim, ma­hom izbor­nim ili ad­mi­ni­stra­tiv­ni­m mo­di­fi­ka­ci­ja­ma, u Ita­li­ji i Fran­cu­skoj, nije u kri­zi. Na Is­to­ku, ako se iz­u­zme­ Al­ba­ni­ja, koju je ri­gid­na ko­mu­ni­stička dik­ta­tu­ra to­kom je­dva pola veka uspe­la da iz­ve­de čak i iz zdra­ve ljud­ske pa­meti, a nek­mo­li čega dru­gog, sve su so­ci­ja­li­stičke zem­lje u društve­noj ago­ni­ji, is­tori­jskoj ma­te­ri­ci ne­iz­bežnih pro­me­na. Ru­šen­je Ber­lin­skog zida početak je kra­ja pro­sve­ti­teljs­ke za­blu­de da se čove­kom može uprav­lja­ti bez ob­zi­ra na nje­go­ve ne­po­sred­ne in­te­re­se i cil­je­ve, uzi­ma­jući u ob­zir je­di­no in­te­re­se i cil­je­ve uto­pij­ske ide­je o nje­mu. Kri­ze u istočnim zem­lja­ma, pa i u Ju­go­sla­vi­ji, di­rekt­na su po­sle­di­ca, iskon­ski ver­na re­pro­duk­ci­ja mana po­litičkog ­si­ste­ma, i šanse za raz­re­še­nje ne­ma­ju bez nje­go­ve te­mel­jne iz­me­ne. Ta­kvim pu­tem poš1e su Mađar­ska i Poljs­ka. Na­ pu­t re­ne­san­se građanskih vrednosti  krupnim koracima stupaju Istočna Nemačka i Čeho­slo­vačka. Na vi­di­ku je, još skrom­no do­du­še, i Bu­gar­ska. Ru­mu­ni­ja je počela s pu­štan­jem krvi. Naj­pre je pu­šte­na na­ro­du. Za­tim je deo vođstva pu­stio krv dru­gom delu. Ali je - na obe stra­ne se mi­sli - još mno­go krvi osta­lo na po­grešnom me­stu.

So­vjet­ski Sa­vez je u ne­što drukčijem mo­de­lu pre­po­ro­da. U socija­li­stičkoj po­ro­di­ci, s o­mi­no­znim ime­nom „la­ge­ra“, kao pa­ter fa­mili­as, on je dik­ti­rao ponašanje svih nje­nih čla­no­va. Čvr­sti­nu i efi­ka­snost kon­tro­le ga­ran­to­vao je du­go­go­dišnji brak s boljševi­zmom, re­pu­ta­ci­ja ubeđenog mo­no­ga­mi­ste i ver­nog su­pru­ga. Onog mo­men­ta kad je, Gor­bačov­lje­voj pe­re­stroj­ki bla­go­da­reći, otac uhvaćen in fla­gran­ti u prel­ju­bi s de­mo­kratskim re­for­mi­stičkim ide­ja­ma, a us­put se i nje­go­va pro­š­lost po­ka­za­la u tam­ni­joj bo­ji­ od pro­pa­gan­di­stičke, sovjetski autoritet opada do mere koja do­ta­da rop­ski za­vi­snoj deci prvi put do­pu­šta iz­ve­snu slo­bo­du. Deca je ko­ri­ste - ko više, ko man­je - za odva­jan­je od kuće i za­sni­van­je vla­sti­tih domaćin­sta­va. Otac više ne može da se buni, još man­je da ro­di­telj­ski au­toritet us­po­stav­lja si­lom. Ne samo što mu vla­sti­ti po­li­tič­ki van­bračni život­ ne­ da­je ­na ­to mo­ral­no­ pra­vo, već što­ mu ­više ni­je ­u računu ­da ­bra­ni pro­pa­la načela koja i sam s ola­kšan­jem po­ku­ša­va da na­pu­sti. Raz­u­mevan­je za sebe i svo­je pre­o­bražaje može do­bi­ti je­di­no u za­me­nu za raz­u­me­van­je dru­gih.

Zamršenost po­li­tičkog si­ste­ma u Jugo­sla­vi­ji, koja je­dva pri­kri­va jed­no­stav­no­st cil­ja - do­mi­na­ci­ja ­ko­mu­ni­sta, krip­to­ko­mu­ni­sta, pse­u­do­komu­ni­sta i s nji­ma „lju­di za sve se­zo­ne“ - otežana je očevid­nim di­ver­genci­ja­ma u na­ci­o­nal­nim in­te­re­si­ma fe­de­ral­nih je­di­ni­ca, čak a­ko i ne po­sumnja­mo da au­ten­tični na­ci­o­nal­ni in­te­re­si domaćih Al­ba­na­ca nisu u ovoj zem­lji. Uprkos eks­tra­va­gant­no­sti iz­ve­snih Škota i Vel­ša­na, angažova­nih u bi­zar­noj bor­bi­ za ne­za­vi­snost, i nešto eks­plo­ziv­ni­jim se­ce­si­o­ni­stičkim težnja­ma u Se­ver­noj Ir­skoj, Bri­tanci ne­ma­ju ve­li­kih bri­ga oko toga tre­ba li ili ne kao država da po­sto­je. Većina ih je ube­đe­na da tre­ba i da će pri al­ter­na­tiv­nom re­šen­ju tr­pe­ti svi, naročito man­ji­na koja tako ne mi­sli. Od­go­vor na bit­no pi­tan­je, žive­ti ili ne žive­ti za­jed­no, oni su dali. Ono što, da­kle, da kri­zu sa­vla­da­ju, Bri­tan­ci rešava­ju - ako uop­šte, ka­kvi su, išta re­š­a­va­ju - na­la­zi se eks­klu­ziv­no u pol­ju psi­ho­pa­to­lo­gi­je na­ci­o­nal­ne i ra­sne su­per­i­or­no­sti, ko­ju ­stvar­no­st više ne pod­u­pi­re; u pol­ju teh­nol­oški nedinamične i en­gle­ski ko­mot­ne na­rod­ne pri­vre­de, koju kon­ku­ren­ci­ja pre uspav­lju­je nego na­da­hnju­je; i na još užem pro­sto­ru pret­hod­nog po­lja, u do­me­nu količine i ka­kvoće tru­da po gla­vi sta­nov­ni­ka, ret­kom pod­ručju živo­ta na kome ne­ma­mo raz­lo­ga da im pre­te­ra­no­ za­vi­di­mo.

Ono­ što i mi naj­pre ­val­ja ­da re­š­i­mo­ je hoćemo li da živi­mo­ za­jed­no, pa tek onda kako ćemo to na (re­la­tiv­no) pro­por­ci­o­na­l­no za­do­voljstvo svih po­stići. A hoćemo li žive­ti za­jed­no ili nećemo, od­no­sno ne možemo li ni­ka­ko, ili pod ne­kim okol­no­sti­ma mo­že­mo, pod dru­gim ne možemo, kako da vi­di­mo bez de­mo­krat­skog po­li­tičkog si­ste­ma koji će sva za našu sud­bi­nu re­le­vant­na mišljen­ja pu­sti­ti u rav­no­pra­van op­ti­caj - uz te­go­ve po­je­di­načnih na­ci­o­nal­nih in­te­re­sa, raz­u­me se - od­va­ga­ti ih na kan­ta­ru budućno­sti, te izložiti op­štim, ne­po­sred­nim i taj­nim iz­bo­ri­ma? Re­pa­ri­ra­ti pri­vre­du bez ide­je za ka­kvu se za­jed­ni­cu ona pre­prav­lja isto je što i kon­stru­i­sa­ti mo­tor ­za tran­spo­rt­na kola za koja se ne zna­ š­ta tre­ba da vuku.

Pošto smo iz­ne­ti raz­li­ke između en­gle­ske i ju­go­slo­ven­ske kri­ze, red je da vidimo nema li u njima i nešto zajedničko. Na moje iznenađenje – ima. Zajednički su osmesi tekućih premijera. Predsednik naše vlade i Premijer Njenog veličanstva imaju maglovit osmejak trkača koji dobro vidi cilj, ali ne i kako do njega na vreme a celih gaća stići. Ili ni ti osmesi nisu isti? Engleski osmeh brine o tome kako živeti s krizom, naš – kako živeti od krize.

 

Sabrana pisma iz tuđine 113. deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 113. deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

MU­DRI SA­VE­TI PO­DOB­NI VRE­ME­NU ČUDA

Živi­mo u vre­me­nu čuda, u kome je sve i moguće i ne­mo­guće, za­vi­si s koje stra­ne ne­š­to po­sma­tra­te. Čovek je živ ili mr­tav, za­vi­sno po­sma­tra­te li ga s ove ili s one stra­ne gro­ba. So­ci­ja­li­zam je živ ili mr­tav, za­vi­sno živi­te­ l­i u nje­mu ­i­li­ ne. Ako živi­te, po­la­zi li ­va­m to­ za ­ru­kom­ do­bro ili rđavo; ako ne živi­te, kako živi­te tamo gde ga nema. Vre­me čuda ­o­bi­lu­je čud­nim sa­ve­ti­ma kako da se ne­u­god­na iz­beg­nu, ugod­na usa­vr­še. Če­ti­ri sa­ve­ta iz ove emi­si­je tiču se ljud­skog­ zdrav­lja, četi­ri sreće, peti dotiče obo­je, a je­dan je ostav­ljen za po­li­ti­ku od koje žive ­je­di­no po­li­tičari, a svi se mi dru­gi sna­la­zi­mo.

Aso­ci­ja­ci­ja škot­ske in­du­stri­je vi­ski­ja ob­ja­vi­la je is­hod sta­ti­stičkih istraživan­ja ispičutur­skih na­vi­ka 85 000 građana Kali­for­ni­je. Ona dokazuju da oso­be koje piju jed­no do pet pića dnev­no ima­ju znat­no man­je šanse da pro­pa­te od srca nego oni što piju samo s vre­me­na na vre­me. Po­go­to­vu je taj broj im­pre­si­van u poređenju s pot­pu­nim ap­sti­nen­ti­ma. A s gle­di­šta države, čak i ako se uključe sa­o­braćajne ne­sreće i za­n­e­ma­ri po­rez koji je izdržava, tro­ško­vi lečenja od al­ko­ho­li­zma ne­u­po­re­di­vo su man­ji od sred­sta­va utro­še­nih na se­da­ti­ve i uspav­lju­juća sred­stva koje sprečava­ju Ame­ri­kan­ce da ne rade i pre­ko noći.

G. Tejt iz Esek­sa dao je sa­vet ne­za­po­sle­ni­ma da ni za živu gla­vu ne od­la­ze u en­gle­sku državnu bol­ni­cu, čak i ako se po­sle ne­ko­li­ko ­go­di­na čekan­ja nađe za njih pra­zna po­stel­ja. Po levičar­skoj na­vi­ci po­mi­slićete ­da je sa­vet po­sle­di­ca od­lu­ke kon­zer­va­tiv­ne vla­de da lju­di­ma bez po­sla us­kra­ti državnu pomoć. Nije. Tej­tov pred­log potiče iz sa­znan­ja pra­vog raz­lo­ga za ovu me­ru šted­nje. Vla­da, na­i­me, nije si­gurna ko će od njih iz bri­tan­ske bol­ni­ce živ izaći, jer i to se događa. Ako se čovek živ, a još uvek ne­za­po­slen vra­ti, tro­ša­k je ve­li­ki; ako du­go­ za­u­zi­ma po­stel­ju a ne umre, još je veći. Sad, ka­kva je, do vra­ga, to bol­ni­ca koja, kad već ne leči, ne ga­ran­tu­je ni olakšanje držav­nom budžetu?

Da se sačuva­ju En­gle­skin­je po uli­ca­ma a En­gle­zi­ma osi­gu­ra pol­no zdrav­lje jed­na pro­sti­tu­ka i ne­u­spe­la kan­di­dat­kin­ja za na­rod­nog po­sla­ni­ka pred­ložila ­je­ o­sni­van­je­ držav­ni­h jav­nih kuća gde će tro­ško­ve ­za ­si­ro­ma­šne kli­jen­te­ plaćati­ vla­da. Sa­vet ­ni­je­ prim­ljen, prem­da ­je­ o­d ek­sper­ta ­po­ti­cao. Nije bilo para. Vla­da ih je po­tro­š­i­la na po­li­ci­ju koja čisti lon­don­ski Soho od ne­zvanične pro­sti­tu­ci­je, šti­ti En­gle­ski­n­je po uli­ca­ma, a En­gle­ze vraća domaćem og­njiš­tu, ter­mo­fo­ru i te­le­vi­zij­skim iz­vo­ri­ma uzbuđenja.

Kako da se umre, a ne bude mr­tav? Pi­tan­je­ je te­ško, ali u vre­me­nu i zem­lji čuda i na nje­ga ima od­go­vor. Go­di­ne 1988. ob­jav­lje­na je vest da se u Bri­ta­ni­ji na­glo ­počelo ­u­mi­ra­ti. Bir­min­ge­m je ­na prečac i­zgu­bio 3 600 lju­di, Mančester 7 000, Li­ver­pul 10 000, a iz mog kra­ja, lon­don­ske op­šti­ne Čelzi & Ken­sing­ton, bez tra­ga je ne­sta­lo 5 443 građana. Po­mor nije pro­u­zro­ko­vao nov mo­del vi­ru­sa nego nov mo­del lo­kal­ne po­re­ze uve­de­n od ­to­ri­jev­ske­ vla­de. Ako­ se ne ­u­pi­še­te u iz­bor­ni re­gi­star, tak­su ne plaćate, ali ste mr­tvi. No, ako ste mr­tvi, a ne tek po­rez iz­be­ga­va­te, mo­ra­te ležati u san­du­ku. Ne možete­ še­ta­ti uli­ca­ma i uživa­ti osta­le ­po­vla­stice živog Bri­tan­ca koje nisu ve­li­ke ali ni­su ni za od­ba­ci­van­je. Je­dan ro­dol­ju­bi­vi pu­blicista pred­laže da se ras­ko­pa­ju svi ne­dav­no­ za­tr­pa­ni­ gro­bo­vi, otvo­re kovčezi ­i­ od nji­ho­vih­ sta­nov­ni­ka učti­vo­ zat­raže do­ka­zi­ da ­su ­u­i­sti­nu­ mr­tvi. „Opro­sti­te, go­spod­ine“, tre­ba reći, „vi možete tvr­di­ti da ste mr­tvi, ali što se mene tiče vi u tom kovčegu ležite da iz­beg­ne­te građan­ske oba­ve­ze. Ja vas mo­ram­ za­mo­li­ti ­za ­jači do­ka­z da ­ni­ste živi.“ Mor­bid­no, ali po­uz­dano.

Veza zdrav­lja sa srećom, do sada održava­na je­di­no pomoću ba­ja­tih na­rod­nih po­slo­vi­ca, upri­ličena je, kako val­ja, pre­ko pištol­ja. Ma­sa­kr u gra­du Han­ger­for­du po­no­vo je po­kre­nuo pi­tan­je kome tre­ba iz­da­va­ti do­zvo­lu za no­šen­je oružja. Pi­ter Bridžer pred­laže in­ge­ni­o­zan pro­pis koji do­zvo­lu isto­vre­me­no­ do­pu­š­ta ­i­ za­bran­juje. „Niko“–ve­li – „ne može po­se­do­va­ti re­vol­ver koji može da ubi­je, ako ne dokaže da je pri zdra­voj pa­me­ti; niko pri zdra­voj pa­me­ti ne može po­se­do­va­ti re­vol­ver ko­jim se ubi­ja“.

Pre­la­skom na sreću do­la­zi­mo do bo­gat­stva i kako ga u Bri­ta­ni­ji ste­ći. Džon Vil­man pi­še­ da ­je Ve­li­ka­ vo­zna pljačka­ sto­leća iz 1963. ko­šta­la dva i po mi­li­o­na fun­ti, a da su učesni­ci u njoj kažnje­ni s dva­de­set do tri­de­set­ go­di­na ro­bi­je. Go­di­ne 1981. je ban­kro­ti­ra­la ugled­na fir­ma Norton & Var­burg, oš­te­tiv­ši in­ve­sti­to­re, ma­hom sit­ne šte­di­še, takođe s dva i po mi­li­o­na fun­ti, a ute­mel­ji­vač ovog fi­nan­sij­skog lo­po­vlu­ka osuđen je na tri­ go­di­ne. Sa­vet ­ni­je­ da­t a­li ­je ­ja­san. Danas je unosnije diletantski osnivati ban­kro­ter­ske fir­me nego ih i naj­pro­fe­si­o­nal­ni­je pljačkati.

Imi­gra­ci­o­na služba Bri­ta­ni­je muke muči sa zah­te­vi­ma za usel­javan­jem lica koja dok­umen­ti­ma do­ka­zu­ju da su s već na­tu­ra­li­zo­va­nim usel­je­ni­ci­ma u krv­nom srod­stvu. U spo­ru ­je do­ne­dav­no krv bila spo­red­na. Bro­ja­la se boja kože, ve­š­ti­na, sreća. Sad je jav­lje­no da je DNA, ge­ne­tički krvni test, ka­dar bez dvoj­be utvr­di­ti da li je žena što plače na gra­ni­ci vaša kčerka ili bo­ga­ta udo­vi­ca koju ženi­te. Sa­ve­t je ne­mo­guć i ta nas nemogućnost­ do­vo­di do po­li­ti­ke, gde su, takođe, svi sa­ve­ti be­smi­sle­ni, pa ćemo ih pre­pu­sti­ti po­li­tičari­ma koji su pali ili oni­ma koji mi­sle da neće.

Možda ćemo ipak dati uzo­rak. U Ju­go­sla­vi­ji ­je ne­dav­no štraj­ko­va­lo dva­de­set ne­za­po­sle­nih pro­fe­so­ra mark­si­zma. Žalim ih, ali im sa­ve­tu­jem da se vra­te u ško­lu, ovog puta neku koja im na­u­ku neće osta­vi­ti na ce­di­lu ne­srećnih isto­rij­skih is­ku­sta­va.

 

Sabrana pisma iz tuđine 112. deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 112. deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

KA­KVA­ JE RAZ­LI­KA IZMEĐU BRI­TAN­SKOG LOVA NA ME­DI­JU­ME I NAŠEG LOVA NA ME­MO­A­RI­STE

Dva ­su sa­f­a­ri­ja u toku, prvi u Bri­ta­ni­ji, dru­gi u Ju­go­sla­vi­ji.

Još od de­mon­taže Impe­ri­je, oseća se ovde na­ci­o­nal­na po­tre­ba za ve­zom s onom dru­gom, ne­po­zna­tom di­men­zi­jom stvar­no­sti. Po­š­to je živuća po­sta­la sve ne­lagod­ni­ja i ne­po­u­zda­ni­ja, Bri­tan­ci se okre­nuše ono­stra­nim si­la­ma za pomoć. Spi­ri­tu­a­listička dru­štva, sek­te, ško­le, rodoljub­no su na­sto­ja­le da En­gle­ze sta­ve u do­dir s uteš­ni­jom stra­nom lične i na­rod­ne­ sud­bi­ne. Po­tre­ba­ je ­ur­gent­na u do­ba­ la­bu­ri­stičkih mandata, kad ob­u­zi­ma i po­slo­vično tre­zve­ni Siti koji se u nor­mal­nim pri­li­ka­ma, za to­ri­jevke vlade, o bitnim zagonetkama duhovne egzistencije obaveštava kom­pju­te­ri­ma u di­rekt­noj­ ve­zi s ber­za­ma sve­ta. Međutim, od 1987. oseća se u En­gle­skoj na spi­ri­tu­a­listčkom tržištu opa­san de­fi­cit u tre­ni­ra­nim me­di­ju­mi­ma, bez ko­jih je ne­ki­ja, ko­mu­ni­ka­ci­ja s mr­tvi­ma, ne­mo­guća. Tada je pred­sed­nik Spi­ri­tu­a­li­stičkog društva g. Teri Gor­don re­zig­ni­ra­no iz­ja­vio da je „pro­fe­si­o­nal­ni stan­dard me­di­ju­ma svu­da u opa­dan­ju“. Briljant­nih po­sred­ni­ka ­s taj­na­ma lim­ba­ No­re Ble­kvud, EnTvig, Do­ris­ Sto­uks više nema. Zem­lja se ba­ci­la u lov na sveže me­di­ju­me koji će joj ka­za­ti kako da se obo­ri ka­mat­na sto­pa a ne poveća in­fla­ci­ja, sačuva na­rod­no zdrav­lje džabe, kako da se osta­ne u Evro­pi a u nju ne uđe, te, na ličnom pla­nu, kako da se sa što man­je rada više za­ra­di, nada koja nas spa­ja s Bri­tan­ci­ma ­a ­be­zna­dežno­ u­dal­ju­je ­o­d Ja­pa­na­ca. Dru­š­tvo ­je ­u od­go­vor­ na očajnički na­ci­o­na­lni va­paj za do­brim ve­sti­ma povećalo broj kla­sa spi­ritu­a­li­stičke pre­pa­ran­di­je i na nji­ma se već 1987. tre­ni­ra­lo 150 bu­du­ćih me­di­ju­ma. Očeku­je se da oni, kad pri­rod­ni dar usa­vr­še, sta­ve Bri­ta­ni­ju, na­rod i građane, u ne­po­sred­nu vezu s budućnošću, te i ovu, ako kasnije, ako im to sasvim iz istorijske navike nije izašlo, okre­nu­ u ­svo­ju ko­rist

U mo­joj zem­lji stvar je ne­š­to drukčija, ali je vera u nat­pri­rod­no po­du­dar­na. Prem­da bi, pre­ma tre­zve­noj oce­ni stan­ja, val­ja­lo da nas budućnost bri­ne više od prošlo­sti, jer juče i pre­kjuče smo (kako ko do­du­še!) ba­rem prežive­li, a su­tra i pre­ko­su­tra nas tek očeku­je, naši nas me­di­ju­mi, za ko­ji­ma smo takođe u div­ljem lovu, ne­pre­sta­no toj pro­šlo­sti vraćaju. Samo se oni ne zovu, kao svu­da u sve­tu, me­di­ju­mi već me­moaristi. (Zovu se, takođe, i pi­sci dnev­ni­ka, uspo­me­na, sećanja, po­ne­kad čak i is­to­ričari.) Jed­ni nas do­vo­de u vezu sa slav­nim mr­tvaci­ma, čije su moći preživ­lja­van­ja po­ve­snog kol­ca vam­pir­ski ne­o­gra­ničene; dru­gi s mi­nu­lim događaji­ma, u srp­skom pre­vo­du za­blu­da­ma, gre­ška­ma, pro­ma­š­a­ji­ma; treći s ulo­gom iz­ve­snih ka­da­ve­ra, živih i mr­tvih, u nji­ho­vom kre­i­ran­ju. Dru­ga je raz­li­ka što za njih ne po­sto­je, kao ovde, naročite ško­le. Za neke i ni­ka­kve, i to ­je ­do­bro­ jer ­je­ po­zna­to ko­li­ko znan­je oštećuje dar. Oni­ sve to po­stižu nat­pri­rod­nim si­la­ma. Treća je raz­li­ka u tome što su me­di­ju­mi u Bri­ta­ni­ji re­dov­no dame, a kod nas uglav­nom go­spo­da, u srp­skom kla­snom žar­go­nu - dru­go­vi. Četvr­ta je što su me­di­ju­mi ovde ma­hom obični lju­di, bol­ji u ar­kan­skom po­zi­vu uko­li­ko su običniji, a kod nas držav­ni­ci, po­li­tičari, voj­nici, po­li­caj­ci - ne­o­bični, da­kle, lju­di - i na po­slu ko­mu­ni­ka­ci­je s prošlošću i budućnošću gori, bo­jim se, uko­l­i­ko su neobičniji. I po­sled­nja, što ostrv­ski me­di­ju­mi po­ne­kad upo­zo­ra­va­ju šta da se ne radi, a naši, po­lu­o­strv­ski, šta ni­smo sme­li ra­di­ti, a ipak smo, zna se zašto, ra­di­li.

Re­ko­smo da ­je­ jed­na od naj­u­spe­š­ni­jih bri­tan­skih me­di­ju­ma Do­ris Sto­uks. Ne znam ­šta­ je ­sve čini­la­ i ­ka­kvi­m je ­moćima ­ra­spo­la­ga­la ­da ­stek­ne sla­vu vi­dovn­ja­ka, ali znam šta čine naši me­di­jum-me­mo­a­risti da stek­nu svo­ju. Srp­ski po­li­tički me­di­jum, uz ob­red­nu jag­njeću dro­gu, za­li­ve­nu cr­nim ob­red­nim vi­nom, ob­ja­šn­ja­va nam ka­ko ­je nje­gov na­rod iz­gu­bio ne­za­vi­snost, ste­kav­ši u za­me­nu hva­lu i to se ove ve­li­ko­du­šno od­re­kao. Dru­gi nam ot­kri­va ne samo kako smo nego i za­što smo iz­gu­bi­li Ko­so­vo, za­š­to smo, dok se on o nje­mu sta­rao, mo­ra­li da ga iz­gu­bi­mo. Treći nam priča kako smo za dl­a­ku pro­mašili da po­sta­ne­mo dru­gi Mi­sir kad se Pa­ra­te­tis, novo pa­non­sko more ko­jim su vla­sti sme­ra­le da nas po­to­pe, povuče. Srp­ski ge­ne­ral­ski ezo­te­rik koji je, men­ja­jući za­ni­man­ja, od ofi­ci­ra po­stao „luđak za uklan­jan­je“, a od luđaka me­mo­a­rist za pošto­van­je, iz­ve­š­ta­va nas za­što je bio i jed­no i dru­go, pa po­stao ne­što treće, a usput i o mi­stičnom umeću raz­li­ko­van­ja lažnih od pra­vih dra­gu­lja. Vi­so­ki po­li­cij­ski me­di­ju­mi, čiji su gre­ho­vi volšebno po­sta­li tuđi, in­for­mi­šu nas ko je koga među par­tij­skim ka­ma­ra­di­ma a ko koga nije pri­slu­š­ki­vao, us­put da to ni­po­što nisu pi­sci me­mo­a­ra. Služeći se magičnim ge­ne­a­lo­š­kim kar­ta­ma po­li­tičke moći, žur­na­li­stički me­di­ju­mi užur­ba­no tra­ga­ju za narod­nim bla­gom ko­je ­je­ ne­sta­lo ­to­kom ­du­ge, zadušničke­ na­ci­o­nal­ne­ noći. Ima i onih što po­no­vo is­pi­tu­ju ba­li­stičke pu­tan­je u ratu is­pa­lje­nih me­ta­ka, koji su, ume­sto da se za­u­sta­ve u pr­si­ma ne­pri­ja­tel­ja, za­vr­ši­li u leđima pri­ja­tel­ja. I onih što pu­tem spi­ri­ti­stičke veze s mr­tvi­ma sa­zna­ti žele ko je sve o Go­lom oto­ku znao, jer je očigled­no da među živi­ma ta­kvih zna­la­ca nema.

Bri­tan­ci sa­zna­ju budućnost, mi pro­šlost. I tu je, nažalost, naj­veća raz­li­ka u nji­ho­vu ko­rist. Ovdašnji se me­di­ju­mi u pro­ri­can­ju su­tra­šn­ji­ce uglav­nom so­li­da­ri­šu. Naši se me­mo­ar-me­di­ju­mi ni u čemu ne slažu. Nema ni­jed­ne isti­ne na ko­joj bi se nji­ho­va pa­ra­nor­mal­na ot­krića iz­mi­ri­la. Kao da pro­riču a ne pričaju pro­šlost. Kao da nisu uče­stvo­va­li u istom ratu, a ni mir da im nije bio isti.

Nama je­ste.

 

 

 

Sabrana pisma iz tuđine 111. deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 111. deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

EN­GLE­ZI MEĐU BOLJŠEVI­CI­MA, JA MEĐU EN­GLE­ZI­MA

Prva raz­li­ka između En­gle­za i nas, koje u od­su­stvu dru­ga Živo­ra­da pred­stav­lja vaš ko­men­ta­tor, uočava se već u Lon­do­nu i tiče se po­se­te bri­tan­skih ar­hi­te­ka­ta So­vjet­skom sa­ve­zu. En­gle­zi se za put u „lepšu i čove­ka do­stoj­ni­ju“ budućnost me­se­ci­ma pri­pre­ma­ju. Iz­ra­đu­je se de­tal­jan pro­gram; bi­ra­ju zdan­ja koja će biti posećena; proučava­ju domaće mape od ko­jih su pre­ci­zni­ji samo sa­te­lit­ski snim­ci oba­ve­š­taj­ne službe, jer bol­jše­vičke su na­mer­no ili iz alj­ka­vosti ne­po­u­zda­ne; sriče ćiri­li­ca i „golubiji ru­ski“ da se raz­u­me­ju sa­o­braćajne ozna­ke, je­lov­ni­ci, bank­no­te i di­si­denti; stu­di­ra­ju en­gle­ski vodiči, jer ru­ski takođe nisu od po­ve­ren­ja; a iz­nad sve­ga, u kon­sul­ta­ci­ja­ma s eks­per­ti­ma iz 1906., pamti ka­kvo je držanje pre­po­ručlji­vo a šta u pr­voj zem­lji so­ci­ja­li­zma va­lja iz­be­ga­va­ti. Sa­ve­sni­je nije pri­pre­ma­na ni Hi­la­ri­je­va eks­pe­di­ci­ja na Hi­ma­la­je.

U međuvre­me­nu ja u Ru­si­ju od­la­zim ka­o­ gu­ska u ma­glu.

En­gle­zi s pla­nom bol­je od mene, bez ika­kvog pla­na, pod­no­se nje­go­vu kon­stant­nu re­vi­zi­ju. Ni­kad uveče ne zna­te gde ćete ići, šta ćete ra­di­ti su­tra. Po­š­to se po­ka­zu­je da se lon­don­ski plan iz ovih ili onih, ma­hom ne­o­bjaš­nji­vih, raz­lo­ga ne može ostva­ri­ti, pri­stu­pa se no­vom do­go­vo­ru, u ko­me­ Eng­le­zi­ vi­še uživa­ju nego u nje­go­voj re­a­li­za­ci­ji. Prem­da lju­di iste stru­ke, ne­ma­ju svi iste in­te­re­se. Sva­ko želi da vidi ne­š­to dru­go. Do­go­vor nije ni lak ni brz, ali je uvek uspešan. Najčešće se završava en­gle­skim kom­pro­mi­som u kome se za obi­la­zak bira ono što da vidi nije hteo niko. Ja se bu­nim. En­gle­zi ne. U pra­vu su, na­rav­no, oni. Uju­tru se ot­kri­va da se ni to ne može vi­de­ti. Već za doručkom sinoćni plan se men­ja. U au­to­bus ula­zi­mo s trećim; što vi­di­mo, uvek je ne­š­to četvr­to.

Kar­te za po­zo­rište su obećane, samo se nije zna­lo šta je na re­per­to­a­ru. Tvr­di se da to ne zna ni po­zo­ri­šte. Kruže gla­so­vi da je to ope­ra Čaj­kov­skog, ba­let Rim­skog-Kor­sa­ko­va ili ko­me­di­ja Ščer­dri­na, a pri­ka­zaće se ru­ski kom­pro­mis - komična ver­zi­ja mo­der­nog ba­le­ta domaćeg majsto­ra akro­ba­ti­ke. Ni cene nisu fik­sne. Ra­stu s pri­bližavan­jem početka. Čeka­jući, mi se en­gle­ski i te­mel­jno do­go­va­ra­mo ko će u is­toj dvo­ra­ni gleda­ti ­ba­let, ko ­o­pe­ru, ko ­ko­me­di­ju. Kar­te ­od 1 ru­blje i 50 ko­pej­ki­ ku­pu­ju se ­i­spod ru­ke ­za 10 fun­ti­ i­li 150 ru­bal­ja. Nji­ho­va ­re­a­lna ­ce­na­ od 10 penija man­ja je na cr­noj ber­zi od ula­ska u lon­don­ski ulični klo­zet, a cena od 225 fun­ti, na ­toj ber­zi, ako­ se ­po ­zva­ničnom kur­su računa, veća od cene ula­zni­ca za gala kral­jev­sku pred­sta­vu u Ko­ven Gar­de­nu.

Ali, ne hi­taj­mo. To nije en­gle­ski. Još smo u au­to­bu­su. Ide­mo da vi­di­mo en­te­ri­jer jed­ne kon­struktivističke zgra­de. Kako ni­smo naj­av­lje­ni, u nju nas ne pu­š­ta­ju. Uvo­de nas u dru­gu, oda­kle je­dva izla­zi­mo, jer su ar­hi­tek­ti ne­u­mor­ni u sli­kan­ju svo­jih budućih za­blu­da. Često čuje­mo reč njeva­zmo­žno, ali do­zna­je­mo da se lako pre­tva­ra u možno, u čemu smo slični Ru­si­ma. I kod nas sve može i ne može. Za­vi­si od umešno­sti i sreće, pa po tome vi­dim da se i SSSR na­la­zi u pre­la­znom pe­ri­o­du, u kome smo mi po­o­dav­no, možda i za­to­ što­ zbog­ nje­go­ve ­dužine ­vi­še i ne­ zna­mo­ na šta stvar­no pre­la­zi­mo. Do­go­vo­ri šta da vi­di­mo ostav­lja­ju malo vre­me­na da išta vi­di­mo. Na sreću, skraćuju se. Nipošto zbog En­gle­za, koji bi se večno do­go­va­ra­li, pa su i u tome na­lik nama, već zbog kel­ne­ra koji nam seku vre­me za obe­de, uko­l­i­ko to ne čini hra­na. U početku ima­mo naj­man­je sat, na kra­ju nam za­jed­no služe pred­je­lo i de­sert. Mi­slio sam da je to zbog udar­ni­štva ili len­jo­sti oso­bl­ja, poj­mo­va koje je so­cija­li­zam iz­jed­načio. Ko­je­šta! Or­ga­ni­za­ci­ja je sa­vr­še­na, samo se tiče crne ber­ze; kel­ne­ri­ u­zor­no­ vred­ni, sa­mo ­ne ­u ­u­sluzi već u tr­go­vi­ni. Osta­je­mo ­be­z je­la zbog za­jed­ničkog mo­ne­tar­nog po­sla koji se nji­ma više is­plaćuje od služenja aro­gant­nih stra­na­ca, a nama od kon­zu­mi­ran­ja sum­nji­vih domaćih spe­ci­ja­li­te­ta. Tako sam svo­jim očima vi­deo kako spo­ri Rusi i još spo­ri­ji En­gle­zi jed­ni od dru­gih pra­ve brze Ame­ri­kan­ce.

Opšta dez­or­ga­ni­za­ci­ja tur­ne­je ha­o­tičan je spoj ru­ske ne­sna­lažljivosti, en­gle­skog ce­pi­dlačenja i umet­ničke ek­cen­trično­sti gru­pe. Ja sam be­sneo, obil­no hra­neći anti­so­ci­ja­li­stičke pred­ra­su­de, En­gle­zi su se sa stan­jem mi­si­o­nar­ski rav­no­du­šno mi­ri­li. Ko­li­zi­ju sop­stve­nih pre­te­ra­nih želja i domaćino­ve ne­mo­gućno­sti da udo­vol­ji i mogućim, pot­pu­nu kon­fu­zi­ju u pro­gra­mu i nje­go­vom od­vi­jan­ju, na­zva­li su „flek­si­bil­nošću“ i stvar ­je bila u redu. Kao kad su, na­pu­šta­jući In­di­ju, osta­vi­li pot­kon­ti­nent u kr­va­vom ver­skom ratu In­du­sa i Mu­sli­ma­na a kur­vin­ski po­stu­pak na­zva­li „pra­ved­nim ­za­do­vol­jenj­em in­te­re­sa obe­ ve­re“. Za me­ne ­stvar nije bila u redu. Na­pus­tio sam gru­pu, unaj­mio tak­si i s njim za sa­t vi­deo više nego oni za dan. I tu se ot­kri­va raz­li­ka između nas i En­gle­za. I ja i oni men­ja­li smo­ rub­lje­ za­ fun­te, ali­ dok ­se ­ja ­za 20 rubalja­ na ­sa­ta a 100 na ­dan­ vo­zim tak­si­jem, oni se za ne­ko­li­ko ko­pej­ki gu­ra­ju po tram­va­ji­ma. Iz prin­ci­pa neće da pla­te samo za dan vožnje ta­ksi­jem po­lo­vi­nu pro­sečne za­ra­de ru­skog ar­hi­tek­te. (To im na čast služi. A mene moja ne­prin­ci­pi­jelnost po­stiđuje. Po­stiđiva­la me je, pri­zna­jem, još u tak­si­ju, ali ne to­li­ko ­da ­zbog nje idem pe­š­ke. No kad sam ih vi­deo da za taj crno­ber­zijanski no­vac is­pod ruke ku­pu­ju dru­go­ra­zred­ni ka­vi­jar i lošu po­zla­tu, shva­tio sam ­da sam nji­ho­ve mo­ti­ve rđavo pro­tu­mačio. Nisu se oni so­li­dari­sa­li s loše plaćenim ru­skim ko­le­gom. Nji­ma je pro­sto bilo sku­po da u Mo­skvi ru­skom šo­fe­ru pla­te za ceo dan vožnje 10 fun­ti. Ruku na srce, sku­po im je i kod kuće da pla­te lon­don­skog tak­si­stu koji će ih za istu su­mu po­sle 18 mi­nu­ta vožnje is­kr­ca­ti na pola puta do ae­ro­dro­ma.

 

Sabrana pisma iz tuđine 110 deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 110 deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

EN­GLE­ZI, RO­DO­LJU­BI I ŽIVO­RA­DI U TUĐINI

Ovo ­je priča o nama, mada bih vo­leo da je o nji­ma. Ovo­ je, takođe, priča o ­to­me ­ka­ko ­je ­naš Živo­rad­ pro­me­ni­o­ i­me ­u ­Ro­dolj­ub, ma­da ­je ­kod kuće i kao Živo­ra­d u­god­no živeo, a ka­o ­ro­dol­jub ­se­ ni­je ­na­ročito ­i­ska­zao. Sve se događa u tuđini koja mi se u Ru­si­ji učini­la man­je tuđom nego što sam očeki­vao. Za gru­pu bri­tan­skih ar­hi­te­ka­ta, s ko­jom sam pu­to­vao, u Len­jin­gra­du je pri­ređeno veče u gru­zij­skom re­sto­ra­nu „Ara­gvi“, da bi slu­š­a­li gru­zij­ske pe­sme, upo­zna­li se s gru­zijskim igra­ma i uživa­li u gru­zijskoj hra­ni. Po­se­ta je plaćena pra­vim, do­brim en­gle­skim fun­ta­ma. Dobijeni su pra­va, do­bra gru­zij­ska hra­na i pra­vo, do­bro gru­zij­sko piće. Sve je dru­go iz­o­sta­lo. U stva­ri, nije iz­o­sta­lo. Tek nije bilo pra­vo. Čak ni do­bro. Po­mi­slićete da su kri­vi domaćini koji su nam, po evrop­skim pod­mu­klim običaji­ma, ume­sto pr­vo­ra­zred­nih Gruzi­na pod­met­nu­li trećera­zred­nu ru­sku po­zo­ri­šnu tru­pu bez pos­la. Nisu. Gru­zi­ni su bili ori­gi­nal­ni. Da su za­svi­ra­li, za­pe­va­li, za­i­gra­li - bio bi to nji­hov fol­klor. Ali nisu. Po­mi­slićete, za­tim, da su za ne­spo­ra­zum kri­vi En­gle­zi, možda i par­ sto­lo­va s Nem­ci­ma, koji su io­na­ko uvek za sve kri­vi. Ne nisu. Naj­zad ćete pret­po­sta­vi­ti da se ume­šao neko treći koji je En­gle­zi­ma po­kva­rio veče, i tu ćete biti u pra­vu. Ja ­sam­ se ­u­me­šao. I pri ­tom­ bi­o ­je­di­ni­ ko­me­ je­ veče u­istinu ­pre­se­lo. Osta­li stran­ci su se, bar do moje in­ter­ven­ci­je, sjaj­no za­bav­lja­li.

Dok se nas tri­de­se­tak smeštalo za bo­ga­te tr­pe­ze, Gru­zi­ni su pre­lu­di­ra­li neku na­rod­nu me­lo­di­ju. Za­u­ze­t vot­kom ni­sa­m je­ do­bro čuo. Bol­je da sam se vot­ke ma­nuo, jer nje je bilo do­vol­jno, a pe­smu slu­šao, jer ona je ot­pri­li­ke sve što smo od Gru­zi­je te noći čuli i vi­de­li. Ta­man je kre­nu­la dru­ga kad se za­o­ri­la pe­sma „Ju­go­sla­vi­jo“. Bio sam dir­nut pesmom, a i što mi se čini­lo da u grla­tom pa­tri­ot­skom horu ras­po­zna­jem umil­no­div­ljačan bas dru­ga Živo­ra­da. Ni­sam odo­leo. Oti­šao sam da ga oko vra­ta steg­nem. Bio je u društvu pe­de­se­tak Ju­go­slo­ve­na koji su pe­smom one­mo­gućiti da čujem sebe dok ­sam is­ka­zi­vao ra­do­st š­to se opet vi­di­mo. Ali on kao da nije vi­deo mene. Bio je za­ja­pu­ren, une­zve­ren, ne­ka­ko som­nam­bulan. Iz sveg gla­sa se­kun­di­rao je ari­ji „Druže Tito, mi ti se ku­ne­mo“. Ova spi­ri­ti­stička crta do­da­la ­je našem mo­der­nom ro­dol­ju­bl­ju za­u­man ka­rak­ter ka­kav mu isto­rij­ski i do­li­ku­je. Or­ke­star više nije svi­rao gru­zij­ske pe­sme, nego je pra­tio naše slo­bod­ne umet­ni­ke u ro­dol­ju­blju. Vra­tih se za sto, i ja cr­ven, na vre­me da čujem En­gl­e­za kako kaže: „Baš su gru­zij­ske pe­sme­ sja­j­ne­ jolly go­od“. „Yes, Sir, jolly good.“ Od­go­vo­ri­o ­sam i po­sve­tio se vot­ki. Jer, nije prvi put da se srećem s tim le­pim običajem. Pri­ja­tno je u tuđini čuti svo­ju pe­smu. Jed­nu, dve pa i tri. Još je bol­je ako je u bli­zi­ni neki dru­gi na­rod sa svo­jom pe­smom. Jed­nom, dru­gom, možda i trećom. Ali, u prin­ci­pu, čovek lakše pod­ne­se veče u kom će sve osta­le pe­sme biti domaće. Ako su već do­bro plaćene, do­bro iz­ve­de­ne pe­sme zbog ko­jih se u od­re­đe­ne ka­fa­ne ide. Kao u "Ara­gvu" da se čuju gru­zij­ske.

Nisu se čule. Sate su ju­go­slo­ven­ski Živo­ra­di, uz pomoć no­stal­gi­je pre­tvo­re­ni u Ro­dol­ju­be, veće nego što su u rođenoj zem­lji, ur­la­li naše pe­sme ili za do­mo­vi­nom cmi­zdri­li, mr­cva­reći i nas i naša na­rod­na kola, de­mon­stri­ra­jući kako ra­zu­me­ju mi­rol­ju­bi­vu ko­eg­zi­sten­ci­ju i kako tumače „De­kla­ra­ciju pra­va čove­ka i građani­na“. En­gle­zi su se sjaj­no za­bav­lja­li, diveći se gru­zij­skom fol­klo­ru. Nećete, maj­ci, re­koh! Kad ja ne uživam u Gru­zi­ji, nećete ni vi u ]u­go­sla­vi­ji. Iz osve­te sam učin­io ne­ro­dol­ju­bi­vu gre­šku i, upr­kos mol­ba­ma sup­ruge da osta­nem bazično Živo­rad i da me se do moje gu­zi­ce ništa um­ni­je ne tiče, ob­na­ro­do­vao isti­nu da su sve te lepe pe­sme, od ko­jih je većina gro­zna, sve te sta­re pe­sme od ko­jih su dve trećine spe­va­ne prošle go­di­ne, sve te tužba­li­ce kom­po­no­va­ne po so­ba­ma do­brog živo­ta i sve te lepe užasno od­i­gra­ne igre - iz moje Ju­go­sla­vi­je. I da u nji­ma ima Gru­zi­je ko­li­ko u meni u tom času ra­do­sti i po­no­sa. Po­sle ne­ko­li­ko sati global­nog mal­tre­ti­ran­ja i str­plji­vim se En­gle­zi­ma ova­kvo i ovo­li­ko ro­dol­ju­blje učin­i­lo pre­te­ra­nim, te se po­vu­ko­smo u ne­re­du i ra­su­lu.

Eng­le­zi su oti­šli malo uvređeni, ja mno­go be­san. Ro­dol­ju­bi su osta­li da ceo re­per­to­ar pa­tri­ot­ske nostalgi­je ­i­ sve­ fla­še ­i­spra­zne do d­na. A što je mno­go, mno­go je. Ro­dol­ju­blje je ple­me­ni­ta, lepa vr­li­na, sve dok ne po­sta­ne na­sil­na i do­sad­na. Još je lep­ša ako se njo­me stiče ili po­spe­šu­je do­bro mi­šljen­je o na­ro­du kome pri­pa­da­mo. A naj­le­pša kad se is­pol­ja­va ko­ri­snim ra­dom za svo­ju zem­lju. Pe­sma je u ro­do­l­ju­blju na po­sled­njem me­stu, po­go­to­vu ako dru­ge na­ro­de u njoj drži kao u kon­ce­tra­ci­o­nom lo­go­ru.

Upra­vo je naš na­rod, na­rod Živo­ra­da i Ro­dol­ju­ba, dok je još pa­me­tan bio, mu­dro sa­ve­to­vao: za­svi­raj i za po­jas za­de­ni!

Su­tra­dan sam od Rusa sa­znao da su ro­dol­ju­bi ju­go­slo­ven­ski trudbe­ni­ci na pri­vre­me­nom radu u So­vjet­skom sa­ve­zu. U poređenju sa za­ra­dom kod kuće, oni su ovde pre­plaćeni. Nije lepo da to domaćinu jav­no na nos na­bi­j­a­ju. Naročito ako stra­nu va­lu­tu, u ko­joj ih plaćaju, za ru­blje men­ja­ju po li­hvar­skoj, cr­no­ber­zi­jan­skoj ceni.

To nije ro­dol­ju­bivo, Živo­ra­de. Ni­po­š­to nije. Tako se ne stiču pri­jatelji, ne privlače sim­pa­ti­je, ne re­kla­mi­ra zem­lja. Ni­jed­no na­silje, pa ni pe­smom iz­ve­de­no, nema izgle­da da nam na ko­rist i po­nos bude.

Zato, ro­dol­ju­bi, svi­raj­te, svi­raj­te, ali i za po­jas za­de­ni­te!

 

London, 29. X 1989.