Sabrana pisma iz tuđine 105. deo

 

Sabrana pisma iz tuđine 105. deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić

VAN­BRAČNI ŽIVOT NA­CIJE I DE­MO­KRA­TIJE

Isto­rij­sko ne­pri­ja­teljstvo Škota i En­gle­za, ute­mel­je­no na ra­snim raz­li­ka­ma i ge­o­po­li­tičkim oko­l­no­sti­ma te­snog, si­ro­mašnog, izo­lo­va­nog ostrva, pot­kre­plje­no ra­to­vi­ma, učešćem u pro­tiv­ničkim evrop­skim ko­a­lici­ja­ma, a pod­ma­zi­va­no raz­li­ka­ma u bo­gat­stvu i Se­ve­ra i Juga, pre­tvo­re­no je da­nas u kom­ple­men­ta­ran na­rod­ni i državni amal­gam, koji je­di­no na­ru­iša­va pi­to­resk­na Škot­ska se­pa­ra­ti­stička ma­nj­i­na, ve­o­ma, uo­stalom, važna za raz­bi­janje uspav­lju­juće mo­no­to­ni­je bri­tan­skog po­li­tičkog živo­ta. Po­sled­nju bit­ku vode En­gle­zi i Škoti 1745. kad se­vern­jaci s unu­kom Džemsa VII pokušava­ju ja­ko­bin­sku in­va­zi­ju. To do­ka­zu­je da ništa, pa ni str­plji­vo, upor­no, tvr­do­gla­vo međusob­no na­ci­o­nal­no ne­ra­zume­van­je nije večno. (Večna je samo glu­post.) Ono što En­gle­ze i Ško­te ujedin­juje nisu na­ci­je, koje bi se rnožda i da­nas sl­a­do­stra­sno kla­le, nego po­litika za­jed­ničkog in­te­re­sa što ­je obez­beđuje par­la­men­tar­na de­mo­kratija, uz nešto ostrv­ske tre­zve­no­sti. (Slična, mada ne ista, di­le­ma sa Se­ver­nom Ir­skom još nije re­še­na, pa i to do­ka­zu­je da hu­ma­ni­stičke ge­ne­ra­li­za­ci­je u po­liti­ci nisu pre­po­ručlji­ve.)

Ne­ko­li­ko puta je srp­ski na­rod stav­ljan u položaj da bira između na­ci­je i de­mo­kra­ti­je, između una­pređivan­ja na­ci­o­nal­nih i usa­vršavan­ja de­mo­krat­skih in­te­re­sa, a da mu je ret­ko kad omo­gućeno da oba in­te­re­sa iz­jed­nači i shva­ti kao dve šine istog ko­lo­se­ka svo­je na­ci­o­nal­ne i građan­ske eg­zi­sten­ci­je. Nećemo se­ vraćati u doba u ko­me­ je de­mo­kra­ti­ja mi­ro­va­la, jer je na­rod bio za­u­zet bor­bom za na­ci­o­nal­no oslo­bođenje i kad je, možda - ali ni­kad sa­svim si­gur­no - od­u­sta­jan­je od lične slo­bo­de pomaga­lo­ da ­se ­i­zvo­ju­je­ slo­bo­da­ za ­sve. Bi­la­ je ­to­ ko­lek­tiv­na ­nac­io­nalna slobo­da koja nije mo­ra­la pret­po­stav­ljati ličnu i građan­sku, ali je ovu, u pri­rod­nim okol­no­sti­ma, ne samo pod­ra­zu­me­va­la već i na­la­ga­la kao naj­vi­ši cilj za­jed­ničkog oslo­bođenja. Uzećemo samo dva pri­me­ra kad to iz­ve­sno nije bio slučaj i kad su opš­ti in­te­re­si, ma čime mo­ti­vi­sa­ni, zlo­u­po­tre­blje­ni da se građan­ski in­te­re­si su­spen­du­ju. Oba su iz međurat­ne Ju­go­sla­vi­je, koju smo zva­li tru­lom, i tek sad, u poređenju s trul­je­njem so­ci­ja­li­stičke, raz­u­me­li da je, po svoj pri­li­ci, zdra­vi­ja bila nego što je tumačima nje­ne po­ve­sti iz du­bi­ne jed­ne ide­o­lo­ške za­blu­de iz­gle­da­lo. Pro­ces de­mo­kra­tiza­ci­je po­li­tičkog živo­ta, pre­net iz Kral­je­vi­ne Srbi­je i Au­stro­u­gar­ske monar­hi­je - prem­da­ se­ o­vi p­ro­ce­si ­ni­ u­ ni­vou, ni u vrsti ne mogu upo­ređiva­ti, ali su se mo­gli na­do­pun­ja­vati – stao je za volju uklanjanja nesporazuma između Srba i Hr­va­ta, su­spen­du­jući us­put iz­ve­sna ne­o­tuđiva pra­va svih ju­go­slo­ven­skih građana, po­go­to­vu Srba i Hr­va­ta. Nji­ho­va se ob­no­va takođe za­gli­bila ­u­ gu­stom ­mul­ju ­do­maćeg „istočnog ­pi­tan­ja“ srp­sko-hr­vatskih od­no­sa, bez od­go­vo­ra koji bi traj­ni­je za­do­vol­jio obe stra­ne.

Slo­bo­dan po­li­tički život u re­al­nom so­ci­ja­li­zmu, one­mo­gućen monističkom pri­ro­dom ide­o­lo­gi­je, eli­mi­ni­san­je, između osta­log, i ar­gu­mentima koji su na­rod u ob­li­ku rad­ničke kla­se - rad­ni­ka, sel­ja­ka i po­š­te­ne in­te­li­gen­ci­je stav­ljali iz­nad de­m­o­kra­t­i­je, do­ka­zu­jući da će vi­še­stra­načje au­to­mat­ski, po sili bal­kan­skog ge­o­po­li­tičkog da­r­ma­ra, ugro­zi­ti državno je­din­stvo. U međuvre­me­nu je ve­štačko amor­ti­zo­van­je pri­rod­nog na­cional­nog senti­men­ta pro­hod­ne ka­na­le našlo u kri­ptičnom par­tij­skom životu, gde je počiva­la moć, i do­ve­lo do na­ci­o­nal­no ori­jen­ti­sa­nih, u načelu in­ter­na­ci­o­nal­nih Ju­go­slo­ven­skih kom­par­ti­ja, hi­me­ričnog hi­bri­da s te­lom pro­le­ter­skog inter­na­ci­o­na­li­zma a dušom ma­lo­građan­skog šovi­ni­zma. U svim je slučaje­vi­ma na­ci­o­nal­ni in­te­res, bio ili ne bio po­i­sto­većen s držav­nim, bio ili ne bio se­pa­ratan po re­pu­bli­ka­ma, bio.ili ne bio au­tentičan, imao pri­mat ­nad in­te­re­si­ma i načeli­ma de­mo­kra­ti­je. De­mo­kra­ti­ja je uvek mo­ra­la čeka­ti u dugačkom redu, iza dru­gih stvar­nih ili iz­mi­šl­je­nih na­ci­o­nal­nih pri­o­ri­te­ta. Za nju ni­kad nije bi­lo ­po­godno vre­me. lli smo bili ugroženi spol­ja, pa ­na­s je ­de­mo­kra­ti­ja ­sla­bila (ka­o­ da ­je­ o­na, ka­ko ­je­ Hi­tler tvr­dio, po sebi de­struk­tiv­na i ana­ci­o­nal­na) ili smo sami sebe ugrožava­li, pa nas je sla­bi­la još više (kao da je ona po sebi an­ti­državna i an­ti­so­ci­jalistička, kako je mi­slio Stal­jin).

Sličnu „krvnu sliku“ pokazuje domaće albansko pitanje  novo „istočno pi­tan­je“ naše sud­bi­ne. Ugroženost­ Sr­ba na Ko­so­vu je ne­o­spor­na, srp­sko pra­vo na sa­mood­bra­nu ne­po­re­ci­vo, upr­kos ne­ra­zu­me­van­ju onih koji će, bo­jim se, ugroženi biti po­sle nas. To je ne­ra­zu­me­van­je, međutim, između osta­lih uzro­ka, po­sle­di­ca istih pri­vid­nih na­ci­o­nal­nih pri­o­ri­te­ta, kon­stant­nih u na­šoj po­liti­ci, pa i načinu raz­mi­šljan­ja, što su de­mo­kra­ti­ju od­la­ga­li i odlažu u ime zaštite cil­je­va koji se u prin­ci­pu bez de­mo­kra­ti­je ne mogu ni do­bro ni traj­no za­šti­ti­ti. Reći „Sr­bi­ja“, a tek po­tom „de­mo­kratija“ znači stvo­ri­ti zem­lju u ko­joj, prem­da srp­ska, možda neće vre­de­ti žive­ti, pa čemu onda Sr­bi­ja? Reči „de­mo­kra­ti­ja“, a tek ­za­tim „Sr­bi­ja“ znači možda zem­lju u ko­joj će biti de­mo­kra­ti­je ali ne i Srba da u njoj uživa­ju, pa kome onda među nama, Sr­bi­ma, ta de­mo­kra­tija tre­ba? Ali reći „Sr­bi­ja i de­mo­kra­ti­ja“, si­mul­ta­no i re­ci­pročno, bez pre­va­ge u korist jed­nog ili dru­gog in­te­re­sa, znači možda, ako ništa dru­go, nadu da se oni mogu po­mi­ri­ti. Jer to ni­smo pokušali. Sve dru­go je­smo. I sad smo tu gde smo.

Evro­pa nema vere u naše spo­sob­no­sti da živi­mo u de­mo­krat­skom dru­štvu. To ­je ­je­dan od raz­lo­ga nje­nog ot­po­ra da ­joj se pridružimo. Ako mi sami da­je­mo do znan­ja kako de­mo­kra­ti­jom ne ume­mo da rukujemo, da se u njoj ne sna­la­zi­mo, da sto­ga i nije po­treb­na, čak i da ona nije u našem na­ci­o­na­l­nom in­te­re­su, šta od dru­gih očeki­va­ti?