Wednesday, November 03, 2021

Sabrana pisma iz tuđine 102. deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 102. deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

IRCI I AL­BAN­CI I KAKO SE NAVIĆI NA SMRT

Prvi pu­t od 1944/1945. u ­Ju­go­sla­vi­ji se ubi­ja, a da to zna­mo. Je­di­na je ute­ha, ako­ je ika­kva, da smo bez krvi izdržali duže od dva­de­set­ go­di­na, mere koja na­m je isto­rij­ski pro­pi­sa­na. Ka­ko ­je­ o­na ra­ni­je i kraća bila, toliko go­spod­njih leta mira čine se čudom. Ali ni čudo ne tra­je večno, pa je i na­š­em došao kraj.

Ma ko­li­ko žali­li ono što se na Ko­so­vu do­go­di­lo, s jed­nom isti­nom mo­ra­mo biti načisto. Nije ta puc­nja­va, taj ulični ma­sa­kr, ni­ka­kva bal­kanska me­dveđa ori­gi­nal­nost, kako ovde vole mi­sli­ti, niti ne­što što nas de­fi­ni­tiv­no odva­ja od ci­vi­li­za­ci­je, i to u času kad nas trežnjen­je od opi­ju­ma so­ci­ja­li­stičke au­tar­hi­je vraća evrop­skom zavičaju. Upra­vo nas međusobno ta­man­jen­je s njom spa­ja, u ne­do­stat­ku pa­met­ni­jih spo­na koje smo, lu­ta­jući po­ A­zi­ji­ i ­A­fri­ci, aro­gant­no­ za­po­sta­vili. Sti­di­mo ­se ­za­to, no ­ni­po­što više od dru­gih na­ro­da koji su se ubi­ja­li i pre i in­ten­ziv­ni­je od nas. To nas ne iz­vin­ja­va ali ob­ja­šn­ja­va. Ili je mu­dri­je reći da nas iz­vin­ja­va ali, nažalost, ne ob­ja­šnja­va?

Znat­ni de­lo­vi Južne Ame­ri­ke i Afri­ke de­ce­ni­ja­ma žive s na­rod­nim i vla­dinim na­sil­jem kao sva­ko­dne­vi­com koja se osuđuje, žali, pa ipak i da­lje prak­ti­ku­je. U Azi­ji je ponor način živo­ta. U Pa­ki­sta­nu je ne­dav­no po­gi­nu­lo ­vi­še l­ju­di­ od mu­ha­me­dan­skih nep­rija­te­lja k­nji­ge g. Ruždija, a da su umr­li za ime pi­sca prvi put čuli kad i met­ke koji će ih ubiti. Kr­va­vi na­ci­o­nal­ni ne­mi­ri po­tre­sa­ju SSSR, a ra­sni su sve do sko­ra ha­ra­li Sje­din­jenim Država­ma.

Ova­ zem­lja, Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja, uzo­rno de­mo­krat­ska i uzor­no ci­vi­lizo­va­na - ko­li­ko je prak­tično uop­šte moguće - sva­kog dana sa­hran­ju­je po neku žrtvu hro­ničnog ­gra­đan­skog rata u Se­ver­noj Ir­skoj, pa even­tu­a­l­ni sa­ve­ti s nje­ne stra­ne kako se on iz­be­ga­va i ni­su bog­zna ka­kvog au­to­ri­te­ta. Po­go­to­vu će nam u tome malo pomoći i nje­na ko­lo­ni­jal­na prošlost Ako im je cilj da nas nauče kako se po­stu­pa s na­ci­o­na­l­nim man­ji­na­ma, po­sle ve­kov­ne za­po­stav­lje­no­sti ir­skih ka­to­li­ka, je­dva da to mogu; ako nas žele naučiti kako se bra­ni pra­vo većine, to mogu, u Al­ste­ru to i čine, ali to je nešto što sva­ka država i bez En­gle­za zna.

Po­sto­ji li, u međuvre­me­nu, sličnost između „Ir­skog“ i „Al­ban­skog pi­tan­ja“, koja dopušta poređenja na nečiju šte­tu, a da to uvek ne bu­de­mo mi? Irci su iz­ra­zi­ta man­ji­na u okvi­ru Uje­din­je­nog Kral­jev­stva, ali većina u ge­o­po­l­i­tičkom pro­sto­ru ir­skog ostr­va. Nji­ho­va na­ci­o­nal­na država je u ne­po­sred­nom su­sed­stvu, ka­o­ što ­je na­ci­o­n­al­na država­ Ar­ba­na­sa u našem. Al­ban­ci su, takođe, u gra­ni­ca­ma naše države u iz­ra­zi­toj man­ji­ni, no, za raz­li­ku od Ira­ca, ne­ma­ju eks­klu­ziv­no svoj ge­o­po­l­i­tički pro­stor, li­mi­ti­ran mo­rem, u koji je tu­đin neovlašćeno pro­dro. Niti je taj pro­stor po­vređen po­ve­snim okol­nostima nad ko­ji­ma na­rod nije imao u­ti­ca­ja. Ir­ska je od pape Hadriana lV Englezima darovana još 1155. Sve­ od­ ta­da­ po­kušava­ju oni ovaj tro­jan­ski dar da pre­u­zmu. Bez­u­spe­šnom po­ko­ra­van­ju Ir­ske oružjem sle­di pa­ci­fi­ka­ci­ja ko­lo­ni­za­cijom. U ka­to­ličku Ir­sku pre­sađuje se pro­te­stant­ska oaza, ona­ko kako se za­bra­nom po­vrat­ka iz­be­gli­ca­ma po­sle rata i na­sil­nim isel­ja­van­jem Srba nji­ho­va oaza sa Ko­so­va rasađuje. En­gleska se, naj­zad, malo uz pomoć mu­dro­sti, malo pomoću ir­skih bom­bi koje mu­drost požuru­ju, odriče većeg dela pa­pi­nog da­naj­skog po­klo­na. U man­jem i dal­je sa­hran­ju­je žrtve nje­go­ve zlobne be­ne­vo­len­ci­je.

Srbi Ko­so­vo ni od koga nisu bu­lom na dar do­bi­li. Niti su ga do­bi­li Al­ba­nci. Ve­ko­vi­ma ­su ­dva ­ra­sno ­ra­zličita­ na­ro­da žive­la ­je­dan kraj ­dru­gog, je­dan međ dru­gim, je­dan s dru­gim, pa, raz­u­me se, i je­dan na­su­prot dru­gom. In­ko­pa­ti­bi­li­tet nije urođen, isto­ri­jom je stečen, kao što se, možda, dru­gom isto­ri­jom može iz­gu­biti, vodeći uvek računa o ve­ri­fi­kova­noj po­ve­snoj čin­je­ni­ci da je građenje duži i ne­iz­ve­sni­ji pro­ces od raz­građivan­ja.

Ir­ski ka­to­li­ci nisu se pri­po­ji­li ma­ti­ci zem­lji pre sve­ga zato što su u Al­ste­ru i Uje­din­je­nom Kral­jev­stvu man­ji­na. Bom­be mogu biti alar­mant­ne i smr­to­no­sne, ali ka­o­ ra­zlog­ ni­su do­vo­lj­ne. Al­ban­ci­ za­ se­ce­si­ju ima­ju bol­je iz­gle­de. Što ir­skoj man­ji­ni ne uspe­va, uspe­va srp­skoj većini. Možda i sto­ga što uz En­gle­ze­ sto­je n­ji­ho­ve­ vla­de, a srp­ska ­je ­bi­la ­u­z Al­ban­ce još je­dan pa­ra­doks koji će nam ko­mu­ni­sti mo­ra­ti da ob­ja­sne.

Između „Ir­skog“ i „Al­ban­skog“ spo­ra ­slično­st je pri­vid­na i od En­gle­za se u tom po­gl­e­du ne­ma­mo čemu uči­ti, čak i bez ob­zi­ra na to ko­li­ko je ko­ri­sno obra­zo­va­ti se na nečijim ne­u­spe­si­ma. Na­pu­štam zato polje be­smi­sle­nih ana­lo­gi­ja, što, uz pomoć ov­da­šnjeg ne­po­zna­van­ja isto­ri­je Bal­ka­na, od naših Al­ba­na­ca koji u pra­vu nisu pra­ve en­gle­ske Irce s pra­vom, i vraćam se pi­tan­ju: kako se na ubi­jan­je navići? l vi­dim da ni ono nije do­bro po­stav­lje­no. Nije pi­tan­je u tome hoćemo li se navići na međusob­no ­mr­cva­ren­je ­ka­o ­mo­del građan­skog živo­ta­ ko­ji će nam ­za­meniti par­la­me­nt, jer to hoćemo. Vre­me­nom - hoćemo. Kao i En­gl­e­zi. Kad mora, čovek se na­vik­ne i na bom­bi da živi. Pi­tan­je je s ko­jim se cil­jem ta­ko­ nešto­ od­ nas ­zah­te­va. Ako ­su­ o­ni­ ko­ji­ su na­s na ­tu ­tem­pi­ra­nu ­bom­bu po­sa­di­li si­gur­ni u uspeh, sedećemo na njoj, prem­da nam milo biti neće, pa ako tre­ba i u va­zduh le­te­ti, što će nam još ne­u­god­ni­je biti, ali ćemo bar z­na­ti za­š­to to čini­mo. Znaćemo­ da će naša str­plji­vost bom­bu de­monti­ra­ti, mada En­gle­zi, za­sad, za to nisu pri­mer. Ali ako svr­ha nije po­u­zda­na, ako ­je u pi­tan­ju tek puka nada, do­bi­jan­je u vre­me­nu, ne­znan­je šta da se radi, ili, ne ­daj Bože, ne­mo­guć­nost­ da­ se ­i­šta­ u­ra­di, ako ­na bom­bi­ se­di­mo samo zato što ne­ma­mo do­bru građan­sku sto­li­cu - glu­po ­je na njoj se­de­ti.

Bol­je ­je ­za­su­ka­ti ru­ka­ve i s tom pro­kle­tom sto­li­com požuri­ti!

 

 

No comments: