Sabrana pisma iz tuđine 111.
deo, Laguna, Copyright © Borislav Pekić
ENGLEZI MEĐU BOLJŠEVICIMA, JA MEĐU ENGLEZIMA
Prva razlika
između Engleza i nas, koje u odsustvu druga Živorada predstavlja vaš
komentator, uočava se već u Londonu i tiče se posete britanskih arhitekata
Sovjetskom savezu. Englezi se za put u „lepšu i čoveka dostojniju“
budućnost mesecima pripremaju. Izrađuje se detaljan program; biraju
zdanja koja će biti posećena; proučavaju domaće mape od kojih su precizniji
samo satelitski snimci obaveštajne službe, jer boljševičke su namerno
ili iz aljkavosti nepouzdane; sriče ćirilica i „golubiji ruski“ da se
razumeju saobraćajne oznake, jelovnici, banknote i disidenti; studiraju
engleski vodiči, jer ruski takođe nisu od poverenja; a iznad svega, u
konsultacijama s ekspertima iz 1906., pamti kakvo je držanje preporučljivo
a šta u prvoj zemlji socijalizma valja izbegavati. Savesnije nije
pripremana ni Hilarijeva ekspedicija na Himalaje.
U međuvremenu ja
u Rusiju odlazim kao guska u maglu.
Englezi s planom
bolje od mene, bez ikakvog plana, podnose njegovu konstantnu reviziju.
Nikad uveče ne znate gde ćete ići, šta ćete raditi sutra. Pošto se pokazuje
da se londonski plan iz ovih ili onih, mahom neobjašnjivih, razloga ne
može ostvariti, pristupa se novom dogovoru, u kome Englezi više
uživaju nego u njegovoj realizaciji. Premda ljudi iste struke, nemaju
svi iste interese. Svako želi da vidi nešto drugo. Dogovor nije ni lak
ni brz, ali je uvek uspešan. Najčešće se završava engleskim kompromisom u
kome se za obilazak bira ono što da vidi nije hteo niko. Ja se bunim. Englezi
ne. U pravu su, naravno, oni. Ujutru se otkriva da se ni to ne može videti.
Već za doručkom sinoćni plan se menja. U autobus ulazimo s trećim; što vidimo,
uvek je nešto četvrto.
Karte za pozorište
su obećane, samo se nije znalo šta je na repertoaru. Tvrdi se da to ne
zna ni pozorište. Kruže glasovi da je to opera Čajkovskog, balet Rimskog-Korsakova
ili komedija Ščerdrina, a prikazaće se ruski kompromis - komična verzija
modernog baleta domaćeg majstora akrobatike. Ni cene nisu fiksne. Rastu
s približavanjem početka. Čekajući, mi se engleski i temeljno dogovaramo
ko će u istoj dvorani gledati balet, ko operu, ko komediju. Karte
od 1 rublje i 50 kopejki kupuju se ispod ruke za 10 funti ili 150
rubalja. Njihova realna cena od 10 penija manja je na crnoj berzi
od ulaska u londonski ulični klozet, a cena od 225 funti, na toj berzi,
ako se po zvaničnom kursu računa, veća od cene ulaznica za gala kraljevsku
predstavu u Koven Gardenu.
Ali, ne hitajmo.
To nije engleski. Još smo u autobusu. Idemo da vidimo enterijer jedne
konstruktivističke zgrade. Kako nismo najavljeni, u nju nas ne puštaju.
Uvode nas u drugu, odakle jedva izlazimo, jer su arhitekti neumorni
u slikanju svojih budućih zabluda. Često čujemo reč njevazmožno, ali doznajemo da se lako pretvara u možno, u čemu smo slični Rusima. I kod
nas sve može i ne može. Zavisi od umešnosti i sreće, pa po tome vidim da se
i SSSR nalazi u prelaznom periodu, u kome smo mi poodavno, možda i zato
što zbog njegove dužine više i ne znamo na šta stvarno prelazimo.
Dogovori šta da vidimo ostavljaju malo vremena da išta vidimo. Na
sreću, skraćuju se. Nipošto zbog Engleza, koji bi se večno dogovarali, pa
su i u tome nalik nama, već zbog kelnera koji nam seku vreme za obede, ukoliko
to ne čini hrana. U početku imamo najmanje sat, na kraju nam zajedno
služe predjelo i desert. Mislio sam da je to zbog udarništva ili lenjosti
osoblja, pojmova koje je socijalizam izjednačio. Koješta! Organizacija
je savršena, samo se tiče crne berze; kelneri uzorno vredni, samo ne
u usluzi već u trgovini. Ostajemo bez jela zbog zajedničkog monetarnog
posla koji se njima više isplaćuje od služenja arogantnih stranaca, a
nama od konzumiranja sumnjivih domaćih specijaliteta. Tako sam svojim
očima video kako spori Rusi i još sporiji Englezi jedni od drugih prave
brze Amerikance.
Opšta dezorganizacija
turneje haotičan je spoj ruske nesnalažljivosti, engleskog cepidlačenja
i umetničke ekcentričnosti grupe. Ja sam besneo, obilno hraneći antisocijalističke
predrasude, Englezi su se sa stanjem misionarski ravnodušno mirili.
Koliziju sopstvenih preteranih želja i domaćinove nemogućnosti da
udovolji i mogućim, potpunu konfuziju u programu i njegovom odvijanju,
nazvali su „fleksibilnošću“ i stvar je bila u redu. Kao kad su, napuštajući
Indiju, ostavili potkontinent u krvavom verskom ratu Indusa i Muslimana
a kurvinski postupak nazvali „pravednim zadovoljenjem interesa
obe vere“. Za mene stvar nije bila u redu. Napustio sam grupu, unajmio
taksi i s njim za sat video više nego oni za dan. I tu se otkriva razlika
između nas i Engleza. I ja i oni menjali smo rublje za funte, ali dok
se ja za 20 rubalja na sata a 100 na dan vozim taksijem, oni se za
nekoliko kopejki guraju po tramvajima. Iz principa neće da plate
samo za dan vožnje taksijem polovinu prosečne zarade ruskog arhitekte.
(To im na čast služi. A mene moja neprincipijelnost postiđuje. Postiđivala
me je, priznajem, još u taksiju, ali ne toliko da zbog nje idem peške.
No kad sam ih video da za taj crnoberzijanski novac ispod ruke kupuju
drugorazredni kavijar i lošu pozlatu, shvatio sam da sam njihove motive
rđavo protumačio. Nisu se oni solidarisali s loše plaćenim ruskim kolegom.
Njima je prosto bilo skupo da u Moskvi ruskom šoferu plate za ceo dan
vožnje 10 funti. Ruku na srce, skupo im je i kod kuće da plate londonskog
taksistu koji će ih za istu sumu posle 18 minuta vožnje iskrcati na
pola puta do aerodroma.
No comments:
Post a Comment