Sabrana pisma iz tuđine 102.
deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić
IRCI I ALBANCI I KAKO SE NAVIĆI NA SMRT
Prvi put od
1944/1945. u Jugoslaviji se ubija, a da to znamo. Jedina je uteha,
ako je ikakva, da smo bez krvi izdržali duže od dvadeset godina, mere
koja nam je istorijski propisana. Kako je ona ranije i kraća bila,
toliko gospodnjih leta mira čine se čudom. Ali ni čudo ne traje večno, pa je
i našem došao kraj.
Ma koliko žalili
ono što se na Kosovu dogodilo, s jednom istinom moramo biti načisto.
Nije ta pucnjava, taj ulični masakr, nikakva balkanska medveđa originalnost,
kako ovde vole misliti, niti nešto što nas definitivno odvaja od civilizacije,
i to u času kad nas trežnjenje od opijuma socijalističke autarhije
vraća evropskom zavičaju. Upravo nas međusobno tamanjenje s njom spaja, u
nedostatku pametnijih spona koje smo, lutajući po Aziji i Africi,
arogantno zapostavili. Stidimo se zato, no nipošto više od drugih
naroda koji su se ubijali i pre i intenzivnije od nas. To nas ne izvinjava
ali objašnjava. Ili je mudrije reći da nas izvinjava ali, nažalost, ne
objašnjava?
Znatni delovi
Južne Amerike i Afrike decenijama žive s narodnim i vladinim nasiljem
kao svakodnevicom koja se osuđuje, žali, pa ipak i dalje praktikuje. U
Aziji je ponor način života. U Pakistanu je nedavno poginulo više ljudi
od muhamedanskih neprijatelja knjige g. Ruždija, a da su umrli za ime
pisca prvi put čuli kad i metke koji će ih ubiti. Krvavi nacionalni nemiri
potresaju SSSR, a rasni su sve do skora harali Sjedinjenim Državama.
Ova zemlja, Velika
Britanija, uzorno demokratska i uzorno civilizovana - koliko je
praktično uopšte moguće - svakog dana sahranjuje po neku žrtvu hroničnog
građanskog rata u Severnoj Irskoj, pa eventualni saveti s njene
strane kako se on izbegava i nisu bogzna kakvog autoriteta. Pogotovu
će nam u tome malo pomoći i njena kolonijalna prošlost Ako im je cilj da
nas nauče kako se postupa s nacionalnim manjinama, posle vekovne
zapostavljenosti irskih katolika, jedva da to mogu; ako nas žele
naučiti kako se brani pravo većine, to mogu, u Alsteru to i čine, ali to je
nešto što svaka država i bez Engleza zna.
Postoji li, u
međuvremenu, sličnost između „Irskog“ i „Albanskog pitanja“, koja
dopušta poređenja na nečiju štetu, a da to uvek ne budemo mi? Irci su izrazita
manjina u okviru Ujedinjenog Kraljevstva, ali većina u geopolitičkom
prostoru irskog ostrva. Njihova nacionalna država je u neposrednom
susedstvu, kao što je nacionalna država Arbanasa u našem. Albanci
su, takođe, u granicama naše države u izrazitoj manjini, no, za razliku
od Iraca, nemaju ekskluzivno svoj geopolitički prostor, limitiran
morem, u koji je tuđin neovlašćeno prodro. Niti je taj prostor povređen povesnim
okolnostima nad kojima narod nije imao uticaja. Irska je od pape
Hadriana lV Englezima darovana još 1155. Sve od tada pokušavaju oni ovaj
trojanski dar da preuzmu. Bezuspešnom pokoravanju Irske oružjem sledi
pacifikacija kolonizacijom. U katoličku Irsku presađuje se protestantska
oaza, onako kako se zabranom povratka izbeglicama posle rata i nasilnim
iseljavanjem Srba njihova oaza sa Kosova rasađuje. Engleska se, najzad,
malo uz pomoć mudrosti, malo pomoću irskih bombi koje mudrost požuruju,
odriče većeg dela papinog danajskog poklona. U manjem i dalje sahranjuje
žrtve njegove zlobne benevolencije.
Srbi Kosovo ni
od koga nisu bulom na dar dobili.
Niti su ga dobili Albanci. Vekovima su dva rasno različita naroda
živela jedan kraj drugog, jedan međ drugim, jedan s drugim, pa, razume
se, i jedan nasuprot drugom. Inkopatibilitet nije urođen, istorijom
je stečen, kao što se, možda, drugom istorijom može izgubiti, vodeći uvek
računa o verifikovanoj povesnoj činjenici da je građenje duži i neizvesniji
proces od razgrađivanja.
Irski katolici
nisu se pripojili matici zemlji pre svega zato što su u Alsteru i Ujedinjenom
Kraljevstvu manjina. Bombe mogu biti alarmantne i smrtonosne, ali kao
razlog nisu dovoljne. Albanci za secesiju imaju bolje izglede.
Što irskoj manjini ne uspeva, uspeva srpskoj većini. Možda i stoga što
uz Engleze stoje njihove vlade, a srpska je bila uz Albance
još jedan paradoks koji će nam komunisti morati da objasne.
Između „Irskog“ i
„Albanskog“ spora sličnost je prividna i od Engleza se u tom pogledu
nemamo čemu učiti, čak i bez obzira na to koliko je korisno obrazovati
se na nečijim neuspesima. Napuštam zato polje besmislenih analogija,
što, uz pomoć ovdašnjeg nepoznavanja istorije Balkana, od naših Albanaca
koji u pravu nisu prave engleske Irce s pravom, i vraćam se pitanju:
kako se na ubijanje navići? l vidim da ni ono nije dobro postavljeno.
Nije pitanje u tome hoćemo li se navići na međusobno mrcvarenje kao model
građanskog života koji će nam zameniti parlament, jer to hoćemo. Vremenom
- hoćemo. Kao i Englezi. Kad mora, čovek se navikne i na bombi da živi.
Pitanje je s kojim se ciljem tako nešto od nas zahteva. Ako su oni
koji su nas na tu tempiranu bombu posadili sigurni u uspeh,
sedećemo na njoj, premda nam milo biti neće, pa ako treba i u vazduh leteti,
što će nam još neugodnije biti, ali ćemo bar znati zašto to činimo.
Znaćemo da će naša strpljivost bombu demontirati, mada Englezi, zasad,
za to nisu primer. Ali ako svrha nije pouzdana, ako je u pitanju tek
puka nada, dobijanje u vremenu, neznanje šta da se radi, ili, ne daj
Bože, nemogućnost da se išta uradi, ako na bombi sedimo samo
zato što nemamo dobru građansku stolicu - glupo je na njoj sedeti.
Bolje je zasukati
rukave i s tom prokletom stolicom požuriti!
No comments:
Post a Comment